Мој брат од тетке је имао 36 кад је умро.
Кратко је био лоше, за мање од 3 месеца је ,,отишао''. Ћутао је о раку који га изједа годинама, све време живео као и до тад, смејао се, добро јео, добро пио, веселио се, умео да ужива у свему...
Оно што мене боли до дана данашњег је то што његова мајка никад за 14 година од како га нема није испричала ништа лепо о њему. Она само прича о три последња месеца његовог живота.
Ја сам за њега била веома везана, први пут ишла у диско са њим, прву цигарету попушила са њим, први пут се напила...Много смо причали, поверавали се један другом...
Имао је велико друштво, био омиљен, волео да се шали, за њега су везане многе анегдоте...И ја сам желела да О ТОМЕ причамо кад причамо о њему, а не како је лежао непокретан и једва говорио...
Ружно се осећам кад тетка и мама причају о њему. Оне причају о оном што он није био никад, никад..
И увек ме попреко гледају кад ја о њему причам, а причам дивне приче које памтим, приче за смех до суза...
Ако заиста тако осећају, да треба причати само тужно, онда га нису познавале. Он би први волео да га помињемо по свему што је било вредно у његовом животу.
И ја сам срећна што сам имала таквог брата и заувек тужна што га више немам.
.....
