Borise, hoće li Davinić ili tvoj prijatelj Sveto da završi u zatvoru? Neće, naravno iz „viših interesa“, za koje i ti i svi mi znamo da se zovu opšta pljačka u kojoj su političari obavezani na zavet ćutanja. To je ono Veljino „nemoj da ja tebe otvaram“
Nedavno je u Nemačkoj i SAD izbila velika afera kada je poslovodstvo Dajmlera priznalo kako je pozamašnu svotu novca skrenulo u crne tokove ne bi li istu upotrebilo za podmazivanje prodaje svojih vozila u „zemljama u razvoju“. Radilo se o podmićivanju u najmanje 22 zemlje u periodu 1998-2008. Da bi izbegli dalje sudsko gonjenje pred federalnim sudom u Vašingtonu, prihvatili su da plate čak 185 miliona dolara.
O čemu se radi? U mnogim siromašnim ili polurazvijenim zemljama u politiku se ne ulazi nakon što se postane bogat i uticajan, već obrnuto, da bi se postalo bogat. Suština je da gotovo ne postoje autonomni tokovi novca koji nisu direktno povezani sa državnom administracijom, pa, pošto država preko budžeta kontroliše oko 50 odsto bruto proizvoda, najlakši način da se obogatite jeste da preko politike dođete u situaciju da kontrolišete budžet i javne nabavke.
KORUPCIJA; ALI NAŠA Prevedeno na običan jezik to izgleda ovako: učlaniš se, kreneš od lepljenja plakata, pa se polako dižeš u hijerarhiji. Što više napreduješ, to više sredstava stoji pod tvojom kontrolom te su mogućnosti za zloupotrebu, odnosno zaradu veće. Na lokalu su ti dovoljne građevinske dozvole i legalizacija. E, a kad dođeš do vrha, onda se poslovi rade na veliko: Mercedesi i sateliti.
Korupcija, naravno, postoji i u razvijenim zemljama, ali nije tako brutalna, otvorena i pohlepna kao u ovakvim. Tako je mnogim Nemcima ranije bio ogroman problem da skapiraju kako je uopšte moguće da državni činovnik traži neki nelelegalan novac kako bi omogućio zaključivanje posla. Mnogi naši ljudi zaposleni u nemačkim firmama i danas imaju taj problem kad treba da objasne kako moraju da obezbede sredstva iz sivih tokova za podmazivanje jer drugačije ne može da se dobije posao.
Dajmler je tu lekciju očigledno dobro savladao. Oni su nalazili načine da se dogovore sa ključnim političkim činiocima u navedenim zemljama, tako što bi izvestan procenat od obavljenog posla obično uplatili na tajne račune u Švajcarskoj ili na egzotičnim ostrvima. Negde je to išlo direktnom pogodbom, a kod onih koji poput nas glume demokratiju, igrala se fiktivna igra zvana tenderi. Tender je, kao što znamo, super, pošto kod njega komisija ima ogromna diskreciona prava da izmeri razne faktore. Niska cena ne mora da bude prednost. Mercedesov kvalitet i komfor mogu da budu važniji. Dakle, sve može da se opravda i zakonski pokrije.
Upravo takav model je, po svemu sudeći, primenjen u aferi satelit koja je ovih dana dobila sudski epilog. Svi se sećamo da je legendarni Prle, ministar Davinić, istaknuti član Atlantskog Saveta, NGO-a koji je tada drmao vojnim finansijama, i kadar G17, potpisao famozni ugovor o iznajmljivanju usluga satelita sa izvesnom izraelskom firmom Imidžset. Prle je navodno bio zabrinut za dešavanja na Kosmetu, pa je u svetlu predstojećih dešavanja želeo da obezbedi satelitsko nadgledanje ove teritorije. U tu svrhu odrešio je (našu) kesu sklapajući ugovor težak više desetina miliona evra. Ima međutim i onih koji tvrde da je Prle bio tek izvršilac, a da je ceo posao inicirao legendarni Sveto Marović, očigledno još više zabrinut sa sudbina Kosmeta od Prleta
Čemu je to nadgledanje trebalo da služi? Pa ničemu. Svi uključeni dobro su znali da srpske bezbednosne snage ni u najluđim snovima ne planiraju bilo kakvu intervenciju na pomenutoj teritoriji. Uostalom, one od ranije imaju sasvim dobro poznavanje terena, a verovatno i solidnu obaveštajnu mrežu. Dakle, ceo ugovor je očigledno bio nepotreban i štetan.
AFERE BEZ EPILOGA Kad se za to pročulo, popišmanio se čak i Dinkić, čiji je Prle inače kadar. U sve to je uletala i afera pancir zbog koje je Mile Dragić proveo jedno vreme o državnom trošku. Podigla se buka, pokrenuti su razni postupci, a Prle je na kraju smenjen. Ugovor je, međutim, ostao na snazi. Prletovi naslednici su pokušali da izađu iz celog posla, ali je Imidžset podneo tužbu arbitražnom sudu u Londonu. Posle pet godina proces je ovih dana okončan, a rezultat je 36 miliona dolara koji će iz našeg budžeta (čitaj džepa) morati da bude isplaćeno ovoj izraelskoj firmi.
Još u to doba se proneo glas da se neko debelo omastio u čitavoj aferi. Sada se priča ponovo otvorila tako što je donedavni ambasador u Izraelu Mile Isakov javno ustvrdio da je neko odavde sve vreme sprečavao nagodbu sa Izraelcima čime bi se uštedela bar polovina sume. Slučaj je u međuvremenu proglašen vojnom tajnom!?
