Седам златних новчића нови подвиг у Виминацијуму
Некадашњи власник је пре 16 векова своје благо оставио међу рушевинама заборављене гробнице и по њих се није вратио, на његову жалост и нашу срећу ̶ истиче др Миомир Кораћ, директор Археолошког парка Виминацијум
Аутор: Рајна Поповић недеља, 31.07.2016.
Археолози истраживачи са пронађеним новчићима (Фото Арехеолошки парк Виминацијум)
После 16 векова седам златних новчића, сакривених за неке боље дане током најезде Хуна, међу рушевинама меморије, или народски гробнице, прошле недеље нашли су се на длану младог археолога Младена Јовичића.
Истраживачу, докторанду, руке су се тресле због важности пронађених златника, док су га колеге с којима две недеље ископава терен у Виминацијуму, римском граду и легијском логору, тапшале по рамену. На окупу су били Саша Реџић, др Немања Мрђић, др Бебина Миловановић и докторанди, сем пресрећног Младена Јовичића, Илија Данковић и Ивана Косановић.
̶ Некадашњи власник је своје благо оставио међу рушевинама заборављене меморије и по њега се није вратио, на његову жалост и нашу срећу ̶ примећује др Миомир Кораћ, директор Археолошког парка Виминацијум. ̶ У време када је вребала опасност од Хуна, средином петог века, који су увелико харали овим просторима, људи су у страху скривали своје драгоцености. У западном делу централне просторије меморије приликом скидања поднице од опека, нађена је мања остава са седам златних новчића, три су из времена цара Хонорија и четири из доба Теодосија Другог. Ту су драгоцености остављене након престанка коришћења гробнице, када је већ делимично била уништена. Шест примерака новца је исковано у периоду од 408. до 420. године, док је седми примерак најмлађи и кован је у интервалу од 430. до 440. године.
Ипак, нису драгоцени новчићи једино што су археолози из Виминацијума изнели на светло дана. С разлогом добро расположен за разговор, увек оран директор Кораћ додаје:
̶ Током археолошких ископавања изнад и испод пода средишњег дела меморије, нађено је и двадесетак бронзаних новчића кованих у периоду од средине трећег до средине петог века. Међу осталим налазима, можемо навести делове наруквица од стакла, делове керамичких лампи и посуда, као и стаклених предмета. Издваја се део надгробне плоче од мермера са натписом и два златна предмета, апликација крстастог облика и глава прстена са уметком од стакла ̶ побраја наш саговорник.
Виминацијум је археолошко налазиште у близини Старог Костолца, удаљено 12 километара од Пожаревца. Римски војни логор и град настали су у првом и потрајали до почетка седмог века.
То је био један од најзначајнијих легијских логора на Дунаву, а извесно време и главни град римске провинције Горње Мезије која је обухватала добар део Србије, северну Македонију и део северозападне Бугарске.
„Беше то некад блистав град. Богати храмови, широке улице, луксузне виле, велике терме, амфитеатар… Похараше га варвари пре пар година и мало остаде од његовог пређашњег сјаја. У самом граду је нешто од кућа и јавних грађевина већ обновљено и живот се полако враћа, али у овим смутним временима не имадох поверења у овдашње људе”, забележио је неки хроничар како се страховало од Хуна који су стизали на коњима, отимали, односили и мало шта остављали онакво какво је било.
Остаци великог римског града и војног логора у коме је некада живело око 50.000 становника представљају светски драгуљ, па Виминацијум упућени с правом често називају балканска Помпеја.
Ово археолошко и туристичко одредиште, које сваке године посети око 60.000 туриста са копна и око 17.000 са Дунава, сада ће понудити посетиоцима нове експонате и ̶ приче. Ђачким екскурзијама драгоцена сазнања, без сумње.
Да су др Миомир Кораћ и његова врло брижљиво изабрана, образована и подмлађена екипа срећне руке показало се и 2009. када су на угљенокопима „Дрмно”, како то шаљивџије примећују, тражили Римљане, а почев од 2009. ископавали и скелете мамута који су ту у муљу на обали некадашње реке скончали милион година раније.
Ипак, чињеница је да нису само Хуни заслужни за мало сачуваних вредности попут нађених новчића.
Вековима су га прекопавали пљачкаша који су тражили драгоцености, с друге стране сељаци су систематски разграђивали архитектонске остатке и односили надгробне споменике јер су рушевине сматране извором бесплатног грађевинског материјала.
Због тога данас на површини нема очуваних објеката, па свако истраживање и презентације подразумевају ископавање.
Ипак, Виминацијум заузима значајно место у породици археолошких локалитета из римског периода, као једини легијски логор и насеље који нису заробљени испод великог града.
Зато др Миомир Кораћ радо помиње да имају 400 хектара за истраживање и копање у наредна три века, до сада је „прегледано” два-три одсто тако да ће и унуци докторанда Младена Јовичића стићи да ископају свега око седам процената површине.
Ипак, вратимо се овом најновијем открићу приликом заштитних археолошких ископавања у Виминацијум, на месту изградње новог блока ТЕКО Б, где су археолози пронашли златнике.
̶ Реч је о породичној гробници са три просторије на дубини од 1,8 метара, у којој су од средине трећег па све до средине петог века, дакле 200 година, сахрањивани припадници вишег сталежа. Они су себи и својим потомцима могли да приуште вечни починак у објекту украшеном зидним сликарством. Од улазних степеница на југу сачувана су три степеника, а унутра је било укупно 11 гробних места у којима је сахрањено више покојника. Зидови централне просторије били су осликани. Зидно сликарство је очувано на више места, а тек ће накнадно чишћење и конзервација фресака показати њихов коначни обим. Бордуре и биљни мотиви сликани су природним земљаним бојама, а доминирају црвена, бела, окер и зелена ̶ описује др Кораћ.
Гробна места била су углавном опљачкана након најезде Хуна на овим просторима 441. односно 443. године. Ипак, необично је што су зидови вечних кућа грађени од опеке и малтера, са унутрашње стране премазани су слојем белог кречног малтера.
̶ Посебна загонетка је да су покојници заливени у малтеру, и то је, колико знамо, јединствен случај у свету у римском начину сахрањивања. Иако се зна, подсетио бих да у је Виминацијуму откривено више од 14.000 гробова, што је највећи број икад ископаних гробова на територији Римског царства ̶ подсећа директор Археолошког парка.
Да ли због малтера, опека или стицаја околности, тек седам златних и двадесетак бронзаних новчића „сачекала су” прошлу недељу да буду откривени.
