Slika haškog tribunala

Sud ne može biti pomoćni organ. Savet bezbednosti takođe ima pravo da, na osnovu Glave VII Povelje Ujedinjenih nacija, preduzme meru da zaštiti mir, ili uspostavi narušeni mir. No izraz »mera« – measure, na engleskom – podrazumeva pojedinačni akt. To može biti blokada neke luke, trgovinski embargo, pa i vojna intervencija nalik, recimo, onoj na Haitiju, ali ne i osnivanje suda. Da bi se bolje razumelo značenje odredbe Člana 29. Povelje Ujedinjenih nacija, valja pogledati Član 28. Poslovnika Saveta bezbednosti. Prihvaćen 24. jula 1946, taj dokument bliže određuje šta se smatra pomoćnim organom. Po njemu, Savet može imenovati komisiju, komitet, ili izvestioca za određeno pitanje. Ali ni komisija, ni komitet, ni izvestilac nisu nikakav sud. Sa stanovišta značenja reči »mera«, te Povelje i Poslovnika, Savet bezbednosti nije bio vlastan da učini što jeste. No, oni se pokrivaju da su tu odluku doneli jednoglasno. Ali, jednoglasnost je bila karakteristična za Hitlerove ustanove, ili, recimo, Enver Hodžine, pa i naše. Na svojoj smo koži iskusili da su najmanje legitimni akti doneti sa navodnom ogromnom većinom, budući da to obično znak prisile. I obrnuto: akti doneti sa malom većinom su u pravilu najlegitimniji. Nažalost, članovi Saveta bezbednosti su olako uspostavili sud koji treba da sudi nekoj drugoj zemlji i drugim građanima, ne njihovim – mada su neke države, kao Meksiko, uslovile svoj pristanak odredbom da Haški sud ne može suditi njihovim državljanima. Drugim rečima, Savet bezbednosti je uzurpirao pravo da osnuje sud. Naime, sam Savet ne može da sudi, te takvo ovlašćenje ne može preneti ni na neki svoj pomoćni organ. U međunarodnom pravnom poretku sudijska funkcija pripada Međunarodnom sudu pravde, osnovanom ne rezolucijom Saveta bezbednosti već Poveljom Ujedinjenih nacija, to jest, njenim dodatkom. Statut Međunarodnog suda pravde integralni je deo Povelje koji su sve članice Ujedinjenih nacija ratifikovale kad i nju.

Početak je, očigledno, protivpravan, i sa stanovišta svakog pravnog i moralnog poretka, nelegitiman. Usto, Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju krši i druga pravila. Određujući materijalno pravo, često se poziva na Ženevske konvencije iz 1948. godine. Te konvencije zaista inkriminišu sva krivična dela koja on goni osim zločina protiv čovečnosti, koji je tek Statutom Saveta bezbednosti kvalifikovan kao krivično delo. Do tada ta inkriminacija nije postojala, budući već sadržana u zločinima kao što su ubijanje, proterivanje i zlostavljanje civila, zlostavljanje ratnih zarobljenika, i slično. Sve su to zapravo zločini protiv čovečnosti. Zatim, Savet je derogirao obe Ženevske konvencije i jednu potonju, koja kažnjava genocid, pošto one predviđaju nadležnost nacionalnog sudstva. Države potpisnice tih konvencija prihvatile su da se njima određuje kažnjivost pojedinih dela, kao i postupak nadležnih nacionalnih sudova za njihov progon i kažnjavanje. No Savet bezbednosti je svojim izvršno-političkim aktom derogirao te legislativne akte, te konvencije, i preneo nadležnost koju nije imao na ad hoc Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju.
 
I drugi su legislativni akti povređeni uspostavljanjem ovog Suda. Najpre Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, koji Članom 14. stav 1. utvrđuje da svako ima pravo da njegov slučaj bude pravično i javno saslušan od nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda ustanovljenog zakonom. U međunarodnom pravnom poretku legislativni akt o uspostavljanju suda jeste multilateralna konvencija kojoj pristupaju razne države. Takvim zakonom ustanovljen je, na primer, već pomenuti rimski stalni Međunarodni krivični sud. Za razliku od njega, ovaj ad hoc sud je sporan, budući uspostavljen rezolucijom Saveta bezbednosti. Time je povređen i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. Povređeni su i drugi legislativni akti, recimo Član 6, stav 1, Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Pošto nam predstoji pristupanje Savetu Evrope, valja znati da to telo takođe ima svoj sud koji sudi po pomenutoj konvenciji, to jest, pod obavezom da svakome pruži mogućnost da se njegov slučaj javno raspravi u razumnom roku, pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, zakonski zasnovanim. Jer, ukoliko sud nije obrazovan po zakonu, onda nije ni legitiman. Sledeća povreda tiče se procesnih jemstava, odnosno pravila krivičnog postupka. Godine 1985, u Generalnoj skupštini su ustanovljeni opšti principi suđenja na kojima treba da počiva nepristrasno i nezavisno sudstvo. Peti, opšte obavezujući princip predviđa da svako ima pravo na suđenje pred redovnim sudovima i tribunalima prema ustaljenim zakonskim procedurama. Tribunali čije procedure nisu u skladu sa pravilima zakonskog postupka ne smeju biti obrazovani, niti preuzimati jurisdikciju redovnih sudova ili sudskih tribunala. Na engleskom se pominje due process of law koji mi obično prevodimo kao odgovarajući pravni postupak. Dakle, postupak koji obezbeđuje odgovarajuće ljudske sigurnosti i slobode, počev od habeas corpus – to jest, poštede od arbitrarnog hapšenja – do jemstava kao što su pravo na odbranu od kontradiktornosti postupka i sličnih, bez kojih je moderni krivični postupak nezamisliv. Što je najvažnije, sve to mora biti ustanovljeno zakonom.

No, da vidimo kakav je postupak po kome sudi Haški tribunal. Da, recimo, Prvi opštinski sud u Beogradu sam sebi određuje pravila postupka to bi se smatralo kršenjem svih pravnih, političkih, društvenih i moralnih normi ustanovljenih u poslednjih nekoliko vekova. Međutim Haški tribunal upravo to čini, mada se mnogima u svetu, i ovoj državi, to čini normalnim. Naime, Savet bezbednosti je statutom Tribunala samo nabrojao razna krivična dela, uglavnom iz Ženevske konvencije i Konvencije o sprečavanja zločina genocida, i odredio način konstituisanja suda, izbora sudija, imenovanja tužioca i još ponešto, pa je ovlastio Tribunal da sam sebi propisuje pravila krivičnog postupka. Još gore, i i takva »pravila« se neprestano menjaju. Do pre pola godine, ona su izmenjena dvadeset puta, ili otprilike dva do tri put godišnje. Usto, da bi odgovarala nekom neobičnom slučaju koji je u toku, Sud ih menja u hodu i, naravno, primenjuje retroaktivno. Takva zloupotreba samog pojma zakona, a kamoli njegova još nakaradnija primena zapravo je izrugivanje pravu kakvim ga shvataju pravnici, političari i laici, od rimskih vremena do danas.

Nedavno ste čuli za pravilo 92 bis. Na latinskom »bis« znači još, te u Haškom sudu stalno dodaju nova pravila onima iz 1994. godine, i to imajući na umu tekuće potrebe. Tako ih je ceo slučaj Slobodana Miloševića prilično zatekao. Nisu, izgleda, mogli ni sanjati da će se neko odreći povoljnosti da ima advokata. No, Milošević je upravo to učinio jer ne priznaje Sud. Uzevši sam da se brani, doveo ih je u nezgodnu situaciju, budući da mu stotine njihovih ljudi pripremaju optužnicu, dok je na drugoj strani samo on. Time se postavlja pitanje, kako sami kažu, pravednosti takvoga suđenja, pošto on nema na raspolaganju ista sredstva kao tužilac. Bili su spremni i da promene pravila, ali su se predomislili, pa ih zloupotrebili imenujući amici curiae. Ne, znači, prijatelje optuženog, već Tribunala. Mada pravila postupka nisu propisana konvencijom, nedopustivo je da ih Sud sam sebi propisuje. Statut Rimskog suda, na primer, omogućava sudijama samo da predlože pravila, koja potom sve države potpisnice treba da ratifikuju ili odbace. Time se obezbeđuje da zakonodavci koji su ustanovili Sud propisuju i pravila postupka po kojima će on raditi.
 
Sledeći prekršaj međunarodnog prava tiče se dužine pritvora. Član 9, stav treći Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima izričito zahteva da se svakome uhapšeniku u razumnom roku sudi, a da pritvaranje okrivljenih ne sme biti opšte pravilo. Članom 4, stavom 3c se potvrđuje da će im se suditi bez odugovlačenja. No u Haškom tribunalu, dok oslobađanje po hapšenju nije postalo mamac za dobrovoljnu predaju, pritvor do suđenja bio je obavezan. Ojdanića i Šainovića neće međutim pustiti ni pored toga. Odluka da se oni »oslobode« suspendovana je posle dva meseca, i čeka se drugostepena. Po našem sistemu, to nije moguće. Naravno, reći će u Tribunalu, ako Odjanića i Šainovića pustimo, neće se vratiti za suđenje.

No, ako neki sud nije u stanju da optužene zadrži i privede po potrebi, onda ne treba ni da im sudi. Ako jeste, onda ih može pustiti i očekivati od njih da poštuju međunarodna pravila. No Tribunal drži ljude u pritvoru neopravdano dugo. Talić je čamio dve godine i pet meseci pre suđenja, dok će Momčilo Krajišnik, uhapšen pre dve godine i tri meseca, pre početka suđenja provesti možda i do tri godine u pritvoru. Jer Sud zapravo čeka Mladića i Karadžića, da mu sa njima i Biljanom Plavšić sudi o istom trošku.

Takvo odugovlačenje predstavlja tešku povredu i zakonitosti i pravednosti. Naime, svaki uhapšenik, bio optuženi ili osumnjičeni, smatra se nevinim do pravosnažne, drugostepene presude. Postoji usto i mogućnost oslobađajuće presude. No ako neko provede i nekoliko godina u pritvoru Haškog suda pa bude pušten, nikom ništa. A takva je greška već učinjena. Zato pritvor mora biti što kraći a suđenje u razumnom roku i bez nepotrebnog odugovlačenja. Tribunal sebe međutim pravda nedovoljnim kapacitetima. Isprva su imali samo dva sudeća veća i jedno drugostepeno – to jest, jedanaest sudija, po troje u prvostepenom i petoro u drugostepenom veću. Sad su dodali još jedno, pa imaju tri prvostepena i jedno drugostepeno veće. No suđenje Miloševiću će trajati bar još tri godine, te je jedno veće stalno zauzeto, a i druga dva se bave složenijim slučajevima od po nekoliko meseci. Znači, Tribunal naprosto ne može da stigne. No ako nečija sloboda zavisi od zauzetosti nekog suda, o kakvim je tu ljudskim pravima uopšte reč?

Zato je u slučaju Nojmajster Evropski sud zaključio da Međunarodni pakt o građanskim i ljudskim pravima određuje pritvor kao izuzetak, a odbranu sa slobode kao pravilo. Štaviše, u Evropi se smatra da se pritvor duži od dve godine ne može ničim opravdati. Haški sud međutim krši međunarodno pravo što se tiče pritvora na još jedan način. Reč je o doslednom odbijanju da nadoknadi materijalnu štetu zbog nezakonitog pritvora ili oslobađajuće presude, mada je ta obaveza utvrđena Članom 9. stavom 5. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Po toj odredbi, svaka žrtva nezakonitog hapšenja ili pritvaranja ima pravo na naknadu štete. To predviđa i Evropska konvencija, kao opštevažeće pravilo.

svedocima optužbe, muslimanima, pokazane njegove slike, nijedan ga nije prepoznao. Naravno, optužnica nije povučena ali je taj Goran Lajić pušten zbog pogrešno utvrđenog identiteta. No nikada mu ništa nije nadoknađeno. Tako su i blizanci Banović optuženi za teške zločine na području Prijedora. Pre nekih četiri godine dojavljeno je britanskom SFOR-u da se dva blizanca njihovih godina nalaze u jednom kafiću u Prijedoru. Uz podršku oklopnih kola, veća grupa britanskih i čeških vojnika provalila je u kafić, dvojicu osumnjičenih oborila udarcima, kundacima, izgazila nogama, vezala im ruke na leđa i kao svinje ih bacila na pod oklopnog transportera. Tako su ih vozili od Prijedora do Tuzle. U Tuzli su međutim blizanci izjavila da nisu Banovići već Vučkovići. No pošto su Srbi smatrano je da lažu, pa su ih pretukli tako da su im krvava i iscepana odela morali promeniti u Hagu. Pod batinama su naime potpisali da su braća Banović. No u Hagu su nešto posumnjali i njihove fotografije poslali na proveru u Sanski Most, odakle su rodom. Muslimani, koji drže Sanski Most, potvrdili su da se radi o braći Vučković a ne Banović, i da je počinjena greška u hapšenju. Vratili su ih, naravno, u Prijedor sa posledicama teškog nervnog sloma zbog koga su dugo proveli u bolnici, bez ikakve nadoknade štete.
 
A ovde u Srbiji Dušan Mihajlović se zabavljao jureći istinsku braću Banović po obrenovačkoj pijaci. Uhapsio ih je i poslao u Hag, gde se ispostavilo da optužbe protiv obojice ne stoje, da bar jedan ne može biti osumnjičen. Pošto je uspeo da dokaže kako nije mogao biti gde su vršeni navodni zločini, jedan od Banovića je pušten, dok je drugi ostao u pritvoru. Nažalost, ko zna kad će mu suditi. I mada se ponovila ista greška, niko ne misli oslobođenom Banoviću da namiri štetu za pretrpljeni strah i bol, oduzetu slobodu i vreme u pritvoru – za ogromnu moralnu štetu kakva bi, recimo u Americi, bila naplaćena nekoliko miliona dolara. Niti može da tuži Sud, niti naše organe koji su se, navodno, samo držali naloga međunarodnog suda. Budući da kao kreacija Ujedinjenih nacija Tribunal nema ni pravni subjektivitet, oštećenima preostaje jedino da tuže same Ujedinjene nacije. No pitanje je kome sudu, jer u odnosu na američki pravosudni sistem UN uživaju eksteritorijalnost i imunitet, kao da su diplomatsko predstavništvo.

Sledeća je povreda čuvenog pravila zakonitosti koje glasi nullum crimen nulla poena sine lege. Naime, bez zakona nema ni krivičnog dela ni kazne. Sva dela navedena u Statutu Haškog tribunala, sem zločina protiv čovečnosti, pokrivena su već Ženevskim konvencijama i Konvencijom o sprečavanju zločina genocida. No same kazne su prepuštene nacionalnim zakonodavstvima, da ih odrede u skladu sa sopstvenom tradicijom i sistemom. Jer, po principu nulla poena sine lege, kazna za svako krivično delo utvrđuje se ponaosob. Danas, istina, kazne ne moraju biti fiksne, već u odgovarajućem rasponu, i mogu biti novčane ili vremenske. No Haški tribunal to ne poštuje, iako se Članom 29 svog statuta ograničio na zatvorske kazne u skladu sa sudskom praksom u bivšoj Jugoslaviji. Usto, ne postoji tačno utvrđena kazna za svako delo ponaosob, već samo opšta odredba nalik sličnoj u opštem delu našeg krivičnog zakonika. Posebnog odeljka, kojim se kao kod nas za svako delo posebno utvrđuje kazna, nažalost nema. Postoji samo ta opšta odredba zatvorske kazne u skladu sa sudskom praksom bivše Jugoslavije. No najviša takva kazna bila je 15 godina zatvora. Ili, ukoliko se smrtna kazna zamenjivala zatvorskom, opet nije smela biti duža od 20 godina. Haški tribunal, mada obavezan svojim Članom 29, izriče mnogo duže kazne zatvora. Tako je general Krstić za priznavanje ne samo svoje »krivice«, već i optuživanja devetorice svojih ratnih drugova, od generala Mladića do pukovnika Beare, nagrađen sa 46 godina robije. Izgleda da će Slobodan Milošević dobiti bar tri doživotne kazne, da bi mu Sud velikodušno dozvolio da robija samo dok je živ.

Sledeća povreda tiče se načela na kojem počiva ne samo anglosaksonsko, već i pravosuđe celog civilizovanog sveta, a to je načelo jednakosti oružja u sudskom postupku. Naime, i odbrana i tužilaštvo treba da imaju istovetne mogućnosti za pripremu i predstavljanje svog slučaja, to jest, jednak proceduralni položaj tokom suđenja i jednake mogućnosti za pripremu i iznošenje svog stava. Budući, recimo, da Slobodan Milošević mora da pročita 90.000 strana i pogleda nekih 500 kaseta, i to se načelo pred Haškim sudom krši. Jer, da svaki dokument samo jednom pregleda potrebne su mu godine, a njemu je na raspolaganju vrlo malo vremena. Tužilaštvo međutim ima nekoliko tužilaca, koji raspolažu ogromnim aparatom. Samo u Beogradu haško tužilaštvo ima bar nekoliko desetina agenata za koje se zna, i stotine nepoznatih doušnika koji po ovoj zemlji traže Ratka Mladića, Radovana Karadžića, snimaju telefonske razgovore, špijuniraju sve i svakog. Šef njihove kancelarije u Beogradu je Matijas Helm, Finac koji odlično zna srpski, a u samom Tribunalu radi oko 1.200 zaposlenih, od kojih manjina za sudeća veća. Najveći deo, oko hiljadu, direktno opslužuje Tužilaštvo, dok izuzetno honorarisane domorodce i ne računaju u stalnu postavu.
 
Pri tom, troškovi odbrane su toliko visoki da nema optuženog kadrog da plati advokata. Jedan optuženik hteo je američkog advokata, ali mu je ovaj tražio pet miliona dolara, pa spustio cenu na takođe nemogućih milion maraka. Svakog advokata, naime, jedan dan u Hagu košta oko 500 evra: toliko hotel, prevoz, taksi, telefon, faks, internet, i prehrana staju u tom gradu. To naši ljudi ne mogu da plate. U tom slučaju Haški tribunal velikodušno snosi troškove samo jednog branioca. No i za tu sumu se naši utrkuju tamo da rade, jer Sud priznaje 175 sati mesečno po sto dolara na sat, znači, 17.500 dolara mesečno. Znači, ako nema suđenja advokat jedanput ili dvaput mesečno odlazi kod svog klijenta i malo obilazi Republiku Srpsku ili Srbiju, kao prikupljajući dokaze. Teško da na to potroši više od 5.000 dolara; ako, recimo, ode u ponedeljak a vrati se u petak, ostaje mu 10-12.000 dolara mesečno. Kako odbrana traje i po tri godine, skupi se dovoljno i za neku od najboljih vila na Dedinju. Tako se advokati kupuju i, gore, korumpiraju. Na primer Milanu Vujinu, braniocu Duška Tadića, Sud je uskratio pravo na plaćenu funkciju. Sa liste je skinut jer je navodno prikrio dokaze u prilog Tadiću. Tadić je potom nagovoren da ga optuži za slabu odbranu, budući da je dobio 20 godina. Tribunal je uvažio njegovu žalbu, naredio obnovu postupka, našao mu drugog advokata, dok je Vujin kažnjen sa 30.000 maraka. U ponovljenom postupku međutim, mada znatno bolje branjen nego ranije, Tadić je osuđen na 25 godina. Tako su i ostali advokati upozoreni da budu mirni i kooperativni. I oni to uistinu jesu.

Jedan advokat koji radi i za Fond za humanitarno pravo uvek se tako nađe u Hagu kada nekog uhapse, da mu bude pri ruci. Ali, kako mu pravila zabranjuju da bude branilac u više slučajeva on, nećete verovati, neke rentira drugim advokatima, uzimajući deo novca za sebe. Dalje, jedan broj klijenata sa braniocem deli honorar. Kako za optužene u Hagu nema nikakve nade, budući da se još nijedan nije odbranio, neki su rešili makar da se ovajde. Takvi traže advokate spremne da, recimo, polovinu nadoknade ustupe njihovoj porodici; to je ono što se krije iza povike o neracionalnom trošenju sredstava Tribunala. Drugi, još snalažljiviji, kojima se dodeljuje i dodatnih 2.500 evra po pravnom savetniku ili takozvanom istražitelju, za to angažuju porodicu i prijatelje, čak šofere koji su ih svojevremeno vozili. Tu, znači, nema jednakosti oružja, a plaćajući naše advokate prilično u odnosu na naše prinadležnosti – a bedno naspram honorara koje bi stranci prihvatili – Haški sud ih zapravo podmićuje, praveći od njih svoje plaćenike, a ne pravnike koji brane klijente. Naš narod za to kaže: »Čije su pare, toga i muzika«.

Takođe, valja reći nešto o takozvanom tajnom svedočenju. Upravo se raspravlja hoće li Lilić govoriti javno ili tajno. On tvrdi da nije potpisao neke iskaze od aprila meseca. No ipak se oni već pojavljuju u materijalima koje dobija Slobodan Milošević. Ali Lilić je izdejstvovao, a to je još jedna zloupotreba Tužilaštva, da ga Sud »natera« da dođe – ne što neće, već da ne ispadne da je njegovo svedočenje dobrovoljno. Sad i vlada zahteva da njegovo svedočenje o događajima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bude tajno. No osim u slučaju zaštite državne tajne, maloletnih lica, ili javnog morala, tajnog svedočenja u svetu nema. Bilo ga je pre 300-400 godina pred Svetom inkvizicijom, ali iz drugih razloga. Tu su svedoci uvođeni na zadnji ulaz da bi svoj iskaz dali pod kapuljačom – da im se optuženi ne bi, povampiren, svetio zbog iskaza. No danas su takva svedočenja svugde zabranjena i međunarodnim i domaćim pravom. Izuzeci su neki slučajevi po američkoj konvenciji – recimo, kolumbijski pokušaj da se tajno svedoči protiv šefova narko-mafije, budući da nijedan svedok nije hteo to da čini javno, bojeći se osvete.

Mogu li, međutim, i sudija i tužilac takođe zahtevati da tajno sude ili tajno optužuju pod kapuljačom, pošto se i njima optuženi može svetiti? Ako ne on, onda njegovi rođaci. Međutim, država koja hoće da sudi mora biti kadra da obezbedi red i mir, i zaštiti sve učesnike u procesu. Ako nije, nema ni moralnog prava da sudi. A Haški tribunal upravo to hoće, ali ne i da štiti svedoke jer to košta. Tako će i Lilić poći u Hag ubeđen da ima gde da se vrati, a ovde ga potom niko neće štititi. Isprva možda, ali kasnije sigurno ne. Tribunal, međutim, to uopšte ne zanima. Oni će ga iskoristiti, a posle neka se snalazi.
 
Pošto mnogi svedoci neće javno da svedoče, Tribunal dopušta tajno svedočenje. To je velika povreda međunarodnog prava i pravila poštenog i pravičnog suđenja. Tajno svedočenje na sednici zatvorenoj za javnost odvija se, kako kažu, in camera, u sobi, i pravno je neprihvatljivo. No Haški sud to dozvoljava, brišući usto imena i druge podatke svedoka iz javnog spisa, to jest, zapisnika Veća. Svedoči se i putem interne televizije, preko uređaja koji izobličuju sliku i zvuk. Svedocima se dodeljuju šifre ili pseudonimi. Jedino se optuženom i njegovom advokatu otkrivaju imena svedoka, ali ne i drugi podaci o njima. Time se onemogućuje delotvorno unakrsno ispitivanje, budući da branioci ne znaju sve okolnosti. No desilo se da je ime jednog od tih tajnih svedoka otkriveno, pa ga je Nacional objavio i bio upozoren da može biti krivično gonjen – ne od naših sudova, već od haškog. Očigledno, taj Tribunal predstavlja najbezočnije izrugivanje pravu i pravdi, i kao institucija ne zaslužuje nikakvo poštovanje. S njime se sarađuje iz teške nužde, ili, poput naših današnjih vlastodžaca, iz nemanja časti i dostojanstva.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top