Немате појма колико сте овим у праву, само бих исправио и рекао да је спорно историјско присутво Хрвата у Босни, јер је њихово данашње постојање тамо евидентно.
Направићу једну малу дигресију. У Кнежевини Србији је раније постојао велики број Цинцара. Цинцари су романофони народ са подручја Албаније и Македоније, православне вероисповести. У врло присним пријатељским и савезничким везама са Србима, за које их веже и заједнички отпор према Турцима. Сви Цинцари су се током 19. века, а нарочито након међународног признања српске кнежевине, асимиловали у Србе. Неки су се асимиловали тако што су ступали у мешовите бракове са Србима, па су им деца по аутоматизму добијала српска имена и била васпитана као Срби, а неки су се и лично "посрбили" као одрасле особе. Такав је и пример Бранислава Нушића, који је до своје 18. године носио име Алкибијад Нуша и који је одрастао и васпитан у цинцарској породици у српској средини.
Ми данас нећемо нимало погрешити ако за Бранислава Нушића и све касније Цинцаре кажемо да су били Срби. Међутим, направићемо страшну грешку ако и њихове претке прогласимо Цинцарима, па тако узмемо да тврдимо да је су и отац, дед, прадед и чукундед Бранислава Нушића били Срби. То једноставно није тачно.
Сличну ситуацију имамо и са данашњим Власима у Источној Србији. Према неким објективним мерилима, њихова популација броји око 200 хиљада људи. Међутим, свега 40-ак хиљада се сматра Власима по националности, док се сви остали изјашњавају као Срби. Претпоставља се да има и пар стотина оних који се национално сматрају Румунима. Исто тако, ми тим Србима и Румунима не смемо негирати народност, али морамо бити и свесни да не смемо аутоматски и њихове претке проглашавати за Србе и Румуне, јер су њихови преци били један билингвални амалгам Словена и Романа без јасне националне свести, а у нашем народу на истоку називан Власима.
Исто тако је и Шандор Петефи највећи песник мађарског романтизма, велики Мађар, мађарски националист и борац за слободу Мађарске. У његово мађарство не смемо дирати и оно је светиња. Међутим, Шандор Петефи је по рођењу православни Србин, крштен под именом Александар Петровић, а који је школовањем и напредовањем у једној чисто мађарској средини, попут Бранислава Нушића пришао тој својој околини и искрено постао део ње. Опет, велику грешку бисмо учинили ако бисмо и оца и претке Шандора Петефија назвали Мађарима, јер они то нису били. Били су етнички Срби.
Сад се коначно враћам на Босну. Данас у Босни има Хрвата. У њихово хрватство нико не дира и не сме да дира. Међутим, историјска прича тих Хрвата је слична са цинцарском причом и са причом Бранислава Нушића и Шандора Петефија - њихови даљи преци су сви до једног етнички Срби, јер у Босни* и Херцеговини Хрвата није било. То нису хрватске историјске територије. Само, за разлику од Нушића и Петефија који су променом националне свести примили и језик народа у који су се уклопили (српски, односно мађарски), Срби Босне и Херцеговине су променом националне свести задржали свој језик, културу и све обичаје и само их преименовали у - хрватске. Тако је српски језик проглашен за хрватски, ако се њиме служи католик. Српски обичају за хрватске, ако их практикују католици. Српска имена за хрватска (нпр. Стјепан), само ако их носе католици. На делу је један прави историјски фалсификат националних размера.
А оно "Босна" сам означио звездицом, јер Хрвати јесу били присутни на северозападу Босне. Међутим, то је само данас део Босне, историјски то није Босна, већ Хрватска. Северозапад Босне почиње да се назива Босном тек од времена Турака и разграничења Аустрије са Турском у 17. веку. Једно време су Хрвати инсистирали на имену "Турска Хрватска" за ту територију, али се од тога временом одустало. Највише и због тога што су се етнички Хрвати и са те територије повукли, а на њу населили етнички Срби.
Хрватске историјске етничке територије су средња и северна Далмација, Хрватска (регија) са северозападном Босном и један део Славоније са неутврђеним простирањем на исток, јер су и на истоку (Војводина) живели православни Срби. Већинско присуство Срба у тим територијама (читава Славонија, читава Далмација, северозападна Босна и пола Хрватске) је резултат повлачења хрватског племства и становништва пред Турцима (у којем су се раселили чак до Чешке!) и насељавања Срба. Читаво становништво те територије је младо и потиче из 15, 16 и 17. века, када се доселило са подручја Рашке, Босне, Зете и Херцеговине. Одатле и истоветност језика, сличности у ношњи (Црна Гора и Лика) и такви куриозитети да се надомак Загреба гусла о Смедереву и Крушевцу, кнезу Лазару и деспоту Бранковићу. Хрватско становништво је опстало једино по градовима и острвима, где се измешало са надолазећим Србима, који су непрекидно пристизали.
А што се тиче православно-католичке поделе на Србе и Хрвате, то је продукт најновијег доба. У Средњем веку, сви Хрвати су били католици, док је Срба било и православаца и католика. На пример, пре светог Саве, чак 50% Срба је било католичке вероисповести, а по некима су сви Срби, када су примали хришћанство, то учинили из Рима и по латинском обреду. А и није никаква тајна да су барем два Немањића отворено преговарала са папом о преласку читаве државе на католичанство. Да је то којим случајем и урађено, питање је колико би данас уопште и постојали Хрвати као нација. Простом српском католичком пуку је у 19. веку најбитније било само да има народне вође католичке вероисповести. То није могао да нађе код Срба, па је прибегао Хрватима и хрватском имену. Да је след историјских догађаја био друкчији, Хрвати би данас можда били само национална мањина у Србији без матичне државе, попут Буњеваца, Русина или Горанаца.
koga interesuje nek poseti doticnu stranu ps nek replicira dakle strana 3 broj 56
