Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena

[DUNJA W]

Najveća slova tuge: to, što sam se šegačio i pred svima junačio, da posle u samoći, nos zakivam u jastuk čekićem umorne glave. A noći vrtoglave. Plave. A ja ne mogu da zaspim, već sanjam vreo od jave...

 

[Nina]

Moram da podignem ovu temu..posvecenu ovom sjajnom coveku i pesniku..
sve n jegove pesme mozete ovde postavljati..

 

[DUNJA W]

Moja nežnost je kao kad se poskidamo bosi, do srca bosi, do sramote bosi.

 

[DUNJA W]

Ja nisam za okretanja. Ja sam za izokretanja. Kad su svi zveckali zubima, ja sam zvezdama zvonio.

 

[DUNJA W]

Prilažem jednu belu, tek procvetalu suzu za venac svima koji se noćas rastaju, usijani hao horizonti kad sviće i ošamućeni do zuba - od ravnoteže.

 

[DUNJA W]

I shvatiš: samo se onaj, ko je imun na stvarnost nikada neće razboleti od rđe i od venjenja.

 

[DUNJA W]

Moja ljubav je kao pregrejane lokomotive. One što napuštaju šine i skreću poludele svetom nekuda sasvim levo, nekuda sasvim beskrajno.

 

[DUNJA W]

Onoga dana kada je Mika umro, već uveliko iza ponoći otvoreno je pismo,adresirano Dudi, iz komšiluka, koje je apsolutno potvrdilo njegovu želju da izmakne malenim zamkama banalnih govora i posmrtnih slova: "Dudo, kad me iznose, neka pročitaju „Besmrtnu pesmu“. A kad me pokopaju neka Janika Balaž i/ili Tugomir odsvira „Piro manđa korkoro“. Niko ne sme da mi drži govor."

 

[DUNJA W]

Ej, umreću od daljina, od mladosti i od snage, za krčage pune vina, za krčage, da se pije, da se smeje, da se peva preko njiva, sav od sunca po ustima ispolivan...

 

[DUNJA W]

Otišao sam, eto, a vi oprostite za jedan mali zeleni san, natrunjen mnoštvom zubatih, a u pijanstvu krezubih, zvezdanih zalogaja i mrva.

 

[DUNJA W]

Recimo – vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije. Prepoznam starost novog. Jalovost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju velikodušnost i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa. Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.

 

[DUNJA W]

Teži sam nego zemlja kad je pokriju snopljem. Strašniji nego crkva prepuna mesečeve svetlosti. Batrgam se i ludim, sa ramenima od testa, sa usnama od otrovnih gljiva, sa grlom punim kreča, i krvlju punom konoplje, sa glavom od izumrlih spužvi i srcem pretvorenim u kosti...

 

[DUNJA W]

Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake ukalendarima, datume, mesece, stoleca ili stanu pred sat i procitaju vecnost. To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme....

 

[DUNJA W]

Ispričali smo ramenima i rukama nešto što u prevodu na disanje znači: ljubav.

 

[DUNJA W]

Posebna mi je čast, ja vas u to uveravam, izuzetno sam počašćen što sam umeo kao ja, a nisam kao drugi umeo.

 

[DUNJA W]

Šefe, ako boga znate, šefe, kad polazi poslednji voz iz naše izgužvane kože? Može li, umesto novcem, da vam se plati ovim cvećem?U redu, napišite mi dve karte dokle se za jedan buket u dva suprotna pravca može...

 

[Neponovljiva Gracija]

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te zeleli
po vozovima,
po setalistima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine,
za sve prezivele i nadzivele zedji
za sve sto mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepse sto sam
uselio u oci zelene od stakla
u oci zute od gledji

Ti si sve ono sto mi je potrebno
da danas jesi.
Ti si sve ono sto mislim da si ti,
a nisi.

 

[Neponovljiva Gracija]

Sedmi amanet ptici


Dođjite, mahnuo sam
siđite da vas poljubim u znak žalosti
ja ne upotrebljavam zube i nemojte se bojati.

Vi ste za mene ionako već mrtva ptica
najveća tuga koju sam ikada okusio
dođite, slagao sam ja ne ubijam mrtve stvari.

A ptica reče: vaša je najbolja tehnika
u isto vreme vaša najgora tehnika
onda kad ste me stvarali, već ste me jednom poljubili i ostala je živa rana.

Ne bojim se ja zuba, zubi su mekši od usana
Zubi ujedaju za trenutak, usne za ceo život.

Razgovarajmo na rastojanju
ja sam vaš san, zar ne?
Moram da budem oprezna:
san nema pravo da se uspava....


Mika Antic

 

[Neponovljiva Gracija]

Serenada


Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči. Što kvase vode
obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.


M. Antić

 

[SibilaRea]

NOSAČ


I
Oduvek sam se divio onima, koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima, koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene...
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.


II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misli zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želis da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom!"
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da odem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama

III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?


IV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle. w-wink

Mika Allmighty

 

[DUNJA W]

"Ja želim da još s tobom gledam kako se bude zlatasta mora da s tobom dišem i da te volim i vatrom noći i zore sjajem I zato ne dam, i zato neću i zato rastanke ne priznajem!"

 

[Nina]

Aorist
Ti svakako razumes:
sve je,
sve je,
sve je gotovo.

Uplaseno sam pijan.
I prazan.
I sam.

Ponekad netko naidje
da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome prepričavam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.

Nikome nemoj reci,
ali ja,
ja koji najmanje znam o sreci,
hteo bih malo nespretne srece
tom nekom drugom da dam.

I dok umire drvece i vetar po liscu gazi,
hteo bih da mu bude dobro,
sasvim dobro,
u ime aorista moje ljubavi
i davnoproslog vremena.



Mika Antić

 

[Nina]

Moja je sreca srneca,
a gresno mi je smesno
Ako me neko cacne
u ove oci placne,
nije to neutesno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozracne.....

 

[ssuncokret]

Bolest

Volim te kao sveži beli zalogaj seljačkog znoja i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.

Proći će proleće kao san razbarušen i čudan

što liči crvenoj ptici.


Doleteće i odleteti danas sva cvetanja
bićemo i meki i okoreli, i u radost i u setu ćemo zaroniti.
Izgaziću tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde će zvoniti … zvoniti …

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubićemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce, u krpe smeha i plača vezano.
Kako ćemo se iz sebe vratiti ?

Proći će proleća … Ona nose tragove i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke ježe.
Mir. Samo malo mira, malo kiša, šaputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veže.

Mir radi budućih nemira, radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka,
pa da dugo zvazdama mašem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.

Volim te. Eto. A nebo je u proleće plavo
kao nešto čega se nikad setiti neću.
Ništa … Samo crvene ptice nad glavom uzleću …

Mika Antić

 

[ssuncokret]

Odlomak iz 4. pisma gospodji Vinetu

- Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba
zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima.
Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i
izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima,
koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po
ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće
dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove
sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga
osmeha na čaši iz koje si pila lekove. obrisaće
novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko
staklo. I sve će svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u
oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati
ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne
umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž
su priče o novim sastancima, laž sve uspomene
i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više
nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje
će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.
I sve će lepo s tobom umreti.

I svakog će proleća krovovi dugo plakati
suzama okopnelog snega.