Pink se poćirjakovićio

НАЛИЧЈЕ АУТОШОВИНИЗМА: Аутошовинизам је толико српски да сумњам да је могао бити српскији. Наиме, вођен је гађењем и мржњом према српству и кључним обележјима нашег идентитета, али је, истовремено, натопљен кључним, тешко видљивим, неидентитетским, дубоким обележјима српског културног обрасца, од кога не може да побегне нико ко је социјализован у Србији – без обзира коју идеологију је касније изабрао и колико далеко је отишао од Србије.

Да би разумели зашто је не само потребно већ и јако важно, зашто је од животне важности да стално говоримо и размишљамо о српском аутошовинизму, потребно је да не губимо из вида његово наличје. Живе антисрпске шовинизме у окружењу – шовинисте који се нису напили српске крви и којима је та крв на дохват руке.

Лако је илустровати о чему говорим, али не верујем да је лако наћи моћнију илустрацију од завршних стихова „Пјесме Сребреници“, објављене у „Билтену Сребреница“, гласилу Удружења грађана „Жене Сребренице“, у Тузли, септембра 2005. године:

„Стара прича говори истину

Нема ниђе добра у Србину

И ја кажем жива је истина

Нема бољег од мртвог Србина.“
inače te pratim na tviteru jer ti je islamofilija i trećesvetska ciganija sveviše urnebesna
 
Твој појам "аутошовинизам" је обична досетка и оксиморон.

Аутошовинизам као такав не постоји.

Kako ne postoji?

Zašto su ludnice prepune ljudi koji mrze samog sebe?

Ako možeš mrziti drugoga, ko kaže da ne možeš mrziti svoje ili sebe?
 
Био сам по целој Африци, сем јужне. Највише волим Западну Африку, а најомиљенији ми је Мали. Био сам у њему два пута.
Постоји та нека фантастична животна енергија, богатство и радост живота у нама непојмљивом сиромаштву. Волим и забачена села и велике градове, и музику, Малијанци су вероватно најтелонтованија популација (реч је о двадесетак народа) за ритам на свету. Храна, сем у Сенегалу (и околини) и Етиопији, где је фантастична, није нешто.
Био сам и у другим деловима не-западног света, посебно волим Бурму, Непал и југ Индије, али Африка је, звучаће патетично, освојила моје срце.
Био сам у јануару 4 недеље у Обали Слоноваче, и окачио сам скоро 1000 фотографија на твитер профилу, неке је сликала моја супруга, мањи број, она је углавном сликала лепе ствари, и њене фотке су боље, а ја сам хтео да илуструјем како се тамо живи, како изгледају пијаце, улице, неке прославе и ритуали, унутрашњост комбија, аутобуске станице... Погледајте, делови јако личе на Мали, Того и Буркину фасе. Ионако су те границе скроз вештачке.

Piše "this profile does not exist" na tvom huperlinku.
 
Постоје важне разлике - ви помињете сродне феномене. Нисам сигуран ни да у Русији, која је, уз Белорусију, једини кандидат, има аутошовинизма, иако постоји сродна појава и има ставова које би, по овдашњим критеријумима, могли описати као аутошовинистичке.
Сваки аутошовинизам је оикофобија (и самомржња), али свака оикофобија (и самомржња) није аутошовинизам - далеко од тога.
Суштина аутошовинизма није то што цитирате већ, како пише у првом тексту чији сам линк поставио, уоквиравање сународника као толико злих и претећих, при томе непоправљивих, да заслужују да се нађу на дну масовне гробнице, да је масовна гробница једина сигурна кућа за зло које обични, контаминарни Срби носе у себи.
Дакле, има гомила сродних феномена - од оикофобије и аутооријентализма до родомржње и ауторасизма, али не добацују до појма аутошовинизам.
Аутошовинизам није "обична" самомржња, није чак ни спој домомржње и родомржње - већ нешто много страшније од тога. То иде до нивоа који намеће размишљање о појмовима као што су аутогеноцид, аутсорсовани геноцид (својих) и аутонацизам.
Иначе, кључно за разумевање снаге и специфичности аутошовинизма је чињеница да је Србија незападно друштво у Европи - близу Запада, али није западна нити може постати западна.
Дакле, аутошовинизам не постоји у Америци. Вероватно, као појава, не постоји нигде - сем у Србији. Нема потребе да губите време.
Све што сте навели је занимљиво и корисно - али ништа од тога није аутошовинизам. Сем у Русији, нигде нисам нашао кохерентан скуп ставова који би могли бити описани као аутошовинистички. Следећи кандидати су сомалијске, саудијске и туниске феминисткиње, али чак ни оне, сам у појединим изјавама, углавном као злурадости, налик неким, блажим изјавама Петра Луковића, не добацују до аутошовинистичког становишта. Има примера који су близу, у Пакистану, Ирану, Турској и Египту, али јако је тешко наћи реченице које су аутошовинистичке а камоли аутошовинизам као појаву или кохерентно изражен светоназор.
Rekao bih da su patološki oblici autošovinizma kod Srba i u Rusiji prouzrokovani medijskim kampanjama satanizacije: na Zapadau nije moguće javno u medijima recimo napadati Amerikance jezikom koji su koristili nacisti, kad su Srbi i Rusi u pitanju to je i dozvoljeno i poželjno.
 
Žika kaže Miletu alo bre Srbine što bacaš djubre u reku.

Za Mileta je Žika autošovinista.

Svaka kritika društva u Srba je autošovinizam, tako da
FiloZofija tvog Brozopokornog Konstantinovića, svetonazor isprepadane srpske malograđanštine.

Iliti: na Pacifiku su nicali Kargo-kultovi a vaš duhovni otac, Brozov isfrustrirani prihvatljivi disident Konstantinović pisao svoje “Filosofije palanaka”, mehanizam je isti.
 
FiloZofija tvog Brozopokornog Konstantinovića, svetonazor isprepadane srpske malograđanštine.

Iliti: na Pacifiku su nicali Kargo-kultovi a vaš duhovni otac, Brozov isfrustrirani prihvatljivi disident Konstantinović pisao svoje “Filosofije palanaka”, mehanizam je isti.
Napisao si nešto samo da bi napisao.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Аха, колапсирао, како да не ... Радничка плата била 1000 ДЕМ у време Анте Марковића, а СФРЈ тада званично нуђено да постане прва бивша социјалистичка земља која ће уђе у чланство Европске уније и НАТО ... Кога бре више мислите да фолирате са тим лажима ...
Nije on davao toliku platu , javnu potrošnju su tada određivale republike i to je direktno uticalo na propast njegovih reformi.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Napisao si nešto samo da bi napisao.
Vidiš, drugosrbijansku Bibliju, Filosofiju palanke je napisao Brozov prihvatljivi disident, nesuđeni Habzburgovac, Subotičanin Konstantinović iz svojih kultur-rasističkih pobuda: to štivo niko živ ne čita jer je nagnojeno do prezasićenosti habzburškim stereotipima o osmanlijskim, “turskim” Srbima.
 
Zanimljivo da ni Ćirjaković ni Marić nisu smetali autošiptaristima '90. tih godina i dok su pomagali srpskim neprijateljima i gamadi koje se sada "glupa masa srbijanštine" odriče, a svakako i srbijanci....dok su srbima sipatični sada.
 
Ali kada se selja nazove srbijancem to je tipično moderno ponašanje seljačina....u neko doba im je bilo moderno da koriste izraze ustaša, a koji su toliko glupi da i nemaju svoj jezik nego koriste nemački, pa malo engleski, pa i ruski po potrebi....
 
Vidiš, drugosrbijansku Bibliju, Filosofiju palanke je napisao Brozov prihvatljivi disident, nesuđeni Habzburgovac, Subotičanin Konstantinović iz svojih kultur-rasističkih pobuda: to štivo niko živ ne čita jer je nagnojeno do prezasićenosti habzburškim stereotipima o osmanlijskim, “turskim” Srbima.

Vidiš da sam u pravu, ako te pitam zašto guraš karoseriju Stojadina u Moravu, ti histerišeš o drugog Srbiji i Filosofiji palanke.
 
Знам, памет излуђује људе. Али, мој није велика, само сам много читао и размишљао о ономе о чему овде пишем - и био по Оријенту, који ем волим ем ми је помогао да боље разумем Србију и одлепим за њом.
Ti si matori zbog Maksa napravio nalog, a? Dobro super, nego jel stojiš sa belim čovekom ili sa svakakvim Palestincima/Ukrajincima
 
СРПСКА НЕГАТИВНА ЈЕДИНСТВЕНОСТ И ЈЕДИНСТВЕНОСТ СРПСКОГ АУТОШОВИНИЗМА: Оно што аутошовинизам чини јединственим – и зашто, му, можда, и даље ни не треба одредница „српски“ – јесте схватање значајног броја отуђених „грађана“ да је реч о толико великој и тешко отклоњивој, смртној претњи да „њихов народ“, Срби који је носе у себи, не заслужује да постоји.

То је директно везано за начин на који је антиратни активизам у Србији редефинисао, оснажио и „уздигао“ схватање о српској негативној изузетности и јединствености, које је било цементирано у србофобичној идеологији, боље би било рећи титоистичког него социјалистичког југословенства, што је тема за коју није било места у овом тексту.

Овде желим да истакнем да је деведесетих година у антиратним грађанистичким круговима у Србији створена заводљива илузија, која се кристалисала око „српских“ злочина, да та „уздигнута“ и „проширена“ српска негативна изузетност односно јединственост представља истовремено велику, реалну и трансисторијску смртну опасност, неотклоњиву унутар временског хоризонта. Да је она таква и толико фатална да етничко чишћење Срба и сва друга злочињења, укључујући покоље, усмерена на српске цивиле ван Србије и на Косову, могу деловати као „излаз“, легитимна решења из угла антисрпских, шовинистичких (до)градитеља суседних држава, самопроглашених „држава“ и ентитета који су изложени оваквим српским ставовима, тумачењима и закључцима. Зато је смисленије и корисније размишљати о аутошовинизму као појави него о аутошовинистима као појединцима. Кључ је у синергији, кумулативном ефекту, а не специфичним изјавама, колико год да неке парају уши и звуче монструозно.

Када размишљамо о шовинизмима на Балкану, укључујући српски аутошовинизам, потребно је сећати се не само Сребренице већ и Јасеновца и стално имати у виду да на овим просторима етнификоване „жртве“ и „извршиоци“ претходних масовних злочина нису физички раздвојене и визија „геноцидних“ решења – превентивних, осветничких или, једноставно, државоградитељских – не живи само у главама српских шовиниста, као што сугерише слика о фаталном српском негативном изузетку.

На Балкану, као и централноафричкој Области великих језера и на многим другим местима, „никада више“ по правилу значи „никада више нама“ и редовно подразумева „још једном њима“. Зато је аутошовинизам, истовремено, шовинизам за друге и у име других. У ратовима се, поновићу то још једном, на свим странама не боре и не убијају припадници елита већ сиротиња, „субалтерни“, јако рањиви људи, и зато последња инстанца, оживотворење аутошовинистичког становишта, није аутогеноцид већ геноцид над Србима.

Слободан Антонић је препознао одразе ове, теже видљиве али јако важне, димензије српског аутошовинизма и сковао је термин аутонацизам, али се, нажалост, овај илуминативан појам није примио. Да јесте, могли би много лакше да укажемо да је српски аутошовинизам – који креће од Константиновићеве фантазије о „српском нацизму“ као аисторијском, не идеолошком већ више онтолошком него културалном, и антифашистичких поклича – завршио не толико у једном перверзном анти-антифашизму колико у идентитетској инверзији националсоцијалистичког порива, у нацистичкој логици окренутој ка унутра.
Reč je o usvajanju negativnih stereotipa koje o Srbima kao potlačenoj kategoriji - potlačenoj jer smo već 30 godina uzloženi neprekidnoj medijskoj agresiji i satanizaciji šire oni koji na taj način planiraju ostvarenje svojih ciljeva.
 
Da rezimiramo, da li Herr @Konrad-19 ima i neki drugi argument osim mantre da njihovi “krezubi” protivnici bacaju smeće gde stignu?
To krezubi nigde nisam napisao, opet se svadjaš sam sa sobom, te u svemu vidiš autošivinizam.

Lepo ti pišem, svaka kritika društva je za vas nacionaLšoviniste autošovinizam, a ti sad opet lupi nešto.
 
To krezubi nigde nisam napisao, opet se svadjaš sam sa sobom, te u svemu vidiš autošivinizam.

Lepo ti pišem, svaka kritika društva je za vas nacionaLšoviniste autošovinizam, a ti sad opet lupi nešto.
Niko ti ne zamera zbog legitimne kritike svega što u srpskom društvu ne valja nego zbog samousmerenog kultur-rasističkog žara kojim teoretišeš o nekakvoj “urođenoj srpskoj zaostalosti” i “unapred predodređenom primitivizmu”.


Kulturni rasizam, ponekad neorasizam, novi rasizam, postmoderni rasizam ili diferencijalistički rasizam, koncept je koji se primjenjuje na predrasude i diskriminaciju zasnovanu na kulturnim razlikama između etničkih ili rasnih grupa. Uključuje ideju da su neke kulture superiorne u odnosu na druge i da su različite kulture u osnovi nekompatibilne i da ne bi trebale koegzistirati u istom društvu ili državi. Po tome se razlikuje od biološkog ili naučnog rasizma, što znači da su predrasude i diskriminacija ukorijenjene u percepciji bioloških razlika između etničkih ili rasnih grupa.

Koncept kulturnog rasizma razvili su tokom osamdesetih i devedesetih godina 20. vijeka zapadnoevropski naučnici Martin Bejker, Etjen Balibar i Pjer-Andre Tagijef. Ovi teoretičari su tvrdili da neprijateljstvo prema imigrantima, tada evidentno u zapadnim zemljama, treba označiti rasizmom, izrazom koji se koristi za opisivanje diskriminacije na osnovu percepcije biološke rase od početka 20. vijeka. Tvrdili su da je biološki rasizam postojao sve nepopularniji u zapadnim zemljama tokom druge polovine 20. vijeka i da je zamijenjen novim, kulturnim rasizmom koji se umjesto toga oslanja na vjeru u suštinske i nepremostive kulturne razlike. Primjetili su da su ovu promjenu promovisali krajnje desničarski pokreti poput fracuske Nove desnice.
 

Back
Top