Дакле,
читава западна историја се спаја у САД. Запад као геополитичка појава настао је у доба раскола Хришћанске Цркве на Православље и католичанство. Католички ареал је и постао база онога што се одсад назива "Запад", "Запад" у концептуалном смислу. Почев од тог трнутка људи католичког света су себе поистоветили са пуновередним човечанством, своју историју - са светском историјом, своју цивилизацију - са цивилизацијом уопште. Све остале цивилизације и традиције су презриво изједначаване са "дивљим, варварским земљама". Карактеристично је да су у такву "мање људску" категорију доспевали не само нехришћански народи, него и читав православни свет који је у ствари и био зона реалног, неизопаченог, аутентичног хришћанства. Узгред, управо зато што су православне земље - у почетку Византија, касније Србија, Бугарска, Русија - биле хришћанске, оне су код католика изазивале такву агресивну одбојност. Православље је пружало пример другачијег хришћанства - читавом цивилизационом уређењу насталом на Западу и које је до извесног времена претендовало на једини облик хришћанске државности.
У сучељавању католичанства са Православљем и треба тражити заметак дијалектичког развоја историје цивилизације и геополитичких процеса у наредним вековима.
ICXC N I K A
Од црквеног раскола и треба рачунати историју Запада. Католичанство у то доба стаје на чело изразито "западњачких" струја. Међутим, кроз извесно време неки елементи католичког учења, узгред, наслеђени од православног јединства цркава, долазе у противречност са основном линијом развоја Запада. Преломни тренутак пада на Реформацију. У том тренутку се "најзападњачкије" струје издвајају и концентришу у протестантском типу. Протестантизам се и шири управо у оним земљама и међу оним народима који се доследно крећу у смеру који је раскол задао: отуђеност од Истока, охоло презрење према "дивљим народима", поистовећивање себе и свог техничког развоја са врхунцем цивилизације, индивиуалистичке и рационалистичке струје којима нису били довољни чак ни католички оквири (премда су они, са своје стране, представљали битан корак у истом смеру од Православља сасвим традиционалног и верног духу исконског учења).
Протестантске земље - у првом реду, Енглеска - крећу путем "поморске цивилизације", стреме ка апсолутизовању либералног модела, ка универзализацији "трговачког уређења" Од тада на самом Западу улогу авангарде, улогу "Далеког Запада" преузимају
Енглези.
Још касније управо крајње, најрадикалније протестантске енглеске секте ударају темељ америчке цивилизације, пројектују и стварају САД. Оне одлазе тамо - на крајњи Запад - као у "обећану земљу" да тамо граде савршено друштво, "идеални Запад", "Апсолутни Запад".
Сједињене Америчке Државе су као држава створене консензусом фундаменталистичких протестантских секти, и претежну већину политичке класе САД све досад постојано чине представници управо протестантских конфесија. Уосталом, то је сасвим логично, земљом владају законити идеолошки наследници оних који су је створили, организовали, довели до процвата и моћи.
Сами Американци то зову "Manifest Destiny", "Испољена Судбина" (или "Предодређена Судбина"). Другим речима, Американци своју историју виде као доследно узлазан пут ка цивилизационом тријумфу, ка победи светоназорног модела на коме је заснована сама америчка цивилизација као квинтесенција читаве историје Запада.
