- Poruka
- 67.108
... i to je jako dobra stvar za naš kontinent
Piše David Laufer
...ili nije?
Evropa postaje restoran i muzejski eksponat
Danas je zapravo sve “post”. Istorijski centar je postfeudalni, ili postsiromašan, a sigurno je samo to da nije ono što je nekada bio i da nema iste funkcije. Ono što vidimo nije ništa drugo do fasada koja postoji samo da bi postojala i “izgledala”, što i jeste njena osnovna svrha. U prodavnicama koje prodaju farmerke napravljene u Vijetnamu, plafonske grede su ukrašene zmajevima iz 19. veka, u baru sa hamburgerima, jela prolaze kroz elegantan prozor koji je osvetljen električnim plavim neonskim svetlima. Postindustrijske zone su poslednje doživele muzeifikaciju, i one su jedine za koje se zaista može reći da su “post-nešto”, ali isto tako one i izdaju ekonomsku i društvenu realnost čitavog grada, a možda čak i čitavog Starog kontinenta, koji je potpuno postproduktivan.
Ali zašto žudeti za danima kada su ljudi bili uglavnom nepismeni i radili po 80 časova nedeljno na poslovima koji lome kosti i isisavaju dušu, umirući sa manje od 60 godina?
Umesto da čekate na sporu smrt u tamnicama Conciergerie, ili Chateau de Chillon (Zamak Šijon), ili Ducal Palace of Mantua (Vojvodska palata u Mantovi), daleko je prijatnije posetiti ih kao turističke atrakcije, sa bezbedne vremenske distance, naročito kada znate da vas nakon toga čeka obilan ručak u nekoj skockanoj taverni na trgu. Muke i patnje naših dalekih srodnika samo će povećati naše zadovoljstvo što možemo da uživamo u tako dobrom ručku bez ikakvih bolova. I to je sve, apsolutno sve što ćemo iz toga izvući: „ekspirijens”, kako se sada kaže. Ovakve stvari više ne služe ničemu osim našem zadovoljstvu, oslobađanju od dosade i ubijanju vremena.
Jer kome je zaista stalo do toga da sazna šta se dešavalo u palati Rozenborg u Kopenhagenu, u Beton hali pokraj Save ili u Ca’ d’Oro u Veneciji? Dođemo, vidimo, oduševimo se, fotografišemo i onda nastavimo dalje.
Ova mesta više nisu produktivna i više ne ispunjavaju svoje primarne funkcije. Ipak, i turizam je industrija. On čini gotovo 10% ukupnog BDP-a EU. Pođimo od Hrvatske, koja četvrtinu svoje privrede (u stvarnosti blizu polovine ako u obzir uzmemo i indirektne prihode) duguje turizmu, dok mu Irska duguje samo 3%. Srpskih 2,2%, više od deset puta manje od Hrvatske, stalno raste i deluje da bi uskoro moglo da postane mnogo unosnije. Procenjuje se da je jedan od jedanaest poslova u svetu danas vezan za turizam. A Evropa, sa svojom istorijom, svojom geografijom i svojim nepreglednim arhitektonskim i umetničkim bogatstvom, sa te tačke gledišta može da se raduje blistavoj budućnosti.
Projekcije su takođe eksponencijalne. Pre samo 14 godina, 500 miliona ljudi došlo je na naš kontinent da se čudi pred našim umetninama što oduzimaju dah. Očekuje se da će sledeće godine taj broj dostići 750 miliona. Evropa, koja je zapravo i izmislila muzeje, malo-pomalo za ostatak sveta postaje tematski park i restoran, a mi zbog toga možemo biti ispunjeni radošću ili gorčinom. Samo budućnost će nam reći da li je ova tranzicija (koja možda deluje neizbežno, ali nije) bila pametna ili glupa.
Tako je Evropa sada smeštena iza staklenog zida, kao ogromni muzejski eksponat. Prolila je krv, znoj i suze, vitlala mačevima po čitavoj zemaljskoj kugli iz najluđih razloga, snažno je verovala u sopstvenu univerzalnost, izmislila pismenost i motor sa unutrašnjim sagorevanjem i ko zna šta sve još ne, a zatim poslušno izvršila samoubistvo u poplavi čelika i vatre od 1914. do 1945. Što ne znači da je postala neproduktivna. Danas uglavnom proizvodi računovođe, advokate, bankare, tatu umetnike, psihologe i trenere, frizere i menadžere.
Posle vekova neprekidnih ratova, trebalo bi skoro da govorimo o kolektivnoj posttraumatskoj nezi. Kada Evropi danas trebaju automobili, telefoni ili kardigani od 50% kašmira, ona mora da se osloni na druge, jer tamo gde su se proizvodila sva ova dobra, ljudi se više ne zamaraju tim pitanjima, već su zainteresovani za budućnost. Evropljani se suočavaju sa prošlošću. Njihovo bogatstvo sada počiva na postindustrijskim zonama, postaristokratskim istorijskim centrima, postkolonijalnim palatama, postarbitrarnim zatvorima i posthrišćanskim katedralama.
Piše David Laufer
...ili nije?
Evropa postaje restoran i muzejski eksponat
Danas je zapravo sve “post”. Istorijski centar je postfeudalni, ili postsiromašan, a sigurno je samo to da nije ono što je nekada bio i da nema iste funkcije. Ono što vidimo nije ništa drugo do fasada koja postoji samo da bi postojala i “izgledala”, što i jeste njena osnovna svrha. U prodavnicama koje prodaju farmerke napravljene u Vijetnamu, plafonske grede su ukrašene zmajevima iz 19. veka, u baru sa hamburgerima, jela prolaze kroz elegantan prozor koji je osvetljen električnim plavim neonskim svetlima. Postindustrijske zone su poslednje doživele muzeifikaciju, i one su jedine za koje se zaista može reći da su “post-nešto”, ali isto tako one i izdaju ekonomsku i društvenu realnost čitavog grada, a možda čak i čitavog Starog kontinenta, koji je potpuno postproduktivan.
Ali zašto žudeti za danima kada su ljudi bili uglavnom nepismeni i radili po 80 časova nedeljno na poslovima koji lome kosti i isisavaju dušu, umirući sa manje od 60 godina?
Umesto da čekate na sporu smrt u tamnicama Conciergerie, ili Chateau de Chillon (Zamak Šijon), ili Ducal Palace of Mantua (Vojvodska palata u Mantovi), daleko je prijatnije posetiti ih kao turističke atrakcije, sa bezbedne vremenske distance, naročito kada znate da vas nakon toga čeka obilan ručak u nekoj skockanoj taverni na trgu. Muke i patnje naših dalekih srodnika samo će povećati naše zadovoljstvo što možemo da uživamo u tako dobrom ručku bez ikakvih bolova. I to je sve, apsolutno sve što ćemo iz toga izvući: „ekspirijens”, kako se sada kaže. Ovakve stvari više ne služe ničemu osim našem zadovoljstvu, oslobađanju od dosade i ubijanju vremena.
Jer kome je zaista stalo do toga da sazna šta se dešavalo u palati Rozenborg u Kopenhagenu, u Beton hali pokraj Save ili u Ca’ d’Oro u Veneciji? Dođemo, vidimo, oduševimo se, fotografišemo i onda nastavimo dalje.
Ova mesta više nisu produktivna i više ne ispunjavaju svoje primarne funkcije. Ipak, i turizam je industrija. On čini gotovo 10% ukupnog BDP-a EU. Pođimo od Hrvatske, koja četvrtinu svoje privrede (u stvarnosti blizu polovine ako u obzir uzmemo i indirektne prihode) duguje turizmu, dok mu Irska duguje samo 3%. Srpskih 2,2%, više od deset puta manje od Hrvatske, stalno raste i deluje da bi uskoro moglo da postane mnogo unosnije. Procenjuje se da je jedan od jedanaest poslova u svetu danas vezan za turizam. A Evropa, sa svojom istorijom, svojom geografijom i svojim nepreglednim arhitektonskim i umetničkim bogatstvom, sa te tačke gledišta može da se raduje blistavoj budućnosti.
Projekcije su takođe eksponencijalne. Pre samo 14 godina, 500 miliona ljudi došlo je na naš kontinent da se čudi pred našim umetninama što oduzimaju dah. Očekuje se da će sledeće godine taj broj dostići 750 miliona. Evropa, koja je zapravo i izmislila muzeje, malo-pomalo za ostatak sveta postaje tematski park i restoran, a mi zbog toga možemo biti ispunjeni radošću ili gorčinom. Samo budućnost će nam reći da li je ova tranzicija (koja možda deluje neizbežno, ali nije) bila pametna ili glupa.
Tako je Evropa sada smeštena iza staklenog zida, kao ogromni muzejski eksponat. Prolila je krv, znoj i suze, vitlala mačevima po čitavoj zemaljskoj kugli iz najluđih razloga, snažno je verovala u sopstvenu univerzalnost, izmislila pismenost i motor sa unutrašnjim sagorevanjem i ko zna šta sve još ne, a zatim poslušno izvršila samoubistvo u poplavi čelika i vatre od 1914. do 1945. Što ne znači da je postala neproduktivna. Danas uglavnom proizvodi računovođe, advokate, bankare, tatu umetnike, psihologe i trenere, frizere i menadžere.
Posle vekova neprekidnih ratova, trebalo bi skoro da govorimo o kolektivnoj posttraumatskoj nezi. Kada Evropi danas trebaju automobili, telefoni ili kardigani od 50% kašmira, ona mora da se osloni na druge, jer tamo gde su se proizvodila sva ova dobra, ljudi se više ne zamaraju tim pitanjima, već su zainteresovani za budućnost. Evropljani se suočavaju sa prošlošću. Njihovo bogatstvo sada počiva na postindustrijskim zonama, postaristokratskim istorijskim centrima, postkolonijalnim palatama, postarbitrarnim zatvorima i posthrišćanskim katedralama.
