Juce raskinem sa devojkom nakon kratke rasprave. Par godina smo zajedno, polako je vec doslo vreme da se uzmemo, pa samim tim usli malo dublje u razgovor o zivotu, sto je mene malo probudilo iz zaslepljenosti.
Radimo oboje i imamo dobra primanja, ja dosta vise od nje, ali to nema veze. Nismo do sada imali vecih svadja i lepo smo se slagali. Medjutim u prici o nasoj buducnosti ona se izlane kako
njoj treba sigurnost i zastita od mene???
Whtf, ja tu poludim i pomislim kako je nezrela cim to od mene ocekuje, pa ja sam joj decko a ne tata
???
Bilo mi je tesko da tako nesto uradim
, ali ipak sam uradio. Zakljucujuci da je za mene devojka mojih shvatanja i spremna na zivot jednako kao i ja, znaci svadba je odlozena, a kada cu naci takvu devojku, ne zna se, ali bolje je i tako nego da se unazadim.
Zasto u danasnje vreme i pored vecih zarada nasih devojaka i dalje u njima postoji strah od zivota, dokle bre mi muski vise da radimo i za nas i za njih? Mozda gresim:???:
))))
