Prevod istupanja Strelkova na konferenciji za medije.
Njegovo objašnjenje pozadine postupanja RF
PROŠLO je tačno mesec dana od trenutka kada sam morao da napustim dužnost ministra odbrane DNR i komandanta narodne odbrane. Ne mogu da kažem da je ta odluka bila laka za mene. Nisu bile lake ni okolnosti u kojima je doneta.
Donjeck i čitava grupacija oružanih snaga DNR nalazili su se u operativnom okruženju i uz ogromna zalaganja odbijali neprekidne napade kaznene ekspedicije sa svih strana. A samo su pojedinci u rukovodstvu Republike znali da će se bukvalno za neki dan desiti ozbiljne promene i da će neprijatelj pretrpeti ozbiljan poraz.
Ja sam bio među tim malobrojnim, ali nisam mogao čak ni da nagovestim mojim potčinjenima da uskoro mi počinjemo ofanzivu i da osvajamo pozicije koje je neprijatelj okupirao. Još teže je bilo biti svestan da će oslobađanjem ostavljenih gradova i sela Donbasa morati da rukovodi neko drugi (pored ostalog i – po lično mojim naređenjima).
Moralno je bilo teško ostavljati svoje drugove takoreći „uoči zore”, kada je propast naše stvari mnogima izgledala neizbežna.
Neću se osvrtati na okolnosti koje su me primorale da podnesem ostavku.
Samo ću reći da se ta doneta odluka isplatila i omogućila da se uoči ofanzive objedini rukovodstvo oružanih snaga DNR u istim rukama i da se izbegnu mnogi konflikti koji su kao lepra razjedali Republiku, a takođe i da se obezbedi pouzdano snabdevanje naših jedinica i formacija svime što je potrebno.
Proteklih nedelja kardinalno se promenila situacija na frontovima Novorusije. Na većini pravaca kazneni odredi su odbijeni, pretrpeli su ogromne gubitke i prešli na odbranu.
Stvoreni su preduslovi za potpuno oslobađanje teritorije Donbasa od kaznenih trupa i odreda kijevske vlasti.
Pod udarima armije DNR neprijatelj je, braneći se, krenuo nazad, a njegovim trupama i rukovodstvom zavladala je panika. Ali, šta se dalje desilo?
Pred našim očima u stvar su se ponovo umešale one snage koje ranije samo što nisu upropastile „rusko proleće” i od tada ne prestaju sa pokušajima da unište narodnooslobodilački pokret ruskog naroda Novorusije. Nema takve podlosti na koju nisu spremne te snage koje su se u savremenoj istoriji naše Otadžbine već više puta manifestovale kao najkobnije. Upravo te snage, vođene iz inostranstva, odigrale su odlučujuću ulogu u rušenju SSSR-a 1991. g., a kasnije, tokom svih 90.-ih godina otvoreno se rugale narodima Rusije, organizujući razularenu pljačku ogromnog sovjetskog ekonomskog i kulturnog nasleđa.
Na ostacima naše Otadžbine oni su izveli liberalne eksperimente sa čudovišnim posledicama, nimalo ne brinući o posledicama za zemlju koju su nazivali (i sada nastavljaju da je nazivaju) prezrivim epitetom „ova”.
Razularenost raspada praćena je krvavim ratovima koje su oni isprovocirali, divljom bestijalnošću kriminala, razvrata, padom morala, propagandom najodvratnijih poroka koji se samo mogu zamisliti, uništenjem ekonomske nezavisnosti i spoljnopolitičkog suvereniteta.
Pošto su pretrpele neuspeh u pokušajima da konačno dotuku Rusiju početkom 2000.-ih, te sile nikud nisu nestale i pritajeno su nastavile svoje destruktivno delovanje u nadi da će njihov trenutak opet doći i da će u svoje vreme završiti započeto.
Međutim, kad se na horizontu zarudeo osvit „ruskog proleća” i tek što je naša zemlja počela, ne rečima, nego realno da ustaje sa kolena i pokušava da preispita rezultate Gorbačovljeve kapitulacije, da vrati prava i teritorije koje joj od pamtiveka pripadaju i da postigne realnu nezavisnost – „peta kolona” je odmah mobilisala sve svoje snage.
Povratak Krima u sastav Rusije kod nje je izazvao ne samo šok, a ustanak u Novorusiji – pravu paniku, nego je i naterao da ponovo ispolji svoje pravo lice.
Pokrenuta „pod uzbunom”, krenula je u borbu sva mnogobrojna agentura koja se dugo godina prerušavala u odore „patriota” i „državnika” i tako prikrivena se uvukla u najviše redove vlasti, čak i u okruženje Predsednika Rusije.
Pošto su ustali protiv interesa svoje zemlje i naroda, ovi izdajnici uprkos tome nastavljaju drsko da tvrde da su „prijatelji” Predsednika, a svoje otvoreno podrivačko i sabotersko delovanje da predstavljaju kao jedino ispravne mere za učvršćivanje ruske državnosti.
Otkuda, zapitaćete se, takva bezobzirnost i sigurnost u sopstvenu neranjivost? Objašnjenje je krajnje jednostavno: sve što ima vrednost za „petu kolonu” (odnosno novac i drugi materijalni resursi, a takođe porodice i potomci) odavno su izvezeni izvan granice,a njihova zaštita zavisi isključivo od milosti stranih gospodara.
Tokom pet meseci borbe ruski ljudi Novorusije u potpunosti su na sebi osetili „plodove” te vrste podrivačkog delovanja. U vreme kad je ruska vojna pomoć bila životno potrebna praktično nenaoružanim pripadnicima narodne vojske kad je ona mogla praktično bez krvi da oslobodi sve ruskojezične oblasti, agenti uticaja su jednoglasno zavikali o nemogućnosti i neprihvatljivosti direktne vojne pomoći ustanicima.
Kazneni odredi su spaljivali ljude u Odesi, gađali teškom artiljerijom Slavjansk i hitno formirali borbeno sposobnu armiju, a njihovi saučesnici koji su prodrli u rukovodstvo spoljne politike Rusije ne samo da su sabotirali svaku vojnu i političku pomoć ustanicima, nego sa punim uzajamnim razumevanjem sa Porošenkom, Turčinovim, Ahmetovim, Tarutom i ostalim predstavnicima ukrajinske oligarhije unosili raskol u redove rukovodstva narodne vojske sprečavajući formiranje jedinstvene komande i zajedničkim naporima pokušavali da pošalju Predsednika Rusije u zamke koje su oni rasporedili.
Nepokolebljivost i samopožrtvovanost narodne odbrane nisu dozvolile kaznenim odredima da uguše ustanak do trenutka kada je realna pomoć iz Rusije ipak stigla do primaoca.
Narodna vojska prešla je u ofanzivu. Ali, izdajnici su se i tu pokazali u punoj meri.
Kaznenoj armiji koja se nalazila na ivici poraza oni su odmah pružili „ruku pomoći” i organizujući primirje pokušali da tokom pregovora „predaju” bukvalno sve tekovine ustanika i predaju ih na milost kijevskoj hunti. Sramotniji sporazumi od onih koji se sad razmatraju u Minsku ne mogu se ni zamisliti. A dok nešto bude od toga – Kijev užurbano popunjava, dodatno naoružava i uvežbava svoju armiju spremajući se da nastavi genocid Rusa Novorusije.
Zato sada imamo apsolutno onu istu situaciju kao i na samom početku našeg pokreta, samo u mnogo težim početnim pozicijama.
Dok u aprilu i maju Kijev nije imao ni borbeno sposobnu armiju ni podršku stanovništva, sada su pripadnici kaznene ekspedicije mobilisani i naoružani „do zuba”, a stanovništvo Ukrajine, koje se našlo pod koncentrisanim uticajem propagande koja obilno koristi metode neuro-lingvističkog programiranja, u znatnoj meri je zombirano i prestalo da razlikuje istinu od laži.
Za tih nekoliko meseci protiv Rusije je uvedeno nekoliko paketa ekonomskih sankcija, a iz usta visokih vojnih i diplomatskih predstavnika Zapada čuli su se gotovo zaboravljeni prigovori povodom Abhazije i Južne Osetije, neskrivene pretnje stižu i od bojovnika islamista koje kontroliše Amerika.
...
, Strelkov ovde kao da mi je čitao misli.
