- Poruka
- 9.647
Сведоци смо да после свих ових ратова која су задесили ове просторе било је пуно жртава на све стране.Ратни злочинци или национални хероји заузимају посебан део културе код свих народа.Неки их величају а неки их осуђују.У Хрватској се прослава Олује и Бљеска доживљава као национални празник.Слична дешавања као што су мотоскупови и разни дефилеи са личностима из политичког живота се доживљавају као дочек нове године.А тог дана су страдали људи.Неки су убијени а неки измасакрирани.Многима се не зна гроб,неки се воде као нестали.Али ипак то су људски животи заувек изгубљени.
Зашто ја не могу овде са мојим другарима бејкерима да прославим ослобођење Сребре*ице.?Да ли те жртве које су страдале у Бљеску,Олуји,Братунцу,Сарајеву и још на многим другим местима а имале српско порекло не заслужују пажњу,сажаљење него се то представља као национални празник.Па млади Хрвати уче као њихови преци да је убијање Срба највеће патриотско достигнуће. Анте Старчевић срби су пасји накот који заслужује секиру .
Да ли су српске жртве ослобађајућим пресудама Насера и Рамуша изгубиле сваку тежину и право да буду поштоване као и свака друга хрватска или муслиманска жртва.Да ли се то нама понавља прича из WW2 да морамо због братства и јединства да заборавимо Јасеновац а сада због међусобне толеранције да заборавимо све па чак и случај "трговине органа" за који нико не би знао да није Карла пожелела да напише књигу и стане у ред "књижевника".
замолио бих модератора да не закључа тему као ову данас битно да се сучимо са прошлошћу као и наше комшије.
Зашто ја не могу овде са мојим другарима бејкерима да прославим ослобођење Сребре*ице.?Да ли те жртве које су страдале у Бљеску,Олуји,Братунцу,Сарајеву и још на многим другим местима а имале српско порекло не заслужују пажњу,сажаљење него се то представља као национални празник.Па млади Хрвати уче као њихови преци да је убијање Срба највеће патриотско достигнуће. Анте Старчевић срби су пасји накот који заслужује секиру .
Да ли су српске жртве ослобађајућим пресудама Насера и Рамуша изгубиле сваку тежину и право да буду поштоване као и свака друга хрватска или муслиманска жртва.Да ли се то нама понавља прича из WW2 да морамо због братства и јединства да заборавимо Јасеновац а сада због међусобне толеранције да заборавимо све па чак и случај "трговине органа" за који нико не би знао да није Карла пожелела да напише књигу и стане у ред "књижевника".
замолио бих модератора да не закључа тему као ову данас битно да се сучимо са прошлошћу као и наше комшије.