Njih dvoje su stvarali stihove

[HeBePoBaTaH_]

Ne moras da budes pisac.
Zivot jeste misterija. To je tako ocigledno.
Tu cinjenicu izgube iz vida odrasli koji su negde na putu ogrubeli. :razz:

Pogledaj o kakvim ti glupostoma pišeš: Život je misterija, dečjim očima se svet vidi onakvim kakav on jeste. Kasnije to nestane, samo neki to imaju - oni koji su infantilni.


Za darovitost zaista ne znam odakle dolazi. DAR je to.

 

[divlja u srcu]

Ti si spomenuo decu, ne ja. Al' moze da se iskoristi. Dece su radoznala, njima je svet cudesan (sto i jeste, odgovori sam sebi na pitanje "sta je zivot i odakle on?"), nemaju predrasude, otvoreni su za nova saznanja, imaju smisao za igru, imaginacija. Dovoljno. Odrasli uglavnom vremenom izgube sve ove osobine. Od takvih, nikad nece postati umetnik. Da, Hebe, svim piscima je zivot cudo i misterija, inace ih ne bi inspirisao da toliko pisu o njemu, da ga sagledavaju na najrazlicitije nacine u svim mogucim aspektima i najtananijim momentima. :-D

ps. Neko sa tim nikom, ne bi trebalo da sumnja u ovo sto pricam. Ne znas da objasnis odakle dolazi dar, to je sasvim dovoljno da ga nazovemo cudesnim ili misterioznim.:razz:

 

[HeBePoBaTaH_]

Divlja zvana "pričam ti pričicu" :razz:
Mutacija gena, nema tu silovanja i vežbanja, te stvari su date.
Pitaj bilo kog pisca zašto piše i dobićeš odgovor "Ja drugaćije ne umem da se izrazim". A nadahnuće je život. Osečajnost i izražajnost su individualne stvari. Šta je tu nejasno?

 

[divlja u srcu]

Nista tu nije sporno. Ti si gore naveo da nije svim pesnicima zivot misterija. Ja tvrdim da jeste. Bas zato sto ih nadahnjuje. :-)
"Ja ne umem drugacije da se izrazim!"- nije li to cudesno????:razz:
Oni sto uzimaju zivot zdravo za gotovo, ti su hodajuci zombiji, od njih tesko da ce i obicnije stvari da proizadju. :-)

 

[HeBePoBaTaH_]

U stvari, to je pitalica.
Ne mislim da bilo koga nadahnjuju samo nepoznanice, a talenat je entitet sam po sebi, nema mudrovanja.
Najveći umetnici su jednostavni, skromni ljudi. Njihova čestitost je ono što ih odvaja od drugih.

 

[divlja u srcu]

Najveći umetnici su jednostavni, skromni ljudi. Njihova čestitost je ono što ih odvaja od drugih.

Ovo naprosto nije tacno!
Mozda neki tvoj omiljeni pisac jeste takav.
Al' nemam vremena sad jednog po jednog da analiziram.
Idi na filozofiju, procitaj citat iz Manove "Smrt u Veneciji" sto sam ostavila.
Eh, Hebe, bebe!
Nema teskog i dobrog pisca dok ne zaroni u sopstvenu senku. Od antike, pa do danas.:wink:

ps. Ceo zivot je nepoznanica.

 

[HeBePoBaTaH_]

Sad sam samo otvorio temu i vidim da se priča o Soše i telesnom
Ne idem na Folozofiju, to je deponija diletantizma.

Divlja, nisi u pravu, jednostavno ne stoji mistifacija umetnika i umetnosti. Usput, nemam JEDNOG omiljenog pisca, niti poznajem samo jednog. Takođe, ne govorim ovde samo o piscima, govorim o onima koji su u bilo kojoj oblasti umetničkog delanja najbolji. Ne pričam ovde ni o jednostavnim ili složenijim formama izražavanja, pričam o ljudima. I ne pričam ti napamet.

To što umetnost povezuješ sa eskapizmom, otuđenošču i misterijom, a voliš ludake, to je stvar senzibiliteta.
Najbolji su, kao ljudi, najednostavniji, čestiti u svojoj lepoti.
Kakav je to samo dar.
Mene zabavlja tvoja neosnovana razdraganost, ali to ništa ne znači.

 

[Milena_9]

: )

Mene jos uvek drzi smeh sa teme sa koje sam ovamo dosla.
Nego, imam ideju. Pošto se vas dvoje kačite gdegod stignete, da li bi to moglo u stihu? Nije važno ko će koga da inspiriše....

 

[HeBePoBaTaH_]

Ne može, može samo dečje šibanje. Tako Maki i ja radimo :razz:

 

[divlja u srcu]

Ne zna Hebe da pise stihove. :-P

Al' zna da ja ne pricam bez osnova.

Samo lupa, jer je tvrdoglav.

 

[HeBePoBaTaH_]

Nećemo sada da banalizujemo sve što postoji i da izmišlajmo stvari koje ne postoje i nemaju svrhu, jer JA nisam tome sklon.

Kako je rekla Margot "Divlja, ti si domaćica u duši"
Svako ume da piše stihove, poeziju malo teže :razz:

 

[etotako]

ja bih volela da budem domaćica u duši
to je baš divna referenca

 

[divlja u srcu]

Nećemo sada da banalizujemo sve što postoji i da izmišlajmo stvari koje ne postoje i nemaju svrhu, jer JA nisam tome sklon.

Kako je rekla Margot "Divlja, ti si domaćica u duši"
Svako ume da piše stihove, poeziju malo teže :razz:

Hebe, ti imas ogranicenja i lepo je sto ih priznajes. :razz:
A to sta sam ja sve u dusi, ne bi mogao da obuhvatis, ni da imas pet tih tvojih mozgova.

 

[HeBePoBaTaH_]

Tako je, Majo.
Ja sam ograničen za banalizovanje, svaku vrstu trivijalnosti, malograđanštinu i glupost. Tako sam se odbranio od svih koji poseduju te osobine.
Aj Ć.

 

[Groucho Marx]

Pa zaista, da li srećna ljubav piše stihove? :wink:

Pa naravno da i srećna ljubav piše stihove. Sama si spomenula Bećkovića, Divlja se setila Zmaja, mislim da je i Sartr pisao nešto zbog Isidore (mada su oni imali i loše momente) a znam da sigurno ima i još primera. Znam mog prijatelja koji još uvek piše pesme ženi s kojom je u braku.
Naravno, postoje i pesnici koji ne umeju da stvaraju u sreći.
Ali ne mislim da stvoreno delo zavisi samo od pesnikove sreće. To je jedna polovina. Ako je delo nastalo kao plod nesretne ljubavi, uglavnom je reč o projekciji koja nema veze sa realnim osobinama muze. Ako neko lepo piše o nekome koga istinski poznaje (kao Bećković i Zmaj) tek onda je sigurno da je delo plod istine i ljubavi, proizvod dvoje ljudi, i pesnika i muze, a ne o nečemu što pesnik misli da jeste.

Ali ovo mi nikako nije jasno:

Uostalom, a možda i na žalost, najbolje stihove su stvarali ono dvoje gde je neko silno voleo nekoga ko mu nije uzvratio istim osećanjem.Biće da je ipak prava stvar voleti, pa čak i ako boli. :wink:

Bilo je ovde još nekoliko postova kroz koje provejava slična teza. Ne bih da širim priču van okvira teme ali – ljubav ne boli. Ni jednog jedinog trenutka u njenom nastanku i razvoju ljubav ne boli. Ako pričamo o pravoj ljubavi. Kad nekog volimo neuzvraćeno, dakle bez razloga, i nakon toga pišemo pesme o tome nekome, onda ne pišemo ljubavnu poeziju, nego poeziju o svojim mazohističkim osećanjima. Dakle, mazohističku, a ne ljubavnu poeziju O sebi, a ne o muzi. I, pošto je svet pun pesnika koji obožavaju da uživaju u svojoj patnji i da je pritom dele sa svetom, imamo ovoliko 'ljubavnih' pesama.
Toliko o terminologiji.
A o tome koja vrsta poezije je bolja, ona iz patnje ili sreće... Setio sam se Dejvida Linča, čovek je odbio da ode na psihoanalizu jer, kako kaže, ako bi se izlečio ne bi više mogao da stvara. Dakle, svesno je pristao da bude syeban da bi zadovoljio narcisa u sebi, koji je i nastao kao plod 'bolesti'
Poenta je... da smo svi sretni u ljubavi, na ovom svetu ne bi ni nedostajale 'tužne' pesme, nego bismo uživali u onim radosnim, ma kako blentave bile. Ili nam poezija ne bi ni bila potrebna.

 

[naancy90]

pisac je taj koji ima nesto u sebi, muza je nesto imaginarno, tako da ipak smatram da je pisac najbitniji, a muza je nesto imaginarno...nesto u njegovom umu......jer, pisac moze bez muze, a muze nema bez pisca

 

[ofelija]

da li je dali bio lorkina muza???

 

[Milena_9]

Ofelija, ovo je udareno malo mnogo nisko. Ajmo obrnuto: Dali je zasigurno imao svoju muzu ( slikarstvo, ali nema veze) u liku i delu Gale. No nepobitno je da je svoje najbolje slike stvorio pre nego što je ona ušla u njegov život. Isto tako, Elijar je za muzu svoje poezije imao istu tu Galu, koja ga je ostavila zbog Dalija. Čudni su putevi nebeski.

Konstantin Kavafi, jedan od najboljih poeta ovoga sveta, koji čak za vreme svog življenja ni jednu zbirku nije objavio, pisao je neke mnogo lepe pesme o ljubavi. A opšte je poznato koga je voleo Kavafi.

Pesnici poput Lorke i Kavafija su toliko veliki u svom stvaralačkom činu, da im je , po meni, sve oprošteno.

 

[ofelija]

ja sam se samo salila...to je dozvoljeno zar ne?

 

[Milena_9]

Hajde da se ne pravimo da smo mali, pa nam je stoga sve dozvoljeno.

 

[Lada]

Jesenjin je voleo Isidoru Dankan, Niče i Rilke jednu istu – Lu Andreas Salome, Balzak Evelinu Hansku. Za te svoje ljubavi ostavili su nam svedočanstva. Koja su bolja svedočanstva od pisanih reči? Njihove misli su letele njihovim dragama i mogli su samo da pišu…

A kako su ova četvorica velikana volela svoje drage? Svako na sebi svojstven način…

Sergej Jesenjin je bio ludo zaljubljen u poznatu američku plesačicu Isidoru Dankan. Ona mu je bila inspiracija za mnoge stihove. Njihova ljubavna priča je počela tako što je Jesenjin ugledao Isidoru na nekom prijemu kada je plesala svoj čuveni ples sa šalom. Odmah je svom prijatelju rekao da je ona boginja. Nakon više neuspelih veza, Isidora dolazi u Rusiju gde se opet sreće sa Jesenjinom. Tada otpočinje njihova veza. Venčavaju se i sele u Pariz, a potom u Ameriku. Tada njihova ljubav dolazi na veliku probu. Isidora je tu poznata i prihvaćena, a Jesenjin upada u mrak nezadovoljstva i apatije. Razočaran, vraća se u Moskvu gde vrši samoubistvo. Uradio je to tako što se obesio šalom koji mu je Isidora poklonila kao simbol njihove ljubavi. Čudne li sudbine! Šal je bio i Isidorin „ubica“ – zamotao se oko točkova automobila i udavio je. Tako se tragično završila jedna snažna ljubavna priča sa dosta previranja. Kao dokaz Jesenjinovog razočaranja i bola ostala je pesma Pismo ženi:


Vi se sećate.
Da, vi se svega sećate,
Kako sam stajao
Uza zid netramice,
A vi se uzrujano po sobi šećete
I nesto ostro
Bacate mi u lice.


Govorili ste
O rastanku, jer patite,
Jer vam se smučio
Moj život prljav,
Da je već vreme da se poslu vratite,
A moj udes,
Da sve dublje srljam.


Voljena moja!
Niste me voleli.
Vi niste znali, u svetu sto vrvi
Bejah kao konj pod konjanikom smelim,
Mamuzan i zagnan do krvi…

Lu Andreas Salome bila je ludi kamen spoticanja dvojici poznatih književnih stvaralaca – Fridrihu Ničeu i Rajner Mariji Rilkeu. Lu Salome je bila poznati nemački filozof ruskog porekla. U dvadeset prvoj godini sreće Ničea i zaljubljuje se u njega. Ta ljubav ostaje platonska. I Lu i Niče su bili opčinjeni Bogom i mislima o njemu, svoju ljubav nisu ostvarili. Njegova majka i sestra su bile protiv i uspele su da ih odvoje. Lu se udaje za Fridriha Karla Andreasa i tada je konačno stavljena tačka na njihovu ljubav. Niče je pokazao svoj bol i veliko razočaranje uputivši Lu sledeće reči: “Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote…”. Ljubav završava oštrim rečima punim osude.


Lu Salome se u svojoj trideset šestoj godini zaljubljuje u Rajner Mariju Rilkea, koji je bio četrnaest godina mlađi od nje. Veza im traje tri godine, a dopisuju se do kraja života. Postoje mnoga pisma kao svedoci njihove ljubavi. Rilke joj zaneseno piše: “… Volite li ruže? Sada mi se čini da sve ruže sveta cvetaju za vas i zahvaljujući vama…”. Kao i: “O, plemenita, ti daješ snove mojim noćima, pesme mojim jutrima, cilj mojim danima, sunčeve želje mojim crvenim sumracima. Daješ beskrajno. Klečim i pružam ruke da primim tvoju milost…”. Nažalost, ni ova ljubav se nije ostvarila. Mnogo ljubavi, mnogo lepih i nežnih reči, ali sudbina je htela drugačije. Oni svoju vezu nastavljaju platonski i tako bude do kraja života. Nikad se više nisu sreli.


Onore de Balzak je pisao čarobna pisma Evelini Hanskoj. Upoznao ju je u Švajcarskoj 1833. godine. Hanska odbija da postane žena poznatog kompozitora Franca Lista i udaje se za Balzaka. Nažalost, on umire nakon pet meseci braka. Još jedna nesrećna ljubav. Ipak, i za ovu veliku i duboku ljubav imamo svedočanstvo u obliku pisama. Od najlepših reči Balzaka upućenih Evelini izdvajamo: “Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedelje, u ljubičastoj haljini. Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledima? Misli te vrste gube rečima. Hteo bih da ih predam iz duše u dušu plemenima jednog pogleda!… Oh, koliko te volim! S kakvim melemom me obavija ljubav; nema tog bola koji mogu da osetim. Ti si moja snaga, ti to vidiš.”


Velike ljubavi nose sa sobom velike boli. Borba za ljubavlju traje celoga života, ali nemaju svi sreću da je pronađu i zadrže za sebe. Za tu sreću nije dovoljno biti jedan Jesenjin, Niče, Rilke ili Balzak. Ljubav je za njih bila više nesreća nego radost. Patili su, i ta patnja ih je inspirisala za velika dela. Tako su nam, ostavljajući svedočanstva o velikim ljubavima, ostavili i svedočanstva o velikim bolima.

Brankica Živković

 

[Lada]

Pojedinci, koji su se proslavili svojom sposobnošću da glume, pevaju, igraju, slikaju ili pak dokazuju u sportskim disciplinama, imaju iste brige i muke, kao i oni koji su ostali pod velom anonimnosti. Svakako, uvek smo zainteresovani da zavirimo u živote slavnih i u njihove ljubavne veze. Pred vama su neke od najpoznatijih istorijskih ličnosti, kao i ljubavni problemi koji su ih mučili.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Dovoljno je reći „Ana Karenjina“, ili „Rat i mir“, da bismo znali o kome je reč. I pored toga što je propagirao uzdržavanje od konzumiranja muško-ženskih odnosa, imao je odnose sa brojnim prostitutkama, kao i sa nekim svojim daljim rođakama. Supruga Sofija Andrejevna, po čijim beleškama u dnevniku možemo da zaključimo da se iživljavao nad njom, rodila mu je čak 13-oro dece. Tek u svojoj 82 godini života se poverio prijatelju da oseća da je došlo vreme da se „smiri“.

Onore de Balzak

Tvrdi se da su novac i žene bile dve stvari, koje je Balzak jako cenio. Iako na prvi pogled nije bio fizički privlačan, bio je rečit i imao je šarma, što je u njegovom slučaju, žene jako privlačilo. Uživao je u brojnim avanturama sa ženama i po 20 godina mlađim od njega. Među njima, isticala se Lora de Berni, sa kojom je, iako neveran, proveo 15 godina u vezi. Markizu de Kastri, jednu od retkih žena koja ga je odbila zbog njegove ružnoće, ismejao je u romanu „Vojvotkinja od Lanžea“. Oženio je Poljakinju Evelinu Hansku, 17 godina nakon njihovog prvog susreta.

Virdžinija Vulf

Svrstava se u najznačajnije pisce XX veka. Kako bi koje delo završila, dobijala bi napade manične depresije. U 59-oj godini života odlučila je da se ubije, tako što je kamenjem napunila džepove mantila i skočila u reku. Zlostavljana od svoja dva polubrata čitavih 20 godina, a tek u braku je shvatila da je frigidna. Ipak, brak sa Leonardom Vulfom potrajao je 26 godina. Iako je imala nekoliko platonskih ljubavi sa ženama, pravu vezu ostvarila je sa književnicom Vitom Sakvil – Vest.

 

[pesho]

bese tu i onaj treci pol re on nije piso stihovi al izvrsio samoubojstvo kad ga ostavila i to je nesto