igracina:
a da tebi odseku onu stvari shto si pravio, a nisi mislio? u zamenu za abortus? mozhe to?
btw, abortusa je bilo i bice...ako ne legalno, onda kod neke babe...a mozes i ti da otvorish prihvatilishte za bebe
Драгољуб Дража Михаиловић
- Začetnik teme aleks1
- Datum pokretanja
a da tebi odseku onu stvari shto si pravio, a nisi mislio? u zamenu za abortus? mozhe to?
btw, abortusa je bilo i bice...ako ne legalno, onda kod neke babe...a mozes i ti da otvorish prihvatilishte za bebe
Svabov
Buduća legenda
- Poruka
- 25.294
jagodica:
e upravo to. ONA odlucuje a ne tamo neka crkva sa svojim smesnim pravilima i moralnim besposlicama.
Човек не настаје рађањем, него зачећем. Дакле, абортус је убиство!!!
Србију су од комуниста очистили заједно Србски Добровољци, Недићеве Страже, Четници Драже Михаиловића и Четници Косте Пећанца. То је био заједнички Србски национални фронт и да је тако било од почетка до краја где би нам крај био.
Србију су од комуниста очистили заједно Србски Добровољци, Недићеве Страже, Четници Драже Михаиловића и Четници Косте Пећанца. То је био заједнички Србски национални фронт и да је тако било од почетка до краја где би нам крај био.
Svabov
Buduća legenda
- Poruka
- 25.294
drinjaca:
ne nastaje zacecem nego rodjenjem i vaspotanjem.
drinjaca:
e srbine, jel te neko nekad ucio pravopis? Da se kod imena i naslova ne pise svaka rec velikim slovom? Osim u engleskom jeziku naravno...
Kazanova
Ističe se
- Poruka
- 2.134
igracina:
Bravo splacino! Samo mislim da si pogresio rubriku, ovo je istorija a ne ljubav i seks. 'Ajde predji tamo pa da o tim temama mozemo normalno da razgovaramo. Vidim da smo po tim pitanjima isto vaspitani (ruku na srce) slicne stavove imamo... al' nemoj samo tvoj karakter da ispliva ili neka senzacionalna otkrica da otkrivas, objasnjavas...
Nije istorija za tebe, veruj mi!
Evo malo za druga Marka nesto o Vinstonu Cercilu, coveku koji je izneverio svog jedinog saveznika na Balkanu i vladu kojoj je pruzao utociste i dobrodoslicu u Londonu, zarad trulog kompromisa sa Staljinom.
On je bio svestan ogromne greske koju je napravio i vise puta se pokajao.
Evo nekih istorijskih fakata o tome.
In a letter published in Reynolds News on May 19th, 1946, Mr Churchill said amongst other things that he has
"no sympathy with the Communists and crypto-Communists in this country who are endeavouring to deny General Mihailovich a fair trial. He it was who took the lead in making the revolution in Yugoslavia which played a part delaying the German attack on Russia by several weeks."
Churchill threw British support to the Communist Partisan leader Tito. What a victory for Tito would mean was no secret to Churchill. When an aide pointed out that Tito intended to transform Yugoslavia into a Communist dictatorship on the Stalinist model, Churchill retorted: "Do you intend to live there?" What a humanitarian.
odlomak iz govora u Fultonu iz 1946.
A shadow has fallen upon the scenes so lately lighted by the Allied victory. Nobody knows what Soviet Russia and its Communist international organization intends to do in the immediate future, or what are the limits, if any, to their expansive and proselytizing tendencies. I have a strong admiration and regard for the valiant Russian people and for my wartime comrade, Marshal Stalin.
It is my duty however, for I am sure you would wish me to state the facts as I see them to you, to place before you certain facts about the present position in Europe.
From Stettin in the Baltic to Trieste in the Adriatic, an iron curtain has descended across the Continent. Behind that line lie all the capitals of the ancient states of Central and Eastern Europe. Warsaw, Berlin, Prague, Vienna, Budapest, Belgrade, Bucharest and Sofia, all these famous cities and the populations around them lie in what I must call the Soviet sphere, and all are subject in one form or another, not only to Soviet influence but to a very high and, in many cases, increasing measure of control from Moscow.
The Communist parties, which were very small in all these Eastern States of Europe, have been raised to pre-eminence and power far beyond their numbers and are seeking everywhere to obtain totalitarian control. Police governments are prevailing in nearly every case, and so far, except in Czechoslovakia, there is no true democracy.
An attempt is being made by the Russians in Berlin to build up a quasi-Communist party in their zone of Occupied Germany by showing special favors to groups of left-wing German leaders. At the end of the fighting last June, the American and British Armies withdrew westwards, in accordance with an earlier agreement, to a depth at some points of 150 miles upon a front of nearly four hundred miles, in order to allow our Russian allies to occupy this vast expanse of territory which the Western Democracies had conquered.
If now the Soviet Government tries, by separate action, to build up a pro-Communist Germany in their areas, this will cause new serious difficulties in the British and American zones, and will give the defeated Germans the power of putting themselves up to auction between the Soviets and the Western Democracies. Whatever conclusions may be drawn from these facts - and facts they are - this is certainly not the Liberated Europe we fought to build up. Nor is it one which contains the essentials of permanent peace.In front of the iron curtain which lies across Europe are other causes for anxiety. In Italy the Communist Party is seriously hampered by having to support the Communist-trained Marshal Tito's claims to former Italian territory at the head of the Adriatic.
However, in a great number of countries, far from the Russian frontiers and throughout the world, Communist fifth columns are established and work in complete unity and absolute obedience to the directions they receive from the Communist center. Except in the British Commonwealth and in the United States where Communism is in its infancy, the Communist parties or fifth columns constitute a growing challenge and peril to Christian civilization. These are somber facts for anyone to have to recite on the morrow of a victory gained by so much splendid comradeship in arms and in the cause of freedom and democracy; but we should be most unwise not to face them squarely while time remains.
I do not believe that Soviet Russia desires war. What they desire is the fruits of war and the indefinite expansion of their power and doctrines. But what we have to consider here today while time remains, is the permanent prevention of war and the establishment of conditions of freedom and democracy as rapidly as possible in all countries. Our difficulties and dangers will not be removed by closing our eyes to them. They will not be removed by mere waiting to see what happens; nor will they be removed by a policy of appeasement. What is needed is a settlement, and the longer this is delayed, the more difficult it will be and the greater our dangers will become.
DA LI IMA, DA LI IMA
MEDJ' SRBIMA TOGA,
KO NE SLAVI DRAZU POKOJNOGA?
DJENERALE, DA TE NIJE BILO,
SRPSKO BI SE IME UGASILO!
On je bio svestan ogromne greske koju je napravio i vise puta se pokajao.
Evo nekih istorijskih fakata o tome.
In a letter published in Reynolds News on May 19th, 1946, Mr Churchill said amongst other things that he has
"no sympathy with the Communists and crypto-Communists in this country who are endeavouring to deny General Mihailovich a fair trial. He it was who took the lead in making the revolution in Yugoslavia which played a part delaying the German attack on Russia by several weeks."
Churchill threw British support to the Communist Partisan leader Tito. What a victory for Tito would mean was no secret to Churchill. When an aide pointed out that Tito intended to transform Yugoslavia into a Communist dictatorship on the Stalinist model, Churchill retorted: "Do you intend to live there?" What a humanitarian.
odlomak iz govora u Fultonu iz 1946.
A shadow has fallen upon the scenes so lately lighted by the Allied victory. Nobody knows what Soviet Russia and its Communist international organization intends to do in the immediate future, or what are the limits, if any, to their expansive and proselytizing tendencies. I have a strong admiration and regard for the valiant Russian people and for my wartime comrade, Marshal Stalin.
It is my duty however, for I am sure you would wish me to state the facts as I see them to you, to place before you certain facts about the present position in Europe.
From Stettin in the Baltic to Trieste in the Adriatic, an iron curtain has descended across the Continent. Behind that line lie all the capitals of the ancient states of Central and Eastern Europe. Warsaw, Berlin, Prague, Vienna, Budapest, Belgrade, Bucharest and Sofia, all these famous cities and the populations around them lie in what I must call the Soviet sphere, and all are subject in one form or another, not only to Soviet influence but to a very high and, in many cases, increasing measure of control from Moscow.
The Communist parties, which were very small in all these Eastern States of Europe, have been raised to pre-eminence and power far beyond their numbers and are seeking everywhere to obtain totalitarian control. Police governments are prevailing in nearly every case, and so far, except in Czechoslovakia, there is no true democracy.
An attempt is being made by the Russians in Berlin to build up a quasi-Communist party in their zone of Occupied Germany by showing special favors to groups of left-wing German leaders. At the end of the fighting last June, the American and British Armies withdrew westwards, in accordance with an earlier agreement, to a depth at some points of 150 miles upon a front of nearly four hundred miles, in order to allow our Russian allies to occupy this vast expanse of territory which the Western Democracies had conquered.
If now the Soviet Government tries, by separate action, to build up a pro-Communist Germany in their areas, this will cause new serious difficulties in the British and American zones, and will give the defeated Germans the power of putting themselves up to auction between the Soviets and the Western Democracies. Whatever conclusions may be drawn from these facts - and facts they are - this is certainly not the Liberated Europe we fought to build up. Nor is it one which contains the essentials of permanent peace.In front of the iron curtain which lies across Europe are other causes for anxiety. In Italy the Communist Party is seriously hampered by having to support the Communist-trained Marshal Tito's claims to former Italian territory at the head of the Adriatic.
However, in a great number of countries, far from the Russian frontiers and throughout the world, Communist fifth columns are established and work in complete unity and absolute obedience to the directions they receive from the Communist center. Except in the British Commonwealth and in the United States where Communism is in its infancy, the Communist parties or fifth columns constitute a growing challenge and peril to Christian civilization. These are somber facts for anyone to have to recite on the morrow of a victory gained by so much splendid comradeship in arms and in the cause of freedom and democracy; but we should be most unwise not to face them squarely while time remains.
I do not believe that Soviet Russia desires war. What they desire is the fruits of war and the indefinite expansion of their power and doctrines. But what we have to consider here today while time remains, is the permanent prevention of war and the establishment of conditions of freedom and democracy as rapidly as possible in all countries. Our difficulties and dangers will not be removed by closing our eyes to them. They will not be removed by mere waiting to see what happens; nor will they be removed by a policy of appeasement. What is needed is a settlement, and the longer this is delayed, the more difficult it will be and the greater our dangers will become.
DA LI IMA, DA LI IMA
MEDJ' SRBIMA TOGA,
KO NE SLAVI DRAZU POKOJNOGA?
DJENERALE, DA TE NIJE BILO,
SRPSKO BI SE IME UGASILO!
9. И велики државник Винстон Черчил је у свом историјском говору у Фултону јавно жалио своју страховиту ратну грешку, коју је учинио ђенералу Михаиловићу, и коначно признао, да му је безгранично жао што је упознао комунисту Тита!
OK, kazi na kom mestu u svom govoru u Fultonu Cercil eksplicitno pomiunje ili Drazu Mihajlovica ili cetnike, i kazi mi gde on eksplicitno pominje da zali zato sto je ikada upoznao Tita.
I jos jedna stvar, ti, ili si slep, ili se pravis da si slep - Ja sam vec dva puta slao post u kom sam citirao trecu stvaku iz tvog uvodnog posta, i zahtevao objasnjenje - Ti, (ili taj istoricar) na pocetku tvrdis kako su cetnici zajedno sa Crvenom armijom oslobodili Srbiju, a posle porices da si to bilo kad rekao - dakle, objasnjenje je zaista potrebno.
OK, kazi na kom mestu u svom govoru u Fultonu Cercil eksplicitno pomiunje ili Drazu Mihajlovica ili cetnike, i kazi mi gde on eksplicitno pominje da zali zato sto je ikada upoznao Tita.
I jos jedna stvar, ti, ili si slep, ili se pravis da si slep - Ja sam vec dva puta slao post u kom sam citirao trecu stvaku iz tvog uvodnog posta, i zahtevao objasnjenje - Ti, (ili taj istoricar) na pocetku tvrdis kako su cetnici zajedno sa Crvenom armijom oslobodili Srbiju, a posle porices da si to bilo kad rekao - dakle, objasnjenje je zaista potrebno.
Изгледа да смо били код истог наставника.
Svabov
Buduća legenda
- Poruka
- 25.294
marko:
Nije neophodno da Cercil spominje eksplicitno Drazu Mihailovica. On u tom govoru spominje Broza, eksplicitno i osudjuje njegove namere. Takodje jasno se distancira i kaje od onoga sto je u istocnoj Evropi desava i njegovim delovanjem, a pre svega, kao posledica gajenja izvesnog (kasnije se ispostavilo, laznog) poverenja prema Staljinu, i na sta Evropa lici posle II svetskog rata, narocito istocna Evropa. Broz je jedini istocnoevropski diktator (izuzimajuci Staljina naravno) cije ime on eksplicitno pominje i od cijih aktivnosti se distancira. To dovoljno govori.
Nemoj samo da mi se zadrzavas na nekim tehnickim detaljima ili analogijama ili gramatickim tumacenjima njegovih recenica jer je to u potpunosti irelevantno. Broz jeste bio komunisticki diktator i jedno od olicenja totalitarnog sveta.
Ono sto je vazno, to je da je govor u Fultonu od najveceg istorijskog znacaja i jedan od dva najvaznija govora Premijera Cercila u kome se po PRVI PUT pominje izraz "iron curtain" gvozdena zavesa i time, bar formalno otpocinje tzv. hladni rat.
Iz njegovih istupa tokom sramnog sudjenja generalu Mihailovicu moze najbolje da se vidi koliku je gresku napravio, a i iz njegovih spisa koja imaju karakter memoara.
Ali ja ne nameravam da branim Cercila. Njegove greske su ogromne na Balkanu. Posledice toga se i dan danas osecaju.
Ovo sa Crvenom Armijom i razne terminoloske doskocice kojima pokusavas da se sluzis i koje mi imputiras, necu da komentarisem, iz razloga sto su vise nego irelevantne.
Vreme je doslo da se sa dostignucima komunisticke revolucije vec jednom zavrsi.
Jako je potrebna dekomunizacija i lustracija, pod udar kojih bi razmisljanje slicno tvome bilo okarakterisano onako kako i jeste - nazadno, stetno, kontraproduktivno, nedemokratsko i neliberalno!
S VEROM U BOGA
ZA KRALJA I OTADZBINU!!!
Haha, covece... Najpre kazes, ili citiras, kako je Cercil u svom govoru u Fultonu "javno zalio strahovitu gresku koju je ucunio Drazi Mihajlovicu", a onda kazes kako Cercil nema potrebe da eksplicitno pominje Drazu... Pa, ili ce ga "javno zaliti", ili ga nece ni pominjati, ne moze biti i jedno i drugo u isto vreme...
Sto se tice pominjanja Tita, Cercil pominje Jugoslovenske zahteve za prikljucivanje pojedinih podrucija Italije, koji su naseljeni iskljucivo Slovenackim stanovnistvom. Valjda i sam znas da je u pogranicnim delovima Italije zivelo oko 500 000 Slovenaca. A sa obzirom da je Jugoslavija bila na pobednickoj strani u WW II, a Italija na porazenoj, ja ne znam zbog cega bi ovaj zahtev bio nelogican. To sto su Anglo-Americke trupe dugo nakon rata vrsile okupaciju Italije, to je OK, ali ako ako Jugoslavija trazi pripajanje izvesnih teritorija koje su naseljene Jugoslovenima (Slovencima), onda je to zlocin. Stvarno mi ne ide u glavu.
A sto se tice Crvene Armije, ja nisam pokusao nista da imputiram, nego sam samo citirao trecu stavku iz tvog uvodnog posta, i trazio objasnjenje. Na to objasnjenje jos uvek cekam.
Sto se tice pominjanja Tita, Cercil pominje Jugoslovenske zahteve za prikljucivanje pojedinih podrucija Italije, koji su naseljeni iskljucivo Slovenackim stanovnistvom. Valjda i sam znas da je u pogranicnim delovima Italije zivelo oko 500 000 Slovenaca. A sa obzirom da je Jugoslavija bila na pobednickoj strani u WW II, a Italija na porazenoj, ja ne znam zbog cega bi ovaj zahtev bio nelogican. To sto su Anglo-Americke trupe dugo nakon rata vrsile okupaciju Italije, to je OK, ali ako ako Jugoslavija trazi pripajanje izvesnih teritorija koje su naseljene Jugoslovenima (Slovencima), onda je to zlocin. Stvarno mi ne ide u glavu.
A sto se tice Crvene Armije, ja nisam pokusao nista da imputiram, nego sam samo citirao trecu stavku iz tvog uvodnog posta, i trazio objasnjenje. Na to objasnjenje jos uvek cekam.
xysve
Zainteresovan član
- Poruka
- 214
S` VEROM U BOGA
ZA KRALJA I OTADZBINU!!! 8)
ZA KRALJA I OTADZBINU!!! 8)
PAC-PAC
Domaćin
- Poruka
- 3.894
Друже Марко, ово друже знам да прихваташ са одушевљењем, јер чега се паметан стиди тиме се будала поноси, али нема везе.
Поменуо си на почетку дискусије некакве скојевце који су испрашили тур Дражи, пре ће бити око милион Совјета у октобру'44-те, сад да ли су били скојевци не бих знао да ти кажем.
У сваком случају, рат 90-тих је показао праву природу комуниста и њихове власти, тековине НОБ-а су бљеснуле пуним сјајем, неко помену кољаче националисте, чисто ваљда зарад баланса усташама, а ја их сад питам где су били националисти у овом рату?
Може ли неко да ме убеди да је Дража имао нешто и са овим покољем?
Хоће ли неко рећи да су за овај рат криви националисти, без обзира што су га водили комунисти са својим војним и паравојним формацијама?
Може ли неко да побије чињеницу да нико није могао да оформи јединицу без амина комуниста?
Може ли ико да побије чињеницу да грађански рат никад није ни престао за време комунистичке окупације Југославије, или прецизније речено Србије, пошто су други радили шта су хтели, само ми немојте рећи да ни то нико није видео?
Зар су националисти сломили грађанско друштво и увели нас све у хаос?
Наравно да нису, јер нити су били у прилици за тако нешто нити је грађанско друштво постојало, оно никад ни не постоји у комунистичкој држави, осим у главама чланова партије који су се престројилки у разне НВО-е и сад вриште како су националисти криви за све.
Сви су криви а Дража највише, ко зна, биће да је стварно комунизам бољи од поретка за који се Дража борио, биће да је бољи од тог грађанског друштва о којем се толико прича а нико не зна како изгледа, или можда зна али нас завлачи?
Биће да је Дража убијао и своје саборце у балканским ратовима, у Великом рату па и после њега, биће да је све то урадио и још добио чинове за то па чак и генералски. То је онај чин, који је, како неко стручан на овом форуму рече, неосновано добио.
Биће да је Коча Поповић, шпански борац и немачки робијаш, пуштен и враћен у Србију по налогу Гестапоа, компетентнији по том питању. Није битно што је Дража завршио све потрбне школе, положио све испите, одкомандовао пуком како је ПС налагало, Коча је Коча, понављача Крцуна не смем ни да спомињем.
Није битно ни што је најмлађи предратни доктор наука био у равногорском покрету, није битно ни што су све странке, сем комунистичке и две усташке, биле у покрету, ни то што је сва муслиманска интелигенције била у покрету, ништа није битно, битни су понављачи и несвршене занатлије.
Разлика између нациста, усташа и вас, комуниста, је у томе што они убијају само живе а ви и мртве, и то понајвише, ако треба и по сто пута.
У томе се и огледа величина Драже Михаиловића- и мртвог га се плашите јер знате да га нисте убили, нити ће вам то икада поћи за руком.
Поменуо си на почетку дискусије некакве скојевце који су испрашили тур Дражи, пре ће бити око милион Совјета у октобру'44-те, сад да ли су били скојевци не бих знао да ти кажем.
У сваком случају, рат 90-тих је показао праву природу комуниста и њихове власти, тековине НОБ-а су бљеснуле пуним сјајем, неко помену кољаче националисте, чисто ваљда зарад баланса усташама, а ја их сад питам где су били националисти у овом рату?
Може ли неко да ме убеди да је Дража имао нешто и са овим покољем?
Хоће ли неко рећи да су за овај рат криви националисти, без обзира што су га водили комунисти са својим војним и паравојним формацијама?
Може ли неко да побије чињеницу да нико није могао да оформи јединицу без амина комуниста?
Може ли ико да побије чињеницу да грађански рат никад није ни престао за време комунистичке окупације Југославије, или прецизније речено Србије, пошто су други радили шта су хтели, само ми немојте рећи да ни то нико није видео?
Зар су националисти сломили грађанско друштво и увели нас све у хаос?
Наравно да нису, јер нити су били у прилици за тако нешто нити је грађанско друштво постојало, оно никад ни не постоји у комунистичкој држави, осим у главама чланова партије који су се престројилки у разне НВО-е и сад вриште како су националисти криви за све.
Сви су криви а Дража највише, ко зна, биће да је стварно комунизам бољи од поретка за који се Дража борио, биће да је бољи од тог грађанског друштва о којем се толико прича а нико не зна како изгледа, или можда зна али нас завлачи?
Биће да је Дража убијао и своје саборце у балканским ратовима, у Великом рату па и после њега, биће да је све то урадио и још добио чинове за то па чак и генералски. То је онај чин, који је, како неко стручан на овом форуму рече, неосновано добио.
Биће да је Коча Поповић, шпански борац и немачки робијаш, пуштен и враћен у Србију по налогу Гестапоа, компетентнији по том питању. Није битно што је Дража завршио све потрбне школе, положио све испите, одкомандовао пуком како је ПС налагало, Коча је Коча, понављача Крцуна не смем ни да спомињем.
Није битно ни што је најмлађи предратни доктор наука био у равногорском покрету, није битно ни што су све странке, сем комунистичке и две усташке, биле у покрету, ни то што је сва муслиманска интелигенције била у покрету, ништа није битно, битни су понављачи и несвршене занатлије.
Разлика између нациста, усташа и вас, комуниста, је у томе што они убијају само живе а ви и мртве, и то понајвише, ако треба и по сто пута.
У томе се и огледа величина Драже Михаиловића- и мртвог га се плашите јер знате да га нисте убили, нити ће вам то икада поћи за руком.
Нека је Царство Небеско великом ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу!
Све што је речено од стране мог претходника стоји!
И...
НЕКА ЈЕ СРЕЋНА КРСНА СЛАВА КРАЉЕВСКОМ ДОМУ КАРАЂОРЂЕВИЋА - СВЕТИ АПОСТОЛ АНДРЕЈ ПРВОЗВАНИ!!!
"...ДА ЗАСИЈА КРУНА НЕМАЊИЋА
НА ПРЕСТОЛУ КАРАЂОРЂЕВИЋА."
Све што је речено од стране мог претходника стоји!
И...
НЕКА ЈЕ СРЕЋНА КРСНА СЛАВА КРАЉЕВСКОМ ДОМУ КАРАЂОРЂЕВИЋА - СВЕТИ АПОСТОЛ АНДРЕЈ ПРВОЗВАНИ!!!
"...ДА ЗАСИЈА КРУНА НЕМАЊИЋА
НА ПРЕСТОЛУ КАРАЂОРЂЕВИЋА."
Ko god tvrdi da su Radovan Karadzic i Ratko Mladic komunisti, taj pokazuje strasno neznanje. I samo mi odgovori posteno da li su srpski vojnici u Bosni i Hrvatskoj pevali "Sprem'te se, sprem'te cetnici..." ili "Partizan sam, tim se dicim..."?
A sto se tice raspolozenja Srba prema Titu, i to da li su oni njegovu vladavinu doziveli kao okupaciju, pokusacu da ilustrujem sa dva primera.
Pre nekoliko meseci NIN je vrsio anketu medju gradjanima Srbije. Anketa se ticala toga koja je istorijska licnost najvise doprinela svetskom ugledu i napretku Srbije (ili Jugoslavije). I sta mislis ko je bio na prvom mestu? Tito, ko bi drugi? (naglasavam da je anketa vrsena iskljucivo na teritoriji Srbije) Na tom TOP 10-u su svoje mesto nasli i Nikola Tesla, Vuk Karadzic, Mihajlo Pupin, kralj Petar Prvi Karadjordjevic, itd. Da li treba i da napominjem da Draze medju prvih deset nije ni bilo?
Verovatno znas da u Beogradu vec duze vreme postoji inicijativa grupe gradjana za izmestanje spomen muzeja 25.maj i Titovog groba van teritorije Srbije. Treba im 15 000 potpisa gradjana da bi predlog usao na razmatranje u skupstinu Beograda. Oni vec prakticno godinama skupljaju tih bednih 15 000 potpisa ali jos uvek nisu stigli do te cifre. U dvomilionskom gradu oni ne mogu da skupe 15 000 potpisa za izmestanje Titovog groba, zar ti treba bolji reprezent stava gradjana prema Titu i njegovoj okpuaciji?
Ili recimo da pomenemo odnos drugih naroda iz bivse Jugoslavije prema koumnistickoj okpuaciji. Letos, u avgustu, sam bio u Makedoniji. Bas tad su Makedonci proslavljali 60-tu godisnjicu zasedanja ASNOM-a (Antifasisticko Sobranje Narodnog Oslobodjenja Makedonije). Prakticno svi bilbordi po celoj Makedoniji su bili izlepljeni slikom partizana, i natpisima, otprilike "1944. - Godina kada je Makedonski narod po prvi put u svojoj istoriji postao slobodan." (iz te recenice se jasno izvlaci zakljucak i kakav su stav Makedonci imali prema zivotu u Kraljevini Jugoslaviji, i da li su to dozivljavali kao slobodu)Naravno, akciju nije organizovao SUBNOR ili tako nesto, vec vlada republike Makedonije.
Odnos hrvatskih vlasti prema Drazi smo vec apsolvirali, nema potrebe da se vracam na to.
A nadam se da si cuo da su i Bosanci vec najavili da ce Gurovicu zabraniti ulazak na teritoriju Federacije. I gde su sad one tvoje price "Draza, veliki prijatelj muslimana. Muslimani obozavaju Drazu..." Konkretni primeri negiraju ono sto ti govoris.
A sto se tice raspolozenja Srba prema Titu, i to da li su oni njegovu vladavinu doziveli kao okupaciju, pokusacu da ilustrujem sa dva primera.
Pre nekoliko meseci NIN je vrsio anketu medju gradjanima Srbije. Anketa se ticala toga koja je istorijska licnost najvise doprinela svetskom ugledu i napretku Srbije (ili Jugoslavije). I sta mislis ko je bio na prvom mestu? Tito, ko bi drugi? (naglasavam da je anketa vrsena iskljucivo na teritoriji Srbije) Na tom TOP 10-u su svoje mesto nasli i Nikola Tesla, Vuk Karadzic, Mihajlo Pupin, kralj Petar Prvi Karadjordjevic, itd. Da li treba i da napominjem da Draze medju prvih deset nije ni bilo?
Verovatno znas da u Beogradu vec duze vreme postoji inicijativa grupe gradjana za izmestanje spomen muzeja 25.maj i Titovog groba van teritorije Srbije. Treba im 15 000 potpisa gradjana da bi predlog usao na razmatranje u skupstinu Beograda. Oni vec prakticno godinama skupljaju tih bednih 15 000 potpisa ali jos uvek nisu stigli do te cifre. U dvomilionskom gradu oni ne mogu da skupe 15 000 potpisa za izmestanje Titovog groba, zar ti treba bolji reprezent stava gradjana prema Titu i njegovoj okpuaciji?
Ili recimo da pomenemo odnos drugih naroda iz bivse Jugoslavije prema koumnistickoj okpuaciji. Letos, u avgustu, sam bio u Makedoniji. Bas tad su Makedonci proslavljali 60-tu godisnjicu zasedanja ASNOM-a (Antifasisticko Sobranje Narodnog Oslobodjenja Makedonije). Prakticno svi bilbordi po celoj Makedoniji su bili izlepljeni slikom partizana, i natpisima, otprilike "1944. - Godina kada je Makedonski narod po prvi put u svojoj istoriji postao slobodan." (iz te recenice se jasno izvlaci zakljucak i kakav su stav Makedonci imali prema zivotu u Kraljevini Jugoslaviji, i da li su to dozivljavali kao slobodu)Naravno, akciju nije organizovao SUBNOR ili tako nesto, vec vlada republike Makedonije.
Odnos hrvatskih vlasti prema Drazi smo vec apsolvirali, nema potrebe da se vracam na to.
A nadam se da si cuo da su i Bosanci vec najavili da ce Gurovicu zabraniti ulazak na teritoriju Federacije. I gde su sad one tvoje price "Draza, veliki prijatelj muslimana. Muslimani obozavaju Drazu..." Konkretni primeri negiraju ono sto ti govoris.
Херцеговац
Početnik
- Poruka
- 10
de Gaulle
Draza Mihailovic
Le général de Gaulle, chef de la France libre cita è l'ordre de l'armée le général Draza Mihailovic, chef du mouvement de résistance de l'Armée Yougoslave dans la Patrie et Ministre de la Défense du Gouvernement Yougoslave en exil, et le décora de la Croix de Guerre 1939 au nom de toutes les forces de la France combattante le 2 février 1943, en faisant lire cette déclaration è toutes les troupes des Forces Francaises Libres: " Le Général de corps d'armée Dragoljub Draza Mihailovic est cité è l'ordre des armées pour les raisons suivantes: héros légendaire, symbole du patriotisme le plus pur et des vertus militaires yougoslaves les plus grandes, il n'a jamais cessé de combattre sur le sol de sa patrie occupée. Grace è l'aide que ses patriotes lui fournissent, il combat sans cesse l'armée d'occupation, travaillant ainsi è préparer l'assaut final qui amenera la libération de sa patrie et du Monde entier, cote è cote avec ceux qui n'ont jamais accepté qu'un grand pays puisse se soumettre è un occupant brutal."
Командант француског покрета отпора, генерал Де Гол, одликовао је генерала Дражу Михаиловића Ратним крстом. Уз овај орден он је издао и похвалну наредбу, која је 2. фебруара 1943. године прочитана свим француским јединицама: "Армијски генерал Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу."
Посјетите:
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=82&postdays=0&postorder=asc&start=0
па се увјерите и својим очима!!!
На http://www.pogledi.co.yu/ можете пронаћи још много тога у вези ИСТИНЕ О ЧИЧИ.
Препоручујем и књигу М. Самарџића Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета!!!
А овим ерво-слинавцима поручујем
КЊИГУ У РУКЕ!!!
Draza Mihailovic
Le général de Gaulle, chef de la France libre cita è l'ordre de l'armée le général Draza Mihailovic, chef du mouvement de résistance de l'Armée Yougoslave dans la Patrie et Ministre de la Défense du Gouvernement Yougoslave en exil, et le décora de la Croix de Guerre 1939 au nom de toutes les forces de la France combattante le 2 février 1943, en faisant lire cette déclaration è toutes les troupes des Forces Francaises Libres: " Le Général de corps d'armée Dragoljub Draza Mihailovic est cité è l'ordre des armées pour les raisons suivantes: héros légendaire, symbole du patriotisme le plus pur et des vertus militaires yougoslaves les plus grandes, il n'a jamais cessé de combattre sur le sol de sa patrie occupée. Grace è l'aide que ses patriotes lui fournissent, il combat sans cesse l'armée d'occupation, travaillant ainsi è préparer l'assaut final qui amenera la libération de sa patrie et du Monde entier, cote è cote avec ceux qui n'ont jamais accepté qu'un grand pays puisse se soumettre è un occupant brutal."
Командант француског покрета отпора, генерал Де Гол, одликовао је генерала Дражу Михаиловића Ратним крстом. Уз овај орден он је издао и похвалну наредбу, која је 2. фебруара 1943. године прочитана свим француским јединицама: "Армијски генерал Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу."
Посјетите:
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=82&postdays=0&postorder=asc&start=0
па се увјерите и својим очима!!!
На http://www.pogledi.co.yu/ можете пронаћи још много тога у вези ИСТИНЕ О ЧИЧИ.
Препоручујем и књигу М. Самарџића Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета!!!
А овим ерво-слинавцима поручујем
КЊИГУ У РУКЕ!!!
PAC-PAC
Domaćin
- Poruka
- 3.894
Друже Марко, констатација са предходног јављања и даље стоји, исувише ти је неодређен одговор аи примеери ти нису неки, уз то ако ти се узму извори података слободно се може рећи да одговора нема.
Што се тиче НИН-а, још и некако, али што се тиче Београда никако.
Причаш о граду од 2 милиона становника, граду који је пре рата имао неких 500.000 становника са свим приградским насељима, сад на то одби страховите губитке за време немачке, и још страшније за време коннуистичке окупације и доћи ћеш до чињенице, који ти веома добро знаш али је не помињеш, да је Београд на силу насељаван и то пробраним кадром.
Тај чувени "круг двојке" је створио Богдан Мирсада Богдановић(чудне ли комбинације али другом приликом о томе) тако што је срушио 3/4 Дорћола, значи срца старог, господског, српског и хришћанског Београда.
Погледај какви ликови стижу оданде и на основу њиховог порекла ћеш видети како су и зашто уопште стигли у Београд.
Што неко не пита српско село које храни ту гамад шта мисли о свему томе?
У сваком случају, свима који су се ужелели Броза од свег срца желим да му се придруже у што скорије време, неке користи и од леукемије.
Што се тиче НИН-а, још и некако, али што се тиче Београда никако.
Причаш о граду од 2 милиона становника, граду који је пре рата имао неких 500.000 становника са свим приградским насељима, сад на то одби страховите губитке за време немачке, и још страшније за време коннуистичке окупације и доћи ћеш до чињенице, који ти веома добро знаш али је не помињеш, да је Београд на силу насељаван и то пробраним кадром.
Тај чувени "круг двојке" је створио Богдан Мирсада Богдановић(чудне ли комбинације али другом приликом о томе) тако што је срушио 3/4 Дорћола, значи срца старог, господског, српског и хришћанског Београда.
Погледај какви ликови стижу оданде и на основу њиховог порекла ћеш видети како су и зашто уопште стигли у Београд.
Што неко не пита српско село које храни ту гамад шта мисли о свему томе?
У сваком случају, свима који су се ужелели Броза од свег срца желим да му се придруже у што скорије време, неке користи и од леукемије.
OK, trudicu se da budem sto kraci.
Ratovi u Bosni i Hrvatskoj nisu delo komunista. Ti ratovi su bili izrazito nacionalni ratovi, dakle Srbi protiv Hrvata(i obrnuto), Srbi protiv Muslimana( i obrnuto), Muslimani protiv Hrvata(i obrnuto)... Pravi komunisti ne vode nacionalne ratove, oni vode klasne ratove (ili i klasne i oslobodilacke u isto vreme, ali nikako nacionalne). Sad to moze da bude delo laznih komunista, na primer, Slobodana Milosevica. On sebe moze da predstavlja kao socijalistu koliko god hoce, ali on to nije, vec je nacional-socijalista, fasisa - nazovi ga kako hoces. (Demokratska stranka je u socijalistickoj internacionali)
Sad, sto se tice Sovjeta i '44-te. Sta ti hoces da kazes, da su cetnici septembra 1944. bili stabilni i jaci nego ikad, ali, eto, dosli Sovjeti pa ih proterali? Cetnici su mnogo pre dolaska Sovjeta bili u velikom rasulu, raskrinkani od strane partizana i vojno i politicki. Jaki su bili samo na onoj teritoriji koja se i pominje u njihovoj pesmi "Od Topole pa do Ravne Gore...", u svim ostalim delovima Srbije, i Jugoslavije, oni su jos pre dolaska Sovjeta bili rastureni od strane partizana.
Dobro, 'ajde da hpoteticki kazemo pobeda nad cetnicima u Srbiji delo Crvene Armije (podvalcim, hipoteticki, dakle mastamo, zamisljamo) - onda kazi, ko je pobedio cetnike u Crnoj Gori, u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj? (Podvlacim da Crvenoarmejci te teritorije nisu ni videli) Dobro, ti sad mozes reci kako su se na tim teritorijama partizani, ustase, Nemci, Italijani, Marsovci i Liliputanci ujedinili pa svi udarili na cetnike... Ali takve tvrdnje nemaju nikakvu istorijsku, naucnu osnovu.
Sad, sto se tice Koce Popovica, i tvoje tvrdnje da je on agent Gestapoa, pitam se da li postoji i jedan ozbiljan istoricar na ovom svetu koji je tvoj istomisljenik to tom pitanju.
A sto se tice Beograda i srpskog sela... Beograd je tokom 90-tih godina bio jezgro borbe protiv Milosevicevskog nacional-socijalistickog rezima, pad Milosevica je u najvecoj meri delo Beogradjana (ne kazem da u onoj masi 5. oktobra nije bilo i puno ljudi iz unutrasnjosti). A da se samo srpsko selo pita (uz svo postovanje srpskom selu), na vlasti bi nam jos uvek bio Sloba, ili jos bolje, Radikali.
Ratovi u Bosni i Hrvatskoj nisu delo komunista. Ti ratovi su bili izrazito nacionalni ratovi, dakle Srbi protiv Hrvata(i obrnuto), Srbi protiv Muslimana( i obrnuto), Muslimani protiv Hrvata(i obrnuto)... Pravi komunisti ne vode nacionalne ratove, oni vode klasne ratove (ili i klasne i oslobodilacke u isto vreme, ali nikako nacionalne). Sad to moze da bude delo laznih komunista, na primer, Slobodana Milosevica. On sebe moze da predstavlja kao socijalistu koliko god hoce, ali on to nije, vec je nacional-socijalista, fasisa - nazovi ga kako hoces. (Demokratska stranka je u socijalistickoj internacionali)
Sad, sto se tice Sovjeta i '44-te. Sta ti hoces da kazes, da su cetnici septembra 1944. bili stabilni i jaci nego ikad, ali, eto, dosli Sovjeti pa ih proterali? Cetnici su mnogo pre dolaska Sovjeta bili u velikom rasulu, raskrinkani od strane partizana i vojno i politicki. Jaki su bili samo na onoj teritoriji koja se i pominje u njihovoj pesmi "Od Topole pa do Ravne Gore...", u svim ostalim delovima Srbije, i Jugoslavije, oni su jos pre dolaska Sovjeta bili rastureni od strane partizana.
Dobro, 'ajde da hpoteticki kazemo pobeda nad cetnicima u Srbiji delo Crvene Armije (podvalcim, hipoteticki, dakle mastamo, zamisljamo) - onda kazi, ko je pobedio cetnike u Crnoj Gori, u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj? (Podvlacim da Crvenoarmejci te teritorije nisu ni videli) Dobro, ti sad mozes reci kako su se na tim teritorijama partizani, ustase, Nemci, Italijani, Marsovci i Liliputanci ujedinili pa svi udarili na cetnike... Ali takve tvrdnje nemaju nikakvu istorijsku, naucnu osnovu.
Sad, sto se tice Koce Popovica, i tvoje tvrdnje da je on agent Gestapoa, pitam se da li postoji i jedan ozbiljan istoricar na ovom svetu koji je tvoj istomisljenik to tom pitanju.
A sto se tice Beograda i srpskog sela... Beograd je tokom 90-tih godina bio jezgro borbe protiv Milosevicevskog nacional-socijalistickog rezima, pad Milosevica je u najvecoj meri delo Beogradjana (ne kazem da u onoj masi 5. oktobra nije bilo i puno ljudi iz unutrasnjosti). A da se samo srpsko selo pita (uz svo postovanje srpskom selu), na vlasti bi nam jos uvek bio Sloba, ili jos bolje, Radikali.
Херцеговац
Početnik
- Poruka
- 10
Друже Марко,
остави се Капитала и проучи мало историје. Књигу у шаке!!!
То што је ДС у интернационали довољно говори ко су и шта су!!!
Да ли си можда био у рату, па тако "паметно" збориш о БиХ?
Ко је ослободио Крушевац и остале српске градове?
Ко је зауставио комунистички продор из правца Рашке?
Којим то дијеловима Србије и Југославије?
У Србији од 1941. партизана НЕМА као озбиљних војних формација!!! Постојала је једна банда на Јастрепцу.
Можда у Херцеговини, гдје вам је Куреш саломио зубе и послао вас гдје вам је мјесто!!!
Да сте били оно на територији НДХ послије преласка усташа и домобрана у партизане, оно јесте. Да су послије ти исти наставили да кољу Србе, јесу!!!
Теби се друже Марко још носе штафете и привиђају неке петокраке!!!
Заиста твоје незнање прелази границе укуса!!!
остави се Капитала и проучи мало историје. Књигу у шаке!!!
То што је ДС у интернационали довољно говори ко су и шта су!!!
Да ли си можда био у рату, па тако "паметно" збориш о БиХ?
Ко је ослободио Крушевац и остале српске градове?
Ко је зауставио комунистички продор из правца Рашке?
Којим то дијеловима Србије и Југославије?
У Србији од 1941. партизана НЕМА као озбиљних војних формација!!! Постојала је једна банда на Јастрепцу.
Можда у Херцеговини, гдје вам је Куреш саломио зубе и послао вас гдје вам је мјесто!!!
Да сте били оно на територији НДХ послије преласка усташа и домобрана у партизане, оно јесте. Да су послије ти исти наставили да кољу Србе, јесу!!!
Теби се друже Марко још носе штафете и привиђају неке петокраке!!!
Заиста твоје незнање прелази границе укуса!!!
Херцеговац
Početnik
- Poruka
- 10
Када прочиташ књигу КАКО СУ КОМУНИСТИ ДОГРАБИЛИ ВЛАСТ У ЈУГОСЛАВИЈИ од Др Живка Топаловића, биће ти многе ствари јасније!!!
Не знаш ко је др. Живко Топаловић?
Нисам ни мислио да знаш!!!
Човјек је париски студент, сарадник Драгише Лапчевића и Димитрија Туцовића (кога је лично сахранио на Врапчем брду 1914), учесник Вуковарског конгреса 1920. на коме се разилази са комунистима - бољшевицима, предесдник Социјалистичке партије Југославије, председавајући Светосавског конгреса у селу Ба 1944, водећи политичар Равне Горе у последњој фази рата, истакнути емигрант, човек због кога за Тита и КПЈ (СКЈ) није било места у Социјалистичкој интернационали - Топаловић спада у ред најистакнутијих српских левичара 20. века.
Не знаш ко је др. Живко Топаловић?
Нисам ни мислио да знаш!!!
Човјек је париски студент, сарадник Драгише Лапчевића и Димитрија Туцовића (кога је лично сахранио на Врапчем брду 1914), учесник Вуковарског конгреса 1920. на коме се разилази са комунистима - бољшевицима, предесдник Социјалистичке партије Југославије, председавајући Светосавског конгреса у селу Ба 1944, водећи политичар Равне Горе у последњој фази рата, истакнути емигрант, човек због кога за Тита и КПЈ (СКЈ) није било места у Социјалистичкој интернационали - Топаловић спада у ред најистакнутијих српских левичара 20. века.
Херцеговац
Početnik
- Poruka
- 10
Друже Марко,
тврдити да су четници били растурени од партизана прије доласка црвеноармејаца нису смијели ни Ранковић нити Крцун, нити било који комуниста...
Ово што си написао није смијешно, већ је за плакање. Ја сам мислио да си озбиљан човјек.
Милошевића је изњедрио Београд, да се српско село питало не би ни дошло до комунизма у Србији. Зато захвалити Американцима и Черчилу!!!
тврдити да су четници били растурени од партизана прије доласка црвеноармејаца нису смијели ни Ранковић нити Крцун, нити било који комуниста...
Ово што си написао није смијешно, већ је за плакање. Ја сам мислио да си озбиљан човјек.
Милошевића је изњедрио Београд, да се српско село питало не би ни дошло до комунизма у Србији. Зато захвалити Американцима и Черчилу!!!
Ovo, mi je bilo najsmesnije - pitas me da li znam za Zivka Topalovica, i onda samo nastavljas "Naravno da ne znas!" E, dobar si...
Sto se tice, Krusevca, naravno da znam - zato sto sam odatle. Krusevac su "osobodili" cetnici, ciji se stab neometano tokom celog rata nalazio u selu Jasici, koje se nalazi jedno dva kilometra od centra Krusevca, iste one cetnicke bradonje koje su se tokom celog rata slobodno setkale po Krusevcu, iste one cetnicke bradonje koje su tokom rata zajedno sa Nemcima a posebno sa Bugarima jurile partizane po Jastrebcu. I onda kad je sve pocelo da se rusi, njihov saveznik (Nemci) propada, cetnici rekose: "Ajde da upadnemo u Krusevac, pa da ga kobajagi oslobodimo!" Stvarno mi ne trebaju takvi oslobodioci koji su se tokom cele okupacije ruku pod ruku setali sa Nemcima po Krusevcu.
Nego, kad vec pomenu Krusevac, mozes li da mi objasnis kako to da se cetnicki stab i vecinja njihovih vojnika nalazio u selu Jasici, koje je u jednoj apsolutnoj dolini, i selo koje se nalazi nadomak Krusevca (u kome su Nemci)? Kako to da cetnicima nije smetalo da svoj stab postavljaju prakticno na par stotina metara od Nemaca, i to u dolini(dakle, lako za opkoljavanje, i bez neke planine u blizini na koju bi se mogli skloniti)
A kako to da su se krusevacki partizani nalazili na planincugi Jastrebac, koja u sustini i nije toliko blizu Krusevcu?
Pa samo teritorijalno pozicioniranje cetnickih odnosno partizanskih jedinica, dovoljno govori kakav su stav Nemci imali i prema jednima i prema drugima.
Partizani se kriju po planini, a cetnici se baskare u Jasici, i kad kog ih njihov prvi komsija (Nemac) pozove na zurku ( zajednicko jurenje partizana po Jastrebcu), cetnici potrce sve udarajuci nogama po zadnjici!
A, sto se tice cetnicke snage 1944. godine, cinjenica da je prelomni momenat u partizansko - cetnickom ratu bila bitka na Neretvi jos u prvoj polovini 1943., kada su cetnici doziveli strasan poraz, i od tada njihova vojna moc slabi, tako da je vec u toku 1944. dosla u stanje pravog rasula.
I ono sto mi je vrlo interesantno, to je sto vi neo-cetnici ne propustate da kazete da je puno domobrana, ustasta (apsolutno netacno), Bugara.. preslo na partizansku stranu, ali se nikada ne setite da je najvise "preletaca" (vojnika koji su promenili stranu) bilo upravo kod cetnika. Kad bi sve druge sabrao, ne bih ih bilo onoliko koliko je bilo cetnika koji su u doba rasula skinuli kokardu, stavili petokraku, i prisli partizanima.
Sto se tice, Krusevca, naravno da znam - zato sto sam odatle. Krusevac su "osobodili" cetnici, ciji se stab neometano tokom celog rata nalazio u selu Jasici, koje se nalazi jedno dva kilometra od centra Krusevca, iste one cetnicke bradonje koje su se tokom celog rata slobodno setkale po Krusevcu, iste one cetnicke bradonje koje su tokom rata zajedno sa Nemcima a posebno sa Bugarima jurile partizane po Jastrebcu. I onda kad je sve pocelo da se rusi, njihov saveznik (Nemci) propada, cetnici rekose: "Ajde da upadnemo u Krusevac, pa da ga kobajagi oslobodimo!" Stvarno mi ne trebaju takvi oslobodioci koji su se tokom cele okupacije ruku pod ruku setali sa Nemcima po Krusevcu.
Nego, kad vec pomenu Krusevac, mozes li da mi objasnis kako to da se cetnicki stab i vecinja njihovih vojnika nalazio u selu Jasici, koje je u jednoj apsolutnoj dolini, i selo koje se nalazi nadomak Krusevca (u kome su Nemci)? Kako to da cetnicima nije smetalo da svoj stab postavljaju prakticno na par stotina metara od Nemaca, i to u dolini(dakle, lako za opkoljavanje, i bez neke planine u blizini na koju bi se mogli skloniti)
A kako to da su se krusevacki partizani nalazili na planincugi Jastrebac, koja u sustini i nije toliko blizu Krusevcu?
Pa samo teritorijalno pozicioniranje cetnickih odnosno partizanskih jedinica, dovoljno govori kakav su stav Nemci imali i prema jednima i prema drugima.
Partizani se kriju po planini, a cetnici se baskare u Jasici, i kad kog ih njihov prvi komsija (Nemac) pozove na zurku ( zajednicko jurenje partizana po Jastrebcu), cetnici potrce sve udarajuci nogama po zadnjici!
A, sto se tice cetnicke snage 1944. godine, cinjenica da je prelomni momenat u partizansko - cetnickom ratu bila bitka na Neretvi jos u prvoj polovini 1943., kada su cetnici doziveli strasan poraz, i od tada njihova vojna moc slabi, tako da je vec u toku 1944. dosla u stanje pravog rasula.
I ono sto mi je vrlo interesantno, to je sto vi neo-cetnici ne propustate da kazete da je puno domobrana, ustasta (apsolutno netacno), Bugara.. preslo na partizansku stranu, ali se nikada ne setite da je najvise "preletaca" (vojnika koji su promenili stranu) bilo upravo kod cetnika. Kad bi sve druge sabrao, ne bih ih bilo onoliko koliko je bilo cetnika koji su u doba rasula skinuli kokardu, stavili petokraku, i prisli partizanima.
Херцеговац
Početnik
- Poruka
- 10
ШТА ЋОСИЋ ИЗМИШЉА?
Међу трима основним комунистичким лажима, у оној о "светлој прошлости" Добрица Ћосић има највише отежавајућих околности. Ту је лагао, и ту лаже, конкретно: био је учесник и непосредни очевидац догађаја.
Дакле, шта се током Другог светског рата заиста дешавало у Ћосићевом родном крају, у околини Крушевца? Шта је Ћосић видео и никада није описао у својим романима, и шта је, да би надоместио тај прескок, морао да измишља?
Главни јунаци Ћосићевих књига о Другом светском рату су Расински партизански одред и Расински четнички одред.
Акцију против окупатора подно Јастрепца започео је стари Солунац, мајор Драгутин Кесеровић, командант 1. батаљона 12. пешадијског пука "Цар Лазар" у Крушевцу. Са својом јединицом, он се добро држао у априлском рату, против немачких моторизованих колона на бугарској граници. После капитулације, избегао је заробљавање и вратио се у Крушевац. Јуна месеца поставио је свој штаб изнад села Мали Купци, где је почео да окупља официре и подофицире.
Током читавог рата, мајор, а касније потпуковник и пуковник, Драгутин Кесеровић, био је највећи ауторитет и централна војна фигура у крушевачком крају. За живота је постао легенда, што ће, попут Лазаревих витеза, вероватно занавек остати. Половином септембра 1941. године успео је да покрене народ на прави мали устанак. Према обимној монографији водећег крушевачког историчара Адама Стошића "Под небом Крушевца", објављеној 1996. године, Кесеровић је окупио "импозантну масу од неколико хиљада људи", а процене се крећу и "до 10.000". Устаници су имали свега 500 пушака, па их је доста било "с вилама, секирама, косама, чак моткама", пише Стошић.
Расински партизански одред основан је 22. јула 1941. године и био је, према Стошићу, "један од најмањих одреда у Србији, са око 40 бораца све до половине 1943. године, кад је досегао број од 160 партизана".
Кесеровић је пристао да у нападу на Крушевац 23. септембра учествује и ова шачица партизана. Њихов задатак био је да сруше мост на Расини како Немцима не би стигло појачање из правца Сталаћа. Четници су на јуриш савладали немачки гарнизон снаге 400 војника, изузев једне групе која се забарикадирала у згради гимназије. Немци су имали 22 погинула војника, четири погинула официра и 80 рањеника. Губици четника били су приближно исти. Кесеровић је блокирао гимназију, очекујући белу заставу. Али онда је из Сталаћа Немцима ипак стигло појачање: партизани нису ни покушали да сруше мост на Расини. Правдали су се да нису добро упамтили дан почетка напада: мислили су да је реч о 24, а не 23. септембру. После рата, комунистички писци дали су другачију одбрану. Једна од њихових тврдњи је да су заправо четници побркали датуме, пошто су се масовно понапијали 23. септембра, и нису могли да чекају до сутрадан...
У оно време, када верзија о пијанству још није постојала, партизани су понудили Кесеровићу искупљење у виду напада на Обилићево. Он их је одбио, изричући меру забране боравка на његовој територији, "иначе је сукоб неминован".
Шта се, уистину десило? Као и у случају Шапца, Ваљева, Чачка, Крагујевца и других места, комунисти су настојали да по сваку цену изазову преурањени сукоб са окупатором. Пошто им је то једном пошло за руком, извлачили су се из борбе остављајући четнике на цедилу. Када су проценили да су се четничке снаге истрошиле у борбама против Немаца широм Србије, напали су их са леђа, из дубоке позадине. Та њихова позадина налазила се у Ужицу, једином већем месту које су Немци напустили без борбе...
Прву рунду грађанског рата комунисти су изгубили. Поражени најпре од четника, а потом од Немаца, повукли су се у италијанску окупациону зону, преко реке Увац. Њихова главнина није могла да остане у Србији јер није имала подршку у народу. Пораз од Немаца претрпели су и четници, али су ипак задржали организацију на окупираној територији Србије.
КОМЕСАР ДОБРИЦА
Једна од ретких комунистичких паравојних група која се ипак задржала са ове стране Дрине, био је и Ћосићев Расински одред.
Али, пре изласка из 1941. године, неће бити згорег да направимо кратак резиме дотадашњег ратног пута Добрице Ћосића. Пошто се он води као партизански првоборац, то значи да се налазио међу оном четрдесеторицом која је издала мајора Кесеровића. Претходно, мора да је са својим друговима убеђивао мештане околних села у неопходност дизања устанка, јер "Црвена армија само што није стигла". А онда је стигла поверљива директива из некаквог комунистичког комитета: ми нећемо заиста да се боримо против окупатора, него нам је циљ једино да српску војску и српски народ навучемо на погибију, како бисмо створили повољне услове за револуционарно освајање власти...
Свакако, ми смо ову директиву само препричали по логици ствари. Њен тачан садржај могао би рећи Добрица Ћосић: управо он је био најбољи агитатор Расинског партизанског одреда, због чега је ускоро стекао комесарску функцију.
Пре но што је издао легендарног Кесера, Добрица Ћосић је издао - свој народ. То се десило чином ступања у комунистичку паравојску. Партизан је руска реч која значи: војник партије. Четник је српска реч настала у време Другог устанка под Милошем Обреновићем. У основи има војну формацију - чету. Ово словно име српски народ је наденуо својој војсци и првих дана лета 1941. године.
Србија се тада поделила на партизане и четнике, тврде Ћосић и његови другови. Али није. Каква је то подела: 40 онамо, 3.000 овамо? Она четрдесеторица су ти отпадници од већине свог народа. Откуда им право да оснивају војску поред постојеће, легалне војске? Да подсетимо: нису имали ни једног официра, чак ни једног подофицира. Готово све официре и подофицире из крушевачког краја који су избегли заробљеништво окупио је мајор Драгутин Кесеровић. На то је имао легално право, прецизније, његова војска била је и легална и легитимна: имала је Врховну команду и врховног команданта (краља), владу (која је у ратним околностима мењала скупштину), савезничко признање и, наравно, подршку свог народа. Шта су, наспрам свега тога, значили Добрица Ћосић и његових 39 другова? По писаним законима своје државе, као и по обичајном народном праву, била је то само шачица побуњеника. У сваком часу војни суд Расинског четничког одреда, односно корпуса, могао је да их осуди најмање на по 25 батина, према Уредби о преким војним судовима од 8. марта 1940. године.
Прве ратне године Добрица Ћосић је постао отпадник свакако зато што је био индоктриниран комунистичком идеологијом. У духовном смислу, он тада није био Србин. Највећи идол био му је неко други до један од највећих демона на кугли земаљској: Ј. В. Стаљин. Мора да се поносио када су, 21. децембра 1941, на Стаљинов рођендан, његови другови основали своју Прву пролетерску бригаду. Колико ли је пута Ћосић клицао: "Живео Стаљин!"
Ако кажемо да је Ћосићем у то време управљала страна памет, бићемо само делимично у праву. То није била обична страна памет, већ ђавоља, демонска. Управо у тој чињеници лежи сва тежина Ћосићеве одбране такве памети и данас, под старе дане. С друге стране, Ћосићеве омражене супарнике водила је домаћа, српска памет. И фигуративно, и у дословном смислу речи. У ко зна ком по реду времену смрти, наши преци сналазили су се како су знали и умели. У принципу, увек су радили исту ствар, само су се околности мењале.
ОФАНЗИВЕ ПРОТИВ ЧЕТНИКА
Како је страна ђавоља памет водила Расински партизански одред, а како српска памет Расински четнички одред, у наредним ратним годинама?
У бројном и организационом погледу, код Ћосићевих партизана се током 1942. и 1943. године није десило ништа значајно. Они, заправо, и нису били оружана формација у правом смислу речи, већ једна изолована дружина која се скривала од народа. Ћосићев ратни друг Добривоје Секуловић Малиша, у монографији "Жупа у народноослободилачкој борби 1941-1945", отворено признаје: при изласку из скровишта "партизани нису носили петокраке... и представљали су се као четници, што је била уобичајена тактика".
Кесеровићеви четници су, пак, прерасли у моћну герилску формацију. Створен је Расински корпус, са девет бригада: Жупска, Копаоничка, Прва трстеничка (села на левој обали Западне Мораве), Друга трстеничка (села на десној обали Западне Мораве), Прва крушевачка (лева обала Мораве, од Беле воде до Сталаћа), Друга крушевачка (десна обала Мораве, од Глободера до Мрзенице). Прва расинска (лева обала Расине), Друга расинска (десна обала Расине) и Летећа бригада. Корпус је имао и Пратећу чету, минере, одељења за везу. Преки војни суд (састављен од предратних професионалних судија), интендантуру, санитет...
Поређење снаге Расинског партизанског одреда и Расинског четничког корпуса - нема смисла. Листамо две споменуте монографије тражећи окупаторске акције против Расинског партизанског одреда током 1942. и 1943. године. Ево резултата: јуна 1942. партизани су "одолели бугарској офанзиви". Иза ове полуреченице вероватно се крије пушкарање са неком мањом бугарском јединицом. Друго и последње: 19. фебруара 1943. једна немачка "потерна чета" у току ноћи је напала једну чету и штаб Расинског одреда, који су се, сви заједно, налазили у кући Живка Новаковића у Слатини. Партизани су се извукли оставивши осам погинулих другова, док су успели да ликвидирају два Немца. После неколико дана потере, Немци су сустигли партизане у Мачковцу (а можда је то била и одвојена, трећа акција?). Том приликом ликвидирана су три партизана. За две ратне године, то би били сви окупаторски напади на јединицу Добрице Ћосића.
У истом периоду, са Расинским четничким корпусом ствар стоји овако. Почетком 1942. Немци су поверили недићевцима да униште Кесеровићеву јединицу. Како од тога није било ништа, на ред су дошли Бугари. И они су остали кратких рукава, па су на сцену ступили Немци. "Све покушаје да га униште Кесеровић је избегао вештим маневрисањем, иако су неки његови одреди претрпели губитке и сељаци редовно страдали приликом одмазди које су пратиле сваки осовински подухват против четничких села", пише др Иван Авакумовић, професор историје на универзитету Британска Колумбија у Ванкуверу (Канада), у књизи "Михаиловић према немачким документима".
Немци су сматрали да Кесеровић држи "гвоздену дисциплину" међу својим војницима, да су му јединице "извежбане", као и да је угледан у народу. Поврх тога, запазили су енглеске испоруке оружја и муниције за Расински четнички корпус. Пролећа 1942. године бојали су се могућности да Кесеровић нападне стратешки важан рудник у Косовској Митровици, док су ујесен у првом плану биле његове диверзије на пругама, којима су уништавани транспорти за маршала Ервина Ромела на Афричком фронту. Због свега тога, лично је главнокомандујући Југоистока Европе, генерал Александар Лер, наредио да највећа античетничка операција те јесени буде усмерена против Кесеровића.
Брижљиво припремана немачко-бугарска офанзива, названа "Копаоник", почела је 12. октобра 1942. године. То је био "први озбиљан подухват" елитне СС дивизије "Принц Еуген", како је то рекао њен командант, генерал Артур Флепс, војницима уочи битке. (Додуше, партизани су делове ове дивизије поразили, у филму "Козара", још пре и него што је основана, почетком 1942. године.) На крају офанзиве, 18. октобра, у Краљево је долетео Хитлеров најближи сарадник Хајнрих Химлер, обишавши немачке трупе. Није могао да похвали есесовце: Кесеровићев корпус успео је да пробије немачко-бугарски обруч. Огорчени због неуспеха, Немци и Бугари су ликвидирали око 550 сељака у селу Крива Река под Копаоником и у једном селу на Гочу.
Наредне године све се поновило: Кесеровићев корпус најпре се борио против квислинга, затим против Бугара, док се Немци поново нису решили да узму ствар у своје руке. Нова немачка офанзива против Расинског корпуса носила је шифру "Стифелкнехт", а почела је 7. августа 1943. године. Три дана касније, 10. августа, главнокомандујући немачких снага у Србији, генерал Бадер, обишао је јединице 297. дивизије у Крушевцу. У његовој наредби за покретање офанзиве писало је и ово: "Ситуација у простору Копаоник и Јастребац изискује плански претрес и чишћење овог терена од јаких ДМ банди под вођством Кесеровића". Два пука 297. дивизије, један СС и четири бугарска батаљона, ни овога пута нису успели да савладају Расински корпус.
На састанку у Београду, 28. фебруара 1944. године, немачки генерали разговарали су о покретању још једне офанзиве против Кесеровића. Одустали су пошто је генерал Мајснер, командант немачке полиције у Србији, упозорио војну команду да ће за такву офанзиву бити потребне "врло јаке снаге", којима окупатор у то време није располагао.
ПАРТИЗАНИ УБИЈАЈУ НЕМАЧКЕ КУВАРЕ
Био је то, у кратким цртама, однос окупатора према Расинском партизанском одреду и Расинском четничком корпусу. Сада ћемо ствар погледати са друге стране, то јест, како су се Ћосић и његови другови односили према окупатору, а како мајор Драгутин Кесеровић? У монографијама "Под небом Крушевац" и "Жупа у народноослободилачком рату", описана су два напада Ћосићеве јединице на окупатора, у периоду до доласка Црвене армије, тј. до јесени 1944. године.
Први напад десио се 17. јуна 1943. године у селу Ћелије. Група партизана Расинског одреда, са једном десетином из Јастребачког одреда, чекајући доручак "одмарала се у ситногорици храстове шуме", пише Секуловић, када су, изненада, друмом Крушевац-Брус наишла "два немачка камиона пуна немачких војника". Ништа не слутећи, Немци су ишли својим послом. "Донета је одлука да се камиони нападну из заседе", каже Секуловић. Упркос митраљеској паљби, један камион је отишао даље, док су из другог сви Немци поубијани, њих деветоро. Партизани су се, наравно, повукли, а већ сутрадан почело је сакупљање талаца за одмазду. У Крушевцу Немци су стрељали 324, а на Бањици у Београду још 271 Србина из крушевачког краја.
У својој књизи Стошић допуњује Секуловићева сећања: овде је реч о немачкој позадинској јединици, која је ишла у Брус да набави храну.
Други пут Ћосићеви другови напали су Немце, заједно са топличким партизанима, 13. априла 1944. године у Ломници. Топлички партизани кретали су се према Ибру, да би са леђа напали четнике који су се борили против Оперативне групе партизанских дивизија под командом Пеке Дапчевића. Вест о Дапчевићевом поразу стигла је Топличане на пола пута, па су се задржали "у гостима" код Расинског партизанског одреда. Све то, према Секуловићу, Немци су на време сазнали, па су у Ломницу упутили јединицу јачине "300-600 људи". Половину немачких снага, тврди Секуловић, чинили су есесовци, а половину "борбена група немачке Ловачке падобранске школе, чији су се припадници кадети припремали за десант на Дрвар". Рекло би се: елита! Непријатељ је поражен са огромним губицима: "Група врло одговорних руководилаца избројала је 119 погинулих Немаца", закључује Секуловић.
Међутим, Стошић пише да је, највероватније, тог дана немачка јединица од 300 људи случајно дошла у Ломницу на војну вежбу. Биле су то полицијске и падобранске снаге, али падобранци нису били никакви опасни диверзанти, већ ђаци. У немачком извештају, који, зачудо, наводи и Секуловић, користи се израз "ученици". На жалост, не наводи се узраст тих ученика: вероватно је реч о млађим годиштима, која су Немци мобилисали како им је измицало тло испод ногу. Најзад, и немачки губици су нешто другачији него што их представља Секуловић: 14 погинулих, 42 рањена и 38 несталих.
Ћосићев Расински партизански одред није, дакле, водио никакву планску акцију против Немаца. Немце је напао сасвим случајно, у два маха, и то једном позадинце а једном ученике. Српски народ је тај авантуризам скупо платио, са 595 људских живота. (После борбе у Ломници, срећом, Немци нису извршили одмазду.)
Шта је онда радио Расински партизански одред када се свега четири-пет пута сукобио са окупаторским трупама? Ево Секуловићевог карактеристичног одговора на ово питање: "Значајан део борбених активности Расински партизански одред је спровео у Жупи. Тако је 11/12. маја 1943. године, једна група бораца спалила општинску архиву у селу Виткову и пресекла неколико ТТ стубова". Разуме се, пре паљења комунисти би увек опљачкали општинску благајну. У селу Ратају су, према Секуловићу, узели чак милион динара. Описивањем оваквих "борбених активности" испуњена је читава Секуловићева књига. Био је то део комунистичког плана у рушењу старог поретка и освајању власти. Други део акције, када се убијао "класни непријатељ", Секуловић воли да заобиђе. Примера ради, не спомиње 14 жандарма, Срба, које је Расински партизански одред ликвидирао у селу Горњи Степош. Али ипак наводи извештај недићеваца да су комунисти, у ноћи између 17. и 18. јуна 1943, у Ратају "напали кућу Саве Миљковића... и одвели му жену", као и да су 18. јуна у селу Злегиње "одвели Бранка Гајића". Секуловић бележи и више убистава "народних издајника", нарочито Недићевих службеника и војника. Та убиства умножила су се после победе Црвене армије код Стаљинграда, када је и Расински партизански одред добио некакву директиву, чији садржај читаоцима Секуловићеве књиге остаје непознат. Најзад, партизани су нападали и Кесеровићеву јединицу, али само њене мање делове.
МУДРА ТАКТИКА
Насупрот комунистима, четници су настојали да пронађу формулу којом би се нанела што већа штета окупатору, а да се истовремено максимално сачува народ. У принципу, циљ покрета са Равне Горе био је да развијеном организацијом и присуством јаких герилских формација веже известан број непријатељских дивизија, које би иначе могле бити употребљене на другим фронтовима (Источном, Афричком или Западном). Општи устанак уследио би оног тренутка када савезничке трупе буду довољно близу, и када, поред осталог, буду у могућности да пошаљу значајније количине оружја. До тада, требало је изводити саботаже и мање акције, како би се непријатељ стално узнемиравао.
И заиста, оваква стратегија је била пун погодак. На територији Србије окупатор је, због четника, држао шест бугарских и четири немачке дивизије, као и јаке полицијске снаге. Сем сталних мањих акција, те снаге извеле су и 19 већих офанзива против четника. У исто време, примера ради, Немци су држали Белгију у покорности са свега 200 (двеста!) својих људи. Да је свака окупирана европска држава имала герилу попут српске, Немци уопште не би били у могућности да ратују на великим фронтовима.
На подручју Кесеровићеве јединице, после испровоцираног и преурањеног устанка 1941, прва велика акција против окупатора вођена је од лета 1942. до пролећа 1943. године.
Реч је о рушењу пруга којима су Немци одвозили товаре оружја и опреме за Афрички фронт, у то време, после Источног, други по величини. Најбољи немачки војсковођа, маршал Ервин Ромел, изгубио је битку управо због прекида у снабдевању. Већи део немачких пошиљки уништили су Енглези на Средоземном мору, али, Хитлер је сматрао да су и Срби обавили свој део посла. У новогодишњој поруци од 1. јануара 1943. он је рекао да је Ромел поражен "због саботаже у Италији и на Балкану". У писму Мусолинију од 19. маја исте године Хитлер, по овом питању, каже: "Чињеница да ми нисмо успели да обезбедимо дотур помоћи за Северну Африку довела је до наше катастрофе. Ао се бандитизам и цела \'комитаџијска атмосфера\' одмах и немилосрдно не униште, таква ће се ситуација свакако поновити. Ако се ред не васпостави на подручју Југославије, десиће се криза исто толико тешка као она у Северној Африци".
Успех у рушењу пруга спада у ред највећих српских доприноса исходу Другог светског рата. Тај допринос је скупо плаћен: због четничке акције на прузи Немци су стрељали око 27.000 Срба, заједно са онима из операције "Копаоник". Уместо признања, западни Савезници су потом наш народ казнили бацањем под комунистичку окупацију. Тако је обесмишљено жртвовање у борби за слободу, попут оног у ранијим ратовима, и на неки начин изједначено са сулудим комунистичким жртвовањем српског народа. Али то је закључак из накнадне перспективе: извести га у оно време, пре конференције у Вашингтону и потом у Техерану, практично није било могуће, јер ни сам Черчил још није био донео срамну одлуку. Средином 1942. године Савезнци су затражили од југословенске владе, са Слободаном Јовановићем на челу, и краља Петра Другог, да војска генерала Михаиловића искористи свој изузетан стратешки положај и помогне у једној од одсудних битака великог рата. Слободан Јовановић и краљ Петар издали су одговарајућа наређења генералу Михаиловићу, који је, проценивши ситуацију, још пре тога обавио неопходне припреме. Уследила је акција која је скупо плаћена а на крају рата није довела Србе у победнички табор. То је, међутим, друга тема...
Комунисти су схватали значај акције на српским пругама, али нису ни хтели, ни могли да помогну. Они су, заправо, повели пропагандну кампању против четника. Када су, примера ради, четници крајем лета 1942. године порушили железничке мостове близу Стопање, Ј. Б. Тито је писао: "Дизање неких мостова у ваздух од стране дражиновца мајора Кесеровића јесте најобичнији маневар и јефтино рекламерство..."
Нема историјске истине у историјским романима Добрице Ћосића. Његова литература, можда, поуздано сведочи о томе како један комуниста види свет око себе, ако је то некоме још важно.
ПЉАЧКА ОД МИЛИОН ДИНАРА
На овој степеници можемо направити два успутна поређења између Ћосићеве јединице и Расинског четничког корпуса. Секуловић на једном месту каже: "Ноћу 12/13. децембра 1942. године, партизани су дошли у Ратаје и спалили општинску архиву. Општински деловођа тада је предао партизанима и 1.000 динара, који су били прикупљени за Кесеровића".
Из овога произилази следећи закључак: за легалну српску четничку војску народ је организовано сакупљао новчане прилоге преко постојећих државних институција, док је комунистичка паравојска систематски пљачкала те институције. Добровољни прилог за четнике неупоредиво је мањи од оног што би комунисти напљачкали. Као што смо видели, у овом истом селу, Ратају, они су следећег лета отели милион динара, што је била огромна сума: годину и по дана раније, када су Немци уценили генерала Михаиловића на 200.000 динара, за тај новац могла је да се купи кућа у Београду. (Узгред буди речено, данас, после полувековне комунистичке власти, односно пљачке, у благајни било које сеоске месне заједнице сигурно није могуће наћи ни далеко мање новца од милион динара.) Комунисти ће касније ове пљачке називати борбом против "слугу окупатора", али, свакако, неће бити у праву. То је био новац српског народа и српске државе под окупацијом, која је платни промет обављала према одредбама међународног ратног права. Благодарећи том новцу функционисале су службе чији рад никако није смео бити обустављен, попут болница, црвеног крста, жандармерије, поште, железнице, итд.
Друго поређење односи се на комунистичко улудо убијање немачких позадинаца и ђака, иако су знали да ће Немци стрељати 50 до 100 Срба за једног свог војника. У дословце истој ситуацији као Секуловићева група код Разбојне, нашао се Четврти батаљон Жупске бригаде Расинског четничког корпуса наредника Славка Здравковића Црног, у селу Трнавци. На вест о присуству Немаца батаљон је хитро заузео положај изнад села. Међутим, Здравковић је дурбином угледао свега четири Немца како беже од четника, према селу Новаци. Уз једну шљиву, нешто ближе, видео је преврнут немачки џип пун кафе, шећера и других ствари, расутих около. Била је то роба коју су Немци у жупским селима мењали за вино. Здравковић је најпре оставио два сељака поред немачког џипа, рекавши им: "Чувајте ово, да не запалимо село". Затим је написао цедуљицу среском начелнику, који је радио за четнике, са молбом да хитно дође. Такође, послао је коњаника да стигне Немце и објасни им како је "туда само случајно прошла једна група наоружаних људи, која је већ отишла". Међутим, један Немац, који је понешто знао српски, само је викао: "Не, не, пуно, пуно!"
Убрзо потом Немци су се вратили са батаљоном Бугара и двоја борних кола. Испред њих су изашли срески начелник и двадесет старих, угледних сељака, рекавши да у селу владају ред и мир. Онај Немац је почео да се буни, али када је видео да је његов џип исправљен и да су све ствари ту, предомислио се. Немци су обавили посао због ког су дошли, и још су мало почашћени. Затим су отишли, а да ни један метак није испаљен.
"Написао сам извештај команданту бригаде, а он ме похвалио. Да сам убио она четири Немца, село би било спаљено а мештани стрељани", сведочи Здравковић. Али, када је после рата доспео у комунистички затвор, изненађени Здравковић морао је да одговори на следеће питање иследника Озне: "Што ниси убио она четири Немца, па да те сад пустим кући!" Славко Здравковић је исувише добро знао да ђавоља комунистичка памет не може да разуме здраву српску сељачку памет. Зато је само рекао: "Дошло је такво наређење од вишег штаба".
КО СУ ЗЛОЧИНЦИ?
Најзад, остаје фамозно питање злочина. Добрица Ћосић уз реч "четник" готово увек стави придев "кољач". "Кољачима за краља и отаџбину" посветио је и једну посебну књигу, "Деобе". Ако се читалац ослони само на Ћосићеву литературу, сврстаће четнике у ред највећих злочинаца, можда још и већих од усташа, док ће, с друге стране, помислити да су партизани ововековни свети ратници.
А шта се уистину дешавало пред Ћосићевим очима? На намештеном судском процесу пуковнику Кесеровићу, вођеном у Београду од 28. јула до 6. августа 1945. године, комунисти су, поред "сарадње са окупатором", у први план ставили и злочине четника. Листамо записник са суђења у покушају да утврдимо какви су и колики били ти злочини. Ево цитата:
"ТУЖИЛАЦ: Ви сте огрезли у злочинству!... Нисте одговорили на питање колико је убијено у Расини од стране четника који су били под Вашом командом?
КЕСЕРОВИЋ: Ја нисам добио никакав извештај да је ко убијен.
ТУЖИЛАЦ: Ја мислим да је убијено 13 људи.
КЕСЕРОВИЋ: У Дренови није убијен ниједан.
ТУЖИЛАЦ: А колико је убијено приближно на читавој територији вашега корпуса?
КЕСЕРОВИЋ: Колико знам око петнаест.
ТУЖИЛАЦ: Па то је само у Расинском срезу. А Пешић? Одговорите који су убијени од стране џелата?
КЕСЕРОВИЋ: Ја не знам никога више.
ТУЖИЛАЦ: Ви признајете за петнаест, додајте томе и ових осам. То је двадесет три..."
И тако, на уједно и страшном и смешном суду, Кесеровић покушава да се одбрани, а јавни тужилац, Милош Минић, да увећа његов непостојећи злочин. Само, спорна цифра је далеко испод очекивања читалаца Ћосићевих књига о четничким злочинима. Па и иначе испод потреба комунистичке пропаганде. Зато је касније повећавана. Добривоје Секуловић у својој књизи даје списак од 25 жртава "четничког терора" у Жупи, који се делом поклапа са Минићевим списком. Секуловић говори о "клању", док је на директно питање Кесеровић одговорио да су ти људи стрељани, чему се Милош Минић није успротивио.
А да ли је овде заиста реч о ратним злочинима? Кесеровић је покушавао да каже како је наведена лица осудио Преки војни суд, који је установљен и који је судио према законима Краљевине Југославије. Злочин постоји у случају прекорачења овлашћења, непоштовања прописаног поступка, убиства ван суда, и слично, иначе о злочину не може бити говора. Добрица Ћосић је био председник југословенске државе. Да је у то време једна партија основала паравојне формације и започела оружану борбу за власт, попут Комунистичке партије 1941. године, да ли би њени припадници били изведени пред суд и кажњени, или би их, можда, Ћосић идеализовао и посветио им неку нову књигу?
Ћосић сматра да је свако убиство једног комунисте од стране четника било злочин, а да је, с друге стране, свако убиство које су починили комунисти оправдано, јер, Боже мој, то је револуција, прелазак "на виши ступањ развоја", и тако даље, а све то не може без жртава... Али, неће бити да је тако. Има нешто што се зове Библија, као и нешто што се зове право. На Ћосићеву несрећу, Божански и људски закони су вечни, па је самим тим његова литература пролазна, таман колико и закони ђавоље идеологије коју следи. Према писаним законима старим још од Римског царства, оружана пљачка назива се разбојништвом. Тачно то, ништа више и ништа мање, починио је његов Расински партизански одред када је опљачкао оних милион динара у селу Ратаје. И тачно то, разбојништво, чине његови комунисти у читавој земљи почев од октобра 1944. године.
А како стоји ствар са комунистичким злочинима које је Добрица Ћосић морао да види, а нигде их није описао? Крушевац су ослободили Кесеровићеви четници, 14. октобра 1944, да би се, после мањег сукоба са Црвеном армијом, повукли из града. Истог дана, поподне, у град су ушли партизани, и почели да стрељају "народне непријатеље".
Колико људи су убили комунисти у Крушевцу и околини? Према специјалном издању "Погледа" о партизанским злочинима, чак 6.500. Крушевљанин Јеврем Марић изјавио је да је цифра још већа од ове. Према проценама Адама Стошића, "у Крушевцу је било интензивне ликвидације до краја 1944, када су Уредбом уведени блажи критеријуми". Стошић не прихвата бројку објављену у "Погледима", али ни верзију СУБНОР-а од неколико стотина ликвидираних. Сматра да су у крушевачком крају комунисти убили између две и три хиљаде људи, уз напомену да коначну цифру треба установити на основу докумената.
Највише ликвидација обављено је у Гарском потоку, на Багдали, у Борјаку и на брду Самар код Рибарске Бање. Обележено само обичним камењем са невешто урезаним крстовима, јер се другачије није смело, ово гробље код Рибарске Бање народ је називао "Маџино гробље". Реч је о партизанском првоборцу Младену Трипковићу Маџи. Реагујући на написе "Погледа", Маџа је у крушевачкој "Победи" од 8. марта 1991. године "одбијао све оптужбе". Ево како је новинар пренео његову изјаву: "Био је у Крушевцу само петнаестак дана по ослобођењу, а што се тиче \'Маџиног гробља\', ту су сахрањени побијени Немци, а не Срби. Знајући да је \'строг борац\', можда су неки сељаци то приписали њему..." Може бити да је Маџа убијао и Немце које су четници заробили у Крушевцу, па их предали Црвеној армији. Али, зашто је онда народ кришом обилазио и обележавао гробове на Маџином гробљу?
У емигрантској штампи објављено је да је и Добрица Ћосић учествовао у овом покољу Крушевљана. Колико је нама познато, то није тачно. Ми га оптужујемо само као сведока, то јест лажног сведока, а не и као учесника. Добро упућени Стошић каже да се Ћосић у ово време налазио у Топлици (Пуста Река), где је уређивао лист комунистичке омладине "Млад борац". Одатле је авионом пребачен за Ваљево, одакле је камионом продужио за Београд, где је стигао неколико дана после тзв. ослобођења. У роману "Време власти" Ћосић описује свој долазак у главни град:
"У октобарском сутону 1944. године, у руском камиону са Комитетом, пратиоцима и куририма, први пут сам дошао у Београд...
Свест о томе да сам сведок највеће колективне среће Београда изазивала је у мени потребу да запамтим све што се те ноћи збива на Славији, док се козарачко коло витлало тргом... Касно увече оставили смо Крајишнике-пролетере да са грађанима славе ослобођење Београда и на његовим рушевинама грле играчице из козарачког кола..." Међутим, пред Ћосићевим очима дешавало се нешто сасвим друго. Комунисти су и у Београду стрељали Србе, заправо, највише у Београду. Према подацима америчког министарства војске, у престоници је убијено "између 13.000 и 30.000 људи". Ћосићеви ратни другови у то време нису ни скривали своје намере: "Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости", рекао је Тито у говору на Бањици. Стојан Прибићевић јавио је једном америчком листу 27. јануара 1945: "После ослобођења Београда... читаву недељу дана цивили се нису усуђивали да изађу на улицу".
Истина о крвавим "ослободиоцима" Београда почела је да излази на светло дана тек после 1990. године. Сазнало се и за Белимарковића воћњак на Бањици, на коме се налазило највеће подземно складиште бензина на Балкану. Када су то складиште напунили лешевима, комунисти су почели около да копају масовне, плитке гробнице...
О каквој, онда "колективној срећи" Ћосић пише? Можда о срећи његових другова што су најзад успели да опљачкају скупе виле и станове?
У монографији "Под небом Крушевца" има једна фотографија која показује радост народа док ослободиоци, четници, улазе у град. На истом месту, свега неколико часова касније, тај исти народ дочекује партизанску колону. Овога пута не види се ни једна рука подигнута у знак поздрава, ни један цвет...
(Број 200 31. МАРТ 1997)
Аутор: Милослав Самарџић
Међу трима основним комунистичким лажима, у оној о "светлој прошлости" Добрица Ћосић има највише отежавајућих околности. Ту је лагао, и ту лаже, конкретно: био је учесник и непосредни очевидац догађаја.
Дакле, шта се током Другог светског рата заиста дешавало у Ћосићевом родном крају, у околини Крушевца? Шта је Ћосић видео и никада није описао у својим романима, и шта је, да би надоместио тај прескок, морао да измишља?
Главни јунаци Ћосићевих књига о Другом светском рату су Расински партизански одред и Расински четнички одред.
Акцију против окупатора подно Јастрепца започео је стари Солунац, мајор Драгутин Кесеровић, командант 1. батаљона 12. пешадијског пука "Цар Лазар" у Крушевцу. Са својом јединицом, он се добро држао у априлском рату, против немачких моторизованих колона на бугарској граници. После капитулације, избегао је заробљавање и вратио се у Крушевац. Јуна месеца поставио је свој штаб изнад села Мали Купци, где је почео да окупља официре и подофицире.
Током читавог рата, мајор, а касније потпуковник и пуковник, Драгутин Кесеровић, био је највећи ауторитет и централна војна фигура у крушевачком крају. За живота је постао легенда, што ће, попут Лазаревих витеза, вероватно занавек остати. Половином септембра 1941. године успео је да покрене народ на прави мали устанак. Према обимној монографији водећег крушевачког историчара Адама Стошића "Под небом Крушевца", објављеној 1996. године, Кесеровић је окупио "импозантну масу од неколико хиљада људи", а процене се крећу и "до 10.000". Устаници су имали свега 500 пушака, па их је доста било "с вилама, секирама, косама, чак моткама", пише Стошић.
Расински партизански одред основан је 22. јула 1941. године и био је, према Стошићу, "један од најмањих одреда у Србији, са око 40 бораца све до половине 1943. године, кад је досегао број од 160 партизана".
Кесеровић је пристао да у нападу на Крушевац 23. септембра учествује и ова шачица партизана. Њихов задатак био је да сруше мост на Расини како Немцима не би стигло појачање из правца Сталаћа. Четници су на јуриш савладали немачки гарнизон снаге 400 војника, изузев једне групе која се забарикадирала у згради гимназије. Немци су имали 22 погинула војника, четири погинула официра и 80 рањеника. Губици четника били су приближно исти. Кесеровић је блокирао гимназију, очекујући белу заставу. Али онда је из Сталаћа Немцима ипак стигло појачање: партизани нису ни покушали да сруше мост на Расини. Правдали су се да нису добро упамтили дан почетка напада: мислили су да је реч о 24, а не 23. септембру. После рата, комунистички писци дали су другачију одбрану. Једна од њихових тврдњи је да су заправо четници побркали датуме, пошто су се масовно понапијали 23. септембра, и нису могли да чекају до сутрадан...
У оно време, када верзија о пијанству још није постојала, партизани су понудили Кесеровићу искупљење у виду напада на Обилићево. Он их је одбио, изричући меру забране боравка на његовој територији, "иначе је сукоб неминован".
Шта се, уистину десило? Као и у случају Шапца, Ваљева, Чачка, Крагујевца и других места, комунисти су настојали да по сваку цену изазову преурањени сукоб са окупатором. Пошто им је то једном пошло за руком, извлачили су се из борбе остављајући четнике на цедилу. Када су проценили да су се четничке снаге истрошиле у борбама против Немаца широм Србије, напали су их са леђа, из дубоке позадине. Та њихова позадина налазила се у Ужицу, једином већем месту које су Немци напустили без борбе...
Прву рунду грађанског рата комунисти су изгубили. Поражени најпре од четника, а потом од Немаца, повукли су се у италијанску окупациону зону, преко реке Увац. Њихова главнина није могла да остане у Србији јер није имала подршку у народу. Пораз од Немаца претрпели су и четници, али су ипак задржали организацију на окупираној територији Србије.
КОМЕСАР ДОБРИЦА
Једна од ретких комунистичких паравојних група која се ипак задржала са ове стране Дрине, био је и Ћосићев Расински одред.
Али, пре изласка из 1941. године, неће бити згорег да направимо кратак резиме дотадашњег ратног пута Добрице Ћосића. Пошто се он води као партизански првоборац, то значи да се налазио међу оном четрдесеторицом која је издала мајора Кесеровића. Претходно, мора да је са својим друговима убеђивао мештане околних села у неопходност дизања устанка, јер "Црвена армија само што није стигла". А онда је стигла поверљива директива из некаквог комунистичког комитета: ми нећемо заиста да се боримо против окупатора, него нам је циљ једино да српску војску и српски народ навучемо на погибију, како бисмо створили повољне услове за револуционарно освајање власти...
Свакако, ми смо ову директиву само препричали по логици ствари. Њен тачан садржај могао би рећи Добрица Ћосић: управо он је био најбољи агитатор Расинског партизанског одреда, због чега је ускоро стекао комесарску функцију.
Пре но што је издао легендарног Кесера, Добрица Ћосић је издао - свој народ. То се десило чином ступања у комунистичку паравојску. Партизан је руска реч која значи: војник партије. Четник је српска реч настала у време Другог устанка под Милошем Обреновићем. У основи има војну формацију - чету. Ово словно име српски народ је наденуо својој војсци и првих дана лета 1941. године.
Србија се тада поделила на партизане и четнике, тврде Ћосић и његови другови. Али није. Каква је то подела: 40 онамо, 3.000 овамо? Она четрдесеторица су ти отпадници од већине свог народа. Откуда им право да оснивају војску поред постојеће, легалне војске? Да подсетимо: нису имали ни једног официра, чак ни једног подофицира. Готово све официре и подофицире из крушевачког краја који су избегли заробљеништво окупио је мајор Драгутин Кесеровић. На то је имао легално право, прецизније, његова војска била је и легална и легитимна: имала је Врховну команду и врховног команданта (краља), владу (која је у ратним околностима мењала скупштину), савезничко признање и, наравно, подршку свог народа. Шта су, наспрам свега тога, значили Добрица Ћосић и његових 39 другова? По писаним законима своје државе, као и по обичајном народном праву, била је то само шачица побуњеника. У сваком часу војни суд Расинског четничког одреда, односно корпуса, могао је да их осуди најмање на по 25 батина, према Уредби о преким војним судовима од 8. марта 1940. године.
Прве ратне године Добрица Ћосић је постао отпадник свакако зато што је био индоктриниран комунистичком идеологијом. У духовном смислу, он тада није био Србин. Највећи идол био му је неко други до један од највећих демона на кугли земаљској: Ј. В. Стаљин. Мора да се поносио када су, 21. децембра 1941, на Стаљинов рођендан, његови другови основали своју Прву пролетерску бригаду. Колико ли је пута Ћосић клицао: "Живео Стаљин!"
Ако кажемо да је Ћосићем у то време управљала страна памет, бићемо само делимично у праву. То није била обична страна памет, већ ђавоља, демонска. Управо у тој чињеници лежи сва тежина Ћосићеве одбране такве памети и данас, под старе дане. С друге стране, Ћосићеве омражене супарнике водила је домаћа, српска памет. И фигуративно, и у дословном смислу речи. У ко зна ком по реду времену смрти, наши преци сналазили су се како су знали и умели. У принципу, увек су радили исту ствар, само су се околности мењале.
ОФАНЗИВЕ ПРОТИВ ЧЕТНИКА
Како је страна ђавоља памет водила Расински партизански одред, а како српска памет Расински четнички одред, у наредним ратним годинама?
У бројном и организационом погледу, код Ћосићевих партизана се током 1942. и 1943. године није десило ништа значајно. Они, заправо, и нису били оружана формација у правом смислу речи, већ једна изолована дружина која се скривала од народа. Ћосићев ратни друг Добривоје Секуловић Малиша, у монографији "Жупа у народноослободилачкој борби 1941-1945", отворено признаје: при изласку из скровишта "партизани нису носили петокраке... и представљали су се као четници, што је била уобичајена тактика".
Кесеровићеви четници су, пак, прерасли у моћну герилску формацију. Створен је Расински корпус, са девет бригада: Жупска, Копаоничка, Прва трстеничка (села на левој обали Западне Мораве), Друга трстеничка (села на десној обали Западне Мораве), Прва крушевачка (лева обала Мораве, од Беле воде до Сталаћа), Друга крушевачка (десна обала Мораве, од Глободера до Мрзенице). Прва расинска (лева обала Расине), Друга расинска (десна обала Расине) и Летећа бригада. Корпус је имао и Пратећу чету, минере, одељења за везу. Преки војни суд (састављен од предратних професионалних судија), интендантуру, санитет...
Поређење снаге Расинског партизанског одреда и Расинског четничког корпуса - нема смисла. Листамо две споменуте монографије тражећи окупаторске акције против Расинског партизанског одреда током 1942. и 1943. године. Ево резултата: јуна 1942. партизани су "одолели бугарској офанзиви". Иза ове полуреченице вероватно се крије пушкарање са неком мањом бугарском јединицом. Друго и последње: 19. фебруара 1943. једна немачка "потерна чета" у току ноћи је напала једну чету и штаб Расинског одреда, који су се, сви заједно, налазили у кући Живка Новаковића у Слатини. Партизани су се извукли оставивши осам погинулих другова, док су успели да ликвидирају два Немца. После неколико дана потере, Немци су сустигли партизане у Мачковцу (а можда је то била и одвојена, трећа акција?). Том приликом ликвидирана су три партизана. За две ратне године, то би били сви окупаторски напади на јединицу Добрице Ћосића.
У истом периоду, са Расинским четничким корпусом ствар стоји овако. Почетком 1942. Немци су поверили недићевцима да униште Кесеровићеву јединицу. Како од тога није било ништа, на ред су дошли Бугари. И они су остали кратких рукава, па су на сцену ступили Немци. "Све покушаје да га униште Кесеровић је избегао вештим маневрисањем, иако су неки његови одреди претрпели губитке и сељаци редовно страдали приликом одмазди које су пратиле сваки осовински подухват против четничких села", пише др Иван Авакумовић, професор историје на универзитету Британска Колумбија у Ванкуверу (Канада), у књизи "Михаиловић према немачким документима".
Немци су сматрали да Кесеровић држи "гвоздену дисциплину" међу својим војницима, да су му јединице "извежбане", као и да је угледан у народу. Поврх тога, запазили су енглеске испоруке оружја и муниције за Расински четнички корпус. Пролећа 1942. године бојали су се могућности да Кесеровић нападне стратешки важан рудник у Косовској Митровици, док су ујесен у првом плану биле његове диверзије на пругама, којима су уништавани транспорти за маршала Ервина Ромела на Афричком фронту. Због свега тога, лично је главнокомандујући Југоистока Европе, генерал Александар Лер, наредио да највећа античетничка операција те јесени буде усмерена против Кесеровића.
Брижљиво припремана немачко-бугарска офанзива, названа "Копаоник", почела је 12. октобра 1942. године. То је био "први озбиљан подухват" елитне СС дивизије "Принц Еуген", како је то рекао њен командант, генерал Артур Флепс, војницима уочи битке. (Додуше, партизани су делове ове дивизије поразили, у филму "Козара", још пре и него што је основана, почетком 1942. године.) На крају офанзиве, 18. октобра, у Краљево је долетео Хитлеров најближи сарадник Хајнрих Химлер, обишавши немачке трупе. Није могао да похвали есесовце: Кесеровићев корпус успео је да пробије немачко-бугарски обруч. Огорчени због неуспеха, Немци и Бугари су ликвидирали око 550 сељака у селу Крива Река под Копаоником и у једном селу на Гочу.
Наредне године све се поновило: Кесеровићев корпус најпре се борио против квислинга, затим против Бугара, док се Немци поново нису решили да узму ствар у своје руке. Нова немачка офанзива против Расинског корпуса носила је шифру "Стифелкнехт", а почела је 7. августа 1943. године. Три дана касније, 10. августа, главнокомандујући немачких снага у Србији, генерал Бадер, обишао је јединице 297. дивизије у Крушевцу. У његовој наредби за покретање офанзиве писало је и ово: "Ситуација у простору Копаоник и Јастребац изискује плански претрес и чишћење овог терена од јаких ДМ банди под вођством Кесеровића". Два пука 297. дивизије, један СС и четири бугарска батаљона, ни овога пута нису успели да савладају Расински корпус.
На састанку у Београду, 28. фебруара 1944. године, немачки генерали разговарали су о покретању још једне офанзиве против Кесеровића. Одустали су пошто је генерал Мајснер, командант немачке полиције у Србији, упозорио војну команду да ће за такву офанзиву бити потребне "врло јаке снаге", којима окупатор у то време није располагао.
ПАРТИЗАНИ УБИЈАЈУ НЕМАЧКЕ КУВАРЕ
Био је то, у кратким цртама, однос окупатора према Расинском партизанском одреду и Расинском четничком корпусу. Сада ћемо ствар погледати са друге стране, то јест, како су се Ћосић и његови другови односили према окупатору, а како мајор Драгутин Кесеровић? У монографијама "Под небом Крушевац" и "Жупа у народноослободилачком рату", описана су два напада Ћосићеве јединице на окупатора, у периоду до доласка Црвене армије, тј. до јесени 1944. године.
Први напад десио се 17. јуна 1943. године у селу Ћелије. Група партизана Расинског одреда, са једном десетином из Јастребачког одреда, чекајући доручак "одмарала се у ситногорици храстове шуме", пише Секуловић, када су, изненада, друмом Крушевац-Брус наишла "два немачка камиона пуна немачких војника". Ништа не слутећи, Немци су ишли својим послом. "Донета је одлука да се камиони нападну из заседе", каже Секуловић. Упркос митраљеској паљби, један камион је отишао даље, док су из другог сви Немци поубијани, њих деветоро. Партизани су се, наравно, повукли, а већ сутрадан почело је сакупљање талаца за одмазду. У Крушевцу Немци су стрељали 324, а на Бањици у Београду још 271 Србина из крушевачког краја.
У својој књизи Стошић допуњује Секуловићева сећања: овде је реч о немачкој позадинској јединици, која је ишла у Брус да набави храну.
Други пут Ћосићеви другови напали су Немце, заједно са топличким партизанима, 13. априла 1944. године у Ломници. Топлички партизани кретали су се према Ибру, да би са леђа напали четнике који су се борили против Оперативне групе партизанских дивизија под командом Пеке Дапчевића. Вест о Дапчевићевом поразу стигла је Топличане на пола пута, па су се задржали "у гостима" код Расинског партизанског одреда. Све то, према Секуловићу, Немци су на време сазнали, па су у Ломницу упутили јединицу јачине "300-600 људи". Половину немачких снага, тврди Секуловић, чинили су есесовци, а половину "борбена група немачке Ловачке падобранске школе, чији су се припадници кадети припремали за десант на Дрвар". Рекло би се: елита! Непријатељ је поражен са огромним губицима: "Група врло одговорних руководилаца избројала је 119 погинулих Немаца", закључује Секуловић.
Међутим, Стошић пише да је, највероватније, тог дана немачка јединица од 300 људи случајно дошла у Ломницу на војну вежбу. Биле су то полицијске и падобранске снаге, али падобранци нису били никакви опасни диверзанти, већ ђаци. У немачком извештају, који, зачудо, наводи и Секуловић, користи се израз "ученици". На жалост, не наводи се узраст тих ученика: вероватно је реч о млађим годиштима, која су Немци мобилисали како им је измицало тло испод ногу. Најзад, и немачки губици су нешто другачији него што их представља Секуловић: 14 погинулих, 42 рањена и 38 несталих.
Ћосићев Расински партизански одред није, дакле, водио никакву планску акцију против Немаца. Немце је напао сасвим случајно, у два маха, и то једном позадинце а једном ученике. Српски народ је тај авантуризам скупо платио, са 595 људских живота. (После борбе у Ломници, срећом, Немци нису извршили одмазду.)
Шта је онда радио Расински партизански одред када се свега четири-пет пута сукобио са окупаторским трупама? Ево Секуловићевог карактеристичног одговора на ово питање: "Значајан део борбених активности Расински партизански одред је спровео у Жупи. Тако је 11/12. маја 1943. године, једна група бораца спалила општинску архиву у селу Виткову и пресекла неколико ТТ стубова". Разуме се, пре паљења комунисти би увек опљачкали општинску благајну. У селу Ратају су, према Секуловићу, узели чак милион динара. Описивањем оваквих "борбених активности" испуњена је читава Секуловићева књига. Био је то део комунистичког плана у рушењу старог поретка и освајању власти. Други део акције, када се убијао "класни непријатељ", Секуловић воли да заобиђе. Примера ради, не спомиње 14 жандарма, Срба, које је Расински партизански одред ликвидирао у селу Горњи Степош. Али ипак наводи извештај недићеваца да су комунисти, у ноћи између 17. и 18. јуна 1943, у Ратају "напали кућу Саве Миљковића... и одвели му жену", као и да су 18. јуна у селу Злегиње "одвели Бранка Гајића". Секуловић бележи и више убистава "народних издајника", нарочито Недићевих службеника и војника. Та убиства умножила су се после победе Црвене армије код Стаљинграда, када је и Расински партизански одред добио некакву директиву, чији садржај читаоцима Секуловићеве књиге остаје непознат. Најзад, партизани су нападали и Кесеровићеву јединицу, али само њене мање делове.
МУДРА ТАКТИКА
Насупрот комунистима, четници су настојали да пронађу формулу којом би се нанела што већа штета окупатору, а да се истовремено максимално сачува народ. У принципу, циљ покрета са Равне Горе био је да развијеном организацијом и присуством јаких герилских формација веже известан број непријатељских дивизија, које би иначе могле бити употребљене на другим фронтовима (Источном, Афричком или Западном). Општи устанак уследио би оног тренутка када савезничке трупе буду довољно близу, и када, поред осталог, буду у могућности да пошаљу значајније количине оружја. До тада, требало је изводити саботаже и мање акције, како би се непријатељ стално узнемиравао.
И заиста, оваква стратегија је била пун погодак. На територији Србије окупатор је, због четника, држао шест бугарских и четири немачке дивизије, као и јаке полицијске снаге. Сем сталних мањих акција, те снаге извеле су и 19 већих офанзива против четника. У исто време, примера ради, Немци су држали Белгију у покорности са свега 200 (двеста!) својих људи. Да је свака окупирана европска држава имала герилу попут српске, Немци уопште не би били у могућности да ратују на великим фронтовима.
На подручју Кесеровићеве јединице, после испровоцираног и преурањеног устанка 1941, прва велика акција против окупатора вођена је од лета 1942. до пролећа 1943. године.
Реч је о рушењу пруга којима су Немци одвозили товаре оружја и опреме за Афрички фронт, у то време, после Источног, други по величини. Најбољи немачки војсковођа, маршал Ервин Ромел, изгубио је битку управо због прекида у снабдевању. Већи део немачких пошиљки уништили су Енглези на Средоземном мору, али, Хитлер је сматрао да су и Срби обавили свој део посла. У новогодишњој поруци од 1. јануара 1943. он је рекао да је Ромел поражен "због саботаже у Италији и на Балкану". У писму Мусолинију од 19. маја исте године Хитлер, по овом питању, каже: "Чињеница да ми нисмо успели да обезбедимо дотур помоћи за Северну Африку довела је до наше катастрофе. Ао се бандитизам и цела \'комитаџијска атмосфера\' одмах и немилосрдно не униште, таква ће се ситуација свакако поновити. Ако се ред не васпостави на подручју Југославије, десиће се криза исто толико тешка као она у Северној Африци".
Успех у рушењу пруга спада у ред највећих српских доприноса исходу Другог светског рата. Тај допринос је скупо плаћен: због четничке акције на прузи Немци су стрељали око 27.000 Срба, заједно са онима из операције "Копаоник". Уместо признања, западни Савезници су потом наш народ казнили бацањем под комунистичку окупацију. Тако је обесмишљено жртвовање у борби за слободу, попут оног у ранијим ратовима, и на неки начин изједначено са сулудим комунистичким жртвовањем српског народа. Али то је закључак из накнадне перспективе: извести га у оно време, пре конференције у Вашингтону и потом у Техерану, практично није било могуће, јер ни сам Черчил још није био донео срамну одлуку. Средином 1942. године Савезнци су затражили од југословенске владе, са Слободаном Јовановићем на челу, и краља Петра Другог, да војска генерала Михаиловића искористи свој изузетан стратешки положај и помогне у једној од одсудних битака великог рата. Слободан Јовановић и краљ Петар издали су одговарајућа наређења генералу Михаиловићу, који је, проценивши ситуацију, још пре тога обавио неопходне припреме. Уследила је акција која је скупо плаћена а на крају рата није довела Србе у победнички табор. То је, међутим, друга тема...
Комунисти су схватали значај акције на српским пругама, али нису ни хтели, ни могли да помогну. Они су, заправо, повели пропагандну кампању против четника. Када су, примера ради, четници крајем лета 1942. године порушили железничке мостове близу Стопање, Ј. Б. Тито је писао: "Дизање неких мостова у ваздух од стране дражиновца мајора Кесеровића јесте најобичнији маневар и јефтино рекламерство..."
Нема историјске истине у историјским романима Добрице Ћосића. Његова литература, можда, поуздано сведочи о томе како један комуниста види свет око себе, ако је то некоме још важно.
ПЉАЧКА ОД МИЛИОН ДИНАРА
На овој степеници можемо направити два успутна поређења између Ћосићеве јединице и Расинског четничког корпуса. Секуловић на једном месту каже: "Ноћу 12/13. децембра 1942. године, партизани су дошли у Ратаје и спалили општинску архиву. Општински деловођа тада је предао партизанима и 1.000 динара, који су били прикупљени за Кесеровића".
Из овога произилази следећи закључак: за легалну српску четничку војску народ је организовано сакупљао новчане прилоге преко постојећих државних институција, док је комунистичка паравојска систематски пљачкала те институције. Добровољни прилог за четнике неупоредиво је мањи од оног што би комунисти напљачкали. Као што смо видели, у овом истом селу, Ратају, они су следећег лета отели милион динара, што је била огромна сума: годину и по дана раније, када су Немци уценили генерала Михаиловића на 200.000 динара, за тај новац могла је да се купи кућа у Београду. (Узгред буди речено, данас, после полувековне комунистичке власти, односно пљачке, у благајни било које сеоске месне заједнице сигурно није могуће наћи ни далеко мање новца од милион динара.) Комунисти ће касније ове пљачке називати борбом против "слугу окупатора", али, свакако, неће бити у праву. То је био новац српског народа и српске државе под окупацијом, која је платни промет обављала према одредбама међународног ратног права. Благодарећи том новцу функционисале су службе чији рад никако није смео бити обустављен, попут болница, црвеног крста, жандармерије, поште, железнице, итд.
Друго поређење односи се на комунистичко улудо убијање немачких позадинаца и ђака, иако су знали да ће Немци стрељати 50 до 100 Срба за једног свог војника. У дословце истој ситуацији као Секуловићева група код Разбојне, нашао се Четврти батаљон Жупске бригаде Расинског четничког корпуса наредника Славка Здравковића Црног, у селу Трнавци. На вест о присуству Немаца батаљон је хитро заузео положај изнад села. Међутим, Здравковић је дурбином угледао свега четири Немца како беже од четника, према селу Новаци. Уз једну шљиву, нешто ближе, видео је преврнут немачки џип пун кафе, шећера и других ствари, расутих около. Била је то роба коју су Немци у жупским селима мењали за вино. Здравковић је најпре оставио два сељака поред немачког џипа, рекавши им: "Чувајте ово, да не запалимо село". Затим је написао цедуљицу среском начелнику, који је радио за четнике, са молбом да хитно дође. Такође, послао је коњаника да стигне Немце и објасни им како је "туда само случајно прошла једна група наоружаних људи, која је већ отишла". Међутим, један Немац, који је понешто знао српски, само је викао: "Не, не, пуно, пуно!"
Убрзо потом Немци су се вратили са батаљоном Бугара и двоја борних кола. Испред њих су изашли срески начелник и двадесет старих, угледних сељака, рекавши да у селу владају ред и мир. Онај Немац је почео да се буни, али када је видео да је његов џип исправљен и да су све ствари ту, предомислио се. Немци су обавили посао због ког су дошли, и још су мало почашћени. Затим су отишли, а да ни један метак није испаљен.
"Написао сам извештај команданту бригаде, а он ме похвалио. Да сам убио она четири Немца, село би било спаљено а мештани стрељани", сведочи Здравковић. Али, када је после рата доспео у комунистички затвор, изненађени Здравковић морао је да одговори на следеће питање иследника Озне: "Што ниси убио она четири Немца, па да те сад пустим кући!" Славко Здравковић је исувише добро знао да ђавоља комунистичка памет не може да разуме здраву српску сељачку памет. Зато је само рекао: "Дошло је такво наређење од вишег штаба".
КО СУ ЗЛОЧИНЦИ?
Најзад, остаје фамозно питање злочина. Добрица Ћосић уз реч "четник" готово увек стави придев "кољач". "Кољачима за краља и отаџбину" посветио је и једну посебну књигу, "Деобе". Ако се читалац ослони само на Ћосићеву литературу, сврстаће четнике у ред највећих злочинаца, можда још и већих од усташа, док ће, с друге стране, помислити да су партизани ововековни свети ратници.
А шта се уистину дешавало пред Ћосићевим очима? На намештеном судском процесу пуковнику Кесеровићу, вођеном у Београду од 28. јула до 6. августа 1945. године, комунисти су, поред "сарадње са окупатором", у први план ставили и злочине четника. Листамо записник са суђења у покушају да утврдимо какви су и колики били ти злочини. Ево цитата:
"ТУЖИЛАЦ: Ви сте огрезли у злочинству!... Нисте одговорили на питање колико је убијено у Расини од стране четника који су били под Вашом командом?
КЕСЕРОВИЋ: Ја нисам добио никакав извештај да је ко убијен.
ТУЖИЛАЦ: Ја мислим да је убијено 13 људи.
КЕСЕРОВИЋ: У Дренови није убијен ниједан.
ТУЖИЛАЦ: А колико је убијено приближно на читавој територији вашега корпуса?
КЕСЕРОВИЋ: Колико знам око петнаест.
ТУЖИЛАЦ: Па то је само у Расинском срезу. А Пешић? Одговорите који су убијени од стране џелата?
КЕСЕРОВИЋ: Ја не знам никога више.
ТУЖИЛАЦ: Ви признајете за петнаест, додајте томе и ових осам. То је двадесет три..."
И тако, на уједно и страшном и смешном суду, Кесеровић покушава да се одбрани, а јавни тужилац, Милош Минић, да увећа његов непостојећи злочин. Само, спорна цифра је далеко испод очекивања читалаца Ћосићевих књига о четничким злочинима. Па и иначе испод потреба комунистичке пропаганде. Зато је касније повећавана. Добривоје Секуловић у својој књизи даје списак од 25 жртава "четничког терора" у Жупи, који се делом поклапа са Минићевим списком. Секуловић говори о "клању", док је на директно питање Кесеровић одговорио да су ти људи стрељани, чему се Милош Минић није успротивио.
А да ли је овде заиста реч о ратним злочинима? Кесеровић је покушавао да каже како је наведена лица осудио Преки војни суд, који је установљен и који је судио према законима Краљевине Југославије. Злочин постоји у случају прекорачења овлашћења, непоштовања прописаног поступка, убиства ван суда, и слично, иначе о злочину не може бити говора. Добрица Ћосић је био председник југословенске државе. Да је у то време једна партија основала паравојне формације и започела оружану борбу за власт, попут Комунистичке партије 1941. године, да ли би њени припадници били изведени пред суд и кажњени, или би их, можда, Ћосић идеализовао и посветио им неку нову књигу?
Ћосић сматра да је свако убиство једног комунисте од стране четника било злочин, а да је, с друге стране, свако убиство које су починили комунисти оправдано, јер, Боже мој, то је револуција, прелазак "на виши ступањ развоја", и тако даље, а све то не може без жртава... Али, неће бити да је тако. Има нешто што се зове Библија, као и нешто што се зове право. На Ћосићеву несрећу, Божански и људски закони су вечни, па је самим тим његова литература пролазна, таман колико и закони ђавоље идеологије коју следи. Према писаним законима старим још од Римског царства, оружана пљачка назива се разбојништвом. Тачно то, ништа више и ништа мање, починио је његов Расински партизански одред када је опљачкао оних милион динара у селу Ратаје. И тачно то, разбојништво, чине његови комунисти у читавој земљи почев од октобра 1944. године.
А како стоји ствар са комунистичким злочинима које је Добрица Ћосић морао да види, а нигде их није описао? Крушевац су ослободили Кесеровићеви четници, 14. октобра 1944, да би се, после мањег сукоба са Црвеном армијом, повукли из града. Истог дана, поподне, у град су ушли партизани, и почели да стрељају "народне непријатеље".
Колико људи су убили комунисти у Крушевцу и околини? Према специјалном издању "Погледа" о партизанским злочинима, чак 6.500. Крушевљанин Јеврем Марић изјавио је да је цифра још већа од ове. Према проценама Адама Стошића, "у Крушевцу је било интензивне ликвидације до краја 1944, када су Уредбом уведени блажи критеријуми". Стошић не прихвата бројку објављену у "Погледима", али ни верзију СУБНОР-а од неколико стотина ликвидираних. Сматра да су у крушевачком крају комунисти убили између две и три хиљаде људи, уз напомену да коначну цифру треба установити на основу докумената.
Највише ликвидација обављено је у Гарском потоку, на Багдали, у Борјаку и на брду Самар код Рибарске Бање. Обележено само обичним камењем са невешто урезаним крстовима, јер се другачије није смело, ово гробље код Рибарске Бање народ је називао "Маџино гробље". Реч је о партизанском првоборцу Младену Трипковићу Маџи. Реагујући на написе "Погледа", Маџа је у крушевачкој "Победи" од 8. марта 1991. године "одбијао све оптужбе". Ево како је новинар пренео његову изјаву: "Био је у Крушевцу само петнаестак дана по ослобођењу, а што се тиче \'Маџиног гробља\', ту су сахрањени побијени Немци, а не Срби. Знајући да је \'строг борац\', можда су неки сељаци то приписали њему..." Може бити да је Маџа убијао и Немце које су четници заробили у Крушевцу, па их предали Црвеној армији. Али, зашто је онда народ кришом обилазио и обележавао гробове на Маџином гробљу?
У емигрантској штампи објављено је да је и Добрица Ћосић учествовао у овом покољу Крушевљана. Колико је нама познато, то није тачно. Ми га оптужујемо само као сведока, то јест лажног сведока, а не и као учесника. Добро упућени Стошић каже да се Ћосић у ово време налазио у Топлици (Пуста Река), где је уређивао лист комунистичке омладине "Млад борац". Одатле је авионом пребачен за Ваљево, одакле је камионом продужио за Београд, где је стигао неколико дана после тзв. ослобођења. У роману "Време власти" Ћосић описује свој долазак у главни град:
"У октобарском сутону 1944. године, у руском камиону са Комитетом, пратиоцима и куририма, први пут сам дошао у Београд...
Свест о томе да сам сведок највеће колективне среће Београда изазивала је у мени потребу да запамтим све што се те ноћи збива на Славији, док се козарачко коло витлало тргом... Касно увече оставили смо Крајишнике-пролетере да са грађанима славе ослобођење Београда и на његовим рушевинама грле играчице из козарачког кола..." Међутим, пред Ћосићевим очима дешавало се нешто сасвим друго. Комунисти су и у Београду стрељали Србе, заправо, највише у Београду. Према подацима америчког министарства војске, у престоници је убијено "између 13.000 и 30.000 људи". Ћосићеви ратни другови у то време нису ни скривали своје намере: "Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости", рекао је Тито у говору на Бањици. Стојан Прибићевић јавио је једном америчком листу 27. јануара 1945: "После ослобођења Београда... читаву недељу дана цивили се нису усуђивали да изађу на улицу".
Истина о крвавим "ослободиоцима" Београда почела је да излази на светло дана тек после 1990. године. Сазнало се и за Белимарковића воћњак на Бањици, на коме се налазило највеће подземно складиште бензина на Балкану. Када су то складиште напунили лешевима, комунисти су почели около да копају масовне, плитке гробнице...
О каквој, онда "колективној срећи" Ћосић пише? Можда о срећи његових другова што су најзад успели да опљачкају скупе виле и станове?
У монографији "Под небом Крушевца" има једна фотографија која показује радост народа док ослободиоци, четници, улазе у град. На истом месту, свега неколико часова касније, тај исти народ дочекује партизанску колону. Овога пута не види се ни једна рука подигнута у знак поздрава, ни један цвет...
(Број 200 31. МАРТ 1997)
Аутор: Милослав Самарџић
Херцеговац
Početnik
- Poruka
- 10
Умјесто твог поимања историје(како је замишља мали Ђокица) ја ти преносим чињенице!!!
Ево дијела горе наведеног текста који се односи на како ти кажеш "сарадњу Њемаца и четника"!!!
ОФАНЗИВЕ ПРОТИВ ЧЕТНИКА
Како је страна ђавоља памет водила Расински партизански одред, а како српска памет Расински четнички одред, у наредним ратним годинама?
У бројном и организационом погледу, код Ћосићевих партизана се током 1942. и 1943. године није десило ништа значајно. Они, заправо, и нису били оружана формација у правом смислу речи, већ једна изолована дружина која се скривала од народа. Ћосићев ратни друг Добривоје Секуловић Малиша, у монографији "Жупа у народноослободилачкој борби 1941-1945", отворено признаје: при изласку из скровишта "партизани нису носили петокраке... и представљали су се као четници, што је била уобичајена тактика".
Кесеровићеви четници су, пак, прерасли у моћну герилску формацију. Створен је Расински корпус, са девет бригада: Жупска, Копаоничка, Прва трстеничка (села на левој обали Западне Мораве), Друга трстеничка (села на десној обали Западне Мораве), Прва крушевачка (лева обала Мораве, од Беле воде до Сталаћа), Друга крушевачка (десна обала Мораве, од Глободера до Мрзенице). Прва расинска (лева обала Расине), Друга расинска (десна обала Расине) и Летећа бригада. Корпус је имао и Пратећу чету, минере, одељења за везу. Преки војни суд (састављен од предратних професионалних судија), интендантуру, санитет...
Поређење снаге Расинског партизанског одреда и Расинског четничког корпуса - нема смисла. Листамо две споменуте монографије тражећи окупаторске акције против Расинског партизанског одреда током 1942. и 1943. године. Ево резултата: јуна 1942. партизани су "одолели бугарској офанзиви". Иза ове полуреченице вероватно се крије пушкарање са неком мањом бугарском јединицом. Друго и последње: 19. фебруара 1943. једна немачка "потерна чета" у току ноћи је напала једну чету и штаб Расинског одреда, који су се, сви заједно, налазили у кући Живка Новаковића у Слатини. Партизани су се извукли оставивши осам погинулих другова, док су успели да ликвидирају два Немца. После неколико дана потере, Немци су сустигли партизане у Мачковцу (а можда је то била и одвојена, трећа акција?). Том приликом ликвидирана су три партизана. За две ратне године, то би били сви окупаторски напади на јединицу Добрице Ћосића.
У истом периоду, са Расинским четничким корпусом ствар стоји овако. Почетком 1942. Немци су поверили недићевцима да униште Кесеровићеву јединицу. Како од тога није било ништа, на ред су дошли Бугари. И они су остали кратких рукава, па су на сцену ступили Немци. "Све покушаје да га униште Кесеровић је избегао вештим маневрисањем, иако су неки његови одреди претрпели губитке и сељаци редовно страдали приликом одмазди које су пратиле сваки осовински подухват против четничких села", пише др Иван Авакумовић, професор историје на универзитету Британска Колумбија у Ванкуверу (Канада), у књизи "Михаиловић према немачким документима".
Немци су сматрали да Кесеровић држи "гвоздену дисциплину" међу својим војницима, да су му јединице "извежбане", као и да је угледан у народу. Поврх тога, запазили су енглеске испоруке оружја и муниције за Расински четнички корпус. Пролећа 1942. године бојали су се могућности да Кесеровић нападне стратешки важан рудник у Косовској Митровици, док су ујесен у првом плану биле његове диверзије на пругама, којима су уништавани транспорти за маршала Ервина Ромела на Афричком фронту. Због свега тога, лично је главнокомандујући Југоистока Европе, генерал Александар Лер, наредио да највећа античетничка операција те јесени буде усмерена против Кесеровића.
Брижљиво припремана немачко-бугарска офанзива, названа "Копаоник", почела је 12. октобра 1942. године. То је био "први озбиљан подухват" елитне СС дивизије "Принц Еуген", како је то рекао њен командант, генерал Артур Флепс, војницима уочи битке. (Додуше, партизани су делове ове дивизије поразили, у филму "Козара", још пре и него што је основана, почетком 1942. године.) На крају офанзиве, 18. октобра, у Краљево је долетео Хитлеров најближи сарадник Хајнрих Химлер, обишавши немачке трупе. Није могао да похвали есесовце: Кесеровићев корпус успео је да пробије немачко-бугарски обруч. Огорчени због неуспеха, Немци и Бугари су ликвидирали око 550 сељака у селу Крива Река под Копаоником и у једном селу на Гочу.
Наредне године све се поновило: Кесеровићев корпус најпре се борио против квислинга, затим против Бугара, док се Немци поново нису решили да узму ствар у своје руке. Нова немачка офанзива против Расинског корпуса носила је шифру "Стифелкнехт", а почела је 7. августа 1943. године. Три дана касније, 10. августа, главнокомандујући немачких снага у Србији, генерал Бадер, обишао је јединице 297. дивизије у Крушевцу. У његовој наредби за покретање офанзиве писало је и ово: "Ситуација у простору Копаоник и Јастребац изискује плански претрес и чишћење овог терена од јаких ДМ банди под вођством Кесеровића". Два пука 297. дивизије, један СС и четири бугарска батаљона, ни овога пута нису успели да савладају Расински корпус.
На састанку у Београду, 28. фебруара 1944. године, немачки генерали разговарали су о покретању још једне офанзиве против Кесеровића. Одустали су пошто је генерал Мајснер, командант немачке полиције у Србији, упозорио војну команду да ће за такву офанзиву бити потребне "врло јаке снаге", којима окупатор у то време није располагао.
Друже Марко,
прошло је вријеме Борбе и Комунисат-а, а посебно Булајићевих филмова!!! те твоје лагарије могу да забављају само још дијецу у вртићу!!!
Ево дијела горе наведеног текста који се односи на како ти кажеш "сарадњу Њемаца и четника"!!!
ОФАНЗИВЕ ПРОТИВ ЧЕТНИКА
Како је страна ђавоља памет водила Расински партизански одред, а како српска памет Расински четнички одред, у наредним ратним годинама?
У бројном и организационом погледу, код Ћосићевих партизана се током 1942. и 1943. године није десило ништа значајно. Они, заправо, и нису били оружана формација у правом смислу речи, већ једна изолована дружина која се скривала од народа. Ћосићев ратни друг Добривоје Секуловић Малиша, у монографији "Жупа у народноослободилачкој борби 1941-1945", отворено признаје: при изласку из скровишта "партизани нису носили петокраке... и представљали су се као четници, што је била уобичајена тактика".
Кесеровићеви четници су, пак, прерасли у моћну герилску формацију. Створен је Расински корпус, са девет бригада: Жупска, Копаоничка, Прва трстеничка (села на левој обали Западне Мораве), Друга трстеничка (села на десној обали Западне Мораве), Прва крушевачка (лева обала Мораве, од Беле воде до Сталаћа), Друга крушевачка (десна обала Мораве, од Глободера до Мрзенице). Прва расинска (лева обала Расине), Друга расинска (десна обала Расине) и Летећа бригада. Корпус је имао и Пратећу чету, минере, одељења за везу. Преки војни суд (састављен од предратних професионалних судија), интендантуру, санитет...
Поређење снаге Расинског партизанског одреда и Расинског четничког корпуса - нема смисла. Листамо две споменуте монографије тражећи окупаторске акције против Расинског партизанског одреда током 1942. и 1943. године. Ево резултата: јуна 1942. партизани су "одолели бугарској офанзиви". Иза ове полуреченице вероватно се крије пушкарање са неком мањом бугарском јединицом. Друго и последње: 19. фебруара 1943. једна немачка "потерна чета" у току ноћи је напала једну чету и штаб Расинског одреда, који су се, сви заједно, налазили у кући Живка Новаковића у Слатини. Партизани су се извукли оставивши осам погинулих другова, док су успели да ликвидирају два Немца. После неколико дана потере, Немци су сустигли партизане у Мачковцу (а можда је то била и одвојена, трећа акција?). Том приликом ликвидирана су три партизана. За две ратне године, то би били сви окупаторски напади на јединицу Добрице Ћосића.
У истом периоду, са Расинским четничким корпусом ствар стоји овако. Почетком 1942. Немци су поверили недићевцима да униште Кесеровићеву јединицу. Како од тога није било ништа, на ред су дошли Бугари. И они су остали кратких рукава, па су на сцену ступили Немци. "Све покушаје да га униште Кесеровић је избегао вештим маневрисањем, иако су неки његови одреди претрпели губитке и сељаци редовно страдали приликом одмазди које су пратиле сваки осовински подухват против четничких села", пише др Иван Авакумовић, професор историје на универзитету Британска Колумбија у Ванкуверу (Канада), у књизи "Михаиловић према немачким документима".
Немци су сматрали да Кесеровић држи "гвоздену дисциплину" међу својим војницима, да су му јединице "извежбане", као и да је угледан у народу. Поврх тога, запазили су енглеске испоруке оружја и муниције за Расински четнички корпус. Пролећа 1942. године бојали су се могућности да Кесеровић нападне стратешки важан рудник у Косовској Митровици, док су ујесен у првом плану биле његове диверзије на пругама, којима су уништавани транспорти за маршала Ервина Ромела на Афричком фронту. Због свега тога, лично је главнокомандујући Југоистока Европе, генерал Александар Лер, наредио да највећа античетничка операција те јесени буде усмерена против Кесеровића.
Брижљиво припремана немачко-бугарска офанзива, названа "Копаоник", почела је 12. октобра 1942. године. То је био "први озбиљан подухват" елитне СС дивизије "Принц Еуген", како је то рекао њен командант, генерал Артур Флепс, војницима уочи битке. (Додуше, партизани су делове ове дивизије поразили, у филму "Козара", још пре и него што је основана, почетком 1942. године.) На крају офанзиве, 18. октобра, у Краљево је долетео Хитлеров најближи сарадник Хајнрих Химлер, обишавши немачке трупе. Није могао да похвали есесовце: Кесеровићев корпус успео је да пробије немачко-бугарски обруч. Огорчени због неуспеха, Немци и Бугари су ликвидирали око 550 сељака у селу Крива Река под Копаоником и у једном селу на Гочу.
Наредне године све се поновило: Кесеровићев корпус најпре се борио против квислинга, затим против Бугара, док се Немци поново нису решили да узму ствар у своје руке. Нова немачка офанзива против Расинског корпуса носила је шифру "Стифелкнехт", а почела је 7. августа 1943. године. Три дана касније, 10. августа, главнокомандујући немачких снага у Србији, генерал Бадер, обишао је јединице 297. дивизије у Крушевцу. У његовој наредби за покретање офанзиве писало је и ово: "Ситуација у простору Копаоник и Јастребац изискује плански претрес и чишћење овог терена од јаких ДМ банди под вођством Кесеровића". Два пука 297. дивизије, један СС и четири бугарска батаљона, ни овога пута нису успели да савладају Расински корпус.
На састанку у Београду, 28. фебруара 1944. године, немачки генерали разговарали су о покретању још једне офанзиве против Кесеровића. Одустали су пошто је генерал Мајснер, командант немачке полиције у Србији, упозорио војну команду да ће за такву офанзиву бити потребне "врло јаке снаге", којима окупатор у то време није располагао.
Друже Марко,
прошло је вријеме Борбе и Комунисат-а, а посебно Булајићевих филмова!!! те твоје лагарије могу да забављају само још дијецу у вртићу!!!
Херцеговац
Početnik
- Poruka
- 10
ОДБРАНА МАЈОРА РАУСАВЉЕВИЋА
Пуким случајем, у Архиву Војске Југославије сачувана је одбрана команданта Варваринског корпуса на стаљинистичком процесу у Јагодини 1945. године
Налази се у Архиви Војске Југославије у Београду, у "Архиви непријатељских јединица, а заведен је под регистарским бројем 1812-1/К-15/ВК-П-594.
Јагодина, јануара 1945 г. Суђење команданту Дражиног корпуса мајору Раусављевићу.
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Не желим ништа да говорим у своју одбрану, јер немам за шта да се браним. Све што сам радио, радио сам по својој савести и по начелима своје идеологије. Хоћу да дам своју исповест, а не одбрану, хоћу да кажем вама и овом народу шта ме је руководило да приступим Дражином покрету и шта ме је раздирало и болело пуних три и по године.
Ја сам југословенски официр, положио сам заклетву Њ. В. Краљу и Отаџбини и остајем веран својој заклетви до смрти. Говорим као човек без сутрашњице, зато је моја исповест искрена и потпуна! Одмах по капитулацији Југославије 1941 г. пришао сам одредима Драже Михаиловића, пошто сам налазио да ми је место једино у његовим редовима.
Огорчен на издају Хрвата и Комунистичке тајне партије, као националиста приступио сам бескомпромисној борби против свих непријатеља земље. Испуњен мржњом према Немачкој, а гнушањем према издајницима, хтео сам да се борим за част Отаџбине, да би се најзад јадном српском народу и народу Југославије донео поштен режим, достојан човека. Идеологија равногорства за мене је била светиња, као што је можда за вас светиња ваша идеологија. Ви сте својом пропагандом ометали да истина о равногорству допре до душе народа, јер сте се нас плашили, јер сте знали да су наше намере и поштеније и праведније. Ви нисте потпуно успели, јер и сада равногорска луч гори у души сваког поштеног Србина, само што је притуљена пред вашим куршумима.
Данас ја хоћу са овог места да кажем народу шта смо ми хтели да му донесемо, а шта сте му донели ви. Социјална демократија у пуном и правом смислу била би спроведена, али ви, наши противници, нисте у то веровали. Ми бисмо поставили свакога на своје место, обезбедили опстанак и живот свакоме ко хоће да ради, а ви?
Ви не награђујете ни оне који за вас са пуно идеала раде, ви правите нов поредак тиме што бркате послове интелектуалаца и радника. Ви никада нећете изградити државу, којој су темељи и пољуљани и испретурани. Постављате неупућене да воде посао интелектуалаца, само зато што су се борили и што су евентуално пролили своју крв у тој борби. Борцу част, али ви не схватате да неко може бити само добар борац, али рђав организатор и мирнодопски радник. Равногорство би свога борца наградило доживотно, али му не би поверило место које му ни по стручној ни по интелектуалној спреми и способности не одговара и не припада.
Равногорски покрет називате покретом буржоазије; верујете да су нас жеља за уживањем и благостањем руководили у борби. Називали сте нас паразитима и народним олошем. И кад сте постали свесни да се баш против тога боримо, ви сте нас спутавали... Демократија не значи - паразитска организација - демократија је право човека на живот, на рад, на уживање сопствене зараде и онога што је човеку најмилије: слободе мисли и штампе.
Ми допуштамо јавну критику, а ви?
Где је тај народ који слободно говори, где је тај народ који слободно дише, зар овако изгледа народ који ужива Слободу?
На њиховим лицима се она не види. Ви сте узели наше пароле, наш идеал, и направили од њега фирму под којом сте се заклонили и спроводите диктатуру комунизма, уколико је то комунизам, јер комунизам је нешто много боље, много поштеније него ово. Ја, као ваш противник, добро познајем Маркса и све крупне личности овога система, можда боље и од вас самих, и зато с правом кажем да све радите под лажном фирмом, под лажном основом, јер нити је ово комунизам, нити бољшевизам.
Ово је терор људи жељних освете, жељних туђег добра, жељних свега онога што нису имали испуњени завишћу и ниском мржњом према онима који су имали дане материјално боље од њихових.
Вас не руководе поштене, племените побуде, то сте доказали пљачком којој сте дали закониту форму: конфисковање имовине стрељаних лица - чудновато, баш оних који су имали доста! Нас називате кољашима, а ви сте стрељаши! Када је човек већ осуђен да умре, њему је свеједно: нож или куршум. Смрт је у питању! Нама је сваки метак био драгоцен, јер смо их чували за вас. Елиминисали смо само оне који су били непомирљиви са нашом идеологијом, који су нас ометали, а зар ви то нисте чинили и не чините још увек? Ово је борба идеологија! Говорим вам као идеолог - идеологу супротног правца, као своме противнику! "Све што је нездраво треба сећи", то је било и ваше и наше гесло. И ми смо тако и чинили. Јагодина је дала педесет жртава од којих су 24 били у тајној шпијунској комунистичкој организацији, остали у патролама и као бескомпромисни помагачи комуниста. Ми смо их одстранили.
Сада, Јагодина је дала 400 жртава! А скоро сви су само симпатизери нашег покрета, јер за вас је и то довољно да бисте поделили ваше издашне куршуме! Ми смо пре смртних пресуда преко наших поверљивих лица вршили проверавања сваке кривице и тек после јаких и поузданих доказа извршавали пресуду, док се ви поводите за огорчењем појединца или масе и то оне, коју само ниске побуде воде да тражи нечију смрт. Код нас породице оних које смо елиминисали нису носиле жиг и никад им се не би порицало право на опстанак, док код вас породице стрељаних носе свој жиг. Од деце стрељаних стварате себи непријатеље, уместо да их васпитавате у комунистичком духу. Та деца биће они који ће вам се светити. Уместо да задобијате присталице, ви и оно мало што сте имали гурате од себе, јер сте их изневерили и преварили. Борба је између осталог била управљена у великој мери против корупције и протекције, а међутим оне обилују од вас. Довољно је да је неко ваш присталица, а не борац, па да добије водећу реч, довољно је да припада вашој породици, па чак и широј, па да не иде на фронт. Зар сте се ви за то борили три године? Наше људе шаљете на фронт.
С каквим одушевљењем очекујете да се они боре за вас, кад су свесни да једне ланце скидају, а другима се окивају! Оно што сте ви постигли у борби, то су постигли идеолози комунисти. Данас, ви сте запосели позадину, а на фронт шаљете све оно што није ваше, или што по казни заслужи - фронт. "Да би мање било стрељања - куршум ће их дочекати и на фронту" - због тога мишљења много ћете изгубити.
ПЕТ ГЛАСОВА ИЗ МАСЕ: Доле кољаш! На смрт!
(Остали ћуте.)
КОМАНДАНТ ПОДРУЧЈА: Народ хоће твоју смрт!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Народ?! Зар је то народ? Зар ви замишљате да су ови људи које сте ви довели, да су они народ?! Народ је цела Србија! Упитајте Србију да ли она тражи моју смрт. Можда би ме и овај народ овде бранио, али не сме да говори. Можда би и мој бранилац хтео нешто да каже у моју корист, али... Код вас је слобода: ћутање... Код вас је слобода: ово! (Показује своје везане руке).
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Ти си изрекао 30 смртних пресуда!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Да. Потписао сам можда и више, само што ви то не знате. А зар ви нисте потписали још ни једну, или ће вам моја бити "сефте"?!
ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Пред вама стоји кољашка џукела, вашљивац и нитков, југословенски официр који је знао само да се лепо обуче и шета по Теразијама, а у глави није имао ништа!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Извините "друже", претпостављам да сте интелектуалац и веома ме чуди и изненађује да такве речи на оваквом месту упућујете једном оптуженику са везаним рукама. То заиста не приличи једном интелектуалцу, а ако то нисте, онда шта да мислим о вама као о човеку, јер то заиста није достојно човека...
Да, пред вама стоји југословенски официр и ја се не стидим тога. Ја сам се прошетао Теразијама, али зар се данас партизани не шетају туда, само што сам ја доказао да у глави имам ипак нешто и да уместо мозга немам прашину, док многи ваши немају ни прашину.
Вашљив никада нисам био, имао сам прилично дугу косу, али сам је неговао, а браду сам подрезивао баш због вашију. Уосталом, вероватно да овде има присутних који су познавали мој корпус и знају да се сваки мој војник свакодневно прао до појаса, а преко недеље два пута купао. Код вас има случајева тифуса! Код мене таквог случаја није било.
ГЛАС НА ПАРАЋИНСКОМ ДИЈАЛЕКТУ: А кад си пројахао кроз Параћин и сукувао своји бркови и на бели ти коњ изјахао кроз параћинските улици, а Немци ишли за тебе, а?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: У Параћин нисам силазио баш због Немаца! Јер, да они нису били тамо, ја бих сишао. Бркове нисам у животу имао и чудим се, стари, да ти тако говориш, што је недостојно и срамно за твоју старост. (Судијама): Масу сте затровали мржњом према нама, да се почела да бави инфамијама.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Чиме?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Инфамијама - измишљотинама, мислио сам да знате шта је то.
ГЛАС ИЗ МАСЕ: Од Немаца си добијао оружје, намирнице и текстил, па си продавао на црној берзи, одело си сашио за 80.000 динара.
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Ја сам био један од оних који су се непрестано и бескомпромисно борили против Немаца...
ПРЕДСЕДНИК СУДА: И против партизана!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Да, и против партизана. Јер, за мене је био сваки онај противник, и све исто, што није било за нас... Нико не рече да сам напао шест немачких композиција и да сам отео оружје, намирнице и текстил и тиме снабдео цео свој корпус, нико не спомену да сам баш тим стварима помогао једну стару, болесну жену чији је син био међу партизанима, јер она је за мене била болесна Српкиња и мајка. Нисам се бавио црном берзом, јер сам имао много озбиљнијег посла, док сам баш био обавештен, а уосталом то је било и уочљиво, да се баш радничка класа тиме највише бавила. Равногорци нису имали трговачког духа. Одело сам стварно сашио, само што није коштало 80.000, јер је узето из немачког транспорта за Бугарску. Можда је оно вредело толико, ја не знам, само опажам да сте и ви данас одлично обучени.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: А ко ти је жену издржавао, да ниси ти?!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Жена и дете издржавали су се од новаца оних који су својевољно давали за наш покрет.
ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Ето у шта су ишле наше паре! Пљачкао си народ, узимао новац!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Ја да сам био са женом и дететом, ја би их сам издржавао, али моје је место било у шуми и покрет је био дужан да ми издржава жену и дете. Ни од кога нисам ништа тражио, они који су хтели доносили су сами. Ако нађете ма и један мој налог, нека ми је укаљана част!
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Где ти је жена и дете? Имаш ли вести о њима?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: То ме узалуд питате, нећу вам одговорити. Да се не бојите освете мога сина? Никада их нећете наћи!
ОНИХ ПЕТ ГЛАСОВА: Доле кољаш, гибаничар, само прасиће ждерете!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Нисам никада био у туђој кући. Моји су људи имали логор. Имали смо своје стадо које смо прикупили реквирирањем од оних сељака који су заиста имали доста. Ниједна сељанка није ни за једног мог човека умесила гибаницу.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Осећаш ли се кривим?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Осећам се у толико кривим што сам овде ЈА на оптуженичкој клупи, а да сте ви на мом месту, а ја на вашем, онда бисте ви били криви, јер такав је закон у борби идеологија... Само, ви поступате са мном као са криминалцем. Изводите ме пред суд везаних руку. Оптуженик се не изводи везан, јер чим се даје право на говор, скидају се и везе са руку...
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Зашто си се предао Русима?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Јер нисам хтео партизанима. А како тумачите што сам Русима предао 350 заробљених Немаца? Да нисам можда са њима сарађивао?
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Зашто си се сам предао, а не са корпусом?
Зашто си издао наредбу народу да Русе дочекају са одушевљењем?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Био сам опкољен. Распустио сам корпус да вам ти људи не би пали у руке и да им не бисте судили као мени данас. Оно што они носе у својим душама, неизбрисиво је и ви им нећете то уништити... Наредио сам да се Руси дочекају са добродошлицом и одушевљењем онако како се дочекују ослободиоци. Рекао сам, а народ је показао с каквим одушевљењем је поздравио браћу Русе.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Да ниси мислио да ћеш тиме себе олакшати?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Не, толико низак нисам. Уосталом, из целог мог исказа видели сте да се не браним, него чак и оптужујем. Руси су наши савезници још из 1941 године, ви сте то заборавили!
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Зашто си се предао, зашто ниси извршио самоубиство, имао си оружје код себе кад си се предао?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Нисам се убио, јер сам хтео да вама и овом народу кажем ово што вам сада говорим. Доста је било лагања!
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Јеси ли био на Равној гори?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Да.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Јеси ли се познавао са Дражом?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Да.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Какве си наредбе примао од њега?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: А какве сте ви наредбе примали од Тита?
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Какво је то питање?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: А какво је ваше питање? Зар мислите да ћу да одам службене тајне? Варате се и узалудно ме испитујете.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Да ли си примао сугестије са стране?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Никакве сугестије нисам примао. Радио сам онако како је захтевала наша идеологија, како сам осећао, како сам налазио за најпоштеније. Ја имам свој мозак, дизгин није за човека.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Да ли си сарађивао са Видићем?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Рекао сам да службене тајне не издајем.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Да ли си смртне пресуде изрицао што си морао, што је Врховна команда тако диктирала?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Мени је руководитељ моја идеологија. Имао сам одрешене руке - што јој је сметало, уклонио сам. Мада сам ја лично велики противник проливања српске крви, ја сам пролио само нездраву крв. Многи су од нас грешили, понекад је пала недужна крв, ја жалим те случајеве и ми знамо и признајемо да је то наша погрешка, али ви се нисте учили на нашим грешкама. Треба да знате једну истину: крв тражи - крв!
ПРЕДСЕДНИК СУДА: И то сте чинили у име Краља?
У САЛИ ДЕЛИМИЧНО: Доле краљ! Доле кољаш!
(Већина ћути, у публици тешка атмосфера, осећа се душевни контакт са Раусављевићем. Раусављевић устаје, обраћа се маси.)
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: У име краља смо чинили, јер смо радили за његово добро, јер и он зна да смо само ми за њега. Ви не знате шта значи за нас краљ! Није у питању Петар Други, није у питању Он као личност, у питању је Он као симбол свега онога што ми желимо и за шта смо се борили. Ви кажете: монархија је преживела, а ја вама кажем: монархија живи у српском народу. За наш народ је краљ и престо нешто народно, нешто што је специфично његово, јер је Србија дала народног краља. Наши су краљеви били израз народне воље, нису били диктатори, јер народ то није трпео, наш народ није рођен за диктатуру. Краљ је био фигура у којој је народ гледао себе... Свака диктатура је ужасна, јер спутава човека, а монархија, онаква каква је наша у демократској држави, у којој парламент одлучује, а не аутократа, заиста нема ничега диктаторског. Кад смо узвикивали: "За Краља и Отаџбину!" - било је исто што и "За Народ и Отаџбину!" Јер, народ је у краљу, краљ је у народу! Говорите о демократској слободи, а заводите диктатуру. То су два појма која се искључују. Једино једна широка демократија може да пружи народу слободу, јер слобода за човека не значи слободу кретања, него слободу исказивања свога мишљења.
И пас кад хоће да залаје, он то учини и не боји се никога, а зар један човек не сме имати право да изрази своје одушевљење, или свој јед?! Ви не знате шта је демократија, ви је никада нећете моћи упознати, јер за вас је демократија само ограничени простор у оквиру комунизма. Човеку је једино место у демократској држави, а све оно што се не осећа човеком нека пишти под диктатуром, па ма каква била, јер ко није свој господар, ко својим мозгом не мисли - то је во под јармом, који вуче кола ма чиме натоврена.
КОМАНДАНТ ПОДРУЧЈА: Пртљате о некој демократији, а сви сте фашисте. Називаш себе "Раусом" јер се поносиш што си фашиста!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Мене тако народ назива, то је скраћеница мога презимена. Пореклом сам Личанин, рођен сам око Ужичке Пожеге и доказао сам да сам Србин. Да сам фашиста био бих љотићевац, био бих члан Гестапоа и данас бих се налазио у Берлину. Фашизам презирем исто толико колико и комунизам. Против фашиста борим се као и против комуниста, јер сам још 1941 г. због фашиста и отишао у шуму. Не дозвољавам да и једног равногорца називате фашистом. Зар не осећате да је то смешно и контрадикторно: да смо фашисти, зашто бисмо се три и по године скривали по шумама, под тешким условима?! Да нисмо можда жељни авантура?
ОНИ ИСТИ ГЛАСОВИ ИЗ МАСЕ: На смрт, на смрт!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Сад разумем Богочовека: "Опрости им грехе, јер не знају шта раде!" Ви тражите данас моју крв и моју смрт и ви ћете је имати.
(Судијама.)
Али упамтите, ускоро ће овај исти народ, само у много већем броју, тражити вашу смрт! Јер народ је МОЈ, ви се заваравате да је ваш и чудите се што вас усиљено прима. Народ зна да ћу се ја вратити, он то чека и жели, не ЈА - него МИ ћемо се вратити! Али, наша освета за ваша недела, за вашу тиранију, биће гнев народа, а не освета појединаца и нас бораца, припадника противног вам покрета. Срешћемо се ускоро сви ми горе и онда ће наше душе и наше савести поштено проговорити. Видеће се тада ко је поштеније мислио народу - ви или ми. Све што се силом спроводи, све пропада. Оно што је спонтано, то остаје. Доћи ће још један 27. март!
(У сали жагор. Раусављевић миран као и увек што је био за цело време суђења, које је трајало од 8 до 18 часова непрекидно, седа. Његов поглед с благом иронијом почива на судијама, јер осећа да му ни у ком погледу нису дорасли.
...Осуђен на СМРТ!... Речи су пале посред мртве, тешке тишине. Преко лица Раусављевићевог прелетело је смирење и олакшање...)
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Јеси ли задовољан пресудом?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Да. Потпуно сам задовољан, јер је мени испод части да живим под вашим режимом. Заборавио сам малопре да вас замолим за смртну пресуду, кад сам вам нагласио, да је слобода условљена демократијом, а кад ње нема, онда нема ни људи који заслужују назив човека.
Ја сам срећан што одлазим, А ВАС ЋЕ ДОЧЕКАТИ ЛЕГИЈЕ ОНИХ, КОЈИ ЋЕ СВЕТИТИ НАШЕ ГРОБОВЕ!
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Имаш ли још шта да кажеш?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Не. Једино још: ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!
Пуким случајем, у Архиву Војске Југославије сачувана је одбрана команданта Варваринског корпуса на стаљинистичком процесу у Јагодини 1945. године
Налази се у Архиви Војске Југославије у Београду, у "Архиви непријатељских јединица, а заведен је под регистарским бројем 1812-1/К-15/ВК-П-594.
Јагодина, јануара 1945 г. Суђење команданту Дражиног корпуса мајору Раусављевићу.
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Не желим ништа да говорим у своју одбрану, јер немам за шта да се браним. Све што сам радио, радио сам по својој савести и по начелима своје идеологије. Хоћу да дам своју исповест, а не одбрану, хоћу да кажем вама и овом народу шта ме је руководило да приступим Дражином покрету и шта ме је раздирало и болело пуних три и по године.
Ја сам југословенски официр, положио сам заклетву Њ. В. Краљу и Отаџбини и остајем веран својој заклетви до смрти. Говорим као човек без сутрашњице, зато је моја исповест искрена и потпуна! Одмах по капитулацији Југославије 1941 г. пришао сам одредима Драже Михаиловића, пошто сам налазио да ми је место једино у његовим редовима.
Огорчен на издају Хрвата и Комунистичке тајне партије, као националиста приступио сам бескомпромисној борби против свих непријатеља земље. Испуњен мржњом према Немачкој, а гнушањем према издајницима, хтео сам да се борим за част Отаџбине, да би се најзад јадном српском народу и народу Југославије донео поштен режим, достојан човека. Идеологија равногорства за мене је била светиња, као што је можда за вас светиња ваша идеологија. Ви сте својом пропагандом ометали да истина о равногорству допре до душе народа, јер сте се нас плашили, јер сте знали да су наше намере и поштеније и праведније. Ви нисте потпуно успели, јер и сада равногорска луч гори у души сваког поштеног Србина, само што је притуљена пред вашим куршумима.
Данас ја хоћу са овог места да кажем народу шта смо ми хтели да му донесемо, а шта сте му донели ви. Социјална демократија у пуном и правом смислу била би спроведена, али ви, наши противници, нисте у то веровали. Ми бисмо поставили свакога на своје место, обезбедили опстанак и живот свакоме ко хоће да ради, а ви?
Ви не награђујете ни оне који за вас са пуно идеала раде, ви правите нов поредак тиме што бркате послове интелектуалаца и радника. Ви никада нећете изградити државу, којој су темељи и пољуљани и испретурани. Постављате неупућене да воде посао интелектуалаца, само зато што су се борили и што су евентуално пролили своју крв у тој борби. Борцу част, али ви не схватате да неко може бити само добар борац, али рђав организатор и мирнодопски радник. Равногорство би свога борца наградило доживотно, али му не би поверило место које му ни по стручној ни по интелектуалној спреми и способности не одговара и не припада.
Равногорски покрет називате покретом буржоазије; верујете да су нас жеља за уживањем и благостањем руководили у борби. Називали сте нас паразитима и народним олошем. И кад сте постали свесни да се баш против тога боримо, ви сте нас спутавали... Демократија не значи - паразитска организација - демократија је право човека на живот, на рад, на уживање сопствене зараде и онога што је човеку најмилије: слободе мисли и штампе.
Ми допуштамо јавну критику, а ви?
Где је тај народ који слободно говори, где је тај народ који слободно дише, зар овако изгледа народ који ужива Слободу?
На њиховим лицима се она не види. Ви сте узели наше пароле, наш идеал, и направили од њега фирму под којом сте се заклонили и спроводите диктатуру комунизма, уколико је то комунизам, јер комунизам је нешто много боље, много поштеније него ово. Ја, као ваш противник, добро познајем Маркса и све крупне личности овога система, можда боље и од вас самих, и зато с правом кажем да све радите под лажном фирмом, под лажном основом, јер нити је ово комунизам, нити бољшевизам.
Ово је терор људи жељних освете, жељних туђег добра, жељних свега онога што нису имали испуњени завишћу и ниском мржњом према онима који су имали дане материјално боље од њихових.
Вас не руководе поштене, племените побуде, то сте доказали пљачком којој сте дали закониту форму: конфисковање имовине стрељаних лица - чудновато, баш оних који су имали доста! Нас називате кољашима, а ви сте стрељаши! Када је човек већ осуђен да умре, њему је свеједно: нож или куршум. Смрт је у питању! Нама је сваки метак био драгоцен, јер смо их чували за вас. Елиминисали смо само оне који су били непомирљиви са нашом идеологијом, који су нас ометали, а зар ви то нисте чинили и не чините још увек? Ово је борба идеологија! Говорим вам као идеолог - идеологу супротног правца, као своме противнику! "Све што је нездраво треба сећи", то је било и ваше и наше гесло. И ми смо тако и чинили. Јагодина је дала педесет жртава од којих су 24 били у тајној шпијунској комунистичкој организацији, остали у патролама и као бескомпромисни помагачи комуниста. Ми смо их одстранили.
Сада, Јагодина је дала 400 жртава! А скоро сви су само симпатизери нашег покрета, јер за вас је и то довољно да бисте поделили ваше издашне куршуме! Ми смо пре смртних пресуда преко наших поверљивих лица вршили проверавања сваке кривице и тек после јаких и поузданих доказа извршавали пресуду, док се ви поводите за огорчењем појединца или масе и то оне, коју само ниске побуде воде да тражи нечију смрт. Код нас породице оних које смо елиминисали нису носиле жиг и никад им се не би порицало право на опстанак, док код вас породице стрељаних носе свој жиг. Од деце стрељаних стварате себи непријатеље, уместо да их васпитавате у комунистичком духу. Та деца биће они који ће вам се светити. Уместо да задобијате присталице, ви и оно мало што сте имали гурате од себе, јер сте их изневерили и преварили. Борба је између осталог била управљена у великој мери против корупције и протекције, а међутим оне обилују од вас. Довољно је да је неко ваш присталица, а не борац, па да добије водећу реч, довољно је да припада вашој породици, па чак и широј, па да не иде на фронт. Зар сте се ви за то борили три године? Наше људе шаљете на фронт.
С каквим одушевљењем очекујете да се они боре за вас, кад су свесни да једне ланце скидају, а другима се окивају! Оно што сте ви постигли у борби, то су постигли идеолози комунисти. Данас, ви сте запосели позадину, а на фронт шаљете све оно што није ваше, или што по казни заслужи - фронт. "Да би мање било стрељања - куршум ће их дочекати и на фронту" - због тога мишљења много ћете изгубити.
ПЕТ ГЛАСОВА ИЗ МАСЕ: Доле кољаш! На смрт!
(Остали ћуте.)
КОМАНДАНТ ПОДРУЧЈА: Народ хоће твоју смрт!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Народ?! Зар је то народ? Зар ви замишљате да су ови људи које сте ви довели, да су они народ?! Народ је цела Србија! Упитајте Србију да ли она тражи моју смрт. Можда би ме и овај народ овде бранио, али не сме да говори. Можда би и мој бранилац хтео нешто да каже у моју корист, али... Код вас је слобода: ћутање... Код вас је слобода: ово! (Показује своје везане руке).
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Ти си изрекао 30 смртних пресуда!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Да. Потписао сам можда и више, само што ви то не знате. А зар ви нисте потписали још ни једну, или ће вам моја бити "сефте"?!
ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Пред вама стоји кољашка џукела, вашљивац и нитков, југословенски официр који је знао само да се лепо обуче и шета по Теразијама, а у глави није имао ништа!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Извините "друже", претпостављам да сте интелектуалац и веома ме чуди и изненађује да такве речи на оваквом месту упућујете једном оптуженику са везаним рукама. То заиста не приличи једном интелектуалцу, а ако то нисте, онда шта да мислим о вама као о човеку, јер то заиста није достојно човека...
Да, пред вама стоји југословенски официр и ја се не стидим тога. Ја сам се прошетао Теразијама, али зар се данас партизани не шетају туда, само што сам ја доказао да у глави имам ипак нешто и да уместо мозга немам прашину, док многи ваши немају ни прашину.
Вашљив никада нисам био, имао сам прилично дугу косу, али сам је неговао, а браду сам подрезивао баш због вашију. Уосталом, вероватно да овде има присутних који су познавали мој корпус и знају да се сваки мој војник свакодневно прао до појаса, а преко недеље два пута купао. Код вас има случајева тифуса! Код мене таквог случаја није било.
ГЛАС НА ПАРАЋИНСКОМ ДИЈАЛЕКТУ: А кад си пројахао кроз Параћин и сукувао своји бркови и на бели ти коњ изјахао кроз параћинските улици, а Немци ишли за тебе, а?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: У Параћин нисам силазио баш због Немаца! Јер, да они нису били тамо, ја бих сишао. Бркове нисам у животу имао и чудим се, стари, да ти тако говориш, што је недостојно и срамно за твоју старост. (Судијама): Масу сте затровали мржњом према нама, да се почела да бави инфамијама.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Чиме?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Инфамијама - измишљотинама, мислио сам да знате шта је то.
ГЛАС ИЗ МАСЕ: Од Немаца си добијао оружје, намирнице и текстил, па си продавао на црној берзи, одело си сашио за 80.000 динара.
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Ја сам био један од оних који су се непрестано и бескомпромисно борили против Немаца...
ПРЕДСЕДНИК СУДА: И против партизана!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Да, и против партизана. Јер, за мене је био сваки онај противник, и све исто, што није било за нас... Нико не рече да сам напао шест немачких композиција и да сам отео оружје, намирнице и текстил и тиме снабдео цео свој корпус, нико не спомену да сам баш тим стварима помогао једну стару, болесну жену чији је син био међу партизанима, јер она је за мене била болесна Српкиња и мајка. Нисам се бавио црном берзом, јер сам имао много озбиљнијег посла, док сам баш био обавештен, а уосталом то је било и уочљиво, да се баш радничка класа тиме највише бавила. Равногорци нису имали трговачког духа. Одело сам стварно сашио, само што није коштало 80.000, јер је узето из немачког транспорта за Бугарску. Можда је оно вредело толико, ја не знам, само опажам да сте и ви данас одлично обучени.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: А ко ти је жену издржавао, да ниси ти?!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Жена и дете издржавали су се од новаца оних који су својевољно давали за наш покрет.
ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Ето у шта су ишле наше паре! Пљачкао си народ, узимао новац!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Ја да сам био са женом и дететом, ја би их сам издржавао, али моје је место било у шуми и покрет је био дужан да ми издржава жену и дете. Ни од кога нисам ништа тражио, они који су хтели доносили су сами. Ако нађете ма и један мој налог, нека ми је укаљана част!
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Где ти је жена и дете? Имаш ли вести о њима?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: То ме узалуд питате, нећу вам одговорити. Да се не бојите освете мога сина? Никада их нећете наћи!
ОНИХ ПЕТ ГЛАСОВА: Доле кољаш, гибаничар, само прасиће ждерете!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Нисам никада био у туђој кући. Моји су људи имали логор. Имали смо своје стадо које смо прикупили реквирирањем од оних сељака који су заиста имали доста. Ниједна сељанка није ни за једног мог човека умесила гибаницу.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Осећаш ли се кривим?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Осећам се у толико кривим што сам овде ЈА на оптуженичкој клупи, а да сте ви на мом месту, а ја на вашем, онда бисте ви били криви, јер такав је закон у борби идеологија... Само, ви поступате са мном као са криминалцем. Изводите ме пред суд везаних руку. Оптуженик се не изводи везан, јер чим се даје право на говор, скидају се и везе са руку...
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Зашто си се предао Русима?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Јер нисам хтео партизанима. А како тумачите што сам Русима предао 350 заробљених Немаца? Да нисам можда са њима сарађивао?
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Зашто си се сам предао, а не са корпусом?
Зашто си издао наредбу народу да Русе дочекају са одушевљењем?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Био сам опкољен. Распустио сам корпус да вам ти људи не би пали у руке и да им не бисте судили као мени данас. Оно што они носе у својим душама, неизбрисиво је и ви им нећете то уништити... Наредио сам да се Руси дочекају са добродошлицом и одушевљењем онако како се дочекују ослободиоци. Рекао сам, а народ је показао с каквим одушевљењем је поздравио браћу Русе.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Да ниси мислио да ћеш тиме себе олакшати?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Не, толико низак нисам. Уосталом, из целог мог исказа видели сте да се не браним, него чак и оптужујем. Руси су наши савезници још из 1941 године, ви сте то заборавили!
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Зашто си се предао, зашто ниси извршио самоубиство, имао си оружје код себе кад си се предао?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Нисам се убио, јер сам хтео да вама и овом народу кажем ово што вам сада говорим. Доста је било лагања!
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Јеси ли био на Равној гори?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Да.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Јеси ли се познавао са Дражом?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Да.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Какве си наредбе примао од њега?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: А какве сте ви наредбе примали од Тита?
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Какво је то питање?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: А какво је ваше питање? Зар мислите да ћу да одам службене тајне? Варате се и узалудно ме испитујете.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Да ли си примао сугестије са стране?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Никакве сугестије нисам примао. Радио сам онако како је захтевала наша идеологија, како сам осећао, како сам налазио за најпоштеније. Ја имам свој мозак, дизгин није за човека.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Да ли си сарађивао са Видићем?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Рекао сам да службене тајне не издајем.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Да ли си смртне пресуде изрицао што си морао, што је Врховна команда тако диктирала?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Мени је руководитељ моја идеологија. Имао сам одрешене руке - што јој је сметало, уклонио сам. Мада сам ја лично велики противник проливања српске крви, ја сам пролио само нездраву крв. Многи су од нас грешили, понекад је пала недужна крв, ја жалим те случајеве и ми знамо и признајемо да је то наша погрешка, али ви се нисте учили на нашим грешкама. Треба да знате једну истину: крв тражи - крв!
ПРЕДСЕДНИК СУДА: И то сте чинили у име Краља?
У САЛИ ДЕЛИМИЧНО: Доле краљ! Доле кољаш!
(Већина ћути, у публици тешка атмосфера, осећа се душевни контакт са Раусављевићем. Раусављевић устаје, обраћа се маси.)
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: У име краља смо чинили, јер смо радили за његово добро, јер и он зна да смо само ми за њега. Ви не знате шта значи за нас краљ! Није у питању Петар Други, није у питању Он као личност, у питању је Он као симбол свега онога што ми желимо и за шта смо се борили. Ви кажете: монархија је преживела, а ја вама кажем: монархија живи у српском народу. За наш народ је краљ и престо нешто народно, нешто што је специфично његово, јер је Србија дала народног краља. Наши су краљеви били израз народне воље, нису били диктатори, јер народ то није трпео, наш народ није рођен за диктатуру. Краљ је био фигура у којој је народ гледао себе... Свака диктатура је ужасна, јер спутава човека, а монархија, онаква каква је наша у демократској држави, у којој парламент одлучује, а не аутократа, заиста нема ничега диктаторског. Кад смо узвикивали: "За Краља и Отаџбину!" - било је исто што и "За Народ и Отаџбину!" Јер, народ је у краљу, краљ је у народу! Говорите о демократској слободи, а заводите диктатуру. То су два појма која се искључују. Једино једна широка демократија може да пружи народу слободу, јер слобода за човека не значи слободу кретања, него слободу исказивања свога мишљења.
И пас кад хоће да залаје, он то учини и не боји се никога, а зар један човек не сме имати право да изрази своје одушевљење, или свој јед?! Ви не знате шта је демократија, ви је никада нећете моћи упознати, јер за вас је демократија само ограничени простор у оквиру комунизма. Човеку је једино место у демократској држави, а све оно што се не осећа човеком нека пишти под диктатуром, па ма каква била, јер ко није свој господар, ко својим мозгом не мисли - то је во под јармом, који вуче кола ма чиме натоврена.
КОМАНДАНТ ПОДРУЧЈА: Пртљате о некој демократији, а сви сте фашисте. Називаш себе "Раусом" јер се поносиш што си фашиста!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Мене тако народ назива, то је скраћеница мога презимена. Пореклом сам Личанин, рођен сам око Ужичке Пожеге и доказао сам да сам Србин. Да сам фашиста био бих љотићевац, био бих члан Гестапоа и данас бих се налазио у Берлину. Фашизам презирем исто толико колико и комунизам. Против фашиста борим се као и против комуниста, јер сам још 1941 г. због фашиста и отишао у шуму. Не дозвољавам да и једног равногорца називате фашистом. Зар не осећате да је то смешно и контрадикторно: да смо фашисти, зашто бисмо се три и по године скривали по шумама, под тешким условима?! Да нисмо можда жељни авантура?
ОНИ ИСТИ ГЛАСОВИ ИЗ МАСЕ: На смрт, на смрт!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Сад разумем Богочовека: "Опрости им грехе, јер не знају шта раде!" Ви тражите данас моју крв и моју смрт и ви ћете је имати.
(Судијама.)
Али упамтите, ускоро ће овај исти народ, само у много већем броју, тражити вашу смрт! Јер народ је МОЈ, ви се заваравате да је ваш и чудите се што вас усиљено прима. Народ зна да ћу се ја вратити, он то чека и жели, не ЈА - него МИ ћемо се вратити! Али, наша освета за ваша недела, за вашу тиранију, биће гнев народа, а не освета појединаца и нас бораца, припадника противног вам покрета. Срешћемо се ускоро сви ми горе и онда ће наше душе и наше савести поштено проговорити. Видеће се тада ко је поштеније мислио народу - ви или ми. Све што се силом спроводи, све пропада. Оно што је спонтано, то остаје. Доћи ће још један 27. март!
(У сали жагор. Раусављевић миран као и увек што је био за цело време суђења, које је трајало од 8 до 18 часова непрекидно, седа. Његов поглед с благом иронијом почива на судијама, јер осећа да му ни у ком погледу нису дорасли.
...Осуђен на СМРТ!... Речи су пале посред мртве, тешке тишине. Преко лица Раусављевићевог прелетело је смирење и олакшање...)
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Јеси ли задовољан пресудом?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Да. Потпуно сам задовољан, јер је мени испод части да живим под вашим режимом. Заборавио сам малопре да вас замолим за смртну пресуду, кад сам вам нагласио, да је слобода условљена демократијом, а кад ње нема, онда нема ни људи који заслужују назив човека.
Ја сам срећан што одлазим, А ВАС ЋЕ ДОЧЕКАТИ ЛЕГИЈЕ ОНИХ, КОЈИ ЋЕ СВЕТИТИ НАШЕ ГРОБОВЕ!
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Имаш ли још шта да кажеш?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Не. Једино још: ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!