Izdaja i slomljene ruke

[Sonatica72]

Nikako da se naviknem na ovu novotariju da sve ima dijagnozu i da je sve poremećaj.
Do mene je.

Ne razumem tu potrebu da sve ima svoju dijagnozu i psihički poremećaj.

Nije lepo ni kada se nekome kaže "retarde" na primer.

Mentalni poremećaji i mentalne bolesti su osetljive teme. Ne smemo i ne treba olako da delimo te dijagnoze. Da li je to novotarija ili je IN, ali je svakako stigmatizacija tih ljudi.

 

[*pustinjakinja]

Ne razumem tu potrebu da sve ima svoju dijagnozu i psihički poremećaj.

Nije lepo ni kada se nekome kaže "retarde" na primer.

Mentalni poremećaji i mentalne bolesti su osetljive teme. Ne smemo i ne treba olako da delimo te dijagnoze. Da li je to novotarija ili je IN, ali je svakako stigmatizacija tih ljudi.

Ne znam šta je i kuda vodi, ali mi se ič ne sviđa.
Više računa vodim o stanju uma nego o frizuri, svakodnevno se preispitujem jesam li koliko toliko normalna, i na kraju dana, pogotovo ako primim višak informacija na razne teme, zaključim da treba da posetim psihijatra.

 

[Metronomy]

Mislim da ne mora prerasti u osvetu. Osveta je sama po sebi loša. Ne samo zbog pojedinca kome se svetimo, već i zbog nas samih.

Jedan jedini put u životu sam poželela da se osvetim. Kada sam dobro razmislila o osveti na kojoj bih mogla novčano da profitiram..odustala sam.

Nisam želela da materijalno profitiram zbog osvete. Razmišljala sam i o porodici osobe kojoj sam želela da se osvetim. Zašto bi nevini, nedužni morali da budu žrtve jedne osvete?

Posle tog neprijatnog iskustva jedino što sam naučila da se ne treba svetiti. Pitala sam se kako bi meni bilo da neko želi meni da se osveti.




Postoji oproštaj. Zaborav..da li on postoji? Mislim da ne postoji kada su u pitanju neke dobre i loše situacije u životu.

Možemo da zaboravimo nečiji telefon ili ime neke osobe koja nam nije bila bliska a sretnemo je posle 10-15 godina.

Kada su u pitanju naša iskustva, i loša i dobra..ne zaboravlja se. Samo je bol manja tokom vremena, ako je reč o neprijatnom, lošem iskustvu koje smo doživeli.

Ako mene pitaš, pouzdano znam da se mnogo toga zaboravi, ako ne vidjaš izdajnika, mnogi se sete tek kada ponovo pogreše i vrate se na staro.
Naročito se zaboravi, ako se promene uslovi sasvim i taj neko "odraste" i prihvati svoju odgovornost i ne vidim tu neki problem, pogotovo, jer je život ionako dinamičan, pa se emocije i shvatanja menjaju vremenom. I kao "šta ono beše", " nije ni bitno, idemo dalje" , zaboravlja se....

 

[Sonatica72]

@Metronomy, verovatno si u pravu. Ja sam zlopamtilo. Mogu da oprostim ali teško, teško zaboravljam. Možda je to negativna osobina ili je problem u jakim emocijama koje osećam.