Koliko su četnici ubili Hrvata i Muslimana u Drugom Svetskom Ratu ?


Na Lijevca polju cetnici su bili u sendvicu izmedju komunista i ustasa, koji su kao i mnogo puta do tada ratovali zajedno.

Evo, ovo podebljano ilustrira četničku glupost bez premca. Šuplje tikve da kad u njih kucneš, čuje se jeka kao da su u Grand Canyonu.

Ne mogu se dogovoriti ni sami sa sobom:

*koliko je Đurišić imao vojnika ? 7000 ? 10000 ? Više ? Manje ?

* koliko je poginulih na bojnom polju ? 300 ? 500 ?

* što je s ostalima, kojih je kad se sve zbroji bilo, i po njima, ne manje od 15.000 ?

I sami trubite svašta o tom:
http://www.pogledi.rs/cgcetnici/lijevce.html

Sve u svemu- četnička historiografija je takva da je za nju Deretić trijezni realist.
 
Koča:
pogledaj na hrvatskoj vikipediji :hahaha:

nista smesniji nego cuti ovo od hrvata, cija je povijest SF....koji crni Deretic...mala beba...jedna ''mala'' razlika - pricam o vasoj zvanicnoj povijesti...:hahaha:
Kliknite za proširenje...

Pogledaj na srpskoj wikipediji. I na portalu hrvatska povijest,
gdje nema nikakvih simpatija za ustaše i prenapuhane NDH-fanovske
bajke.

I dogovorite se konačno:

* koliko je četnika uopće u početku bilo u toj skupini ?

* koliko ih je završilo u Sloveniji ?

Ovdje vas, kao, nema, a u Srbiji golema masa četničkih heroja oslobađa fantomske
gradove fantomskim postrojbama u fantomsko vrijeme protiv fantomskih Nijemaca.
 
Urvan Hroboatos:
Pa evo malo podataka i prije uspostave NDH

http://www.dragovoljac.com/index.php?option=com_content&task=view&id=608&Itemid=15
Kliknite za proširenje...

Momce potrazi strucnu pomoc,zatrovan si mrznjom?To sto si postovao je totalna glupost .Da si imalo razuman mogli bi to pojasniti deo po deo, ali bio bi to sizifoski posao.Imas li predstavu koliko sam puta tokom 91-92 cuo vadili decu iz stomaka,igrali fudbal sa ljudskim glavama?Samo neko ko je totalno ,...moze da padne na takve price a da po tome nema uvid u dokaze.Rekao mi cika pera da su Hrvati ucinil to i to.Rekao mi fra sime da su cetnici,...
Drgovoljac, o boze:dash:
 
Ja sam jednom o tome pisao pa da ponovim zaključak;

Broj žrtava , koji je objavio onaj međunarodni tim je najvjerovatniji.
A to je ukupan broj u sve 4 godine ratovanja na svim stranama.
Neko je taj spisak gore i postavio i tome treba vjerovati.
Koliko je stradalo od četnika a koliko od ustaša, partizana ili Njemaca to samo Bog zna.
Eno i danas ih na desetine hiljada odkopavaju po Sloveniji, kad prave auto cestu.
Samo prošle godine 16.000 na jednom mjestu kod Maribora.


Zna se samo to, da svi lažu i pretjeruju žestoko i dodavaju po 2-3 nule.

ps.
Sjetih se jednog zanimljivog detalja iz Istre negdje 80-tih godina.

Kad je Italija rekla, da će dati boračke penzije svima koji su bili u Musolinijevoj vojsci i pomagali Italiju, većina iz Istre i Dalmacije pa i Slovenije se odrekla naših boračkih penzija i dokazivala da su bili u italijanskoj vojsci.
Mnogi su u tome uspjeli i dobili 5 puta bolje penzije od naših ito još u devizama lirama.z:lol:z:lol:z:lol:
 
ZLOČINI NAD MUSLIMANIMA I HRVATIMA

Članovima 27 do 31 Uputstva br. 15 od 25. maja 1988, a to je bilo Uputstvo o primeni pravila međunarodnog ratnog prava u oružanim snagama Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, regulisano je pitanje represalija u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Pod represalijama je podrazumevano kršenje ratnog prava, kao odgovor na kršenje ratnog prava od strane neprijatelja. Cilj represalija je da se neprijatelj spreči da ponovo povredi ratno pravo, a one su morale biti srazmerne. Odluku o primeni represalija mogao je da naredi starešina u rangu komandanta korpusa za svoju teritoriju.161

U Kraljevini Jugoslaviji, koliko je poznato, vojno-krivično zakonodavstvo nije predviđalo primenu represalija, odnosno ma kakve vrste odmazdi prema civilima, ratnim zarobljenicima, ili ma kome sa neprijateljske strane. Drugim rečima, predviđano je pojedinačno, a ne kolektivno kažnjavanje.
U pozdravnom govoru na Svetosavskom kongresu, Draža je naglasio upravo to:
''Najenergičnije i sa gnušanjem odbijam tendenciozne glasove o kolektivnoj odmazdi prema ma kome. Pitanje postupka sa ratnim zločincima rešeno je na međunarodnim konferencijama, čije odluke obavezuju i nas. A naši zakoni dovoljna su garancija za sve i svakoga da će pravda biti zadovoljena. Prema tome nevini ne mogu stradati, jer će uživati zaštitu, kako moju lično, tako i naše vojske. Nikakve proizvoljne postupke, prilikom prelaza u redovno stanje, vojska i ja nećemo tolerisati.''162

Ovakav stav našao se i u Svetosavskoj rezoluciji, najvažnijem ratnom dokumentu nastalom na četničkoj strani.
U proglasu za opštu mobilizaciju od 1. septembra 1944. godine, Draža je naglasio da bez suđenja ''niko ne sme biti ubijen''. Za nepoštovanje ove naredbe zaprećeno je smrtnom kaznom.163

Dražine naredbe pisane su u tom duhu od početka rata. Na primer, kada je 3. januara 1943. godine naredio da se u Čajničkom srezu unište ''ustaško-muslimanske razbijačke bande'', koje su ''po srpskim selima ubijale nevino i nezaštićeno stanovništvo, pljačkale i silovale naše žene i devojke'', Draža je naglasio:
''U toku izvođenja akcije komandanti će preduzeti najstrožije mere da se svaka pljačka zabrani, ubijanje nevinih ljudi, žena i dece spreči i zavede najveći red i disciplina kod svojih jedinica, kako bi se ugled Jugoslovenske vojske u Otadžbini očuvao na dostojnoj visini. Isto tako sprečiti svako paljenje kuća.''164

Shodno ovoj naredbi, u svojoj zapovesti za napad na muslimanske ustaše i komuniste od 29. januara, komandant Limsko-sandžačkih četničkih odreda, major Pavle Đurišić, pisao je: ''Sve borce muslimane, ustaše i komuniste ubijati. Žene i decu ne ubijati''.165

Protiv kolektivne odmazde izjasnili su se i četnički odredi iz Zapadne i Centralne Bosne, na konferenciji održanoj 1. i 2. jula 1942. u Grabskoj ispod Trebave. U rezoluciji sa ove konferencije pored ostalog se kaže:
''Ima veliki broj muslimana koji nisu vršili nikakvog nasilja prema Srbima, pa prema tome pitanje odgovornosti muslimana ne treba generalizovati, nego treba stati na stanovište, da se pronađu i kazne samo oni muslimani, čija se krivica nesumnjivo može dokazati, a svi ostali da se poštede bilo kakvih represalija od strane četnika, a u svakom slučaju da se poštede muslimanska deca i žene, jer svi učesnici (konferencije) smatraju da se moramo rukovoditi najosnovnijim principima humaniteta i pravičnosti pa, prema tome, onaj koji nije kriv ne treba ni da strada.''166

Rečju, ne postoji niti jedna naredba, ni Dražina, ni ma kog komandanta, štaba ili jedinice, da se ubijaju pripadnici drugih naroda. Postoje samo naredbe da se ta ubistva spreče.
Isto tako, interna dokumenta ukazuju da se stalno mislilo na sprečavanje ubistava. ''Neka Pavle najstrožije zabrani zemljacima ubijanje i pljačku muslimana pri prolazu do Konjica'', pisao je primera radi Draži major Zaharije Ostojić, komandant Istaknutog dela Vrhovne komande, 14. februara 1943. godine.167

''Musakadić neka produži rad, a Vi pomozite da ne dođe do ubijanja muslimana'', uzvratio je Draža Ostojiću 23. februara.168

Major Fehim Musakadić, dobrovoljac u srpskoj vojsci i nosilac Karađorđeve zvezde iz Prvog svetskog rata, bio je jedan od muslimana angažovanih u četničkom pokretu. Komunisti su uložili velike napore da ga likvidiraju i u tome su uspeli leta 1943. godine.
Dokumenta takođe kazuju da su, sem naredbi, preduzimane i druge mere za zaštitu nesrpskih civila. Primera radi, u napad na ustaše u Modriči januara 1945. godine svesno su poslate samo jedinice iz Srbije, jer se znalo da bi se po ulasku u varoš lokalni četnici svetili za ubijene članove svojih porodica.
Kao ni ostale krivice, usled ratnog haosa ni svi slučajevi odmazdi nisu rešeni, ali znalo se da zbog toga počinioci mogu biti streljani po kratkom postupku. Američki potpukovnik Albert Sajc beleži da su po oslobođenju Višegrada, 5. oktobra 1943. godine, četnici počeli da ubijaju muslimanske civile, na istom mestu na kom su ranije ustaše i Nemci ''klali srpske seljake''. Onda je jedan četnik streljan i ''bezakonje je prestalo''.169

Kapetan Borislav Todorović iz Vrhovne komande, koji se tada takođe nalazio u Višegradu, piše da je streljano ''nekoliko'' četnika, ''koji su želeli da sprovedu ličnu osvetu''.170

Marta ili aprila 1942. godine, zbog zločina nad muslimanima u oblasti Foče streljan je kapetan Sergije Mihailović, komandant Rogatičke brigade. Mihailović, rodom iz Šapca, bio je jedan od oficira poslatih u pomoć Srbima u Bosni.171

Najzad, od svih naredbi, pretnji i streljanja, odsustvu odgovora genocidom na genocid više je doprinela činjenica da u četničkim redovima nije postojala kolektivna zločinačka atmosfera. Kada su ujesen 1944. prešle u Bosnu, jedinice iz Srbije bile su u mogućnosti da masakriraju tamošnje nesrpsko stanovništvo, ali nema podataka da su one izvršile i neko pojedinačno ubistvo. Jedinica koju su komunisti prikazali kao najgoru, Gorska kraljeva garda, prvi put je naišla na muslimane u oblasti Sjenice, novembra 1944. godine. Kraj druma kojim su prolazile kolone četnika muslimani su iznosili zaklane nepečene ovce, ''da iskrčme i rasprodaju''. Potporučnik M. Miletić, komandir čete u 1. bataljonu Jurišno-prateće brigade, zapisao je u svom ratnom dnevniku:
''Vojnici neki se skupili. Neki kupuju meso, neki pita koliko košta kilogram mesa, sleže ramenima, snebivajući se, jer nema para. Tužno odlazi otkud je došao.''172

A ovo je Miletićev opis susreta sa muslimankama u Modriči oslobođenoj od ustaša, januara 1945. godine:
''Ušao sam u jednu muslimansku kuću. U toj kući bejahu neke bule - Turkinje, koje me ponudiše da sednem. Seo sam na jednu malu stolicu, a za to vreme stiže i Radić sa prof. Popovićem... Kako u toj kući ne bejaše mesta, to posle popijene, pripremljene kafe, preselili smo se u susednu kuću, takođe muslimansku...
Docnije došla je domaćica te kuće. Neka Juzifa, lepa mlada muslimanka, oko svojih 22 godine, inače udovica. Profesor Popović počeo da je ispituje odakle je, čija je, je li ona sopstvenik ove kuće. Pa da vidiš i Đoka je počeo da joj se udvara:
- E, znate šta gospođo, vi ste Srpkinja, vi niste muslimanka!
- Ma nisam Srpkinja, već muslimanka!
Harmonikaš je počeo da svira, pa baš onu:
''Ni Bajrami više nisu,
kao što su nekad bili!''
Muslimanka, udovica, pocrvenela u licu, užarila očima, gleda nas sve redom dok joj usne podrhtavaju. Harmonikaš razvalio pa svira li svira. Mi svi udarili u pesmu, Đoka se približuje Juzifi, nešto je zapitkuje, zatim izađe sam napolje:
- Bre, hoće Đoka da se ženi! - reče uča Branko. Kasnije ulazi Juzifa sa jednom starom muslimankom. Ta baba kad je došla prvo se zagledala u mene, zatim mi se obrati sa rečima:
- Sinko, nemoj se ljutiti što će ti baba reći.
- Neću, baba, - odgovorio sam joj.
Ona se uhvati za lice i poče plakati. U grcanju i suzama starica reče mi da je imala sina, koji je nosio istu figuru lika kao ja što sam. Taj isti njen sin poginuo je boreći se sa komunistima.
- Znaš šta je, babo, pa i on je musliman i ime mu je Huso!
Juzifa me pogleda pa se malo i osmehnu. Đoko je to primetio. Da bi prekinuo pričanje profesora i okrenuo pogled Juzife na drugu stranu, počeo je nešto da glasno priča, gde je privukao pažnju sviju nas. Ali ipak je Juzifa s vremena na vreme bacila pogled na mene.''173

Nešto kasnije, 25. januara, posle pobede nad partizanima, Gorska kraljeva garda ulazi u Gradačac. U varošici je, piše Miletić, živelo po 50 posto Srba i muslimana, a komunisti su prethodnih dana napravili ''čitav haos''. Tek kada su ušli četnici, trgovci su počeli da otvaraju radnje, nudeći ''što je još ostalo da nije od komunista opljačkano''. Miletić nastavlja:
''Idemo dalje preko muslimanskih šor kuća. Pokrivene bule sa crnim feredžama, virilile su na prozorima, a takođe i muslimanska deca. Muslimani i odrasla deca izašli su na stepenice od kuća i na put. Radoznalo su nas posmatrali, ljubazno se na nas osmehivali, nudili nam suve šljive, pekmeza i ostalo. Jedan stari musliman, beg, oko svojih 80 godina, žalio nam se kako su mu partizani opljačkali kuću, razbili košnice, sav med pokupili, a pčele istresli na snegu, gazeći ih nogama. ''Ulazili su u naše odaje gde su bile naše ženske, ne poštuju verovanje naroda. Hvala milom Bogu i Alahu, deco, kad ih oteraste! Inače da su još malo ostali u selu mi smo bili rešeni da begamo, ali vi naiđoste i rasteraste ih, Bog vam pomogao!'' Naravna stvar, gledajući tog starog agu, video sam u njegovim očima gnev i mržnju, koju je osećao prema partizanima.''174

Prema tome, masovne zločine planirali su i izvršavali Nemci i njihovi saveznici, naročito ''Nezavisna Država Hrvatska'', kao i komunisti. Najveće zločine izvršile su formacije ''Nezavisne Države Hrvatske'', u koje su sem Hrvata bili uključeni i muslimani. Ove formacije ubile su između 750.000 i milion civila, većinom Srba.175
 
Poslednja izmena:
Motiv masovnih ubistava Srba u ''Nezavisnoj Državi Hrvatskoj'' ležao je u nameri da se delimično ili potpuno uništi jedna nacionalna, etnička ili verska grupa, tako da je ovde reč o zločinu genocida.
Motiv masovnih ubistava Hrvata i muslimana bila je osveta za prethodno počinjena masovna ubistva Srba, tako da se u ovom slučaju ne može govoriti o genocidu, već o klasičnim ratnim zločinima. Pošto su im masakrirane familije, mnogi su poludeli od bola i mislili su samo na osvetu.
Jovu Tešića, iz jednog mesta na levoj obali Drine, Aprilski rat zatekao je daleko od kuće. Vratio se u zimu 1941/1942, kada su četnici oslobodili Istočnu Bosnu od ustaša. U opljačkanoj kući nije bilo nikoga: muslimanske ustaše zaklale su njegovu ženu i tri maloletna deteta. Prvi Jovin komšija bio je musliman i imao je dvoje male dece. Zaklinjao se Jovi da nije mogao ništa da učini, jer bi i on izgubio glavu. Jovo Tešić je tog svog komšiju muslimana vezao i na njegove oči zaklao dva nedužna deteta. ''Gledao je stalno u ništa'', kaže Božana Ristić, tada medicinska sestra u lozničkoj bolnici. Jovo Tešić je odsutno pričao o dvostrukom zločinu, u kući poručnika Lazara Savića iz Loznice, koji ga je poveo sa sobom. Posle nekog vremena, vratio se u svoj opusteli dom i izvršio samoubistvo.176

Major Nikola Bojović, komandant 1. durmitorske brigade Durmitorskog korpusa, vodio je februara 1943. godine svoju jedinicu u napad na muslimanske ustaše u Pljevaljskom, Čajničkom i Fočanskom srezu. Jedan narednik, komandant bataljona, imao je ženu, troje dece, oca i majku. Došao je do zgarišta svoje kuće, zapaljene sa sve čeljadima, uzimao lobanje, pribijao ih uz telo jednom rukom, a drugom milovao i govorio: ''Ovo je Micina, ovo je Ljubina...'' Decu je prepoznavao po veličini lobanja. ''On je vodio oko 200 ljudi, i sada treba neko da ga urazumi da ne učini zločin prema svojim komšijama, muslimanima, kao što su muslimani učinili prema njemu'', svedoči Bojović. Dužnost majora Bojovića bila je da zaustavi ovog narednika i njegove seljane. Ali on tu svoju dužnost nije mogao da izvrši. Gledao je kako izbezumljeni vojnici masakriraju muslimanske civile i pale njihove kuće. Zbog ovih zločina komunističke vlasti oglasile su majora Bojovića za ratnog zločinca.177

Juna 1941. godine na Ravnu Goru je došao jedan izbeglica iz Bosne. Pričao je da su mu ustaše još u aprilu ubile ženu i decu. ''Od očajanja i bola nesrećnik je bio šenuo pameću'', piše kapetan Zvonimir Vučković. Ipak, okupljeni oficiri, koji još nisu osetili ratne strahote, nisu ozbiljno shvatali ovog čoveka. Jedan od njih rekao mu je da je mornarički narednik Franjo Seničar Hrvat. Seničar je bio dobrodušna ljudeskara, a neobično vredan, tako da je imao najbolji ležaj od paprati. Poručnik Ilija Pažin legao je te noći, kao slučajno, na njegov ležaj. Franjo se pomirljivo spustio na Ilijin ležaj, utonuvši u dubok san. U gluvo doba noći, sve je probudio pucanj iz puške. Ilija Pažin ležao je mrtav na Franjinom ležaju, a onaj izbeglica, misleći da je ubio jednog Hrvata, ''dokopao se obližnje šume u kojoj mu se trag zauvek izgubio''.178

Zbog toga je Draža zločine nad Hrvatima i muslimanima posmatrao kao nešto što je stvar naroda, a ne vojske. Vojska kojom je komandovao nije ni planirala ni izvršavala zločine, ali su njeni delovi na momente izmicali ispod komande i prestajali da bude vojska. Dr Savo Skoko za jedan takav slučaj piše:
''Ta opravdana mržnja prema ubicama nedužnih ljudi, žena i dece pomutila je razum stolačkim i ljubinjskim četnicima u tolikoj meri da se, prilikom upada u hrvatska dubravska sela, nisu obazirali ni na kakve naredbe i zapovesti svojih starešina, već su ubijali sve od reda - muško i žensko, staro i mlado, sve što nije uspevalo da pobegne.''179

Dražin stav po ovom pitanju vidimo iz jednog njegovog radiograma od 24. oktobra 1942. Majoru Baćoviću, koji je krivicu za ubistvo muslimanskih civila svalio na majora Ostojića, Draža je odgovorio:
''Što se tiče pokolja muslimana, ukoliko ga je bilo nemojte ga i Vi uveličavati, a budite uvereni da ga ja nisam želeo niti Ostojić, već da ga je narod vršio za svoju odmazdu. Ostavite se toga posla. Ja pokolje ne želim. Jedno sam naredio, a drugo se izvršava. Setite se Vaše Makarske, ja ni tada nisam želeo isto tako, i u akciji kod Prozora ni to nisam dozvoljavao. Što drugim (sebi?) opravdavate, opravdavajte i drugima, to nije naša želja. Naređujem ponovo da se pokolji moraju sprečavati.''180

Dražin karakterističan odgovor na vesti o pokoljima civila vidimo i iz njegovog radiograma Baćoviću od 18. oktobra 1942:
''Kakav je uzrok klanju žena i dece između Splita i Omiša? Da li su ti četnici bili zaduženi od Hrvata? Na koji način ćemo to ubuduće sprečiti?''181

Taj napor da se spreče odmazde trebalo je skrivati od druge strane, jer bi u suprotnom ona to shvatila kao poruku da može produžiti započeto. Zato, kada je Baćović javljao o žalbama Vatikana zbog pokolja Hrvata, Draža mu je, 19. oktobra 1942, poručio da Svetoj stolici prenese sledeći odgovor: ''Što se tiče Vatikana, neka on zaštiti prvo naš živalj, pa ćemo mi njegov''.182

Zbog napred navedenih razloga - nepostojanje planova i naredbi, razni oblici sprečavanja osvete među kojima je i streljanje počinilaca, odsustvo kolektivne zločinačke atmosfere - zločini četnika, a preciznije rečeno Srba, bili su skoro stostruko manji po obimu od onih sa druge strane. Odnosno, pripadnici četničkog pokreta ubili su tokom Drugog svetskog rata oko 2.000 hrvatskih i oko 8.000 muslimanskih civila.
Prvi masovni zločin nad Hrvatima četnici su počinili 6. septembar 1942. godine u Prenju kod Čapljine, kada su ubili 40 civila. O motivu zločina svedoči i tada nastala tužbalica: ''Telefonske žice bruje, \ kralj nam Petar poručuje; \ osvetite one žrtve, \ što u jame leže mrtve, \ a i one oko jame, \ što ih crne kljuju vrane.''183

Najmasovnije ubistvo Hrvata usledilo je oktobra iste godine, u oblasti Drežnice i Prozora, pošto je 5.000 četnika Trebinjskog i Nevesinjskog korpusa savladalo otpor udruženih ustaša i komunista. Prema italijanskom izveštaju, nađeno je preko 700 mrtvih ''među borcima i stanovništvom raznih sela koji su davali otpor''.184

Major Petar Baćović, komandant operacija, poslao je Draži 10. oktobra 1942. sledeći izveštaj:
''Naše kolone zauzele Prozor. Borbe sa komunistima teške i krvave na Vran planini, Savićima. Sa ustašama vodile su se borbe više Drežnice i na Doljanima. Komunistički gubici 350. Gubici ustaša i njima naklonjenog stanovništva 1.200. Petnaest katoličkih sela popaljeno... Naših 24 mrtvih i 16 ranjenih.''185

Od masovnijih zločina nad hrvatskim civilima, sem pobrojanih slučajeva, četnicima se pripisuje i pokolj 240 ljudi u jednom selu kod Imotskog. Prema izjavi vojvode Momčila Đujića, vojvoda Mane Rokvić, ''koji je živeo u Kninu pod zaštitom Talijana, išao (je) u to selo i učestvovao (je) u tome, ali to su ipak uglavnom Talijani uradili''.186

Rokvić u to doba nije bio u sastavu Dinarske četničke divizije, već je delovao samostalno. Zajedno sa četnicima, Italijani su učestvovali i u pokolju kod Omiša, u vezi kog je Draža poslao Baćoviću navedeni radiogram od 18. oktobra 1942. Prema izveštaju Pokrajinskog komiteta Komunističke partije Hrvatske za Dalmaciju, samo u selu Gata likvidirane su 192 osobe. Međutim, u optužnici Draži 1946. godine, komunisti su tvrdili da su u ovom i još dva sela četnici, ''zajedno sa Italijanima'', likvidirali ''109 Hrvata kao simpatizere Narodnooslobodilačkog pokreta''.187
 
Poslednja izmena:
U knjizi ''Genocid nad muslimanima'' navedeno je 8.056 ''žrtava zločina imenom i prezimenom'', i to 3.525 u Foči, 1.370 u Goraždu, 418 u Čajniču, 77 u Jablanici, 466 u opštini Divin kod Bileće, 1.492 u Pljevljima, 314 u Prozoru, 196 u Gornjem Borču i 198 u Ustikolini. Popis obuhvata opštine, tj. i sva sela.
Ispred spiskova stoji napomena da je reč o ''žrtvama četnika Draže Mihailovića'', izuzev za Prozor, gde piše samo ''spisak ubijenih muslimana''. Međutim, uz veći deo imena navedeno je da su ih ubili četnici, i to skoro sve oktobra 1942. godine, dok su ostali ubijeni od strane Nemaca, ustaša i Italijana, u različitim periodima. Takođe je data napomena da je u Prozoru tokom celog rata ubijeno 916 muslimana, od kojih većina ''do polovine oktobra 1942. godine''.
Ovaj period se potencira jer su četnici samo u prvoj polovini oktobra 1942. godine osvojili oblast Prozora, u kojoj je inače živelo malo Srba. Prema dr Savi Skoku, prethodnog meseca, u dolini Neretve, četnici su likvidirali 130 lica ''mahom hrvatske nacionalnosti''. Muslimansko stanovništvo stradalo je ''u neuporedivo manjoj meri zato što je, po nagovoru Ismeta Popovca, ostalo kod svojih kuća i što je izrazilo lojalnost prema četnicima''. Skoko navodi izveštaj još jednog istraživača, Nikole Xakule, koji piše: ''Interesantno je bilo ponašanje pojedinaca iz muslimanskih porodica koje su se priklonile novoj četničkoj vlasti, a do juče su bile vatrene pristalice ustaškog režima. Oni su sada učestvovali u krvavim i pljačkaškim pohodima na napuštena imanja svojih komšija (Hrvata) odnoseći sve što je iole bilo vrijedno i moglo biti od koristi''. Najzad, Skoko citira i pismo muslimanskog prvaka dr Ismeta Popovca, lekara iz Konjica, Draži, od 3. novembra 1942, u kome stoji:
''Sa naročitom pohvalom moram Vam istaći prisnu saradnju muslimana i pravoslavnih u srezu Stolačkom iz kojeg je, zajedničkom borbom muslimana i pravoslavnih, izbačen vas hrvatski živalj, koji je dobrim dijelom bio ustaški raspoložen. Na taj je način od Gabele do Mostara očišćena cijela obala Neretve, a broj izbeglica cijeni se na 12.000 ljudi. U tom radu gotovo su se više istakli muslimani nego pravoslavni...''188

Dr Popovca ubile su ustaše leta naredne godine, na drumu Dubrovnik - Trebinje, o čemu je Draža izvestio Slobodana Jovanovića radiogramom od 24. avgusta.189

U susednom, Konjičkom srezu, ''skoro svi muslimani, sposobni za borbu, bili su u četnicima''. Muslimani četnici učestvovali su i u operacijama tokom septembra i oktobra 1942, uključujući i one preme Prozoru. Takođe, učestvovali su i u napadu na ''čisto muslimansko-ustašku tvrđavu Bjelemiće'', 18. i 19. januara 1943. godine. ''Na čelu muslimanskih četničkih bataljona bili su Fehim Musakadić, Mujo Pašić, dr Popovac. Kad smo osvojili opštinu Bjelemiće, vlast je preuzeo lično major Fehim Musakadić. Muslimani-četnici su, tada, streljali trojicu muslimana-ustaša iz mesta'', beleži isti izvor.190

Najzad, u izveštaju u kome je javio o gubicima u oblasti Prozora, od 10. oktobra 1942. godine, major Petar Baćović navodi:
''Muslimani nisu bili napadnuti i kod njih nije bilo gubitaka.''191

Prema tome, proizilazi da je 314 žrtava pripisanih četnicima palo ili od drugih formacija, ili u borbi protiv četnika, kao pripadnici partizanskih ili ustaških jedinica (bilo ih je i u partizanima i u ustašama).
Ispred spiska za Gornji Borač data je sledeća napomena: ''Spisak žrtava četničkog zločina izvršenog krajem 1941. i početkom 1942. godine u selima koja pripadaju Gornjem Borču''. Pored Fazlagića kule i Bjelemića, Borač je bio jedna od tri ustaške tvrđave u Hercegovini. Reč je o oblastima sastavljenim od više sela, iz kojih su muslimanske ustaše kretale u pohode na srpske civile. Fazlagića kula nije osvojena do kraja rata, pre svega zbog okupatorske zaštite< septembra 1944. godine ove ustaše prelaze u partizane. Bjelemić, odnosno Bjelimić, kao što smo videli, pao je 19. januara 1943. Donji Borač je osvojen januara 1942, u zajedničkom napadu četnika i partizana, pod komandom majora Boška Todorovića. Onda su komunisti zadobili prevlast u Hercegovini, a Srbi iz partizanskih redova tražili su da se osvoji i Gornji Borač. J. B. Tito to nije dozvoljavao, dok ustaše iz ove oblasti nisu ugrozile i njegov Vrhovni štab. Napad je najzad odobren 20. marta. Partizanima je bilo naređeno da se ''sva sela u Gornjem Borču spale, a preostalo stanovništvo protera `u žicu`'', tj. u okupatorske garnizone. Partizani su uskoro napali i osvojili Gornji Borač.192

Četnici, dakle, nisu ulazili u Gornji Borač i tu nisu mogli da likvidiraju 196 osoba, od kojih je, inače, prema navedenim godinama starosti, većinom reč o vojno sposobnim muškarcima.
Ista primedba važi i za ostale spiskove: na svima je veliki broj vojno sposobnih muškaraca. A u ovim mestima praktično nije bilo vojno sposobnih muškaraca bez oružja, jer ih je okupator redovno naoružavao. Drugim rečima, ima spiskova muslimanskih žrtava, ima spiskova muslimana partizana, ali nema spiskova muslimana u osovinskim formacijama, gde ih je tokom celog rata bilo najviše. Već iz same knjige ''Genocid nad muslimanima'' vidi se da su pripadnici osovinskih formacija upisivani u spiskove žrtava četnika. Tako, posle uvodnog teksta o ''teškom genocidu nad muslimanskim življem u Foči i okolini'', kao i napomene o ''strahotama četničkog pokolja'', na spisku ''poginulih (masakriranih) i nestalih'' nalazi se i Gogalija Alija, za koga se kaže da je bio ''ustaški logornik, poginuo od četnika'' (strana 750). Gogalija je poginuo u prilikom pokušaja upada u srpsko selo Jošanicu.
Na istom spisku je i Bačvić Mehmeda Sulejman, za koga se kaže da je ''ubijen krampom od nepoznate osobe 1957. godine'', dok za Čelić Avda Mustafu piše da je ''nestao u bekstvu 1945''. A na spisku žrtava sela Zebina Šuma kod Ustikoline, uz napomenu da su ''četnici poubijali dosta stanovnika ovog sela'', poslednja stavka u popisu glasi: ''Mulahmetović Zulfo - ubijen od strane Nijemaca'' (strana 867).
Za sada jedino temeljno istraživanje u vezi spiskova muslimanskih žrtava učinjeno je u oblasti Pljevalja. Utvrđeno je da na spisku od 1.492 ''žrtve zločina'' ima najmanje 44 ustaše koji su poginuli u borbi protiv četnika. Oni su navedeni poimenice, a zna se da ih je bilo više. Takođe, na ovom spisku se nalaze osobe umrle od starosti ili bolesti pre, za vreme i tokom rata, kao i nerođena deca.193

Prema tome, kada se oduzmu neosnovano pripisane žrtve, i kada se dodaju žrtve iz krajeva neobuhvaćenih ovom knjigom, dolazi se do približno 8.000 muslimanskih civila ubijenih od strane četnika tokom Drugog svetskog rata. Tako je knjiga ''Genocid nad muslimanima'', uprkos falsifikatima, značajna za istoriju, jer zahvaljujući objavljenim spiskovima daje predstavu o razmerama zločina. Spiskovi žrtava sakupljani su za vreme i posle rata, sve do 1990. godine, od strane muslimanskih verskih ustanova, Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina, kao i preko oglasa u sarajevskom dnevnom listu ''Oslobođenje''.
Pošto se uprkos velikim naporima došlo do cifara znatno manjih od onih iz poratne propagande, o preko 30.000 ubijenih muslimanskih civila, Antun Miletić daje prednost utvrđivanju broja žrtava preko dokumenata, i to ''u prvom redu dokumenata upravnih vlasti, komandi i jedinica NDH''. Međutim, dokumenta ''Nezavisne Države Hrvatske'' karakterišu preterivanja po svim pitanjima vezanim za četnike, a naročito po pitanjima ratnih zločina. Primera radi, Miletić navodi da su prema dokumentima ''ustaško-domobranske provenijencije'' četnici ujesen 1942. godine ubili ''u selima u rejonu Prozora oko 2.000 muslimana'', dok se na drugom mestu u ovoj knjizi tvrdi da je ''tokom četiri godine rata u prozorskom kraju ubijeno 916 ljudi, žena i djece''. A istina je, kao što smo videli, da u oblasti Prozora četnici nisu ubijali muslimane.194

Sem na ustaška, Dedijer i Miletić pozivaju se i na četnička dokumenta, od kojih su ona ključna zapravo falsifikati koje su napravili komunisti.
 
Poslednja izmena:
FALSIFIKOVAN ĐURIŠIĆEV IZVEŠTAJ

U knjizi ''Genocid nad muslimanima'' navedeni su spiskovi žrtava za veći deo oblasti u kojima su četnici ubijali muslimanske civile. Što se tiče ostalih krajeva, Dedijer i Miletić su se zadovoljili citiranjem optužnice protiv Draže iz 1946. godine. Daleko najveći broj žrtava, van objavljenih spiskova, ovde se navodi za Bjelopoljski srez. U optužnici piše da su ''januara 1943. godine četnici Pavla Đurišića ubili u srezu Bjelopoljskom oko 400 muškaraca i oko 1.000 žena i dece muslimanske veroispovesti''. Dedijer i Miletić citiraju optužnicu u vezi još jednog slučaja:

U februaru 1943. godine četnici pod komandom Zaharija Ostojića, Petra Baćovića, Pavla Đurišića, Voje Lukačevića, Vuka Kalaitovića i drugih, u srezovima Pljevaljskom, Čajničkom i Fočanskom zaklali su 1.200 muškaraca i 8.000 staraca, žena i dece i opljačakali pa potom spalili 2.000 domova.195

Kao dokazni materijal navedena su dva izveštaja, koja se pripisuju majoru Pavlu Đurišiću, komandantu Limsko-sandžačkih četničkih odreda. U prvom, od 10. januara 1943, pored ostalog se kaže:
''Akcija na desnoj obali Lima u srezu Bjelopoljskom završena je...
Žrtve: Muslimana boraca oko 400
Žena i dece oko . . . . 1.000
Naše žrtve: 14 mrtvih i 26 ranjenih od kojih tri žene...
Moral kod našeg naroda sa ovom borbom je naročito podignut na velikoj visini. Sa ovom borbom je naročito podignut ugled organizacije kod naroda kao moćne i jake, jer je ova borba završena tako reći u jednom danu iako je neprijatelj bio skoro ravan našim snagama, kao i zato, što je narod jasno primetio, da okupator nije smeo da interveniše na stranu muslimana, kako je to do sada stalno ispoljavano.
Moral kod muslimana je potpuno opao. Jedno selo na levoj obali Lima (s. Kukolje) bilo je ponudilo predaju oružja, ali sam odbio da primim oružje iz čisto političkih razloga kako bi i Italijanima stavio do znanja, da želim da se sukob lokalizuje kao i da narod želi mir sa svima koji hoće mir (pošto je ovo selo bilo uvek mirno). Pored toga oni muslimani, koji su sa nama još iz ranije želeli saradnju stupili su u sukob i svađu sa onima, koji su do sada napadali naš živalj.
Italijani prvog dana borbe (6 - 1 -) pokušali su da intervenišu. Međutim iz Kolašina sam javio depešom da ću ja lično lokalizovati sukob, u protivnom da će biti napadnute i italijanske trupe od samog naroda. Radi toga nisu smeli ni intervenisati.
Po mome dolasku na teren, ponovo su hteli da intervenišu i bili su čak izveli i artiljeriju, ali kada sam im rekao, da ću ja stati na stranu naroda i otvoreno stupiti u sukob sa njima ako budu potpomagali muslimane, odustali su od te namere. Dve čete Italijana bile su izašle odmah da intervenišu u korist muslimana, ali su naši već po utvrđenom planu pripucali na njih i ubili su jednog Italijana, a ranili tri i odmah su se povukli s tim, što za žrtve nisu davali nikakvog prigovora...''196

Drugi dokument pripisan Đurišiću navodno je poslat Draži 13. februara 1943. godine. Tu pored ostalog stoji:
''Akcija u Pljevaljskom, Čajničkom i Fočanskom srezu protivu muslimana izvršena je.
Operacije su izvedene tačno po naređenju i zadatoj zapovesti...
Naši odredi 7. ovog meseca u toku noći, već su izbili na r. Drinu, te su borbe zaključno sa tim danom bile uglavnom završene, a zatim je nastalo čišćenje oslobođenje teritorije. Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena tako, da nijedan njihov dom nije ostao čitav.
Sva imovina je uništena sem stoke, žita i sena... Naređeno je i predviđeno prikupljanje ljudske i stočne hrane u određenim mestima... kao i radi sprovođenja i učvršćivanja organizacije na oslobođenoj teritoriji.
Za vreme operacija se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti.
Žrtve. - Naše ukupne žrtve su bile 22 mrtva od kojih 2 nesretnim slučajem i 32 ranjena.
Kod muslimana oko 1.200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece...
Posedanje oslobođene teritorije. - Za komandanta zone i svih jedinica na istoj do izvršenja organizacije odredio sam kapetana prve klase Lukačevića Vojina...
Moral: kod naših jedinica bio je u svakom pogledu izvrstan i na veoma visokom stupnju. Herojski poduhvati svakog pojedinca i čitavih jedinica sa svojim starešinama su u svakoj situaciji dokazali vidnog izražaja i zaslužuju svaku pohvalu...
Intervencija okupatora iz Pljevalja i Čajniča sastojala se samo u tome - zaštita i obezbeđenje njihovih garnizona od opasnosti usleđenja našega napada.''197
 
Poslednja izmena:
Prvi od ova dva izveštaja zaista je napisao Đurišić, što se vidi kako po stilu, tako i po navedenim ciframa, koje su kod njega uvek bile preterano visoke kada je reč o drugoj strani. Sopstvene gubitke Đurišić je navodio tačno, ili makar približno tačno, tj. u ovim borbama verovatno je zaista poginulo 14 i ranjeno 26 njegovih ljudi. U skladu sa tim gubicima mogu se proceniti i gubici muslimana, i to na nekoliko desetina poginulih i nešto više ranjenih boraca. Isto tako, broj ubijenih civila višestruko je manji od 1.000. Iz dokumenta se uočava da cilj napada nije bio da se unište muslimani, već da se pacifikuje dolina Lima. Ovde su muslimani, koje su pomagali i huškali Italijani, već mesecima napadali srpska sela, spaljivali ih i ubijali civile. Četnici su to dugo pokušavali da osujete pregovorima i sa Italijanima i sa muslimanima. I u toku samih borbi pregovori su nastavljeni, a muslimanima u selu Kukolje, koje je ''bilo uvek mirno'', Đurišić je ostavio oružje.
O događajima koji su doveli do napada na muslimane u dolini Lima 6. januara 1943, govori i izveštaj četničke obaveštajne službe od 22. oktobra 1942, u kome se pored ostalog kaže:
''Osman Rastoder, Ćazim Silajić, hodža Rovčanin i hodža Pačariz ovih dana izvršili su napade na odrede Rade Korde, popalili više srpskih sela i borba po saznanju još traje... Pri napadu muslimana na Rada Kordu i njegove četnike izvršen je napad i na Ćalovića klisuru i u ovom napadu su po saznanju učestvovali i Italijani.
Prema događajima koji se sada odigravaju u Sandžaku, tendencija je muslimanskih prvaka da se unište sva srpska sela i isteraju Srbi iz zone: Bistrica - Prvsko - Pećarska - Zahumska i Ćaloviće. Na taj način potpuno bi potisnuli naš uticaj iz Sandžaka i vezali se delovi muslimanski oko Brodareva, Prijepolja i Nove Varoši sa onima u okolini Sjenice i dalje sa Metohijom i Albanijom.''198
U dokumentu još stoji da se komunisti slobodno kreću teritorijom pod kontrolom muslimana i da im ovi čak pružaju podršku. Zbog zločina nad Srbima Nemci su kasnije uhapsili hodžu Pačariza. Slična situacija bila je i u drugim srezovima ove oblasti, kako u vezi neprekidnih napada muslimana na srpska sela, tako i po pitanju njihove saradnje sa komunistima. Najviše uspeha muslimani su imali u Čajničkom srezu, koji su do kraja decembra 1942. godine potpuno osvojili, pošto su razbili Drinski korpus.

Izveštaj od 13. februara je falsifikat, što se takođe vidi i po stilu i po sadržaju.
Prvo, dok je Đurišić koristio crnogorske lokalizme, poput ''na stranu muslimana'', umesto ''na strani muslimana'', ili ''iz ranije'', umesto ''od ranije'', u ovom tekstu ima dosta kroatizama: ''Da bi se sprečio svaki povraćaj'', ''na veoma visokom stupnju'', ''dokazali vidnog izražaja'', ''od opasnosti usleđenja našega napada''... Ovo govori da je falsifikator bio hrvatske nacionalnosti.
Drugo, u Đurišićevim tekstovima nikada nema toliko kratkih pasusa, odnosno novih redova, i uopšte njegove rečenice su duže.
Treće, Đurišić ne bi napisao ''7. ovog meseca'', jer se tada po pravopisu iza rednog broja nije pisala tačka. U četničkim dokumentima obično stoji ''7-og o m'', ''7 februara'', ''7 - II'', i sl. Međutim, tačku iza rednih brojeva vidimo u dokumentima ''Nezavisne Države Hrvatske'', što ukazuje da je falsifikator tokom rata pripadao njenim formacijama.
Četvrto, toga dana, 13. februara 1943. godine, Đurišić se nalazio kod Draže, u njegovom štabu u selo Gornje Lipovo kod Kolašina, a ne ''na položaju'', kako je ovde navedeno. Ne samo što nije pisao izveštaje o ubistvima muslimana, već je Draža majoru Zahariju Ostojiću 13. februara preneo sledeću njegovu poruku: ''Pavle naređuje svojima da muslimane tamo ne diraju''.199
Peto, linija komandovanja nije bila takva da je Đurišić naređivao Lukačeviću. Lukačeviću je naređivao Ostojić, a naredio mu je da hita prema Neretvi, što je on i učinio. Ostojić je izvestio Dražu 16. februara da je Lukačević stigao do njegovog štaba, koji se nalazio u Kalinoviku.200
Šesto, Đurišić ne bi pogrešno naveo Lukačevićevo ime, jer je znao da se on zove Vojislav, a ne Vojin. Lukačevićev čin i ime nikada nije navodio ovako formalno, već bi napisao samo ''Voja''.
Sedmo, Đurišić nije koristio termine ''komandant zone'' i ''oslobođena teritorija'', koji su inače uobičajeni kod komunista. Takođe, rekao bi ''junački'', a ne ''herojski''< upravo su komunisti junake zamenili herojima, što zbog oponašanja slične ruske reči (geroj), što zbog izbegavanja termina iz srpske vojničke tradicije (junak, junaci).
Osmo, naređenja i zapovesti na koja se ovaj izveštaj poziva, a na koja se upućuje u fusnoti, nisu glasila da se pristupi ''potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti'', već je, kao što smo videli, Đurišić naglasio: ''zene i decu ne ubijati''.
Deveto, u spiskovima žrtava u Pljevaljskom, Čajničkom i Fočanskom srezu, i pored njihovih uvećavanja, za celi rat navedeno je znatno manje od 8.000 civila. I inače ne bi bilo moguće da se u planinskoj oblasti, zavejanoj snegom, u tako kratkom roku ubije 1.200 boraca i 8.000 civila i pritom da se zapale sve kuće u tri sreza.
U ovom napadu na ustaše, koji je trajao od 4. do 7. februara 1943. godine, učestvovalo je 4.900 četnika, iz sastava Operativnih jedinica Limsko-sandžačkih četničkih odreda, 1. i 2. mileševskog, Durmitorskog i Drinskog korpusa.201

Komunistima su, dakle, nedostajala četnička dokumenta ustaškog karaktera - ''Za vreme operacija se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti'' - i oni su to pokušali da reše angažujući nekog bivšeg ustašu da načini ovaj falsifikat.
 
Poslednja izmena:
DEDIJEROVE I MILETIĆEVE OPTUZBE

Kao moto svoje knjige ''Genocid nad muslimanima'' Dedijer i Miletić navode ''odbranu načela da se ljudska prava, individualna i kolektivna, najuspešnije brane ako se, prvo, otpočne u vlastitoj sredini''. Drugim rečima, autori smatraju da svako treba najpre da istražuje zločine koje su počinili njegovi sunarodnici i ovom knjigom daju primer drugim narodima. Posredno, oni se tako izjašnjavaju kao Srbi, što je verovatno jedina prilika u kojoj su to učinili.
Dedijer i Miletić slede tradiciju srpskih komunista, staru još od Dimitrija Tucovića. Tucović je kritikovao srpsko učešće u Prvom balkanskom ratu, ističući tezu da srpska vojska tada nije oslobodila Kosmet posle petovekovne turske okupacije, već da je okupirala albansku teritoriju (ne, dakle, tursku, iako je srpska vojska na Kosmetu ratovala protiv turske okupacione sile). Kada je počeo Prvi svetski rat, Tucović je smatrao da socijalisti u svakoj zemlji treba da povedu antiratnu kampanju. Socijalisti iz Austrougarske nisu se odazvali njegovom pozivu, ali je on glasao protiv ratnih kredita za srpsku vojsku, mada su austrougarske agresorske trupe već bile na teritoriji Srbije.
Moto na koji se pozivaju Dedijer i Miletić važio je pod komunističkom vlašću za Srbe, ali ne i za druge jugoslovenske narode, kojima su, umesto sopstvenih, takođe na prvom mestu bili ratni zločini počinjeni sa srpske strane. Tako, specifična srpska pozicija nije odvela Dedijera i Miletića samo na moralnu, već i na metodološku stranputicu. Jer, najpre treba istraživati najveći zločin, a to je u Drugom svetskom ratu nesumnjivo bio zločin počinjen nad Srbima od strane Hrvata i muslimana. Uz to, zločin nad Srbima je prvi i po vremenu odigravanja. Zato, ako se u prvi plan stavi zločin Srba nad muslimanima i Hrvatima, gubi se veza između principa akcije i reakcije, tj. ne vidi se osveta kao motiv zločina. Na kraju, kao i svi komunisti, Dedijer i Miletić ne pominju komunistički zločin nad Srbima, a on je drugi po veličini (iza hrvatskog i muslimanskog zločina).
Motiv je prva stepenica o koju su se dva autora saplela. ''U svakom zločinu, pa i u genocidu, osnovna je namera zločina. Obična masovna nasilna ubistva ne spadaju u zločin genocida, ako njima nije glavni motiv uništenje naroda, etničke skupine ili vere'', piše Dedijer u svom predgovoru. Da bi zločine koje su Srbi počinili nad muslimanima i Hrvatima proglasio genocidom, on je najpre morao da dokaže kako se motiv tih zločina sastojao u ''uništenju naroda, etničke skupine ili vere''. Ponudio je tri dokaza. Prvi je sledeći:
''Neki od najvažnijih savetodavaca Draže Mihailovića pripadali su Srpskom kulturnom klubu, pa nije slučajno da se ideja o genocidu protiv Muslimana javlja ne samo u rukovodstvu pokreta Draže Mihailovića u Jugoslaviji, nego, takođe, i u emigraciji.''
Drugi dokaz koji Dedijer navodi glasi:
''Hitlerove metode proklamovane javno u ''Majn kampfu'', nema sumnje da su uticale i na koncepte genocida u pokretu Draže Mihailovića.''
Najzad, evo i trećeg dokaza:
''Ne zaboravimo na činjenicu da su ideju i praksu čistih etničkih teritorija primenili masovno u novijoj istoriji engleski naseljenici u SAD protiv nesrećnih indijanskih plemena... Prema tome, ideološke vođe pokreta Draže Mihailovića nisu se služile samo teorijom i praksom Hitlera, nego i njegovih anglosaksonskih prethodnika, osvajača Amerike.''202

Dedijer i ne pokušava da dokaže zašto je Srpski kulturni klub bio genocidan, niti kakve veze sa Dražom imaju Hitlerova knjiga i uništavanje Indijanaca. Njegovi ''dokazi'' su, blago rečeno, neozbiljni.
I predgovor Antuna Miletića takođe polazi od motiva, ''imajući u vidu u prvom redu da u svakom zločinu, pa i u genocidu, osnova za sve je namera zločina''. Miletić drugim putem dokazuje da su Srbi počinili genocid nad muslimanima, navodeći ''dokumenta četničke provenijencije koja govore o genocidnoj nameri''. Genocidna namera u tim dokumentima sadržana je, po Miletiću, u pozivu na preseljavanje stanovništva. Međutim, još na prvoj stranici svog predgovora Dedijer je naveo definiciju genocida usvojenu od strane Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija 9. decembra 1948, koja glasi:
Zločinom genocida smatra se bilo koje od sledećih dela, počinjeno s namerom da se delimično ili potpuno uništi neka nacionalna, etnička, verska ili rasna grupa: ubistvo članova grupe, teška povreda fizičkog ili duševnog integriteta članova grupe, namerno podvrgavanje članova grupe uslovima sračunatim na njeno potpuno ili delimično fizičko uništenje, mere koje imaju za cilj da se sprečavaju porođaji u samoj grupi i prisilno prevođenje dece iz grupe u grupu.
Kako zvanična definicija genocida ne obuhvata preseljavanje stanovništa, Dedijer priskače u pomoć Miletiću tvrdeći da ona mora biti proširena. Evo njegovih reči:
''U genocidne radnje ne spada samo uništenje jednog naroda, jedne etničke grupe, pripadnika jedne rase ili verske zajednice, nego je jedna od bitnih karakteristika genocida i proterivanje ljudi sa rodnog ognjišta i prebacivanje bilo na druge teritorije u jednoj državi, ili čak u druge države. Glavni ideolozi Draže Mihailovića, kao što ćemo videti u dokumentima, predviđali su proterivanje Muslimana u Albaniju, pa čak i u Tursku.''
Preseljenje stanovništva zaista je bilo deo četničkih planova. Ali, Dedijer i Miletić prećutkuju da su ti planovi podrazumevali i preseljenje srpskog stanovništva u buduću srpsku federalnu jedinicu. Drugo, oni prećutkuju da je tokom 20. veka prema međudržavnim dogovorima izvedeno više preseljenja stanovništva sa jedne na drugu stranu. I početkom poslednje ratne krize, 1991. godine, bilo je stručnjaka koji su predlagali ovu meru. Navodeći primere u kojima je preseljenje dalo dobre rezultate, jedan od njih zaključuje:
''U nizu slučajeva praksa međunarodnih odnosa priznaje institut preseljenja stanovništva, kome se pristupa dosta oprezno jer se radi o izuzetno komplikovanoj i bolnoj operaciji sa određenim posledicama, ali i veoma efikasnoj, koja trajno rešava probleme.''203

Poenta ovog, kao i negdašnjih predloga poteklih iz četničkog pokreta, sastoji se u sledećem: bolje je izmešano stanovništvo, neprijateljski nastrojeno, preseliti sa jedne na drugu stranu, nego dozvoliti da izbije rat, koji na kraju, kao u slučaju rata 1991-1995, ipak biva okončan preseljenjem i stvaranjem homogenih nacionalnih zajednica.
Prema Miletiću, postoje četiri ''osnovna'' četnička dokumenta koja govore ''o genocidnoj nameri'', tj. o preseljenju stanovništva. U knjizi su ta dokumenta preneta u celosti, ali u svojoj analizi, da bi dokazao tezu o genocidu, Miletić ne citira njihove ključne rečenice.
Prvi dokument je projekt dr Stevana Moljevića od 30. juna 1941, poznat pod nazivom ''Homogena Srbija''. Miletić tvrdi da u sledećim Moljevićevim rečima postoji genocidna namera:
Stoga se Srbima nameće danas prva i osnovna dužnost: da stvore i organizuju homogenu Srbiju koja ima da obuhvati celo etničko područje na kome Srbi žive... Preseljavanje i izmena žiteljstva, naročito Hrvata sa srpskog i Srba sa hrvatskog područja, jedini je put da se izvrši razgraničenje i stvore bolji odnosi između njih, a time otkloni mogućnost da se ponove strašni zločini koji su se dešavali i u prošlom ratu, a naročito u ovom sadašnjem.204
 
Poslednja izmena:
Miletić ne samo što je suprotno međunarodnom pravu poziv na preseljenje stanovništva uvrstio u genocid, i što je prevideo dvosmernost ovog poziva, već je i tendencioznim citiranjem pokušao da sakrije Moljevićev motiv. Ispred zavisne reči ''stoga'', kojom Miletić započinje citat, ima nešto što se ne uklapa u njegove teze. To je prva rečenica Moljevićevog projekta: ''Iskušenja srpskog naroda u ovome ratu...'' Naime, dr Moljević je bio svedok hrvatskog genocida nad Srbima u Banjaluci aprila 1941. godine i od tada mu je biološki opstanak Srba bio prva misao. To je i napisao u pasusu koji se nalazi između ova dva koja Miletić citira. Dakle, homogena Srbija, do koje bi se došlo preseljenjem stanovništva sa ove na onu stranu granice, ima za cilj da se više ''ne ponavljaju teška stradanja koja Srbima nanose njihovi susedi čim se pruži prilika''. Ako se imaju u vidu i ove reči, proizilazi da je Moljevićeva namera sprečavanje genocida nad svojim narodom, i to ne izazivanjem genocida nad drugim narodima, već međusobnim preseljenjem stanovništva.
Drugi ''genocidni'' dokument koji navodi Miletić je jedno Dražino pismo iz septembra 1941, u kome on govori o ''čišćenju gradova'', kao i ''čišćenju i pomeranju seoskog stanovništva'' radi postizanja ''homogenosti srpske državne zajednice'', što je trebalo izvršiti ''u danima sloma'' okupatorske sile. Miletić prelazi preko činjenice da se u vreme sloma okupatora četnici nisu bavili ovim pitanjem, a sem toga preskače jedini stav u pismu koji govori o kažnjavanju, a koji glasi: ''Kazniti sve one koji su na zločinački način služili neprijatelju i koji su svesno radili na istrebljenju srpskog naroda''.205

Treći dokument je navodno Dražina instrukcijama crnogorskim četnicima od 20. decembra 1941, u kojoj se govori o ''čišćenju državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata''. Međutim, ovaj dokument je komunistički falsifikat. Na tribini Instituta za savremenu istoriju, 8. aprila 1997, jedan od falsifikatora javno je priznao svoje delo. Sve je jasno i bez tog priznanja, jer su, kao i kod ostalih falsifikata, počinjene materijalne greške: napisali su da se Draža pored ostalih saveznika poziva i na Kinu, što on nikada nije učinio, jer Kina nije ni bila član antiosovinske koalicije< dokument je navodno pisan 20. decembra 1941, kada se Draža sa svega petoricom ljudi skrivao od nemačkih potera u oblasti Rudnika i kada nije ni mogao da pošalje pismo nekome u Crnoj Gori< Draža 20. decembra 1941. nije imao vezu sa crnogorskim odredima, pa ni sa Đurišićem, kome tek 21. aprila 1942. piše da je ''čuo za njegov rad''< Draža navodno piše o Kopaoničkim četničkim odredima, koji nisu postojali< Draža ne bi napisao da se odredi pod komandom majora Jezdimira Dangića nalaze u oblasti Mostara, već u Istočnoj Bosni< o ofanzivnim dejstvima četnika prema Dubrovniku u to doba nema govora< najzad, Dražu su potpisali kao ''đeneralštabnog đenerala'', a on se do kraja januara 1942. potpisivao kao pukovnik, da bi se potom, do juna iste godine, potpisivao kao divizijski đeneral.206

Četvrti dokument je pismo dr Stevana Moljevića akademiku Dragiši Vasiću iz februara 1942. Moljević piše o ''čišćenju zemlje od svih nesrpskih elemenata'', dodajući: ''Krivcima bi valjalo otvoriti put - Hrvatima u Hrvatsku, a Muslimanima u Tursku (ili Albaniju)...''

Ova dokumenta, dakle, sadrže u osnovi isto što i Moljevićev projekt ''Homogena Srbija''. Moljević i Draža su pod ''čišćenjem zemlje od nesrpskih elemenata'' podrazumevali preseljenje stanovništva. Miletić, uz Dedijerovu pomoć, u prvom delu svoje analize tvrdi da se genocid sastoji upravo u tom preseljenju. Međutim, u poslednjem pasusu on uopšte ne pominje preseljenje, već tvrdi da su Moljević i Draža pod ''čišćenjem zemlje'' zapravo mislili na ''uništavanje muslimanskog stanovništva bez obzira na pol i uzrast'', tj. na ubijanje civila. Obrt je usledio naglo i bez objašnjenja: Miletić ne kaže na osnovu čega je zaključio da su Moljević i Draža mislili na ubijanje, a ne na preseljenje. On, jednostavno, tvrdi da su zločini počinjeni nad muslimanskim civilima posledica projekta ''Homogena Srbija'', odnosno da je motiv zločina u tom projektu i sličnim spisima.
Tako se Dedijerova i Miletićeva analiza svodi na sledeće. Prvo, četnici su imali nameru da presele muslimane i Hrvate. Ali, pošto preseljenje ne spada u genocidne radnje, a nije ni sprovedeno u delo, oni uvode i drugi element, u vidu najteže optužbe: četnici su imali nameru da unište muslimane i Hrvate. Dokaze za to ne navode, jer oni ne postoje. Projekt homogene Srbije ni jednom rečju ne pominje uništenje nesrpskih naroda, niti ma kakvo ubijanje. Kada je govorio o zločinima Hrvata i muslimana nad Srbima, Draža nije pominjao ni osvetu, ni likvidaciju zločinaca, već je upotrebio termin ''kazniti'', koji ima jasnu pravnu konotaciju. Najzad, pitanje je da li su četnici koji su počinili zločine nad muslimanskim i hrvatskim civilima uopšte znali za projekte o homogenoj Srbiji, jer su oni kružili samo u najužem rukovodstvu pokreta. U stvarnosti, četnici, Srbi koji su počinili zločine, znali su samo za slepu osvetu. Mada je strahoviti genocid Hrvata i muslimana nad Srbima, započet još prvih dana rata, nesporna činjenica, Dedijer i Miletić ne pominju osvetu kao motiv srpskih zločina. Oni su to učinili smišljeno, jer ako je motiv zločina osveta, ne može se govoriti o genocidu, ali ako je motiv zločina u jednom isplaniranom projektu - genocid postoji.
Dedijer i Miletić, međutim, tvrde da su Srbi i ranije bili skloni genocidu. Razvijajući tezu kako definicija genocida mora obuhvatiti i preseljenje stanovništva, Dedijer piše da su genocid te vrste Srbi izvršili još 1878, nad Albancima u Toplici. Tu ''istorijsku činjenicu'', o kojoj nema pisanih tragova, on je čuo od istoričara Vase Čubrilovića.
 
Poslednja izmena:
O čemu je reč?
Kao što je to pokazao Dimitrije Bogdanović u ''Knjizi o Kosovu'', Turska je, naročito tokom 18. i početkom 19. veka, posle Prvog srpskog ustanka, sistematski naseljavala Albance tako da se srpski narod podeli po dva pravca. Prvi pravac je na severu od Albanije, a cilj je bio ubacivanje albanskog ''klina'' između Srbije i Crne Gore. Drugi pravac pružao se istočno od Kosova i Metohije, obuhvatajući Toplicu, Jablanicu i čak okolinu Niša, radi kidanja veze sa Južnom Srbijom, tj. Makedonijom. Kada je srpska vojska u ratu protiv Turaka od 1876. do 1878. oslobodila niški, pirotski, leskovački i vranjski kraj, u pojedinim oblastima, naročito u Toplici, srpski narod je bio gotovo potpuno uništen i zamenjen Albancima. Na Berlinskom kongresu 1878, prema Dedijeru, turska delegacija je tražila da se u onim novooslobođenim srpskim krajevima u kojima su Albanci prethodnih decenija stekli većinu, plebiscitom odluči da li će se vratiti u sastav Srbije ili ostati u granicama Turske. ''Čim je saznala o ovom predlogu, vlada Kneževine Srbije hitno je naredila svojoj vojnoj komandi da nekoliko divizija razvije u lanac, naročito u Toplici, i prebaci sve albansko stanovništvo dajući tim ljudima samo 15 minuta vremena da povedu stoku i uzmu najnužnije stvari'', piše Dedijer. Iz tih krajeva su, tako, iseljeni Albanci, da bi odmah potom Srbi bili vraćeni, čime je, po Dedijeru, Kneževina Srbija počinila genocid.207

Dakle, u ime komunističke ideologije, Dedijer i Miletić teško optužuju srpski narod za genocidne radnje u jednom dužem vremenskom periodu. Kada je o Drugom svetskom ratu reč, oni dolaze do pogrešnog zaključka jer ne uzimaju u obzir prvo i osnovno obeležje tog rata, a to je stravičan genocid nad Srbima izvršen od strane Hrvata i muslimana. Taj genocid je izazvao osvetu, koja je rezultirala zločinima Srba nad hrvatskim, a naročito nad muslimanskim, civilima.

IZVORI:
161 Službeno pravilo JNA za 1988. godinu. Uputstvo br. 15 potpisao je general pukovnik Veljko Kadijević.
162 Ž. Topalović, Na Ravnoj Gori, 204-205.
163 AVII, ČA, K-301, reg. br. 5\1.
164, 165 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 2, 26, 121-122.
166 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 1, 405-409.
167 AVII, ČA, K-293, reg. br. 2\1.
168 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 2, 338.
169 A. Sajc, Mihailović - prevarant ili heroj?, 73.
170 B. Todorović, Poslednji raport, 277.
171 Izjava četnika Vidaka Pavlovića iz s. Valakonje u Istočnoj Srbiji, istoričaru Aleksandru Dinčiću. Pavlović je bio očevidac događaja.
172 AVII, ČA, K-28, reg. br. 26\3-18.
173 AVII, ČA, K-28, reg. br. 26\3-41.
174 AVII, ČA, K-28, reg. br. 26\3-47-48.
175 Italijanski istoričar M. Aurelio Riveli (Nadbiskup genocida, 121), piše da se u vezi ovih cifara slažu nemački, italijanski i britanski izvori.
176 Izjave Božane Ristić i Lazara Savića autora. Savić je svedočio da je u Istočnoj Bosni bilo mnogo ovakvih primera.
177 Izjava majora Nikole Bojovića autoru.
178 Z. Vučković, Sećanja iz rata, 83.
179 S. Skoko, Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942, knjiga druga, 476.
180 AVII, ČA, K-297, bez oznake.
181 i 182 AVII, ČA, K-295, reg. br. 4\1.
183 S. Skoko, Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942, knjiga druga, 476.
184 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 1, 656.
185 AVII, ČA, K-275, reg. br. 18\1.
186 Pogledi, br. 86, 1990. godine< intervju vojvode Đujića.
187 V. Dedijer, A. Miletić. Genocid nad muslimanima, 268.
188 S. Skoko, Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942, knjiga druga, 477.
189 AVII, ČA, K-296, reg. br. 1\1.
190 Spomenica ''Bratstva'' 1954-1974. Knjigu je priredio jedan od Srba muslimanske vere koji je dospeo u emigraciju, Alija Konjhodžić. On je bio doživotni urednik časopisa ''Bratstvo'', koji je izlazio u Kanadi (Toronto), pod geslom ''brat je mio, koje vjere bio''.
191 AVII, ČA, K-275, reg. br. 18\1.
192 S. Skoko, Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942, knjiga druga, 243-246, 250.
193 Izjava istoričara Božidara Jelovca autoru. Opširnije u Jelovčevoj knjizi ''Povratak istoriji - Pljevlja i Jugoslovenska vojska u Otadžbini''.
194 V. Dedijer, A. Miletić. Genocid nad muslimanima, XXVI-XXVII, 851.
195 V. Dedijer, A. Miletić. Genocid nad muslimanima, 582.
196 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 2, 49-52.
197 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 2, 182-185.
198 AHN, Fond NOB, fascikla 12, dok. 25.
199 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 2, 212.
200 AVII, ČA, K-293, reg. br. 2\1.
201 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 2, 141, 121-127.
202 V. Dedijer, A. Miletić. Genocid nad muslimanima, 21. i 22. stranica predgovora.
203 Za bolju Srbiju, 135. Članak profesora međunarodnog prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, dr Ivana Čukalovića, ''Rešenje je preseljenje stanovništva''. Članak je premijerno objavljen u ''Pogledima'' od 12. jula 1991. godine.
204 V. Dedijer, A. Miletić. Genocid nad muslimanima, 25. stranica predgovora.
205 V. Dedijer, A. Miletić. Genocid nad muslimanima, 18.
206 D. Mihailović, Rat i mir đenerala, druga knjiga, 359-363.
207 V. Dedijer, A. Miletić. Genocid nad muslimanima, 19. stranica predgovora.

(Iz knjige M. Samardžića ''Draža i opšta istorija četničkog pokreta'', 14. tom, strane 122-144; UNA PRES, Beograd, 2009)

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=15914
 
Poslednja izmena:
Dakle, u ime komunističke ideologije, Dedijer i Miletić teško optužuju srpski narod za genocidne radnje u jednom dužem vremenskom periodu. Kada je o Drugom svetskom ratu reč, oni dolaze do pogrešnog zaključka jer ne uzimaju u obzir prvo i osnovno obeležje tog rata, a to je stravičan genocid nad Srbima izvršen od strane Hrvata i muslimana. Taj genocid je izazvao osvetu, koja je rezultirala zločinima Srba nad hrvatskim, a naročito nad muslimanskim, civilima.
Kliknite za proširenje...
Croatische se drže propagande Velike Srbije a o toj ideji veze s vezom nemaju. Oni su čuli za Veliku srbiju i na to se primaju ko baba na penziju. Interesantno je primetiti koliko je ovde hrvata sa Titovom propagandom ali samo onom koja se tiče Srba (koje je Tile gotivio u pm) a kad se pomene Jasenovac odma počnu da osporavaju onu gardu istoričara na koju se pozivaju u optužbama. Smešno i patetično.
 
U pozdravnom govoru na Svetosavskom kongresu, Draza je naglasio:

Najenergicnije i sa gnusanjem odbijam tendeciozne glasove o kolektivnoj odmazdi prema ma kome. Pitanje postupka sa ratnim zlocincima reseno je na medjunarodnim konferencijama, cije odluke obavezuju i nas. A nasi zakoni dovoljna su garancija za sve i svakoga da ce pravda biti zadovoljena. Prema tome nevini ne mogu stradati, jer ce uzivati zastitu, kako moju licno, tako i nase vojske. Nikakve proizvoljne postupke, prilikom prelaza u redovno stanje, vojska i ja necemo tolerisati. 162

Ovakav stav nasao se i u Svetosavskoj rezoluciji, najvaznijem ratnom dokumentu nastalom na cetnickoj strani.

_________________________________

U proglasu za opstu mobilizaciju od 1. septembra 1944. godine, Draza je naglasio da bez sudjenja ''niko ne sme biti ubijen''. Za nepostovanje ove naredbe zapreceno je smrtnom kaznom. 163

________________________________

Drazine naredbe pisane su u tom duhu od pocetka rata. Na primer, kada je 3. januara 1943. godine naredio da se u Cajnickom srezu uniste ''ustasko-muslimanske razbijacke bande'', koje su ''po srpskim selima ubijale nevino i nezasticeno stanovnistvo, pljackale i silovale nase zene i devojke'', Draza je naglasio:

U toku izvodjenja akcije komandanti ce preduzeti najstrozije mere da se svaka pljacka zabrani, ubijanje nevinih ljudi, zena i dece spreci i zavede najveci red i disciplina kod svojih jedinica, kako bi se ugled Jugoslovenske vojske u otadzbini ocuvao na dostojnoj visini. Isto tako spreciti svako paljenje kuca. 164

Shodno ovoj naredbi, u svojoj zapovesti za napad na muslimanske ustase i komuniste od 29. januara, komandant Limsko-sandzackih cetnickih odreda, Major Pavle Djurisic, pisao je: Sve borce muslimane, ustase i komuniste ubijati. Zene i decu ne ubijati.'' 165

__________________

Protiv kolektivne odmazde izjasnili su se i cetnicki odredi iz Zapadne i Centralne Bosne, na konferenciji odrzanoj 1. i 2. jula 1942. u Grabskoj ispod Trebave. U rezoluciji sa ove konferencije pored ostalog se kaze:

Ima veliki broj muslimana koji nisu vršili nikakvog nasilja prema Srbima, pa prema tome pitanje odgovornosti muslimana ne treba generalizovati, nego treba stati na stanovište, da se pronađu i kazne samo oni muslimani, čija se krivica nesumnjivo može dokazati, a svi ostali da se poštede bilo kakvih represalija od strane četnika, a u svakom slučaju da se poštede muslimanska deca i žene, jer svi učesnici (konferencije) smatraju da se moramo rukovoditi najosnovnijim principima humaniteta i pravičnosti pa, prema tome, onaj koji nije kriv ne treba ni da strada. 166

Recju, ne postoji niti jedna naredba, ni Drazina, ni ma kog komandanta, staba ili jedinice, da se ubijaju pripadnici drugih naroda. Postoje samo naredbe da se ta ubistva sprece.

Miloslav Samardzic, Draza..., 14. tom

162 Z. Topalovic, Na Ravnoj Gori, 204-205
163 AVII, CA, K-301, reg.br 5/1
164, 165 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 2, 26, 121-122
166 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 1, 405-409
 
Pišući o tome 1990 Dedijer je samo pred krvavi plan ustaša i balija o raspadu Jugoslavije potpirivao mržnju,i poidsećao na muslimanske žrtve.Pa normalno da su ih ubijali,jer su ipak četnici priznati od zapada kao antifašistički pokret dok su balije bile hrvatsko cvjeće tj ustaško,a ustaše su od svjeta priznate kao fašisti...Dakle...Sve je jasno što je baš tada pisao....
 
kosta1703:
Opet stara prica cetnika, partizana i ustasa o Jasenovcu......
Ja ne znam najbolje istoriju, ali poprilicno dobro znam matematiku.
A matematika kaze da ustase jednostavno nisu nikako mogle ubiti 750 000 ljudi u Jasenovcu.
Da bi to uradili oni su SVAKI dan od pocetka do kraja "trajanja" logora morati ubiti najmanje 500-600 ljudi.
Taj zadatak nije neostvariv prvih dana, mozda cak i prvih meseci, ali je apsolutno nemoguc tokom svih skoro 1400 dana trajanja logora.
Razlog je logisticke prirode.........Treba sve njih uhvatiti, dovesti do logora.To logisticki predstavlja potpuno nemoguc poduhvat.
Mislim da je to mozda cifra svih ubijenih Srba na teritoriji NDH, ili cak i nesto veca...ali za sam logor sasvim nemoguca.
Ili mozda jos malo matematike(znam da je ruzno na ovaj nacin tretirati to pitanje, ali je svakako bolje nego stalno slusati lazi sa svih strana):Ako uzmemo da je prosecna zapremina ljudskog tela cca.0,12 kubnih metara, onda bi pretpostavljenih 750000 zrtava predstavljalo zapreminu od 90 000 kubnih metara, iliti jedna cetvorostrana piramida(brdo tog oblika) koje u osnovi ima pravougaonik duzine 40 metara sirine 25 metara i visine 270 metara.
Ili: 750 000 zrtava puta 50kg daje 37 500 000 kg, iliti 1500 slepera nosivosti 25 tona, tacnije 7500 kamiona tog vremena nosivosti 5 tona(pricamo o samoj masi)......
Ili: Ako u kamion stane 30 ljudi(to je otprilike maksimum maksimuma za kamione tog vremena) to cini 25000 kamiona za prevoz svih tih ljudi....
Neka je polovina svih zrtava dovezena vozom, ili na neki drugi nacin a polovina kamionima, to ostaje 12500 dovezenih kamiona u Jasenovac.Neka kamioni dva puta mesecno dovoze zatvorenike, to u sve vreme rada logora pretpostavlja 150 kamiona koji SAMO to rade.
To pretpostavlja 500 ljudi koji samo voze ili su u pratnji kamiona, ne racunajuci posebno obezbedjenje konvoja, ili ljudstvo potrebno da dovede zrtve do kamiona.......
Dalje:Ako je prosecna daljina sa koje se dovoze zatvorenici 150km(oni blizi idu peske) , tj u oba smera 300km,sa tadasnjim stanjem puteva i potrosnjom goriva u kamionima(najmanje 50 litara na sto kilometara) to za ovu polovinu od 12500 prevoza kamionom daje skoro 2 miliona litara goriva, samo za taj poduhvat.
Zar ne vidite svu apsurdnost takvog poduhvata?
Zar ne shvatate da ustase jednostavno nisu trosili toliko novca, logistike, ljudi, vec su jednostavno ubijali u selima gde su ih nasli.....A da je nnogo manje njih zavrsilo u samom Jasenovcu.
Uostalom, za deo zemlje(deo Jugoslavije) koji je jos pod Austrougarima naucio da bude prilicno precizan i tacan u administrativnim stvarima, te pretpostavljenim matematickim modelima posle rata, neverovatno je da je u samom Jasenovcu poimenicno identifikovano ispod 10% pretpostavljanih zrtava..........Suvise malo...........
Mnogo je verovatnije da su Hrvati kao osvedoceni srbomrsci, a sa ciljem svoje mrznje A I da se uvuku u du.pe Nemcima ciji je celnik takodje posedovao veliki strah od Srba, cifre naduvavali u svojim izvestajima, sto je posle rata pogodovalo komunistickoj vrhuski sa ciljem povecavanja ratnih reparacija.

PS:Na isti ovaj nacin, ali i mnogo preciznije ,je lako opovrgnuti gnusne lazi danas aktuelne , a koje se ticu price o 50 000 silovanih muslimanki, ili price o 8000 ubijenih muslimana u Srebrenici.......
Kliknite za proširenje...
kad si tako dobar matematicar
kako je onda moguce visemilionsko ubijanje jevreja po konc logorima ausvic i d a ih ne nabrajam sve sad...pa za par meseci u ausvicu je pobijeno nekoliko stotina hiljada jevreja iz madjarske...za par meseci.....
nije ti dobra matematika...nisu oni ubijali jednog po jednog:cool:..samo u Kragujevcu i Kraljevu ubijeno nekoliko hiljada za par dana....ovde racunjanje ne pomaze vec dokumenti...zato to i jesu logori MASOVNOG istrebljenja...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nenad1331
Iseljavanje muslimana iz FNRJ u Tursku
2
Odgovora
46
Pregleda
956
Bren
Bren
Nikita Kulganov
U toku ww2 na teritoriji Jugoslavije, Partizani su bili jedini borci koji su se borili besplatno!
2
Odgovora
27
Pregleda
410
Konstantin Veliki
Konstantin Veliki
Nina
Samo Srbi nisu naplatili što su u Nemačkoj bili robovi
Odgovora
19
Pregleda
473
Zlatko 01
Zlatko 01

Back
Top