Pametan će se osmenuti, budala će se smejati, tako to oduvek biva.
Već odavno želim da forumašima ispričam jednu istinitu životnu priču, ali me nekako uvek bio strah baš od onih koji se smeju i podsmevaju nekim tužnim životnim pričama, pa bile one naše ili ko zna čije...
Pre više od 30.g. sam u porođajnoj sali upoznala ženu koju sam neviđeno zavolela i volela sam je sve do njenog zadnjeg daha, do pre malko više od godine.
Bilo nas je četiri u porođajnoj sali, sve mlađa od mlađe, ona najmlađa nepunih dvadeset godina. Dok smo mi kukale i vrištale do neba, ona se smejala i na uši stavljala vokmen sa nekakvom finom muzikom. Porađale smo se tako nas četiri od ujutro pola devet, pa sve do uveče pola jedanaest, kako koja izbaci porod, tako se i povuče, sve smo kukale, a ona se smejala, sve smo zapomagale, a ona pevala, a na kraju reče doca: "sram vas bilo žene, vi tu kukumavčite k'o da ste jedine i prve koje decu rađate, a nikakvih problema nemate, sem što boli, pa boli ******, normalno da boli, nije ovo Amerika, nemamo mi bocke za bezbolan porođaj, a ova sirota koja se jedina muči, ona peva i smeje se, a njoj izvadismo matericu, sva sreća da joj je ovo drugo dete, valjda neće biti previše tužna jer neće moći više da rađa, ma neće, njoj ako pofali dece, usvojiće, takva je to duša čini mi se"
Ponovo smo se srele posle nekih desetak godina. Deca nam obema zdrava i prava, ko srećniji od mame u takvim situacijama, sedimo u parku i gledamo naše mladunce kako se igraju, ja nešto namrgođena jer me mm pre toga ispalio, trebala da idem kod kozmetičarke,a on eto imao neke druge planove, a ona se smeje. Uz malko priče i ženskih zajebancija, ispriča mi 'nako usput da je prošle godine operisala dojku, imala zloćudan tumor,ali je sada fala bogu sve kako treba, siku nema, decu ima i svi veseli, reče ona.
Neko vreme se nismo sretale, a kad nam klinci pođoše u srednju školu, evo nas opet u "istoj klupi" Njena cura i moj momak upisali isti smer i kasnije isti fax, a nas dve postale najbolje prijateljice, više na moju inicijativu nego što je ona želela, nju su svi voleli, ona se trudila da sa svima bude kako valja, dobra i predobra kakva je izgleda uvek i bila.
Kada su nam klinci diplomirali, bili mi svi na okupu, njena starija ćera, muž, svekrva, tušta i tma rodbine, moj matori, ja, naša ćera i naša rodbina, ali nje ne bi.
Baš tada joj operisali i drugu dojku. Imala sam zadatak da sve lepo kamerom snimim i da joj donesem u bolnicu da odgleda, tako i učinih, kada sam joj donela, ja tužna i nesrećna (zbog nje i njene bolesti) ona presrećna, lepa, vedra, našminkana, sa tek sređenom frizurom.
Tako smo se družile do prošle godine. Volele se i poštovale, ona je mene volela, ja sam nju naprosto obožavala.
Kada je umrla, njen muž mi je ispričao još ponešto o njoj što nisam znala. Rodila se u Bosni kao peto neplanirano dete, majku joj je silovao neki komšija (ona bila udovica sa četvoro dece), njega zatvorili jer je usput ubio nekog čoveka, a njenu majku celo selo izbegavalo i podsmevalo joj se zbog kopileta. Kada se porodila, rasprodala je ono nešto imovine što je imala u Bosni i preselila se u Vojvodinu, od nekih dvadesetak jutara zemlje i velike kuće uspela je da kupi neku straćaru i malko vinograda u Vojvodini. Svu decu je školovala kako je umela i mogla, ova moja prijateljica ispade nešto najbolje što joj je život podario. Išla sa majkom u nadnicu, kopala, plevila, sve kako po redu išlo, a usput završavala školu, osnovnu, srednju, uvek najbolja, uvek prva. Od opštine dobila stipendiju i završila fax pre roka, na studijama upoznala momka i udala se, rodila dvoje dece, a fax nije zanemarivala, nosila klince na leđima na predavanja i sa uspehom završila studije.
Kada je izgledalo da je sve kako valja i kako treba, ona se razbolela, bolovala od najranije mladosti pa sve do smrti. Dok je emotivno bila sto odsto ispunjena, fizički je propadala, ali se borila,gurala i izgurala neke godine koje joj niko davao nije, lekari su je otpisali kad je imala nekih 27.g. a poživela je skoro 55.g. iškolovala decu i otišla.
Nema je više a meni svakim danom nedostaje kao da je juče bila tu, a danas zaboravila da smo se dogovorile da kafenišemo, pa okrenem njen tel. broj, pa kad se javi njen muž, ili njegova sadašnja žena (daaaaa, oženio se već posle pola godine nakon njene smrti), ja spustim slušalicu i plačem, plačem bez suza, plačem bez jauka,plačem a niko me ne čuje, ma ni nju ne čuje, što bi pa mene iko čuo.
...
