Život u Srbiji i nije toliko loš. Nema rata odavno, ni nekih prirodnih nedaća i pošasti, dakle uglavnom je mirno. Možda mi smeta to što nastaju sve veće razlike među ljudima: oni kojima uspeva da se snađu malo bolje i onima koji izvise, i sve to stvara oholost i zavist, ne verujem da to može izneti na dobro. Mnogi koji se ne trude da nešto postignu, kao i oni koji nikad nisu zadovoljni nagradom za svoja dostignuća, isuviše ekstrema, u svim momentima, neki odnosi u društvu koje ne mogu da razumem, a smatram da sam dovoljno pametan i razborit da bih to mogao, ali sve to je tako izveštačeno. Nezainteresovanost je možda glavan odlika života u Srbiji: mnoge nije briga ni za sebe, a kamoli da obrate pažnju na druge, nemaju ideje, ne poštuju pravila, propise, zakone, ni pisane kao ni nepisane, nemaju veru, vode se... čime? Kao da se gotovo svako trudi da eskivira obaveze i iskamči privilegije. Sitničarenje, trenutni interesi, kao da ne postoji sutra, grabi šta stigneš i pazi da onaj drugi ne uzme više od tebe. Sve to prate prazne priče, naduvane, pompezna forma bez suštine, zamajavanje pitanjima na koje ne možemo uticati, neretko koja ni ne utiča na nas, na naš život. Bljak. Ne znam baš kako je drugde, zato stojim da ovde i nije toliko loše.
