Isto važi i za drugara- ne pomažeš mu zato što očekuješ nešto, potpuna zamena motiva, ali ako kasnije primetiš da se on pravi lud i stalno ima neke izgovore, onda mu bez griže savesti sledeći put kažeš da te mrzi, nek plati majstora. Ovaj odgovor je i za Svetozara.
Ако си престао/ла да помажеш другу зато што он теби није хтео да помогне онда када је теби требала помоћ, то значи да си му помагао/ла зато што си очекивао/ла да ће ти узвратити помоћ онда када буде била потребна теби.
Човек може и већим делом јесте несвестан својих очекивања. Неретко сазна или се сети да их има тек кад се разочара тј. када се она не оствара. А и за то је потребно да се уложи одређени, иначе се остаје на нивоу, "Разочаран сам, не знам зашто." Ако се дубље уђе у интроспекцију, онда може да се сазна и шта се конкретно очекивало.
Мора се бити свестан својих очекивања и мора се што боље проценити вероватноћа да ће се иста испунити.
Романтичарски концепт љубави по којем човек помаже другима без очекивања да добије ишта заузврат је погубан зато што у реалности човек увек очекује нешто да добије, можда не директно од особе којој помаже, али увек очекује да му се то на одређени начин врати.
Например, ако ја помогнем комшији, не значи да очекујем да ми исти тај комшија помогне кад мени затреба помоћ; можда очекујем да као последица моје помоћи он помогне неком трећем комшији који би помогао четвртом који би помогао петом који би онда помогао мени иако ја том комшији никада директно нисам пружио помоћ. То је такође очекивање, само друге врсте.
У српском језику имамо речи попут "себичан" и "несебичан". У енглеском имамо "selfish" и "selfless". Себичност је стање у којем неко превише брине о својим а премало о туђим потребама; по дефиницији, појам је негативног карактера у смислу да није могуће бити себична и добра особа у исто време. Несебичност, на другу страну, је супротно стање тј. стање у којем неко не брине превише о својим потребама. За разлику од себичности, која је нужно лоша, несебичност може бити добра или лоша. Нажалост, ни енглески ни српски немају адекватне речи за те две подврсте, те их морамо сами измишњати. Ја их зовем "позитивна несебичност", где појединац брине о својим и туђим потребама на оптималан начин; и "негативна несебићност", где појединац брине о туђим потребама док занемарује своје. Раније поменути романтичарски концепт љубави промовише негативну, тј. лошу, врсту несебичност.
Ти си поменула асертивност. Асертивност би се могла повезати са позитивном несебичношћу. Пасивност би била негативна несебичност а агресивност себичност.
