shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
METODE UČENJA - KAKO UČITE?
- Začetnik teme shaddow
- Datum pokretanja
shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
...ispostavilo se da sam citavog zivota patila bez razloga jer sam se preslisavala sa zatvorenom knjigom, mislila sam da sam tupson zbog toga...jos uvek vucem prst ili olovku kada ucim i smatram da je to najbolje za fokus i akcenat...
Ovo što sam ja napisao su neki opšti principi i smernice.
Naravno, svako će pronaći neki svoj sistem koji njemu najviše odgovara.
Pozdrav!
shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
...upravo sam kupila 12 markera u razlicitim bojama
... ko enciklopedija si - debeo, dosadan i mislis da sve znas
Molim te nemoj sebi da dozvoliš da se spuštaš na nivo ove osobe. Očigledno je da sve vreme provocira, spamuje teme i omalovažava i vređa ostale forumaše. Mislim da bi najbolje bilo IGNORISATI GA.
Prosto mislim da nije vredan tvojih reči.
Pozdrav!
Poslednja izmena:
shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
Zavisi od težine teksta. Obično pročitam jednom, posle podvučem markerom i onda prepričam deo po deo.
Pri tome šetam po stanu, a kao mlađa sam pisala po zidovima
Ne volim reprodukovanje napisanog, dosadno suviše, veći sam ljubitelj stranih jezika, matematike, crtanja i sl. i obavezno učim uz muziku
Da, interesantno je da znam dosta ljudi koji se obavezno šetaju po stanu dok uče.
Takođe, znam neke kojima je potrebna potpuna tišina, ali isto tako i neke koji uče uz muziku.
shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
NAPREDOVANJE U TOKU UČENJA
Analizom procesa učenja može se doći do faktora učenja, do uzroka koji poboljšavaju napredovanje ili, naprotiv, izazivaju zastoj u učenju.
Napredovanje u toku učenja na prvom mestu zavisi od spsobnosti, motivacije i mnogobrojnih ličnih osobina onoga ko uči.U ove faktore spadaju: stepen apsiracije pojedinca, njegove potrebe, zadaci koje je on sebi postavio, kao i oni koje mu je društvo postavilo, zatim od nagrade koju za to učenje dobija, od pridavanja velikog ili malog značaja tom učenju, itd. Uspeh u učenju zavisi i od vremena posvećenog učenju, odnosno od broja ponavljanja. Konačno, napredovanje u učenju u velikoj meri zavisi i od metode koja je prilikom učenja upotrebljena.
Postoje tri osnovna načina MERENJA napredovanja u učenju:
• Meri se količina savladanog gradiva
• Meri se vreme vršenja aktivnosti koja se uči
• Meri se tačnost reprodukovanja gradiva ili izvođenja radnje koja se savlađuje
1. Merenje napredovanja pomoću KOLIČINE SAVLADANOG GRADIVA – Vrši se na taj način što se meri koliko je subjekt u stanju da reprodukuje materijala ili koliko naučenih pokreta da izvrši. Što učenje duže traje, količina savladanog gradiva biće sve veća i veća.
2. Merenje napredovanja pomoću VREMENA POTREBNOG DA SE IZVRŠI AKTIVNOST KOJA SE UČI – Vrši se u praćenju učenja motornih aktivnosti. Drugim rečima, na ovaj način se meri brzina izvođenja radnje koja se uči.
3. Merenje napredovanja pomoću TAČNOSTI VRŠENJA RADNJE, odnosno REPRODUKOVANJA GRADIVA – Sastoji se u određivanju broja grešaka koje subjekt napravi prilikom reprodukovanja materijala ili vršenja radnje koja se uči. Broj grašaka koji u toku učenja opada može da bude siguran indikator napredovanja u učenju.
Analizom procesa učenja može se doći do faktora učenja, do uzroka koji poboljšavaju napredovanje ili, naprotiv, izazivaju zastoj u učenju.
Napredovanje u toku učenja na prvom mestu zavisi od spsobnosti, motivacije i mnogobrojnih ličnih osobina onoga ko uči.U ove faktore spadaju: stepen apsiracije pojedinca, njegove potrebe, zadaci koje je on sebi postavio, kao i oni koje mu je društvo postavilo, zatim od nagrade koju za to učenje dobija, od pridavanja velikog ili malog značaja tom učenju, itd. Uspeh u učenju zavisi i od vremena posvećenog učenju, odnosno od broja ponavljanja. Konačno, napredovanje u učenju u velikoj meri zavisi i od metode koja je prilikom učenja upotrebljena.
Postoje tri osnovna načina MERENJA napredovanja u učenju:
• Meri se količina savladanog gradiva
• Meri se vreme vršenja aktivnosti koja se uči
• Meri se tačnost reprodukovanja gradiva ili izvođenja radnje koja se savlađuje
1. Merenje napredovanja pomoću KOLIČINE SAVLADANOG GRADIVA – Vrši se na taj način što se meri koliko je subjekt u stanju da reprodukuje materijala ili koliko naučenih pokreta da izvrši. Što učenje duže traje, količina savladanog gradiva biće sve veća i veća.
2. Merenje napredovanja pomoću VREMENA POTREBNOG DA SE IZVRŠI AKTIVNOST KOJA SE UČI – Vrši se u praćenju učenja motornih aktivnosti. Drugim rečima, na ovaj način se meri brzina izvođenja radnje koja se uči.
3. Merenje napredovanja pomoću TAČNOSTI VRŠENJA RADNJE, odnosno REPRODUKOVANJA GRADIVA – Sastoji se u određivanju broja grešaka koje subjekt napravi prilikom reprodukovanja materijala ili vršenja radnje koja se uči. Broj grašaka koji u toku učenja opada može da bude siguran indikator napredovanja u učenju.
NightWalker
Primećen član
- Poruka
- 663
Hmm...
Kod nas u skoli je bio neki Dr Tralala i pricao nam o ucenju. To je bilo pre 5-6 meseci, I think.
On kaze da se uci ovako:
Prosecan ucenik treba da nauci za sledeci dan dva predmeta. Neka to budu fizika i hemija. To bi trebalo ovako raditi po njemu:
1) Procitati fiziku jednom
2) Procitati hemiju jednom
3) Raditi nesto levo jedno 30min
4) Vratiti se na fiziku
5) Vratiti se na hemiju
Kod nas u skoli je bio neki Dr Tralala i pricao nam o ucenju. To je bilo pre 5-6 meseci, I think.
On kaze da se uci ovako:
Prosecan ucenik treba da nauci za sledeci dan dva predmeta. Neka to budu fizika i hemija. To bi trebalo ovako raditi po njemu:
1) Procitati fiziku jednom
2) Procitati hemiju jednom
3) Raditi nesto levo jedno 30min
4) Vratiti se na fiziku
5) Vratiti se na hemiju
kandid
Aktivan član
- Poruka
- 1.171
...ispostavilo se da sam citavog zivota patila bez razloga jer sam se preslisavala sa zatvorenom knjigom, mislila sam da sam tupson zbog toga...jos uvek vucem prst ili olovku kada ucim i smatram da je to najbolje za fokus i akcenat...
opet srecem te na zanimljivoj temi :-)
i ja vucem olovku po tekstu kad ucim, moram da je imam u ruci :-)
inace cesto prekidam, setam, mogu lezeci ili u prirodi da ucim, prija mi muzika ili buka, smeta tisina.
studirao u Svici, i pre nego uopste poceo, naucio da ucim kako covek postavio o Aktivnom Ucenju, u 5 koraka, bas tako. meni mnogo efikasno.
imam strahovito dobro vizualno pamcenje, brzo i tacno ucim, ali ne mogu kad ne razumevam, zato mozda moram da idem tako u 5 koraka.
inace volim da ucim, i posle dve veoma razlicite skole i nekoliko (bezvrednih) kurseva, razmisljam da upisem sad bas ovih dana Sociologiju vanredno na prestiznoj londonskoj LSE. samo da napravim budget jos i sledece nedelje prijavicu se.
Poslednja izmena:
kandid
Aktivan član
- Poruka
- 1.171
da dodam jos, isto nekad rezimiram naglas, a uvek pisem, tako mi prolazi sve vise puta kroz mozak.
shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
Učenje je jedna vrsta rada. Često se govori o podeli rada na fizički i intelektualni rad. Prema toj podeli školsko učenje spada u intelekualni rad. Međutim, prema modernim shvatanjima sve je teže povući jasnu granicu između ove dve vrste rada. Ipak se može reći da je osnovna razlika između njih u tome što u FIZIČKOM RADU pretežno učestvuju krupni telesni, poprečno prugasti mišići, dok u INTELEKTUALNOM RADU pretežno učestvuju najviše nervne strukture, pre svega kora velikog mozga.
UMOR
UMOR znači smanjenje sposobnosti za rad ako se on vrši duže vremena. Brzina kojom se umor javlja zavisi od velikog broja faktora:
• Od težine i vrste rada;
• Od grupe i broja mišića koji su zaposleni u radu;
• Od uvežbanosti onog ko radi;
• Od njegovog fiziološkog i psihičkog stanja;
• Njegove motivisanosti za rad, itd.
Prilikom rada i učenja dolazi do dve antagonističke pojave, do VEŽBANJA i do UMORA. Vežbanje dovodi do toga da produktivnost rada raste, a umor, suprotno tome, dovodi do opadanja produktivnosti i do smanjenja kvaliteta rada ili učenja. Ovo znatno otežava svako eksperimentalno ispitivanje rada i umora. Vežbanje i umor, kao antagonističke pojave, uzajamno se neutrališu. Da bi se ovo izbeglo za eksperimente u kojima se ispituje umor obično se uzimaju subjekti koji su ispitivanu aktivnost dobro uvežbali, tako da tu više ne može da dođe do dejstva vežbanja. Ipak, u tim sučajevima može da dođe do monotonije, što takođe smanjuje produktivnost, tako da se egzaktno ispitivanje umora opet komplikuje.
Dejstvo umora javlja se brže nego dejstvo vežbanja, a isto tako dejstvo umora se brže i oktlanja. Dejstvo vežbanja je, zbog plastičnosti nervnog sistema, dugotrajno.
Postoje dve vrste umora. Jedna vrsta je stvarni umor, kada dolazi do potpune iscrpljenosti organizma i nesposobnosti čoveka za dalji rad. To je OBJEKTIVNI UMOR. Ali, može da postoji i osećanje umora, nenaklonosti za dalji rad, iscrpljenost, iako do stvarne iscrpljenosti nije došlo. Ova vrsta umora naziva se SUBJEKTIVNIM, DUHOVNIM ili PSIHOLOŠKIM UMOROM. Subjektivni umor se češće javlja u vezi sa intelektualnim radom. Subjektivni umor može biti nagoveštaj pravog, objektivnog umora i tada on može da služi kao opomena da treba prekinuti sa radom. Dosta često do subjektivnog umora dolazi usled monotonije, dosade, više zbog psihološke zasićenosti radom, nego zbog stvarnog umora. U tom slučaju dovoljan je jedan kratak odmor ili promena posla, pa će subjektivni umor nestati.
- ZNACI UMORA – Opadanje efekta rada je najsigurniji znak umora.
- MERENJE UMORA – Sva merenja umora mogu se podeliti na tri grupe: industrijsko, fiziološko i psihološko merenje umora. U industrijskom merenju umor se meri merenjem iznosa rada i utvrđivanjem opadanja tog iznosa. Ovo je čest način merenja umora u fizičkom radu. Fiziološki umor se meri potrošnjim energije ili merenjem otrovnih nusprodukata za vreme rada. Tako se, na primer, umor može meriti potrošnjom kiseonika za vreme rada. Čovek, kad je umoran za isti rad potroši više kiseonika nego kad je odmoran.
U psihiloškom načinu umor se može meriti na osnovu nekoliko indikatora. Tako se umor možre meriti merenjem pažnje. Smanjivanje pažnje je indikator umora. Smanjivanje čulne osetljivosti takođe je indikator umora. Sledeći indikator umora je smanjena sposobnost za učenje.
UMOR
UMOR znači smanjenje sposobnosti za rad ako se on vrši duže vremena. Brzina kojom se umor javlja zavisi od velikog broja faktora:
• Od težine i vrste rada;
• Od grupe i broja mišića koji su zaposleni u radu;
• Od uvežbanosti onog ko radi;
• Od njegovog fiziološkog i psihičkog stanja;
• Njegove motivisanosti za rad, itd.
Prilikom rada i učenja dolazi do dve antagonističke pojave, do VEŽBANJA i do UMORA. Vežbanje dovodi do toga da produktivnost rada raste, a umor, suprotno tome, dovodi do opadanja produktivnosti i do smanjenja kvaliteta rada ili učenja. Ovo znatno otežava svako eksperimentalno ispitivanje rada i umora. Vežbanje i umor, kao antagonističke pojave, uzajamno se neutrališu. Da bi se ovo izbeglo za eksperimente u kojima se ispituje umor obično se uzimaju subjekti koji su ispitivanu aktivnost dobro uvežbali, tako da tu više ne može da dođe do dejstva vežbanja. Ipak, u tim sučajevima može da dođe do monotonije, što takođe smanjuje produktivnost, tako da se egzaktno ispitivanje umora opet komplikuje.
Dejstvo umora javlja se brže nego dejstvo vežbanja, a isto tako dejstvo umora se brže i oktlanja. Dejstvo vežbanja je, zbog plastičnosti nervnog sistema, dugotrajno.
Postoje dve vrste umora. Jedna vrsta je stvarni umor, kada dolazi do potpune iscrpljenosti organizma i nesposobnosti čoveka za dalji rad. To je OBJEKTIVNI UMOR. Ali, može da postoji i osećanje umora, nenaklonosti za dalji rad, iscrpljenost, iako do stvarne iscrpljenosti nije došlo. Ova vrsta umora naziva se SUBJEKTIVNIM, DUHOVNIM ili PSIHOLOŠKIM UMOROM. Subjektivni umor se češće javlja u vezi sa intelektualnim radom. Subjektivni umor može biti nagoveštaj pravog, objektivnog umora i tada on može da služi kao opomena da treba prekinuti sa radom. Dosta često do subjektivnog umora dolazi usled monotonije, dosade, više zbog psihološke zasićenosti radom, nego zbog stvarnog umora. U tom slučaju dovoljan je jedan kratak odmor ili promena posla, pa će subjektivni umor nestati.
- ZNACI UMORA – Opadanje efekta rada je najsigurniji znak umora.
- MERENJE UMORA – Sva merenja umora mogu se podeliti na tri grupe: industrijsko, fiziološko i psihološko merenje umora. U industrijskom merenju umor se meri merenjem iznosa rada i utvrđivanjem opadanja tog iznosa. Ovo je čest način merenja umora u fizičkom radu. Fiziološki umor se meri potrošnjim energije ili merenjem otrovnih nusprodukata za vreme rada. Tako se, na primer, umor može meriti potrošnjom kiseonika za vreme rada. Čovek, kad je umoran za isti rad potroši više kiseonika nego kad je odmoran.
U psihiloškom načinu umor se može meriti na osnovu nekoliko indikatora. Tako se umor možre meriti merenjem pažnje. Smanjivanje pažnje je indikator umora. Smanjivanje čulne osetljivosti takođe je indikator umora. Sledeći indikator umora je smanjena sposobnost za učenje.
shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
FLUKTUACIJA RADA
Merenje iznosa rada u toku jednog dana pokazuje da on nije stalno isti, već da dosta pravilno fluktuira. S ozbirom na to da je subjekt odmoran i da je najviše motivisan u početku rada, moglo bi se očekivati da je iznos rada u početku najveći, a da kasnije postepeno opada. Međutim, to nije tačno. Iznos rada u početku rada nije mnogo veliki. On izvesno vreme raste, dostiže svoj maksimum, neko vreme se zadržava na njemu, a zatim polagano opada. Pred kraj rada on obično malo poraste.
ZAGREVANJE ZA RAD jeste pojava da treba izvesno vreme raditi da bi se postigao maksimalan efekat rada. Period od početka rada do vremena maksimalnog učinka naziva se periodom zagrevanja za rad. Dužina zagrevanja zavisi od većeg broja faktora.
Zagrevanje za rad ima praktični značaj za određivanje dužine odmora u školi. Zbog zagrevanja se preporučuje da odmori u školi ne budu duži od petnaest minuta. Najbolje je da odmor između prvog i drugog časa bude kratak (5 minuta), zato što učenici još nisu potpuno zagrejani, a kasniji odmori mogu biti nešto duži (10-15 minuta). Kada bi odmori bili duži nestajalo bi zagrevanje kod učenika i oni bi ponovo morali da troše izvesno vreme za zagrevanje. Ovo važi i za svaki drugi rad: suviše dugačak odmor dovodi do toga da se teško vraćamo radu i da ponovo moramo da se zagrevamo.
U vremenu trajanja zagrevanja postoje dosta velike individualne razlike. Naučno su ovaj problem najviše ispitivali SPIRMAN i holandska karakterološka škola. Ovi naučnici su utvrdili da s obzirom na trajanje zagrevanja postoje dva tipa ljudi.
• Ljudima koji pripadaju jednom tipu potrebno je relativno dugo vremena da se zagreju za neki posao, ali kad se jednom zagreju oni se teško hlade, ne menjaju lako posao. Ovaj tip nazvan je PERSEVERATIVNIM TIPOM.
• Ljudi drugog tipa se brzo zagrevaju za neki posao, ali kasnije se brzo i hlade, oni lako prelaze s jednog posla na drugi. Ovo je NONPERSEVERATIVNI TIP ljudi.
Perseverativnost je jedna od karakteristika ličnosti. Holandska škola je uvela P faktor kao jedan od faktora u faktorskoj analizi ličnosti. Utvrđeno je da nonperseverativni tip ljudi ima sličnosti sa ekstravertnim, a perseverativni tip je blizak introvertnom tipu ljudi.
Perseverativnost se oglada i u školskom radu. Na primer, neki studenti spremaju po dva tri ispita paralelno, učeći svaki predmet po nekoliko časova svakog dana; a drugi spremaju jedan ispit, pa zatim drugi, a ako moraju da spremaju više ispita paralelno, za svaki ispit uče duži vremenski period (na primer ceo dan ili čak nekoliko dana).
Merenje iznosa rada u toku jednog dana pokazuje da on nije stalno isti, već da dosta pravilno fluktuira. S ozbirom na to da je subjekt odmoran i da je najviše motivisan u početku rada, moglo bi se očekivati da je iznos rada u početku najveći, a da kasnije postepeno opada. Međutim, to nije tačno. Iznos rada u početku rada nije mnogo veliki. On izvesno vreme raste, dostiže svoj maksimum, neko vreme se zadržava na njemu, a zatim polagano opada. Pred kraj rada on obično malo poraste.
ZAGREVANJE ZA RAD jeste pojava da treba izvesno vreme raditi da bi se postigao maksimalan efekat rada. Period od početka rada do vremena maksimalnog učinka naziva se periodom zagrevanja za rad. Dužina zagrevanja zavisi od većeg broja faktora.
Zagrevanje za rad ima praktični značaj za određivanje dužine odmora u školi. Zbog zagrevanja se preporučuje da odmori u školi ne budu duži od petnaest minuta. Najbolje je da odmor između prvog i drugog časa bude kratak (5 minuta), zato što učenici još nisu potpuno zagrejani, a kasniji odmori mogu biti nešto duži (10-15 minuta). Kada bi odmori bili duži nestajalo bi zagrevanje kod učenika i oni bi ponovo morali da troše izvesno vreme za zagrevanje. Ovo važi i za svaki drugi rad: suviše dugačak odmor dovodi do toga da se teško vraćamo radu i da ponovo moramo da se zagrevamo.
U vremenu trajanja zagrevanja postoje dosta velike individualne razlike. Naučno su ovaj problem najviše ispitivali SPIRMAN i holandska karakterološka škola. Ovi naučnici su utvrdili da s obzirom na trajanje zagrevanja postoje dva tipa ljudi.
• Ljudima koji pripadaju jednom tipu potrebno je relativno dugo vremena da se zagreju za neki posao, ali kad se jednom zagreju oni se teško hlade, ne menjaju lako posao. Ovaj tip nazvan je PERSEVERATIVNIM TIPOM.
• Ljudi drugog tipa se brzo zagrevaju za neki posao, ali kasnije se brzo i hlade, oni lako prelaze s jednog posla na drugi. Ovo je NONPERSEVERATIVNI TIP ljudi.
Perseverativnost je jedna od karakteristika ličnosti. Holandska škola je uvela P faktor kao jedan od faktora u faktorskoj analizi ličnosti. Utvrđeno je da nonperseverativni tip ljudi ima sličnosti sa ekstravertnim, a perseverativni tip je blizak introvertnom tipu ljudi.
Perseverativnost se oglada i u školskom radu. Na primer, neki studenti spremaju po dva tri ispita paralelno, učeći svaki predmet po nekoliko časova svakog dana; a drugi spremaju jedan ispit, pa zatim drugi, a ako moraju da spremaju više ispita paralelno, za svaki ispit uče duži vremenski period (na primer ceo dan ili čak nekoliko dana).
Poslednja izmena:
bRu zLi
Poznat
- Poruka
- 9.401
A jel to neka knjiga Ucenje u 5 koraka,clanak ili sta????
Ako je knjiga u pitanju jel mozes da je predstavis na ovoj temi i da napises nesto o njoj?
http://forum.krstarica.com/threads/379716
kandid
Aktivan član
- Poruka
- 1.171
bila je skripta samo, na francuskom, pre mnogo godina :-)
ali to je to isto kao sto covek postavio na prethodnoj strani o ucenju u 5 koraka, to isto bas.
shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
U pitanju su metote aktivnog učenja, koje bi trebalo da su poznate svakome ko je imao kontakta sa pedagoškom psihologijom.
Izvor: PEDAGOŠKA PSIHOLOGIJA, Učenje (VI dopunjeno izdanje) - dr Lidija Vučić
PS: Da ne navodim sad izdavača i godinu, nije mi knjiga pri ruci.
Poslednja izmena:
shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
FIZIČKI, ORGANSKI, SOCIJALNI I PSIHOLOŠKI USLOVI UČENJA
Svi povoljni i nepovoljni uslovi učenja i rada mogu se podeliti na: fizičke, organske ili fiziološke, socijalne i psihološke uslove. Ovde treba napomenuti da svi ovi uslovi, ukoliko ih je subjekat svestan i reaguje na njih postaju psihološki uslovi.
- FIZIČKI USLOVI – U fizičke uslove učenja i rada spadaju: klimatski i atmosferski uslovi, temperatura, vlažnost i kretanje vazduha, osvetljenje, buka, itd. Najpovoljnija temperatura vazduha za učenje i intelektualni rad je 18 – 20 oC. Na školski rad ne deluje povoljno ni suviše suv, ni suviše vlažan vazduh, kao ni ustajali vazduh.
- ORGANSKI ili FIZIOLOŠKI USLOVI – rada i učenja jesu: zdravlje, noramalno funcionisanje čulnih organa, i uredno zadovoljavanje organskih potreba (posebno gladi).
- Osnovni SOCIJALNO EKONOMSKI USLOVI – učenja su: socijalno-ekonomski status učenikove porodice, odnosi u porodici, odnosi u školi, itd.
- Osnovni PSIHOLOŠKI USLOVI – učenja i rada su: sposobnost za učenje, motivacija za učenje, metode učenja i radne navike učenika.
Svi povoljni i nepovoljni uslovi učenja i rada mogu se podeliti na: fizičke, organske ili fiziološke, socijalne i psihološke uslove. Ovde treba napomenuti da svi ovi uslovi, ukoliko ih je subjekat svestan i reaguje na njih postaju psihološki uslovi.
- FIZIČKI USLOVI – U fizičke uslove učenja i rada spadaju: klimatski i atmosferski uslovi, temperatura, vlažnost i kretanje vazduha, osvetljenje, buka, itd. Najpovoljnija temperatura vazduha za učenje i intelektualni rad je 18 – 20 oC. Na školski rad ne deluje povoljno ni suviše suv, ni suviše vlažan vazduh, kao ni ustajali vazduh.
- ORGANSKI ili FIZIOLOŠKI USLOVI – rada i učenja jesu: zdravlje, noramalno funcionisanje čulnih organa, i uredno zadovoljavanje organskih potreba (posebno gladi).
- Osnovni SOCIJALNO EKONOMSKI USLOVI – učenja su: socijalno-ekonomski status učenikove porodice, odnosi u porodici, odnosi u školi, itd.
- Osnovni PSIHOLOŠKI USLOVI – učenja i rada su: sposobnost za učenje, motivacija za učenje, metode učenja i radne navike učenika.
bRu zLi
Poznat
- Poruka
- 9.401
Ok hvala,ja mislio neka knjiga na foru Buzana i sl........
A postove na prethodnoj strani uopste nisam citao niti nameravam da citam od tog kvazi studenta psihologije......
Prvo sto nista ne moze da napise a da vec ne znam......
Drugo jer mrzim kad neko prepisuje.....
Trece - izuzetno je nekulturan,nevaspitan,izigrava drvenog advokata svakom,prisiljava ljude da usvajaju njegovo misljenje prema nekoj osobi
Cetvrto - proziva na indirektan nacin sto se i vidi iz predzadnjeg posta i taj se zamajava sa psihologijom (bolje reci ne postoje da se opise)......Takav studira psihologiju (ako studira daj boze mada vise mislim da uzima knjige od starije sestre i prepisuje ).....Zna se da samo kuce laje ako ga nista ne pitas i ne trazis njegov komentar....
Ali dobro lepo ste rekli na onoj temi - danas ipak svaka budala studira,srecne okolnosti,prepise na prijemnom i sl........A posle kako prepisuju ovde na forumu tako prepisuju i na ispitu.........
Ali bitno je da laju kada ih niko nista ne pita....
Tebi hvala na odgovoru,mislio sam da se radi o nekoj "magicnoj" knjizi o 5 koraka ala Buzan.....
Ako te interesuje tematika ucenja i ako si mozda jos neke knjizice citao ostavi ih na onoj temi sto sam stavio u mom zadnjem postu
Poslednja izmena:
M-heart-J
Veoma poznat
- Poruka
- 11.831
Kako koje predmete...
Npr. istoriju učim tako što na papir stavim teze i uporno čitam iz knjige, a teze mi samo
pokazuju kakav je tok priče... To mi je najlakši metod što se tiče predmeta kao što je istorija
Ekonomske predmete učim isključivo iz knjige.. Bez ikakvog prepisivanja i tu mi je neophodna
ogroman stepen koncentracije.... jer se tu ne može bubati..
Jezike opet učim sa razumevanjem, normalno, ali se neka pravila i reči moraju bubati...
Tu, takođe dosta toga pišem na papir... jer u knjigama je, uglavnom, sve razbacano...
A ove ostale predmete.. kao što su matematika, informatika, fizika.. samo vežbam...
mada, fiziku nemam od srednje ...
Npr. istoriju učim tako što na papir stavim teze i uporno čitam iz knjige, a teze mi samo
pokazuju kakav je tok priče... To mi je najlakši metod što se tiče predmeta kao što je istorija
Ekonomske predmete učim isključivo iz knjige.. Bez ikakvog prepisivanja i tu mi je neophodna
ogroman stepen koncentracije.... jer se tu ne može bubati..
Jezike opet učim sa razumevanjem, normalno, ali se neka pravila i reči moraju bubati...
Tu, takođe dosta toga pišem na papir... jer u knjigama je, uglavnom, sve razbacano...
A ove ostale predmete.. kao što su matematika, informatika, fizika.. samo vežbam...
mada, fiziku nemam od srednje ...
shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
RADNE NAVIKE I NJIHOVO OBRAZOVANJE
Jedan od značajnih faktora uspešnog učenja su radne navike učenika. Čak ni veoma sposobni i jako motivisani učenici ne postižu uspeh koji odgovara njihovim sposobnostima i radu, ukoliko nemaju razvijene radne navike, odnosno navike da planski i sistematski rade.
Dete već u predškolskom dobu siče osnovne radne navike. Ono stiče osnovne higijenske navike (kupanje, umivanje, pranje zuba, ruku, itd.), zatim navike urednosti (da uredno ostavi svoje odelo pre spavanja, da uredi svoje igračke posle igranja, itd.) i naviku da pomaže odraslima u jednostavnim i lakim domaćim poslovima. Stičući te navike dete se postepeno osamostaljuje. Ujedno dete koje je steklo osnovne radne navike u predškolskom periodu, znatno lakše će steći radne navike učenja kad bude pošlo u školu. U školi se takođe, radne navike razvijaju, postepeno formiraju.
Kad se govori o radnim navikama učenja, obično se to odnosi na dve osnovne radne navike: naviku MESTA i naviku VREMENA.
• NAVIKA MESTA – predstavlja naviku da se uvek radi u istoj prostoriji i na istom mestu. Ako je to moguće, preporučuje se da učenik ili student ima svoju sobu u kojoj će uvek učiti i raditi. Pošto je to u današnjim stambenim uslovima vrlo retko ostvarljivo, dobro je da učenik ima svoj radni sto, ili bar određeno mesto za stolom, na kome će uvek učiti. Ističe se da ako se učenik navikne da radi na određenom mestu, već samo prilaženje i sedanje na to mesto biće dobar podsticaj za učenje. Učenik je u tom slučaju psihički pripremljen za rad.
• NAVIKA VREMENA – Druga navaika značajna za uspešno učenje. To znači da učenik stekne naviku da planira učenje i da sistematski svakodnevno uči. Najvažnije pomoćno sredstvo za stvaranje navike vremena jeste pravljenje plana rada i učenja.
U učenju postoje dugoročni i kratkoročni planovi. I jedni i drugi su vrlo značajni za uspeh u učenju. Dugoročno planiranje naročito je značajno na višim stupnjevima školovanja, tj. na studijama na univerzitetu ili na višoj školi. Dugoročno planiranje nije mnogo precizno i pretežno služi studentu ili učeniku kao opšta orijentacija u učenju. Za studenta bi to bilo planiranje kako će ispite polagati u svakom ispitnom roku u toku školske godine. Na osnovu te opšte orijentacije, student pravi planove za učenje u toku kraćih vremenskih perioda. Što je period za koji se planira kraći, to je plan rada detaljniji i precizniji. Obično se preporučuje da učenici i studenti detaljnije planiraju vreme za nedelju dana unapred, a sasvim detaljno za sledeći dan.
Preporučuje se da će učenik brže steći naviku planiranja vremena ako izvesno vreme zapisuje svoj plan rada za nedelju dana unapred i pokušava da radi na osnovu njega.
Opšte je pravilo da neki predmet treba učiti istog ili prethodnog dana u odnosu na čas tog predmeta u školi. Ako je to čas predavanja, povoljnije je da učenje dođe neposredno posle njega, ako je to čas ispitivanja bolje je da se učenje odradi pre njega. To se, naravno, ne može uvek podesiti, jer učenici često ne znaju da li će nastavnik na času predavati ili će ih ispitivati. U svakom slučaju dobro je da se makar jedan sat svakog dana odredi za pregledanje beležnika napravljenih tog dana u školi. Učenik tada na osnovu sećanja može da ispravi ili dopuni beleške sa časova, a to je mnogo teže ako se beleške pregledaju nekoliko dana kasnije.
Ne treba odrediti ni suviše dugo vremena za učenje. Učenik ne može samo da ide u školu i uči. On mora da ima vremena i za razonodu. U planu takođe treba predvideti vreme za razonodu. Ovo vreme će predstavljati podsticaj za što aktivnije učenje u vremenu koje je predviđeno za učenje.
Posle mesec ili dva meseca rada, prema pismenom planu, učenik stiče realniji uvid u to koliko mu je vremena potrebno za učenje svakog predmeta, kao i naviku da sistematski radi. Tada mu više nije neophodno pravljenje prismenog plana rada.
Jedan od značajnih faktora uspešnog učenja su radne navike učenika. Čak ni veoma sposobni i jako motivisani učenici ne postižu uspeh koji odgovara njihovim sposobnostima i radu, ukoliko nemaju razvijene radne navike, odnosno navike da planski i sistematski rade.
Dete već u predškolskom dobu siče osnovne radne navike. Ono stiče osnovne higijenske navike (kupanje, umivanje, pranje zuba, ruku, itd.), zatim navike urednosti (da uredno ostavi svoje odelo pre spavanja, da uredi svoje igračke posle igranja, itd.) i naviku da pomaže odraslima u jednostavnim i lakim domaćim poslovima. Stičući te navike dete se postepeno osamostaljuje. Ujedno dete koje je steklo osnovne radne navike u predškolskom periodu, znatno lakše će steći radne navike učenja kad bude pošlo u školu. U školi se takođe, radne navike razvijaju, postepeno formiraju.
Kad se govori o radnim navikama učenja, obično se to odnosi na dve osnovne radne navike: naviku MESTA i naviku VREMENA.
• NAVIKA MESTA – predstavlja naviku da se uvek radi u istoj prostoriji i na istom mestu. Ako je to moguće, preporučuje se da učenik ili student ima svoju sobu u kojoj će uvek učiti i raditi. Pošto je to u današnjim stambenim uslovima vrlo retko ostvarljivo, dobro je da učenik ima svoj radni sto, ili bar određeno mesto za stolom, na kome će uvek učiti. Ističe se da ako se učenik navikne da radi na određenom mestu, već samo prilaženje i sedanje na to mesto biće dobar podsticaj za učenje. Učenik je u tom slučaju psihički pripremljen za rad.
• NAVIKA VREMENA – Druga navaika značajna za uspešno učenje. To znači da učenik stekne naviku da planira učenje i da sistematski svakodnevno uči. Najvažnije pomoćno sredstvo za stvaranje navike vremena jeste pravljenje plana rada i učenja.
U učenju postoje dugoročni i kratkoročni planovi. I jedni i drugi su vrlo značajni za uspeh u učenju. Dugoročno planiranje naročito je značajno na višim stupnjevima školovanja, tj. na studijama na univerzitetu ili na višoj školi. Dugoročno planiranje nije mnogo precizno i pretežno služi studentu ili učeniku kao opšta orijentacija u učenju. Za studenta bi to bilo planiranje kako će ispite polagati u svakom ispitnom roku u toku školske godine. Na osnovu te opšte orijentacije, student pravi planove za učenje u toku kraćih vremenskih perioda. Što je period za koji se planira kraći, to je plan rada detaljniji i precizniji. Obično se preporučuje da učenici i studenti detaljnije planiraju vreme za nedelju dana unapred, a sasvim detaljno za sledeći dan.
Preporučuje se da će učenik brže steći naviku planiranja vremena ako izvesno vreme zapisuje svoj plan rada za nedelju dana unapred i pokušava da radi na osnovu njega.
Opšte je pravilo da neki predmet treba učiti istog ili prethodnog dana u odnosu na čas tog predmeta u školi. Ako je to čas predavanja, povoljnije je da učenje dođe neposredno posle njega, ako je to čas ispitivanja bolje je da se učenje odradi pre njega. To se, naravno, ne može uvek podesiti, jer učenici često ne znaju da li će nastavnik na času predavati ili će ih ispitivati. U svakom slučaju dobro je da se makar jedan sat svakog dana odredi za pregledanje beležnika napravljenih tog dana u školi. Učenik tada na osnovu sećanja može da ispravi ili dopuni beleške sa časova, a to je mnogo teže ako se beleške pregledaju nekoliko dana kasnije.
Ne treba odrediti ni suviše dugo vremena za učenje. Učenik ne može samo da ide u školu i uči. On mora da ima vremena i za razonodu. U planu takođe treba predvideti vreme za razonodu. Ovo vreme će predstavljati podsticaj za što aktivnije učenje u vremenu koje je predviđeno za učenje.
Posle mesec ili dva meseca rada, prema pismenom planu, učenik stiče realniji uvid u to koliko mu je vremena potrebno za učenje svakog predmeta, kao i naviku da sistematski radi. Tada mu više nije neophodno pravljenje prismenog plana rada.
shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
MOTIVACIJA ZA UČENJE
Motivacija za učenje spada u osnovne psihološke faktore uspešnog učenja.
U savremenoj psihologiji motivaciji se pridaje veliki značaj. U školi i nastavi kao jedan od najznačajnijih problema postavlja se: kako motivisati učenike za učenje?
Ovo je posebno važno zato što je utvrđeno da učenici iako su sposobni za učenje, ako nisu motivisani, ne rade, ne uče dovoljno i naravno ne postižu uspeh u učenju, pogotovo ne uspeh koji odgovara njihovim sposobnostima.
Kad se govori o motivaciji, pa i motivaciji za učenje, razlikuju se dva kvalitativno različita oblika motivacije:
• UNUTRAŠNJA ili INTRINZIČKA
• SPOLJAŠNJA ili EKSTRINZIČKA
UNUTRAŠNJA ili intrinzička motivacija podrazumeva da učenik uči bez nekog spoljašnjeg razloga. On ima potrebu da uči nalazi zadovoljstvo u samom procesu učenja i u postizanju određenih ciljeva koje sam sebi postavlja u učenju. U unutrašnje motive spadaju:
- Interesovanje;
- Želja za saznavajem;
- Motiv postignuća;
- Potreba za kompetencijom;
- Motiv samoaktualizacije;
- Stepen aspiracije;
- Cilj ili namera da se nešto nauči i dr.
SPOLJAŠNJA ili ekstrinzička motivacija postoji kad aktivnost služi dolaženju do nekog spoljašnjeg cilja. U školi se vrlo često primenjuju različiti podsticaji da bi se učenici bolje motivisali za učenje. Podsticaji su brojni:
- Rok;
- Poznavanje postgnutih rezultata;
- Pohvala i pokuda;
- Nagrada i kazna;
- Saradnja i takmičenje;
- Uspeh ili neuspeh u učenju, i dr.
Međutim, treba imati na umu da oni ne deluju jednako na sve učenike. Na neke od njih jače deluje jedan podsticaj, a na neke drugi.
Motivacija za učenje spada u osnovne psihološke faktore uspešnog učenja.
U savremenoj psihologiji motivaciji se pridaje veliki značaj. U školi i nastavi kao jedan od najznačajnijih problema postavlja se: kako motivisati učenike za učenje?
Ovo je posebno važno zato što je utvrđeno da učenici iako su sposobni za učenje, ako nisu motivisani, ne rade, ne uče dovoljno i naravno ne postižu uspeh u učenju, pogotovo ne uspeh koji odgovara njihovim sposobnostima.
Kad se govori o motivaciji, pa i motivaciji za učenje, razlikuju se dva kvalitativno različita oblika motivacije:
• UNUTRAŠNJA ili INTRINZIČKA
• SPOLJAŠNJA ili EKSTRINZIČKA
UNUTRAŠNJA ili intrinzička motivacija podrazumeva da učenik uči bez nekog spoljašnjeg razloga. On ima potrebu da uči nalazi zadovoljstvo u samom procesu učenja i u postizanju određenih ciljeva koje sam sebi postavlja u učenju. U unutrašnje motive spadaju:
- Interesovanje;
- Želja za saznavajem;
- Motiv postignuća;
- Potreba za kompetencijom;
- Motiv samoaktualizacije;
- Stepen aspiracije;
- Cilj ili namera da se nešto nauči i dr.
SPOLJAŠNJA ili ekstrinzička motivacija postoji kad aktivnost služi dolaženju do nekog spoljašnjeg cilja. U školi se vrlo često primenjuju različiti podsticaji da bi se učenici bolje motivisali za učenje. Podsticaji su brojni:
- Rok;
- Poznavanje postgnutih rezultata;
- Pohvala i pokuda;
- Nagrada i kazna;
- Saradnja i takmičenje;
- Uspeh ili neuspeh u učenju, i dr.
Međutim, treba imati na umu da oni ne deluju jednako na sve učenike. Na neke od njih jače deluje jedan podsticaj, a na neke drugi.
M-heart-J
Veoma poznat
- Poruka
- 11.831
e, da, motivaciju sam zaboravila da pomenem.. 
meni je na primer trenutna motivacija... stipendija u sledećoj godini i da bih mogla upasti u budžet na fax.
meni je na primer trenutna motivacija... stipendija u sledećoj godini i da bih mogla upasti u budžet na fax.
shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
Meni se čini da je motivacija najbitnija.
shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
CILJ ILI NAMERA DA SE NEŠTO NAUČI
Da bi neko gradivo učenik uspešno naučio nije dovoljno da ga samo ponavlja već treba sebi da postavi kao cilj da nauči to gradivo, odnosno da ima nameru da ga nauči. Češće se dešava da učenik pasivno čita gradivo, automatski ponavlja materijal, ali se ne usredsređuje na sadržaj onoga što čita i neorijentiše se na to da ga treba zapamtiti. Razume se da je uspeh u ovakvom učenju relativno slab. Da bi uspeh bio bolji učenik treba stalno da ima na umu da ono što čita treba da nauči i da će kasnije morati da ga reprodukuje.
INTERESOVANJE
Uspeh u učenju jednog učenika u velikoj meri zavisiće od toga da li kod njega postoji interesovanje za predmet koji uči. Često se dešava da jedan isti učenik postiže veoma različite rezultate u učenju pojedinih predmeta samo zato što ga neki od tih predmeta interesuju, a drugi ne. Interesovanje za neki predmet predstavlja pozitivan stav prema toj vrsti gradiva.
Jedan od značajnih činilaca uspeha pojedinih nastavnika jeste u tome da li oni umeju da probude i održe interesovanje učenika za svoj predmet. Nekad su čak nastavnici razvili tako jako interesovanje za svoj predmet kod nekih učenika, da je to kasnije uticalo na njihov izbor profesije.
Međutim, učenici se u toku školovanja moraju navići da uče i one predmete za koje imaju malo ili čak nimalo interesovanja. Ipak, interesovanja nisu nešto što je stalno i nepromenjivo i ona u toku života mogu da se stiču i menjaju. Zato i sami učenici, odnosno studenti treba da nastoje da u svakom predmetu nađu nešto što će im biti interesantno, što će im učiniti učenje tog predmeta prijatnim i poboljšati uspeh u učenju.
Jedan od načina razvijanja interesovanja za nešto što je novo i nepoznato jeste njegovo povezivanje sa nečim poznatim i interesantnim. Tako se interesovanje širi na novo i nepoznato gradivo.
Za razvijanje interesovanja za neki predmet takođe je važno poznavati njegov značaj i primenu onog što se uči. Ako učenik shvata da gradivo koje uči ima značaja, da je učenje tog gradiva za njega važno, njegov uspeh u učenju biće znatno veći, a verovatno je da će se kod tog učenika javiti i izvesno interesovanje za učenje tog gradiva. Najteže je i najneiteresantnije učiti gradivo ako ne znamo značaj, smisao učenja tog gradiva. To važi i za svaki drugi rad: ako čovek ne uviđa smisao i značaj onoga što radi, on će raditi bez volje i interesovanja, a sam posao će mu izgledati težak.
Nastavnicima se takođe preporučuje da, kad god je to moguće, za vežbanje učenika uzmu konkretne primere iz oblasti koja decu interesuje. Na primer, učenici će sa većim interesovanjem pratiti predavanje i postići bolji uspeh u učenju ako posle objašnjavanja nekih fizičkih principa, nastavnik pokaže kako su ti principi primenjivi u radu automobilskog motora. Jasno je da ovo pravilo ne može da važi uvek i ne za sve predmete, ali je poželjno držati ga se gde god je to moguće.
Da bi školski program izazvao interesovanje učenika on treba da bude što je više moguće prilagođen interesovanjima koja učenici imaju, bez obzira na školu. Ispitivanja su pokazala da nije tako lako prilagoditi školske predmete interesovanjima dece iz više razloga. Jedan od njih jeste da, naročito, na uzrastima dece u osnovnoj školi, postoji dosta velika razlika u interesovanjima dečaka i devojčica, pa je dosta teško zadovoljiti interesovanja i jednih i drugih u mešovitim razredima.
Drugi problem bio bi da program prilagođen prosečnim učenicima obično ne odgovara svim učenicima u razredu. Učenici većih sposobnosti obično imaju interesovanja koja više odgovaraju deci na nešto višem uzrastu.
Individualne razlike u interesovanjima pojedinih učenika na istom uzrastu mogu biti veoma velike, naročito u opšte obrazovnim školama.
Učenici koji nemaju specijalne sposobnosti potrebne da bi se savladao neki predmet ne pokazuju ni interesovanje za njega – ovo opet govori o poznatoj visokoj korelaciji između sposobnosti pojedinca i njegovih interesovanja.
PRIJATNOST, NEPRIJATNOST I STAV PREMA GRADIVU
U bliskoj vezi sa interesovanjima stoji i prijatnost, odnosno neprijatnost nekog gradiva. Gradivo koje je učeniku interesantno, ujedno mu je i prijatno. Ali prijatnost ili neprijatnost nekog gradiva ili događaja može da bude i samostalan faktor koji određuje da li ćemo neko gradivo ili događaj naučiti, zapamtiti ili ne.
Još je FROJD istakao tzv. PRINCIP ZADOVOLJSTVA (Lustprinzip) po kome ljudi pamte ono što im je prijatno, a zaboravljaju ono što ime je neprijatno. Na osnovu principa zadovoljstva Frojd tumači omaške, zaboravljanje imena i događaja, a takođe i relativno mali broj uspomena iz ranog detinjstva. Ova osobina pamćenja da se bolje pamti ono što je prijatno od onog što je neprijatno naziva se i OPTIMIZAM PAMĆENJA. Po Frojdu, najbojle bi se pamtilo ono što je prijatno, zatim ono prema čemu smo indiferentni, a najslabije ono što je neprijatno.
Eskperimenti iz oblasti učenja i pamćenja prijatnog i neprijatnog gradiva pokazali su, međutim, da ovo Frojdovo shvatanje nije u potpunosti tačno. Ono je tačno što se tiče prijatnog gradiva, koje se zaista najbolje pamti, ali nije tačno u pogledu neprijatnog gradiva. Ono se zaista slabije pamti od prijatnog, ali bolje od indiferentnog. Najbolje se pamti gradivo koje je prijatno, zatim ono koje je neprijatno, a najslabije se pamti ono koje je indiferentno., koje nije afektivno obojeno ni u pozitivnom ni u negativnom smislu.
U uskoj vezi sa prijatnošću i neprijatnošču gradiva stoji STAV pojedinca prema nekom gradivu, koji takođe može biti faktor učenja ili pamćenja. Može se reći da se lakše uči gradivo prema kome čovek ima pozitivan stav, koje odgovara njegovim političkim ubeđenjima, ideologiji, verovanjima, itd. Znatno teže čovek uči gradivo koje je u oprčnosti sa njegovim stavovima, ubeđenjima i verovanjima.
STEPEN ASPIRACIJE
Stepen ili nivo aspiracije je ono što se u običnom životu naziva ambicijom. Pristupajući nekom poslu čovek unapred očekuje da će ga završiti sa određenim uspehom. Uspeh koji pojedinac pretpostavlja da će postići naziva se NIVO ili STEPEN APSIRACIJE.
Merenje stepena aspiracije vrši se na taj način što se subjektu daje da rešava više jednostavnih zadataka različite težine. Posle svakog zadatka subjektu se saopštava rezultat i pita se kakav rezultat očekuje u sledećem zadatku. Kasnije se dobijaju dva rezultata koji su značajni za stepen aspiracije:
• DISKREPANCIJA (neslaganje) SUĐENJA, predstavlja razliku između ranije postignutog i očekivanog rezultata.
• DISKREPANCIJA CILJA, je razlika između očekivanog i naknadno postignutog rezultata.
Na osnovu ovakvih istraživanja pokazalo se da postoje ljudi sa PRILAGODLJIVIM i ljudi sa RIGIDNIM stepenom aspiracije. U slučaju kad je stepen aspiracije prilagodljiv on varira u zavisnosti od uspeha koji čovek postiže. Tada uspeh podiže stepen aspiracije, a neuspeh ga snižava. Rigidan stepen aspriacije ostaje uvek približno isti, bez obzira da li čovek postiže uspeh u radu ili posao završava neuspehom. Rigidan stepen aspiracije može da bude daleko ispod stvarnih čovekovih mogućnosti, a može da bude i daleko iznad njih. U prvom slučaju to su ljudi koji sebe uvek podcenjiju i nemaju pouzdanja u sopstvene sposobnosti i mogućnosti za uspeh, a u drugom slučaju to su ljudi koji se precenjuju i imaju suviše visoko mišljenje o sebi.
Stepen aspiracije se može smatrati i jednim od "JA" MOTIVA.
Dosadašnja ispitivanja stepena aspiracije nisu dala dovoljno pouzdane rezultate. Uspeh ili neuspeh utiču na dalje učenje, ali šta je to uspeh, a šta neuspeh? Da li jedno isto postignuće predstavlja uspeh za sve učenike, ili je ono za jednoga predstavlja uspeh, a za drugoga neuspeh? U školi postoje ocene koje predstavljaju OBJEKTIVNA MERILA za uspeh učenika u pojedinim predmetima. Međutim, postoji i SUBJEKTIVNO MERILO koje učenik sam sebi postavlja i prema kome neko svoje postignuće ocenjuje kao uspeh ili kao neuspeh, a to je stepen aspiracije.
Da bi neko gradivo učenik uspešno naučio nije dovoljno da ga samo ponavlja već treba sebi da postavi kao cilj da nauči to gradivo, odnosno da ima nameru da ga nauči. Češće se dešava da učenik pasivno čita gradivo, automatski ponavlja materijal, ali se ne usredsređuje na sadržaj onoga što čita i neorijentiše se na to da ga treba zapamtiti. Razume se da je uspeh u ovakvom učenju relativno slab. Da bi uspeh bio bolji učenik treba stalno da ima na umu da ono što čita treba da nauči i da će kasnije morati da ga reprodukuje.
INTERESOVANJE
Uspeh u učenju jednog učenika u velikoj meri zavisiće od toga da li kod njega postoji interesovanje za predmet koji uči. Često se dešava da jedan isti učenik postiže veoma različite rezultate u učenju pojedinih predmeta samo zato što ga neki od tih predmeta interesuju, a drugi ne. Interesovanje za neki predmet predstavlja pozitivan stav prema toj vrsti gradiva.
Jedan od značajnih činilaca uspeha pojedinih nastavnika jeste u tome da li oni umeju da probude i održe interesovanje učenika za svoj predmet. Nekad su čak nastavnici razvili tako jako interesovanje za svoj predmet kod nekih učenika, da je to kasnije uticalo na njihov izbor profesije.
Međutim, učenici se u toku školovanja moraju navići da uče i one predmete za koje imaju malo ili čak nimalo interesovanja. Ipak, interesovanja nisu nešto što je stalno i nepromenjivo i ona u toku života mogu da se stiču i menjaju. Zato i sami učenici, odnosno studenti treba da nastoje da u svakom predmetu nađu nešto što će im biti interesantno, što će im učiniti učenje tog predmeta prijatnim i poboljšati uspeh u učenju.
Jedan od načina razvijanja interesovanja za nešto što je novo i nepoznato jeste njegovo povezivanje sa nečim poznatim i interesantnim. Tako se interesovanje širi na novo i nepoznato gradivo.
Za razvijanje interesovanja za neki predmet takođe je važno poznavati njegov značaj i primenu onog što se uči. Ako učenik shvata da gradivo koje uči ima značaja, da je učenje tog gradiva za njega važno, njegov uspeh u učenju biće znatno veći, a verovatno je da će se kod tog učenika javiti i izvesno interesovanje za učenje tog gradiva. Najteže je i najneiteresantnije učiti gradivo ako ne znamo značaj, smisao učenja tog gradiva. To važi i za svaki drugi rad: ako čovek ne uviđa smisao i značaj onoga što radi, on će raditi bez volje i interesovanja, a sam posao će mu izgledati težak.
Nastavnicima se takođe preporučuje da, kad god je to moguće, za vežbanje učenika uzmu konkretne primere iz oblasti koja decu interesuje. Na primer, učenici će sa većim interesovanjem pratiti predavanje i postići bolji uspeh u učenju ako posle objašnjavanja nekih fizičkih principa, nastavnik pokaže kako su ti principi primenjivi u radu automobilskog motora. Jasno je da ovo pravilo ne može da važi uvek i ne za sve predmete, ali je poželjno držati ga se gde god je to moguće.
Da bi školski program izazvao interesovanje učenika on treba da bude što je više moguće prilagođen interesovanjima koja učenici imaju, bez obzira na školu. Ispitivanja su pokazala da nije tako lako prilagoditi školske predmete interesovanjima dece iz više razloga. Jedan od njih jeste da, naročito, na uzrastima dece u osnovnoj školi, postoji dosta velika razlika u interesovanjima dečaka i devojčica, pa je dosta teško zadovoljiti interesovanja i jednih i drugih u mešovitim razredima.
Drugi problem bio bi da program prilagođen prosečnim učenicima obično ne odgovara svim učenicima u razredu. Učenici većih sposobnosti obično imaju interesovanja koja više odgovaraju deci na nešto višem uzrastu.
Individualne razlike u interesovanjima pojedinih učenika na istom uzrastu mogu biti veoma velike, naročito u opšte obrazovnim školama.
Učenici koji nemaju specijalne sposobnosti potrebne da bi se savladao neki predmet ne pokazuju ni interesovanje za njega – ovo opet govori o poznatoj visokoj korelaciji između sposobnosti pojedinca i njegovih interesovanja.
PRIJATNOST, NEPRIJATNOST I STAV PREMA GRADIVU
U bliskoj vezi sa interesovanjima stoji i prijatnost, odnosno neprijatnost nekog gradiva. Gradivo koje je učeniku interesantno, ujedno mu je i prijatno. Ali prijatnost ili neprijatnost nekog gradiva ili događaja može da bude i samostalan faktor koji određuje da li ćemo neko gradivo ili događaj naučiti, zapamtiti ili ne.
Još je FROJD istakao tzv. PRINCIP ZADOVOLJSTVA (Lustprinzip) po kome ljudi pamte ono što im je prijatno, a zaboravljaju ono što ime je neprijatno. Na osnovu principa zadovoljstva Frojd tumači omaške, zaboravljanje imena i događaja, a takođe i relativno mali broj uspomena iz ranog detinjstva. Ova osobina pamćenja da se bolje pamti ono što je prijatno od onog što je neprijatno naziva se i OPTIMIZAM PAMĆENJA. Po Frojdu, najbojle bi se pamtilo ono što je prijatno, zatim ono prema čemu smo indiferentni, a najslabije ono što je neprijatno.
Eskperimenti iz oblasti učenja i pamćenja prijatnog i neprijatnog gradiva pokazali su, međutim, da ovo Frojdovo shvatanje nije u potpunosti tačno. Ono je tačno što se tiče prijatnog gradiva, koje se zaista najbolje pamti, ali nije tačno u pogledu neprijatnog gradiva. Ono se zaista slabije pamti od prijatnog, ali bolje od indiferentnog. Najbolje se pamti gradivo koje je prijatno, zatim ono koje je neprijatno, a najslabije se pamti ono koje je indiferentno., koje nije afektivno obojeno ni u pozitivnom ni u negativnom smislu.
U uskoj vezi sa prijatnošću i neprijatnošču gradiva stoji STAV pojedinca prema nekom gradivu, koji takođe može biti faktor učenja ili pamćenja. Može se reći da se lakše uči gradivo prema kome čovek ima pozitivan stav, koje odgovara njegovim političkim ubeđenjima, ideologiji, verovanjima, itd. Znatno teže čovek uči gradivo koje je u oprčnosti sa njegovim stavovima, ubeđenjima i verovanjima.
STEPEN ASPIRACIJE
Stepen ili nivo aspiracije je ono što se u običnom životu naziva ambicijom. Pristupajući nekom poslu čovek unapred očekuje da će ga završiti sa određenim uspehom. Uspeh koji pojedinac pretpostavlja da će postići naziva se NIVO ili STEPEN APSIRACIJE.
Merenje stepena aspiracije vrši se na taj način što se subjektu daje da rešava više jednostavnih zadataka različite težine. Posle svakog zadatka subjektu se saopštava rezultat i pita se kakav rezultat očekuje u sledećem zadatku. Kasnije se dobijaju dva rezultata koji su značajni za stepen aspiracije:
• DISKREPANCIJA (neslaganje) SUĐENJA, predstavlja razliku između ranije postignutog i očekivanog rezultata.
• DISKREPANCIJA CILJA, je razlika između očekivanog i naknadno postignutog rezultata.
Na osnovu ovakvih istraživanja pokazalo se da postoje ljudi sa PRILAGODLJIVIM i ljudi sa RIGIDNIM stepenom aspiracije. U slučaju kad je stepen aspiracije prilagodljiv on varira u zavisnosti od uspeha koji čovek postiže. Tada uspeh podiže stepen aspiracije, a neuspeh ga snižava. Rigidan stepen aspriacije ostaje uvek približno isti, bez obzira da li čovek postiže uspeh u radu ili posao završava neuspehom. Rigidan stepen aspiracije može da bude daleko ispod stvarnih čovekovih mogućnosti, a može da bude i daleko iznad njih. U prvom slučaju to su ljudi koji sebe uvek podcenjiju i nemaju pouzdanja u sopstvene sposobnosti i mogućnosti za uspeh, a u drugom slučaju to su ljudi koji se precenjuju i imaju suviše visoko mišljenje o sebi.
Stepen aspiracije se može smatrati i jednim od "JA" MOTIVA.
Dosadašnja ispitivanja stepena aspiracije nisu dala dovoljno pouzdane rezultate. Uspeh ili neuspeh utiču na dalje učenje, ali šta je to uspeh, a šta neuspeh? Da li jedno isto postignuće predstavlja uspeh za sve učenike, ili je ono za jednoga predstavlja uspeh, a za drugoga neuspeh? U školi postoje ocene koje predstavljaju OBJEKTIVNA MERILA za uspeh učenika u pojedinim predmetima. Međutim, postoji i SUBJEKTIVNO MERILO koje učenik sam sebi postavlja i prema kome neko svoje postignuće ocenjuje kao uspeh ili kao neuspeh, a to je stepen aspiracije.
shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
ROK
Jedan od važnih faktora uspšnog učenja jeste i rok za koji se nešto uči. Ovaj faktor naročito utiče na trajanje onoga što se uči, ali isto tako ima dejstva i na sam uspeh u učenju. Blizak rok podstiče na učenje i stvara već elan, veću zagrejanost u radu, te u tom smislu pozitivno deluje na uspeh u učenju.
Sa druge strane, svest da se nešto uči za duži rok pozitivno utiče na zadržavanje naučenog. U jednom EKSPERIMENTU učenici su dobili zadatak da nauče dva teksta jednake težine. Za jedan tekst im je rečeno da će morati da ga reprodukuju za jedan dan, a drugi da će ga reprodukovati tek kroz nedelju dana. Međutim, reprodukcija oba teksta bila je, uz pogodno obrazloženje, odložena za dve nedelje. Pokazalo se da su učenici mnogo bolje reprodukovali tekst za koji su mislili da će ga reprodukovati kroz nedelju dana, nego onaj za koji su mislili da će morati da ga reprodukuju kroz jedan dan. Sama namera da se nešto uči za duži rok čini da se to duže i pamti. Zato je važno da učenici, odnosno studenti, ne uče samo za ispit, već da i u toku samog učenja budu svesni toga da oni to uče za život i da će im to biti potrebno u kasnijem radu.
POZNAVANJE REZULTATA
Poznavanje postignutih rezultata u učenju može se posmatrati na dva načina:
• kao sredstvo za ISPRAVLJANJE GREŠAKA u toku učenja i
• kao PODSTICAJNO sredstvo za DALJE NAPREDOVANJE.
U drugom slučaju znanje postignutih rezultata deluje kao motiv daljeg učenja. Bez obzira da li učenici postižu uspeh ili neuspeh u učenju, njihovo dalje narpedovanje u učenju biće bolje ako ih u toku učenja obaveštavamo o rezultatima koje su postigli.
Svi eksperimenti u ovoj oblasti ukazuju na pozitivno dejstvo poznavanja postignutih rezultata.
Iz eksperimenata u ovoj oblasti mogao bi se izvesti zaključak da učenike treba u toku učenja stalno obaveštavati o postignutim rezultatima. Obaveštenja koja se učenicima daju ne treba da budu suviše uopštena ili neodređena, već treba nastojati da ona budu ŠTO SPECIFIČNIJA, ODREĐENIJA i ŠTO PRECIZNIJA. Ovo obaveštenje o postignutim rezultatima ne treba da deluje samo kao motiv, već i kao sredstvo za utvrđivanje onog što je dobro naučeno i eliminisanje onog što je naučeno pogrešno. Baš zato je važno da obaveštenja o postignutim rezultatima budu konkretna, precizna i određena. Ovo naročito važi za pismene zadatke. Ma koliko se oni često davali od njih neće biti nikakve koristi ako se oni ne ispravljaju i učenicima ne daju podrobna objašnjenja o onome u čemu su pogrešili.
Obaveštenje o postignutim rezultatima treba da sledi neposredno ili što je moguće skorije posle završenog učenja. Ako između učenja i obaveštenja o rezultatima prođe suviše dugo vremena ovo obaveštenje gubi svoj motivacioni značaj. Saoptavanje rezultata ima tim veće dejstvo što je dato neposrednije posle nekog izvršnog zadatka ili datog odgovora. Zato je pogrešno kad nastavnici kriju ocene od učenika. Pedagoški bi bilo mnogo ispravnije da posle svakog odgovora nastavnik ne samo saopšti ocenu učeniku nego mu je bar donekle i obrazloži. Ako je ocena povoljna ona deluje kao pohvala (odnosno nagrada), a kad je nepovoljna ona deluje kao pokuda; u oba slučaja deluje kao motiv daljeg učenja.
Saopštavanje rezultata posle svakog datog odgovora jeste motiv koji se koristi
u programiranom učenju. SKINER ističe da je najjači motiv u programiranom učenju to što učenik neposredno posle davanja svakog odgovora saznaje da li je taj odgovor tačan ili nije.
Jedan od važnih faktora uspšnog učenja jeste i rok za koji se nešto uči. Ovaj faktor naročito utiče na trajanje onoga što se uči, ali isto tako ima dejstva i na sam uspeh u učenju. Blizak rok podstiče na učenje i stvara već elan, veću zagrejanost u radu, te u tom smislu pozitivno deluje na uspeh u učenju.
Sa druge strane, svest da se nešto uči za duži rok pozitivno utiče na zadržavanje naučenog. U jednom EKSPERIMENTU učenici su dobili zadatak da nauče dva teksta jednake težine. Za jedan tekst im je rečeno da će morati da ga reprodukuju za jedan dan, a drugi da će ga reprodukovati tek kroz nedelju dana. Međutim, reprodukcija oba teksta bila je, uz pogodno obrazloženje, odložena za dve nedelje. Pokazalo se da su učenici mnogo bolje reprodukovali tekst za koji su mislili da će ga reprodukovati kroz nedelju dana, nego onaj za koji su mislili da će morati da ga reprodukuju kroz jedan dan. Sama namera da se nešto uči za duži rok čini da se to duže i pamti. Zato je važno da učenici, odnosno studenti, ne uče samo za ispit, već da i u toku samog učenja budu svesni toga da oni to uče za život i da će im to biti potrebno u kasnijem radu.
POZNAVANJE REZULTATA
Poznavanje postignutih rezultata u učenju može se posmatrati na dva načina:
• kao sredstvo za ISPRAVLJANJE GREŠAKA u toku učenja i
• kao PODSTICAJNO sredstvo za DALJE NAPREDOVANJE.
U drugom slučaju znanje postignutih rezultata deluje kao motiv daljeg učenja. Bez obzira da li učenici postižu uspeh ili neuspeh u učenju, njihovo dalje narpedovanje u učenju biće bolje ako ih u toku učenja obaveštavamo o rezultatima koje su postigli.
Svi eksperimenti u ovoj oblasti ukazuju na pozitivno dejstvo poznavanja postignutih rezultata.
Iz eksperimenata u ovoj oblasti mogao bi se izvesti zaključak da učenike treba u toku učenja stalno obaveštavati o postignutim rezultatima. Obaveštenja koja se učenicima daju ne treba da budu suviše uopštena ili neodređena, već treba nastojati da ona budu ŠTO SPECIFIČNIJA, ODREĐENIJA i ŠTO PRECIZNIJA. Ovo obaveštenje o postignutim rezultatima ne treba da deluje samo kao motiv, već i kao sredstvo za utvrđivanje onog što je dobro naučeno i eliminisanje onog što je naučeno pogrešno. Baš zato je važno da obaveštenja o postignutim rezultatima budu konkretna, precizna i određena. Ovo naročito važi za pismene zadatke. Ma koliko se oni često davali od njih neće biti nikakve koristi ako se oni ne ispravljaju i učenicima ne daju podrobna objašnjenja o onome u čemu su pogrešili.
Obaveštenje o postignutim rezultatima treba da sledi neposredno ili što je moguće skorije posle završenog učenja. Ako između učenja i obaveštenja o rezultatima prođe suviše dugo vremena ovo obaveštenje gubi svoj motivacioni značaj. Saoptavanje rezultata ima tim veće dejstvo što je dato neposrednije posle nekog izvršnog zadatka ili datog odgovora. Zato je pogrešno kad nastavnici kriju ocene od učenika. Pedagoški bi bilo mnogo ispravnije da posle svakog odgovora nastavnik ne samo saopšti ocenu učeniku nego mu je bar donekle i obrazloži. Ako je ocena povoljna ona deluje kao pohvala (odnosno nagrada), a kad je nepovoljna ona deluje kao pokuda; u oba slučaja deluje kao motiv daljeg učenja.
Saopštavanje rezultata posle svakog datog odgovora jeste motiv koji se koristi
u programiranom učenju. SKINER ističe da je najjači motiv u programiranom učenju to što učenik neposredno posle davanja svakog odgovora saznaje da li je taj odgovor tačan ili nije.
shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
USPEH I NEUSPEH
Poznavanje postignutih rezultata deluje kao podsticaj zato što učenik na osnovu toga saznaje da li je postigao uspeh ili neuspeh, a uspeh i neuspeh su značajni činioci daljeg napredovanja u učenju. Uopšteno rečeno, USPEH je motiv koji podstiče učenika na dalji rad. On kod učenika izaziva želju za postizanjem novih uspeha i stvara pozitivan stav prema učenju uopšte. NEUSPEH u učenju, a naročito ako se ređa neuspeh za neuspehom, obično je smetnja napredovanju, a može biti uzrok i poremećaja ponašanja.
U reagovanju na uspeh, odnosno neuspeh, postoje velike individualne razlike. Neuspeh ne deluje u tolikoj meri nepovoljno na samopouzdane učenike, na njih on čak može da deluje i kao podsticaj, naročito u slučaju kad neuspeh nije veliki. Na nesamopouzdane učenike, međutim, neuspeh može da ima jako negativno dejstvo, on može da im ubije i ono malo vere što je imaju u svoje sopsobnosti i mogućnosti. Zato se preporučuje da nesamopouzdani, plašljivi i osetljivi učenici prvo pristupe učenju lakšeg i zanimljivijeg gradiva, da bi tu postigli uspeh i da bi im to dalo podsticaj za dalje savladavanje gradiva.
Poznavanje postignutih rezultata deluje kao podsticaj zato što učenik na osnovu toga saznaje da li je postigao uspeh ili neuspeh, a uspeh i neuspeh su značajni činioci daljeg napredovanja u učenju. Uopšteno rečeno, USPEH je motiv koji podstiče učenika na dalji rad. On kod učenika izaziva želju za postizanjem novih uspeha i stvara pozitivan stav prema učenju uopšte. NEUSPEH u učenju, a naročito ako se ređa neuspeh za neuspehom, obično je smetnja napredovanju, a može biti uzrok i poremećaja ponašanja.
U reagovanju na uspeh, odnosno neuspeh, postoje velike individualne razlike. Neuspeh ne deluje u tolikoj meri nepovoljno na samopouzdane učenike, na njih on čak može da deluje i kao podsticaj, naročito u slučaju kad neuspeh nije veliki. Na nesamopouzdane učenike, međutim, neuspeh može da ima jako negativno dejstvo, on može da im ubije i ono malo vere što je imaju u svoje sopsobnosti i mogućnosti. Zato se preporučuje da nesamopouzdani, plašljivi i osetljivi učenici prvo pristupe učenju lakšeg i zanimljivijeg gradiva, da bi tu postigli uspeh i da bi im to dalo podsticaj za dalje savladavanje gradiva.
7thpoison
Aktivan član
- Poruka
- 1.151
1.podvucem ono sto je bitno
2.Podjelim lekciju na manje djelove
3.Hodam i citam naglas dok ne upamtim dio po dio
U kuci mora da bude tisina,smeta mi i najmanji zvuk.
2.Podjelim lekciju na manje djelove
3.Hodam i citam naglas dok ne upamtim dio po dio
U kuci mora da bude tisina,smeta mi i najmanji zvuk.
