Иначе, бивало је овако:
Прва прича - Ја млађхна студенткиња - он предавач на факултету. Водио ме само на неке интелектуалне седељке са својим друштвом... У почетку сам имала фрку, ћутала и трептала...док нисам схватила колико и у кругу тих људи има ствари које су чак и испод мог образовног и интелектуалног нивоа. Онда сам почела да се понашам и говорим сасвим нормално, и нормално сам била прихваћена.
Друга прича - ја опет студенткиња, надобудна, сва у облацима, сва у Гетеу и Хелдерлину, а он швера робу из иностранства и продаје на пијаци. Ја бих у позориште - он на утакмицу, ја њему причам о књигама, он мени о ценама... Ја бих тако желела да је мало више интелектуалац, осећам да сам супериорна и то ми смета, Боже мој, ''није прилика за мене''...
Прекинемо и ја се после удам за интелектуалца којег нема кер за шта да уједе, а он оде у иностранство и за 10 година изгради фирму и постане један од великих бизнисмена о чијим успесима се редовно информишем преко нета....
Трећа прича - Он леп као уписан, згодан, даса, фирмирана гардероба, бесна кола, успешна приватна фирма...а ја ''сирота учитељица'' која се облачи код Кинеза... Човече, ал је тај одлепио за мном зато што сам професор, и са колико нескривеног поноса ме је представљао свом друштву?! И стално ми се некако ''правдао'' што ето, није стигао да заврши неки факс, и говорио како се брине да ли ће моћи дуго да ми буде интересантан због тога...
Шта је поента:
- у првом случају страховала сам да нисам нечија лига, а испотавило се да још како јесам...(Значи, формални статус не значи аутоматски и да си достојан репрезент једне ''лиге'')
- у другом случају мислила сам да није моја лига, да ми је испод части да будем са њим...а данас би можда њему било испод части да буде са мном...(значи, припадност ''лигама'' је променљива категорија)
- у трећем случају, ја мислила да нисам његова лига и страховала због тога, а истовремено он мислио да није моја лига и страховао због тога... (Значи, све зависи од угла гледања.)