ДелКастре
ДелКастре се окрену ка просторији, заборави на трен своје мисли. Мач на зиду, који обасјан, последњим зрацима залазећег Сунца, као да је горео. Дозивао је господара. Није било први пут, да му се чинило, да му мач говори. Опет чу’ тај разговетни позив, као и онда давно. Сети се ДелКастре, дана када га први пут узе у руку. Сети се ватреног круга, који се ниоткуда појави, на највишој кули тврђаве Асарион, и црног камена, унутар ватре на коме лежаше мач. Чинише му се тада, да га мач дозива и говори;
Узми ме,
Узми ме,
Буди ми господар,
Не бој се ватре,
Она, није непријатељ.
Полако, пружи руку ка њему. Ватра га не опече, иако му рука би у пламену. Прихвати балчак и осети струјање кроз тело. Подиже га изнад главе, с’ обе руке и на мрвом језику, који и праоци заборавише прозбори;
После зиме и лета,
Ко мач ватре,
У руке узме,
И њиме, за добро влада,
По смрти,
У пламену се рађа,
Он биће снага,
И освета оном, ког води,
Нечасти снага.
Покушаваше, да му га отму и бољи и лошији од њега али спржени дланови, осташе једино одличје тих покушаја. Желеше га краљеви и лордови али нико му га не узе. Због мача, који нико не заслужи сем њега и оног што носише у себи и својој души јер никад не клечаше и не сагињаше се, би протеран на најудаљеније границе царства али и поново враћен у Асарион, јер једино он, храбро заповедаше њиме. Временом, заволе стару тврђаву, која је увек прва била на удару хорди непријатеља. Он и стари Асарион, штитише царство свих ових година. ДелКастре приђе мачу и помилова га. При додиру, поново осети оно струјање, које сазнаде при првом сусрету. Негде из дубине сећања, јавише му се и речи, изговорене некада давно.Чудно, помисли ДелКастре, свих ових година, нисам их се могао сетити и ни једну прозборити. Некако је знао, да је дошао час, да он врати дуг свом верном саборцу.
Сутра,
Сутра, је наша добра борба,
Сада се одмори,
А ја ,свој дуг вратићу теби,
Ма шта то било.
Пришао је прозору. Успут, узе огртач и уви се у њега. Хладно је помисли, зашто ми је хладно, па напољу је још лето. Погледа у Сунце које је тонуло и врати се својим мислима.
Сви су отишли,
Чак и храбри лордови,
Већерас Асарион,
Без стражи ће бити,
Сам,
Сам, као и ја,
Говорили су да треба поћи,
Бежати,
Пред оваквима, ја бежао нисам,
Сећам се,
Сећам се битака,
Ја сам их водио,
Водио и односио победе,
Сад Сунце залази,
И доноси, мирис непријатеља,
Ено га ту,
Ено га, иза кланца Етал,
Осећам мирис ватри,
Осећам мирис,
Згаришта и ватри,
Осећам мирис, крви коју доносе,
Сви су га осетили и отишли.
Идите ако желите,
Ја пустио сам вас,
Али ћутите,
Ћутите,
Не говорите,
Ја знам, шта речи имате,
Није узалуд,
Не, није узалуд,
Ви, у дубини срца, то знате,
Знате да,Ако издаш живот,
Да ако издаш живот,
Ни смрт није важна.
И ко, сад пред зидом нам стоји,
Они што жене не дираше,
Они што попут волова ричу,
Или они што,
Рукама, јер речи немају машу,
Они, што злато љубе,
Од части више,
Они што издаше,
Они, што од битака,
Правих бежаше,
То пред вратима, Асариона стоји.
Сутра,
Сутра, када Сунце изађе,
Ја, осетиђу мирис борова,
Мирис јутарње траве,
Отворићу врата,
Тешка врата, Асариона,
Спустићу мост,
Онда, ћу чекати,
Онда ћу чекати, да дођу,
Овај пут сами,
Да сами,
Ја и Асарион.
Ако паднем,
Пашће Асарион,
Пашће све.
Други то не виде,
Не виде од страха,
А не знају, да нема чега се бојати,
Ничега, сем истине.
Ни смрт,
Ни смрт, није страшна,
Она ослобађа,
Бол,
Бол је тај,
Он, страх нам ствара,
Бол, а не смрт.
Можда у мени, сад,
Више нема части,
Али oвај пут,
Ово је моја битка,
Можда последња,
Можда не.
Губо сам их али ратове добијао,
Узвраћао сам ударце,
Али знао и да их примам.
И болело је,
Можда, сам грешке понављао,
Иако се на њима, ући вештина,
Али једно сам знао,
Пријатељства, кратко трају,
Људе, завист заведе,
Они, то не виде.
Бес понекад, затвори очи,
Затвори душу,
И ја, своју сам затварао,
Затварао за све,
А онда, бих је отворио,
Отворио и поново прихватио,
Добро и зло.
Сунце је зашло,
Можда је ово, последњи дан,
Идием сада,
Вијориће се заставе,
Упалићу бакље,
Упалићу их, нека се виде,
Нека виде, да Асарион живи,
Нека виде, да чекам,
Нака виде, да нема страха,
Иза ових старих зидина.
ДелКастере седе на камену клупу и наслони се на зид.
Последња ноћ.
Моја последња ноћ.
Погледа ка мачу, који не губише сјај. Сан га опхрли и он заспа, тонући све дубље, ка граници снова и успомена.Пред јутро, прену се из сна. У бунилу, једва помичући усне рече;
Време је,
Време за битку,
Последњу.