Књига Милутин М. Јаћимовић отвара или решава дилеме где се налазила Троја
„Троја – српска престоница Скадар“
На почетку своје књиге, Милутин М. Јаћимовић, схвативши да ће читалац с неповерењем прихватити - да је античка Троја била уствари град Скадар, те да је Скадар и потоња престоница античке и средњевековне Србије, скреће пажњу на Волтерово упозорење:
И на слици Петера Паула Рубенса где Ахил убија Хектора насликана је ратничка опрема слична оној које је носило наше племство
„Ако је веома тешко да се открију нове истине, још је теже, да оне буду примљене иприхваћене. Јер, према некој немилој тежњи људског духа и по речима не знам ког мудраца, лакше је веровати у лаж, која се чула хиљаду пута, него у једну потпуно нову истину“.
Јаћимовић нам пружа потпуно нову истину о Антици. Ломи њоме ту окошталу лењост људског духа - о којој изнесе свој уверљиви суд славни песник Волтер. Истина у књизи Јаћимовића није везана за неки (мање или више важан) садржај историје једног народа или једне области на неком од континената, него је везана за целокупни антички садржај Цивилизације. Садржај који краси уџбенике – од основне школе до универзитета. Јаћимовић нам каже, да „Одисеја“ и „Илијада“ нису поеме о грчким државама, грчким краљевима, грчким јунацима... него да су то поеме о српским државама, српским краљевима и српским јунацима... Међу античким ликовима из времена славне Троје је и Ахил, плавокоси Србин, о којем је сачуван податак – да је јахао расног коња „Шарца“, онога којег је српски гуслар новијег доба (у десетерачким епским песмама) даровао Марку Краљевићу. Срби чувају још једну одлику јуначког Ахила, а и она упућује на Ахилову припадност српском народу. Археолози су нашли више керамичких посуда, на којима је угравиран лик Ахила - с мушком античком хаљином. А та Ахилова хаљина је окићена крстом с четири оцила! Само су Срби у Европи сачували четири оцила и уградили га у своје државне и ратничке грбове.
Наравно, Јаћимовић није једини истраживач који доводи у питање историјске чињенице из времена другог и трећег миленијума пре Нове ере. Тројански рат је био око 1200. године пре Христа и та чињеница је подстакла многе писце, да одбаце тумачење о грчком освајању Троје, јер постоје поуздани извори, да су Грци населили јужни део Балканског полуострва у 7. или 8. столећу пре Нове ере – 400, или 500 година после Тројанског рата. Само ова чињеница је била довољна за преиспитивање европске античке историје и била је драгоцен путоказ за извођење нових закључака о Тројанском рату. А та преиспитивања су и на страницама књиге Милутина Јаћимовића.
Треба признати М. Јаћимовићу, да је, с правом, посумњао у извештај приученог немачког археолога, Хајнриха Шлимана. Шлиманово уверавање света, да је открио место античке Троје на територији Турске, Јаћимовић је довео у везу с програмом Бечко-берлинске историјске школе у 19. столећу. А та школа је прилагођена суштини немачких империјалних планова према словенским земљама и словенским народима. Прогласила је Словене недржавотворним племенима, која нису овладала писменошћу и другим цивилизацијским достигнућима до 9. столећа, када ће их, наводно, описменити Грци, Романи и Германи. Овоме је придодата и подвала да су Словени на Балканском полуострву и у Панонији придошлице из Русије и да су узурпирали власништво над земљом других народа. На тај начин, Германима се пружа право на историјску „правду“ - да уклоне Словене са отете земље. Ова империјална најава о Словенима на туђим земљама не би могла опстати, да нису: Германи, Романи и Ватикан обавили две подвале: 1) Ахејци, Дардани, Илири, Трачани, Дачани, Мизи, Далмати, Пеони и они с другим именима – а насељени у Антици на Балкану нису преци Срба (Словена) и 2) Хомерова Троја се није налазила на Балкану.
Географске одлике Троје су око Скадра
Јаћимовић је оповргао оба кривотворења Бечко-берлинске историјске школе. У својој невеликој књизи: „Троја, српска престоница Скадар“, објављена на српском и руском језику, уверљиво доказује да је Тројански рат, опеван у Хомеровој „Илијади“ и „Одисеји“, био обрачун српских државица никлих на морским обалама Средоземља и у дубини Балкана. Он упућује читаоца, да није могуће пронаћи планину у Хисарлику (где је Шлиманова Троја), која би се могла видети – заједно с Тројом и морском обалом, како је то све посматрао, с Трачког врха (на Шар планини), Бог Посејдон:
„Цела се отуда Идска планина могла да види,
Видио се Пријамов град и ахејске лађе“.
Милутин Јаћимовић каже, да се са Шар планине, или с Кораба, могу видети: Проклетије, Троја и морска обала Јадрана – како то описује и овај стих „Илијаде“, а такве слике нема на Хисарлику. На Хисарлику нема ни реке, која би представљала, водом богату, Скамандар, која, пре него што се улије у море, носи воду и осам својих притока. А на Хисарлику, поред Шлиманове Троје, тече једна мала река, више поток. И кад су летње жеге, она пресуши. Аутор нас упућује још на једну бесмислицу у вези с природном околине наводне Троје на Хисарлику. „Илијада“ спомиње, у близини стварне Троје, поред реке Скамандар, још једну реку – ни налик потоку на Хисарлику. Реч је о реци Симонети, коју је Јаћимовић препознао као реку Дрим, а сигуран је - да је антички Скамандар данашња река Бојана. Дрим и Бојану спаја и данас један водени рукавац, који се спомиње и у „Илијади“. Ево описа Троје и те две реке с рукавцем у „Илијади“, што ниједан истраживач, осим оних из Бечко-берлинске историјске школе, не би могао везати за географску слику на Хисарлику:
„А кад стигну до Троје и двеју тамошњих река,
Онде где Симонет и Скамандар здружују вале,
Ту заустави коње белорука Богиња Хера,
Од кола испрегне њих и маглом покрије густом,
А Бог Симонет њима амбросије даде да једу“.
http://www.srpskapolitika.com/
Nema više čistih rasa nigde, pa ni u Nemačkoj. Hića kad bi se dig'o iz groba, vratio se šlognut nazad..
"
..ludilo..
