- Poruka
- 129.664
Prikaz knjige: Komo, Srđan Valjarević. Izdavač: Laguna, 2019.
“Čoveče, pomislih, u kakvom sve užasu čovek može da se nađe. Užas koji čovek priredi drugom čoveku. Sedeo sam na obali jezera i ćutao o tome. Stigao sam tu iz sredine stalnih užasa koje ljudi priređuju drugim ljudima. Pun je svet užasa koje ljudi priređuju drugim ljudima. Pun je svet tih večitih užasa. Pun je svet takvih sredina. Doba informacije. Doba govnarije. Prodaja sranja. Doba ravnodušnosti zauvek. Doba sitnodušnosti poslednjih nekoliko hiljada godina.“
Kada mi je „Komo“ došao u ruke, pomislila sam upravo suprotno: „Čoveče, u kakvoj sve lepoti čovek može da se nađe“. Lepota misli, jezičkog izraza, lepota stila i, dabome, lepota Belađa. Kada sam pročitala da je i sam boravio na Belađu gde je pio do iznemoglosti, te nakon toga ostao nepokretan mesec dana, kasnije se kretao uz pomoć štapa i praktično iznova učio da hoda, onda mi je postalo jasno zašto insistira na lakoći pokreta. Ne poriče da ima dosta njegovog života u romanima. Što bi rekao Albahari, najveći problem pisanja, ali u isto vreme i njegova najveća privlačnost, jeste u tome što pisac zapravo uvek piše o sebi.
Ne sećam se da sam naišla na pisca koji toliko voli hodanje, osim Handkea. Kod Valjarevića sve je pokret. Hodanje je blagodat, to je dragocenost koja se ne podrazumeva. I svu lepotu Belađa i brda Tragedija (kakav paradoks, Tragedija i lepota), sagledavamo u pokretu glavnog junaka. On šeta, i u tom kontinuiranom hodanju i mi zajedno sa njim osećamo miris čempresa, šetamo pored jezera, posmatramo velikog zlatnog orla, osvajamo brdovite ulice sela. U Valjarevićevom romanu sve je proaktivno, čak i kada se pitamo ima li u romanu uopšte ikakve radnje.
Naizgled, ne dešava se ništa spektakularno, ali se u toj nedogađajnosti dešava život. Pripovedač je hodač i posmatrač, pisac, dobitnik jednomesečene stipendije Rokfelerove fondacije. Svesno, nastoji da ne radi baš ništa, ponajmanje da piše. Leškari, hoda, pije, pije u svim prilikama.
U ovim delovima romana „Komo“ otvara se pitanje komunikacije. Kako sve ljudi komuniciraju? Neverbalno, svakako, mnogo više nego verbalno. U kosmopolitskoj atmosferi kakva je prisutna u Belađu, ipak, komunikacije između dva ljudska bića nema. Važna se pitanja otvaraju kroz „komuniciranje“ koje se odvija na jezeru Komo, iako Valjarević ne voli krupne teme i ne pretenduje na velike ideje, ne saopštava velike istine. Ali sam taj momenat nam govori da imamo posla sa velikim piscem. On ne nastoji da fascinira, pripoveda neusiljeno, nenametljivo kroz kratke, jezgrovite rečenice. Zapaža detalje i uočava socijalne razlike. On priča priču o kravati koju mu je nelagodno da stavi jer je nije ni nosio, ali pravila vile u kojoj je odseo to nalažu. Upoznaje nas sa bogatim i visokoobrazovanim ljudima sa kojima sedi za stolom vile i od kojih nastoji da pobegne, iako će se i među njima pojaviti pokoji simpatičan lik. U tome mu je „saučesnik“ konobar, običan čovek iz Belađa, sa kojim izgrađuje neposredan i prirodan drugarski odnos. Njegovi susreti sa „malim običnim“ ljudima sa kojima komunikacija protiče prirodno i neusiljeno sa jedne i sa bogatim, uglavnom arogantnim stipendistima sa druge strane, jasno govore o klasnim razlikama.
O čitanju, romana „Komo“ zaključiću potpomognuta Valjarevićem lično – „toliko je sve bilo drugačije da me je omamljivalo.“
Autorka: Milena Stanojević
Milena Stanojević (Kragujevac, 1984). Živi i radi u Beogradu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na odseku Srpski jezik i književnost. Piše pesme, pripovetke, eseje, književne i filmske prikaze. Korisne informacije, zanimljivosti o putovanjima i putopise pisala je za Putuj sigurno, najposećeniji elektronski turistički magazin. Radove objavljuje ili je objavljivala u Magazinu za umetnost i kulturu P.U.L.S.E, Časopisu Kult, magazinu Tvoj magazin, stranici Filozofski ogledi, Književnoj radionici Kordun, Regionalnom portalu za književnost Čovjek časopis, Regionalnom književnom portalu Strane, Časopisu za kulturu, književnost i umjetnost Srebrni vijenac, Časopisu Kuš, Zborniku Crte i reze. Na konkursu za Književnu nagradu „Luka Milovanov Georgijević“ za poeziju bila je u užem izboru. Pobednica je na Konkursu za najbolji esej na temu Kritika savremenog društva Centra za kulturnu obnovu Arheofutura (odsek za književnost i esejistiku). Na Konkursu „Andra Gavrilović“ za najbolju književnu kritiku njen rad je izdvojen za štampanje u Zborniku „Crte i reze 14“ kao jedan od najuspešnijih radova. Dvostruka je pobednica na konkursima Književne grupe Plavi krug književnosti za najbolju pesmu. Objavila je zbirku priča Na korak do cilja, dok je u pripremi nova zbirka priča, kao i zbirka pesama. Pleše argentinski tango, latino i standardne plesove, ljubitelj je filmskih klasika, psihologije i prirode.
sinhro.rs
“Čoveče, pomislih, u kakvom sve užasu čovek može da se nađe. Užas koji čovek priredi drugom čoveku. Sedeo sam na obali jezera i ćutao o tome. Stigao sam tu iz sredine stalnih užasa koje ljudi priređuju drugim ljudima. Pun je svet užasa koje ljudi priređuju drugim ljudima. Pun je svet tih večitih užasa. Pun je svet takvih sredina. Doba informacije. Doba govnarije. Prodaja sranja. Doba ravnodušnosti zauvek. Doba sitnodušnosti poslednjih nekoliko hiljada godina.“
Kada mi je „Komo“ došao u ruke, pomislila sam upravo suprotno: „Čoveče, u kakvoj sve lepoti čovek može da se nađe“. Lepota misli, jezičkog izraza, lepota stila i, dabome, lepota Belađa. Kada sam pročitala da je i sam boravio na Belađu gde je pio do iznemoglosti, te nakon toga ostao nepokretan mesec dana, kasnije se kretao uz pomoć štapa i praktično iznova učio da hoda, onda mi je postalo jasno zašto insistira na lakoći pokreta. Ne poriče da ima dosta njegovog života u romanima. Što bi rekao Albahari, najveći problem pisanja, ali u isto vreme i njegova najveća privlačnost, jeste u tome što pisac zapravo uvek piše o sebi.
Ne sećam se da sam naišla na pisca koji toliko voli hodanje, osim Handkea. Kod Valjarevića sve je pokret. Hodanje je blagodat, to je dragocenost koja se ne podrazumeva. I svu lepotu Belađa i brda Tragedija (kakav paradoks, Tragedija i lepota), sagledavamo u pokretu glavnog junaka. On šeta, i u tom kontinuiranom hodanju i mi zajedno sa njim osećamo miris čempresa, šetamo pored jezera, posmatramo velikog zlatnog orla, osvajamo brdovite ulice sela. U Valjarevićevom romanu sve je proaktivno, čak i kada se pitamo ima li u romanu uopšte ikakve radnje.
Naizgled, ne dešava se ništa spektakularno, ali se u toj nedogađajnosti dešava život. Pripovedač je hodač i posmatrač, pisac, dobitnik jednomesečene stipendije Rokfelerove fondacije. Svesno, nastoji da ne radi baš ništa, ponajmanje da piše. Leškari, hoda, pije, pije u svim prilikama.
Pored njega prolazi plejada likova, uglavnom naučnika i uglavnom bogatih, iz najrazličitijih delova sveta. Neki su mu simpatični, neki ne. Mnogo mu je simpatična Alda koja radi za šankom i kod koje rado odlazi na vino, dobro i skupo vino. Kako ona ne zna engleski, a on ne priča italijanski, sporazumevaju se – crtanjem. Njihova komunikacija se razvija, raste, njihovi crteži su sve bogatiji i živopisniji, a odnos postaje obojen privlačnošću i prijateljstvom. Ipak, kratkotrajnu romansu ne doživljava sa njom.
U ovim delovima romana „Komo“ otvara se pitanje komunikacije. Kako sve ljudi komuniciraju? Neverbalno, svakako, mnogo više nego verbalno. U kosmopolitskoj atmosferi kakva je prisutna u Belađu, ipak, komunikacije između dva ljudska bića nema. Važna se pitanja otvaraju kroz „komuniciranje“ koje se odvija na jezeru Komo, iako Valjarević ne voli krupne teme i ne pretenduje na velike ideje, ne saopštava velike istine. Ali sam taj momenat nam govori da imamo posla sa velikim piscem. On ne nastoji da fascinira, pripoveda neusiljeno, nenametljivo kroz kratke, jezgrovite rečenice. Zapaža detalje i uočava socijalne razlike. On priča priču o kravati koju mu je nelagodno da stavi jer je nije ni nosio, ali pravila vile u kojoj je odseo to nalažu. Upoznaje nas sa bogatim i visokoobrazovanim ljudima sa kojima sedi za stolom vile i od kojih nastoji da pobegne, iako će se i među njima pojaviti pokoji simpatičan lik. U tome mu je „saučesnik“ konobar, običan čovek iz Belađa, sa kojim izgrađuje neposredan i prirodan drugarski odnos. Njegovi susreti sa „malim običnim“ ljudima sa kojima komunikacija protiče prirodno i neusiljeno sa jedne i sa bogatim, uglavnom arogantnim stipendistima sa druge strane, jasno govore o klasnim razlikama.
Ne mogu da se ne osvrnem na motiv prolaznosti koji je naročito naglašen na kraju romana. Mesec dana nagradnog putovanja je prošlo, sećanje na susrete, predele Belađa i ljude objedinjuje dva posve suprotstavljena osećanja, zadivljenost i gorčinu. Povratak u svakodnevicu (svako u svoju) a svakodnevica glavnog junaka je obojena sivilom i o njoj nam Valjarević pripoveda u naznakama puštajući nas da je naslutimo, biva izvestan.
O čitanju, romana „Komo“ zaključiću potpomognuta Valjarevićem lično – „toliko je sve bilo drugačije da me je omamljivalo.“
Autorka: Milena Stanojević
Milena Stanojević (Kragujevac, 1984). Živi i radi u Beogradu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na odseku Srpski jezik i književnost. Piše pesme, pripovetke, eseje, književne i filmske prikaze. Korisne informacije, zanimljivosti o putovanjima i putopise pisala je za Putuj sigurno, najposećeniji elektronski turistički magazin. Radove objavljuje ili je objavljivala u Magazinu za umetnost i kulturu P.U.L.S.E, Časopisu Kult, magazinu Tvoj magazin, stranici Filozofski ogledi, Književnoj radionici Kordun, Regionalnom portalu za književnost Čovjek časopis, Regionalnom književnom portalu Strane, Časopisu za kulturu, književnost i umjetnost Srebrni vijenac, Časopisu Kuš, Zborniku Crte i reze. Na konkursu za Književnu nagradu „Luka Milovanov Georgijević“ za poeziju bila je u užem izboru. Pobednica je na Konkursu za najbolji esej na temu Kritika savremenog društva Centra za kulturnu obnovu Arheofutura (odsek za književnost i esejistiku). Na Konkursu „Andra Gavrilović“ za najbolju književnu kritiku njen rad je izdvojen za štampanje u Zborniku „Crte i reze 14“ kao jedan od najuspešnijih radova. Dvostruka je pobednica na konkursima Književne grupe Plavi krug književnosti za najbolju pesmu. Objavila je zbirku priča Na korak do cilja, dok je u pripremi nova zbirka priča, kao i zbirka pesama. Pleše argentinski tango, latino i standardne plesove, ljubitelj je filmskih klasika, psihologije i prirode.
sinhro.rs
