Bas ne volim kad neko ovde iznese svoju pricu, pa se ljudi upinju da pomognu i daju svoje misljenje a taj neko jednostavno nestane...
Kad sam se vec ogolela ovde i pricala o svojim emocijama, ni ne sluteci da je epilog tako blizu, onda je red i da vas obavestim o epilogu...
Mozda nekad nekom i pomogne...
Dakle...
Vratio se sa puta, vec dva dana se "redovno" cujemo... Iako mi je bio malo sumnjiv (predobro ga poznajem!) ipak mi je ispricao par neobaveznih detalja sa puta (i on mene predobro poznaje!) i izgledalo je sve po starom... Ukazala mi se prilika (i potreba - nezavisno od njega) da odem do njegovog grada i to sam mu odmah rekla... Igrom slucaja danas se nismo culi, pa sam potvrdila dolazak i pitala da li je to u redu...
Odgovor je bio takav da sam pozvala da pitam sta sta to hoce da mi pojasni... Ukratko: covek se zaljubio!!! Cak je imao potrebu da mi o tome i prica! I da mi kaze kako sam ja divna, kako posle mene nije isti kao pre, kako sam mnogo uradila za njega... bla, bla... i da hoce i zeli da ostanemo bliski kao i do sada! Najgore je sto on stvarno tako misli! Sto stvarno zeli da uzme od mene ono sto njemu treba, ne hajeci za onmo sto meni treba od njega!
I to je bas ono sto sam po svaku cenu zelela da izbegnem, nadajuci se da cu od njega otici pre nego sto se desi: da se, uprkos svim pricama da ne moze da voli, zaljubi u nekog ko nisam ja... I da budem svedok toga...
Sve drugo je bilo neozbiljno, nevazno, prolazno...
Mozda ce biti i ovo...
Ali je dokaz da mu ja ne trebam, da mene ne moze i ne zeli da voli... ne na nacin na koji mi je potrebno...
Kako to preziveti????
Nemo zenu da bacash u dilemu 8)
