Devojčice kvare dečake, one se dive njihovim glupostima!
Duško Radović
- Nekoliko istina o meni... Ja sam u braku jedan solidan broj godina. Ja sam muž i ovakav i onakav, al ako ništa veran. Moja draga misli da je mogla i bolje da prođe. Ja mislim da nije, al to je neka druga priča. Da skratimo, ja je volim i opraštam joj te sitne greškice u rezonima. Oprašta i ona meni štošta... Tako to ide...
- Ipak, osim što volim svoju dragu, ja sam uvek zaljubljen. Obično u neke prodavačice, trafikantkinje, konobarice i slične cice. U svoju odbranu mogu da kažem, ja se samo zaljubim, ne pravim nikakve akcije povodom toga... Ne udvaram se ni ništa slično, samo volim da je vidim, napunim malo baterije i to je sve...
- Jednom sam se baš bio zaljubio, u jednu Slađu iz banke
. Znači, išao sam tamo svake dve nedelje, nasmejan i srećan davao silne pare za struju, vodu, net, telefone i još koješta, i sve to nasmejan... Samo da je vidim. I da prodžakamo koju banalnost u tih šest rečenica plus minus, nevezanih za surove transakcije. I mic po mic, skapiram ja da sam ostavio neki kakav takav utisak... I da je ona ljubazna samnom za jedno dva promila više nego sa ostalima. I sad, ne znam šta ću... Mislim znam ja šta ću al ne znam dal ću, ne bavim se tim stvarima jelte... I tako, sad na tom sledećem nivou ja odem u banku al ne više tako samouveren i sve to, jel? Nekako mi, ne znam šta bi. Ono, običan susret je prevaziđen a šta bi drugo, ne znam ni sam...
- Ja sam u tu banku u startu počeo da idem jer je u centru grada i zgodno mi, a pod dva nikad gužva. Zanimljivo. I tako... I jednom, kad je ljubav već porasla, odem ja tamo a žuri mi se a unutra jedno pet - šest pre mene na redu
. Pod jedan, to se nikad nije desilo, pod dva gde baš sad. I ja ni pet ni šest, akcija. Sad, ja umem da budem čovek trenutka, da u momentu uradim nešto što niko normalan ne bi. I znači krećem ja u akciju. Prilazim visok i odlučan pravo kod moje omiljene bankarke, jel, i mrtav hladan a skroziram je baš u okice... One slatke . I kažem "ovo je pljačka, svi na pod"! I normalno, nabio prst u džep od jakne, naoružan i opasan 
. I situacija je sledeća, njih dve (koleginica i ona), ja, ovaj put bez čuvara - jer koliko god da sam se zaljubio ne bih se baš petljao sa naoružanim čovekom, kojeg verovatno nisam ni išarmirao kao njih dve. I kojem možda baš i idem na živce, kad god dođem ja ukradem sve osmehe najlepše žene u prostoriji i šire, i najslađe i najšarmantnije i sve... I tih pet šest, kako se to kaže, komintenata... A na samom šalteru jedan dekica, penzos. On nesrećnik taman uzeo svojih bednih pet hiljada, još vise u vazduhu, on ih drži sa dva prsta. I ja gledam u tom trenutku baš u te pare, a njemu jadničku počinju da se tresu ruke. Istovremeno, Slađa i ta koleginica (kojoj nikad ne saznah ime i ostaće zauvek samo koleginica...) gledaju u mene, ne veruju jel a oči im ko šolje... Jedna žena počinje da se cereka, valjda histerično, svi pogubljeni i među njima ja, nasmešen. I to traje nekih možda recimo dvadeset sekundi. I ja znači gledam tog čičicu, gledam kako mu se tresu ruke, misli čovek valjda "odoše mojih pet hiljada bednih, zbogom ća"... I sine meni, ovaj čičica će se skljokati ovde pa ću baš da ga utupim i ja šta ću, počnem da se smejem... I samo čuješ uzdah olakšanja. Možda bolje reći izdah... I odjednom, kao da je Nova godina... Karneval bog te, svi srećni i nasmejani... I kažem ja, "izvinite dragi ljudi, meni se malo žuri, jel mogu preko reda"? A oni svi u glas "ajde ajde, slobodno" a valjda misle "idi i da te moje oči ne vide u životu više", svaki pojedinačno... I onaj čičica što stoji tu do mene, skoro da bi me izljubio samo kad sačuva svojih bednih pet hiljadarki. I tako, platih ja i odlazim... Sledeći put kad sam došao a njih dve cvrkuću, samo što me ne izljubiše.
- I sad, zašto sam ja to uradio... Prvo, zato što mi je ona tad bila mis sveta i mis šarma sve u jednom, a ja ne varam svoju dragu kao što sam već i rekao, bilo i u onoj rubrici Ripli, verovali ili ne... Pa, nekako mislim da će me pamtiti zauvek, i uvek sa osmehom na usnama. Drugo, jebess život bez uzbuđenja... Svima preporučujem neku akciju s vremena na vreme, da krv malo jurne. Dobro, ne moraju baš ovo da rade a sad je i provaljeno, smislite nešto drugo 
. Nije ni preporučljivo. Treće, nije loše biti Tom Sojer po nekad, bar za mene važi tako...
- Šta je posle bilo? Pa ništa, ubrzo se zatvorila ta ekspozitura... Ona nije iz mog grada, odselila se i više je nisam video
. A voleo bi, krajnje neobavezno i drugarski, jer ja se znate i ne bavim švaleracijom. Ona je tu na forumu al nije nešto aktivna... Imam je i na fb, odnosno imao sam je pa smo na kraju prekinuli prijateljstvo, nije to to... Dao bih sve te šuplje fb poruke za jednu kaficu uživo... Al obično ne biva...
- Eto, pa sad sudite mi po (ne)delima mojim. I ne radite ovo kod kuće
Duško Radović
- Ipak, osim što volim svoju dragu, ja sam uvek zaljubljen. Obično u neke prodavačice, trafikantkinje, konobarice i slične cice. U svoju odbranu mogu da kažem, ja se samo zaljubim, ne pravim nikakve akcije povodom toga... Ne udvaram se ni ništa slično, samo volim da je vidim, napunim malo baterije i to je sve...
- Jednom sam se baš bio zaljubio, u jednu Slađu iz banke
. Znači, išao sam tamo svake dve nedelje, nasmejan i srećan davao silne pare za struju, vodu, net, telefone i još koješta, i sve to nasmejan... Samo da je vidim. I da prodžakamo koju banalnost u tih šest rečenica plus minus, nevezanih za surove transakcije. I mic po mic, skapiram ja da sam ostavio neki kakav takav utisak... I da je ona ljubazna samnom za jedno dva promila više nego sa ostalima. I sad, ne znam šta ću... Mislim znam ja šta ću al ne znam dal ću, ne bavim se tim stvarima jelte... I tako, sad na tom sledećem nivou ja odem u banku al ne više tako samouveren i sve to, jel? Nekako mi, ne znam šta bi. Ono, običan susret je prevaziđen a šta bi drugo, ne znam ni sam...- Ja sam u tu banku u startu počeo da idem jer je u centru grada i zgodno mi, a pod dva nikad gužva. Zanimljivo. I tako... I jednom, kad je ljubav već porasla, odem ja tamo a žuri mi se a unutra jedno pet - šest pre mene na redu
. Pod jedan, to se nikad nije desilo, pod dva gde baš sad. I ja ni pet ni šest, akcija. Sad, ja umem da budem čovek trenutka, da u momentu uradim nešto što niko normalan ne bi. I znači krećem ja u akciju. Prilazim visok i odlučan pravo kod moje omiljene bankarke, jel, i mrtav hladan a skroziram je baš u okice... One slatke . I kažem "ovo je pljačka, svi na pod"! I normalno, nabio prst u džep od jakne, naoružan i opasan . I situacija je sledeća, njih dve (koleginica i ona), ja, ovaj put bez čuvara - jer koliko god da sam se zaljubio ne bih se baš petljao sa naoružanim čovekom, kojeg verovatno nisam ni išarmirao kao njih dve. I kojem možda baš i idem na živce, kad god dođem ja ukradem sve osmehe najlepše žene u prostoriji i šire, i najslađe i najšarmantnije i sve... I tih pet šest, kako se to kaže, komintenata... A na samom šalteru jedan dekica, penzos. On nesrećnik taman uzeo svojih bednih pet hiljada, još vise u vazduhu, on ih drži sa dva prsta. I ja gledam u tom trenutku baš u te pare, a njemu jadničku počinju da se tresu ruke. Istovremeno, Slađa i ta koleginica (kojoj nikad ne saznah ime i ostaće zauvek samo koleginica...) gledaju u mene, ne veruju jel a oči im ko šolje... Jedna žena počinje da se cereka, valjda histerično, svi pogubljeni i među njima ja, nasmešen. I to traje nekih možda recimo dvadeset sekundi. I ja znači gledam tog čičicu, gledam kako mu se tresu ruke, misli čovek valjda "odoše mojih pet hiljada bednih, zbogom ća"... I sine meni, ovaj čičica će se skljokati ovde pa ću baš da ga utupim i ja šta ću, počnem da se smejem... I samo čuješ uzdah olakšanja. Možda bolje reći izdah... I odjednom, kao da je Nova godina... Karneval bog te, svi srećni i nasmejani... I kažem ja, "izvinite dragi ljudi, meni se malo žuri, jel mogu preko reda"? A oni svi u glas "ajde ajde, slobodno" a valjda misle "idi i da te moje oči ne vide u životu više", svaki pojedinačno... I onaj čičica što stoji tu do mene, skoro da bi me izljubio samo kad sačuva svojih bednih pet hiljadarki. I tako, platih ja i odlazim... Sledeći put kad sam došao a njih dve cvrkuću, samo što me ne izljubiše.- I sad, zašto sam ja to uradio... Prvo, zato što mi je ona tad bila mis sveta i mis šarma sve u jednom, a ja ne varam svoju dragu kao što sam već i rekao, bilo i u onoj rubrici Ripli, verovali ili ne... Pa, nekako mislim da će me pamtiti zauvek, i uvek sa osmehom na usnama
. Drugo, jebess život bez uzbuđenja... Svima preporučujem neku akciju s vremena na vreme, da krv malo jurne. Dobro, ne moraju baš ovo da rade a sad je i provaljeno, smislite nešto drugo . Nije ni preporučljivo. Treće, nije loše biti Tom Sojer po nekad, bar za mene važi tako...- Šta je posle bilo? Pa ništa, ubrzo se zatvorila ta ekspozitura... Ona nije iz mog grada, odselila se i više je nisam video
. A voleo bi, krajnje neobavezno i drugarski, jer ja se znate i ne bavim švaleracijom. Ona je tu na forumu al nije nešto aktivna... Imam je i na fb, odnosno imao sam je pa smo na kraju prekinuli prijateljstvo, nije to to... Dao bih sve te šuplje fb poruke za jednu kaficu uživo... Al obično ne biva...- Eto, pa sad sudite mi po (ne)delima mojim
. I ne radite ovo kod kuće
Poslednja izmena od moderatora:
. To je za vas ništa a za mene nešto 
,lično mislim da fali tu još nekih par nenapisanih skrivenih misli,ali ovako za javnost je odlična.
