da li treba nositi crninu?

Hellen:
Ја сам и у фирми и код куће свима оставила у аманет да ми случајно неко не држи слово (говор) тамо на са'рани! :confused: Нека ме опоје попа, и то је све!
Нећу да ми директор или неки колега чита са папира:''Тужни скупе...'' :mrgreen: и како сам била добар радник и самоуправљач....:mrgreen:
Kliknite za proširenje...

ovaj mm zabranio i lepljenje plakata :mrgreen:
+ obaveštavanje ljudi - sahrana u najužem krugu

još kad krene sa pričom o tome da izgori ko žiška pa da se ribe u reci prihrane time...dobijem nervni slom:dash::dash::dash:
 
inače što se običaja tiče

gleda u mome gradu u relativnoj blizini groblja postoji kafana (koja inače i normalno radi) koja se specijalizovala za te usluge daća. DakleM, familija umesto u stan poziva ljude koji su bili na sahrani na ručak u kafani. Obično najbliži i oni sa strane koji su doputovali, često u toku predhodne noći kada su saznali i sl. odlaze u kafanu, ostali, prijatelji, komšije, kolege trude se da ih finansijski ne opterete. Meni je prilagođen (nema dugog jela i pića) još ako ima puno ljudi (a ima jedno tridesetak mesta) postavlja se sve na tri tz sofre, pa se zato i žuri sa jelom. Običaj je da svi ustaju istovremeno.

I mene jako nerviraju iznošenja hrane na groblje ili po kućama (kafanama) ali kad je skoro mm umrla strina, a apsolutno svi rođaci uključujući i decu (sa svojim porodicama) su sa strane, videla sam koliko treba i mora da se razmišlja o njihovoj ishrani (najosnovnojoj). Pogotovu što oni dođu odmah, ostanu par dana i sl.

Takođe je na samom groblju pored velike crkve napravljen prostor od dve sale sa kompletnim priborom gde se mogu davati daće za 50-70 ljudi. Porodica donosi (često naručuje u kafani) hranu tamo se posle sahrane ili parastosa to obavi, vremenski je jako ograničeno na sat ipo(praktično sat vremena jer sala mora da se ostavi potpuno čista, opranih sudova, spremna za sledeću upotrebu). Tako se sve svede na kratko vreme, baš na obed, nema vremena za napijanjem, a i ljudi sa malim stanovima reše te prostorne probleme.
 
U ovom kraju postoji i jedan običaj, da kada se nekom da godišnji parastos i završi sa ručkom ,neko treba da zapeva čime objavljuje da je u toj familiji prestala tuga. Kada su stari ljudi u pitanju to nije teško, ali kada se radi o smrti mladih ljudi ili nedaj nbože dece, svima su grla i dalje stegnuta.

U seoskim sredinama, još na sahrani na kovčegu stoje crne marame i ešarpe i ko hoće da nosi crninu uzima i zavezuje je. Tada te osobe nakon godinu dana od porodice pokojnog dobijaju bele košulje ili materijal (svetli naravno) za komlet.

U gradu toga nema
 
vesna1356:
Strasan sam protivnik nosenja crnine mislim da se sa tim mladi ljudi opterecuju.Kada je moja mama umrla nosila sam crninu a kad dodjem na posao nosim belu uniformu pa zar to nisu gluposti ona je moja mama koju ja zalim dusom i srcem i danas bez obzira kakve boje nosila odecu.Sledeci primer moj svekar je umro u 81 god i sad bih ja trebala da se zavijem u crno godinu dana sta vi mislite da li je to u redu kao prvo nicim nije zasluzio bio je idiot prema nama po nicemu lepom ga nepamtimo a moja zaova njegova cerka nosi crninu i maze crveni kao krv ruz i crvene nokte pa to jos nisam videla da se neko tako sminka a u zalosti je.Ja sam nosila 40 dana crninu ali niti sam se sminkala i zaista sve je bilo crno sto se mene tice nebih ni to ali sam morala zbog svekrve i komsiluka sta vi mislite o ovome?
Kliknite za proširenje...

Uvek sam crninu držala nepotrebnom. :neutral:
Neretko je neiskrena.
A kad je reč o smrti nekog najbližeg, onda nema te crnine koja može odgovarati jačini tuge onog ko je najbližeg izgubio...
Neki ljudi pate od toga da se drže forme, da ispoštuju "red", "običaje"... A to da li zaista nekog i koliko žale, u svemu tome je irelevantno. :neutral: Licemerni red jedna je od stvari koju ne podnosim u ljudi.

P.S. Sasvim razumnom smatram odluku "ožalošćenog" o tome da umrli ne zaslužuje da se za njim nosi crnina, ako ne zaslužuje. :neutral:
 
Poslednja izmena:
vesna1356:
Strasan sam protivnik nosenja crnine mislim da se sa tim mladi ljudi opterecuju.Kada je moja mama umrla nosila sam crninu a kad dodjem na posao nosim belu uniformu pa zar to nisu gluposti ona je moja mama koju ja zalim dusom i srcem i danas bez obzira kakve boje nosila odecu.Sledeci primer moj svekar je umro u 81 god i sad bih ja trebala da se zavijem u crno godinu dana sta vi mislite da li je to u redu kao prvo nicim nije zasluzio bio je idiot prema nama po nicemu lepom ga nepamtimo a moja zaova njegova cerka nosi crninu i maze crveni kao krv ruz i crvene nokte pa to jos nisam videla da se neko tako sminka a u zalosti je.Ja sam nosila 40 dana crninu ali niti sam se sminkala i zaista sve je bilo crno sto se mene tice nebih ni to ali sam morala zbog svekrve i komsiluka sta vi mislite o ovome?
Kliknite za proširenje...
Црнина се носи да би се околини скренула пажња да смо у жалости и да би људи око нас своје понашање прилагодили томе.
Само то и ништа више.
Остало је надоградња. :neutral:
 
Ванда:
Ја бих волела да ми на сахрани свирају тамбураши и молила сам своје да то запамте и да ми испуне жељу. :)

И да не носе црнину.
А за остало, како осете да треба да ураде.
Kliknite za proširenje...
muzika za sahrane je odvratna :confused: prosto stvori neku atmosferu kao da se od nas u povorci i ostalih ocekuje da izvrsimo kolektivno samoubistvo pri spustanju kovcega
 
vesna1356:
Strasan sam protivnik nosenja crnine mislim da se sa tim mladi ljudi opterecuju.Kada je moja mama umrla nosila sam crninu a kad dodjem na posao nosim belu uniformu pa zar to nisu gluposti ona je moja mama koju ja zalim dusom i srcem i danas bez obzira kakve boje nosila odecu.Sledeci primer moj svekar je umro u 81 god i sad bih ja trebala da se zavijem u crno godinu dana sta vi mislite da li je to u redu kao prvo nicim nije zasluzio bio je idiot prema nama po nicemu lepom ga nepamtimo a moja zaova njegova cerka nosi crninu i maze crveni kao krv ruz i crvene nokte pa to jos nisam videla da se neko tako sminka a u zalosti je.Ja sam nosila 40 dana crninu ali niti sam se sminkala i zaista sve je bilo crno sto se mene tice nebih ni to ali sam morala zbog svekrve i komsiluka sta vi mislite o ovome?
Kliknite za proširenje...

pa, ja sam za tatom nosila godinu dana...ne zbog običaja...nosila bih je i duže (prošlo je nešto više od 2 godine od kako se preselio na onaj svet), nego me ljudi čudno gledaju...kao ''pa šta, žališ ga, ne moraš da nosiš crno...''
a meni je crno bilo jedno što sam mogla na sebi da podnesem...za svekrom i svekrvom nisam nosila i nije mi krivo niti mi je ko šta rekao (ako je pomislio - njegova stvar)....ni za stričevima nisam nosila....
tata mi je bio.....ne umem to da objasnim.
p.s. tata nije dao da se da ni čitulja u novinama, niti da se obaveštavaju ljudi, sem najbližih...ispraćen je u potpunoj tišini....i kao da čujem ponekad da bi mi rekao ''nemoj, ćerko, da preteruješ''..
mnogo mi nedostaje.
 
Poslednja izmena:
vesna1356:
Strasan sam protivnik nosenja crnine mislim da se sa tim mladi ljudi opterecuju.Kada je moja mama umrla nosila sam crninu a kad dodjem na posao nosim belu uniformu pa zar to nisu gluposti ona je moja mama koju ja zalim dusom i srcem i danas bez obzira kakve boje nosila odecu.Sledeci primer moj svekar je umro u 81 god i sad bih ja trebala da se zavijem u crno godinu dana sta vi mislite da li je to u redu kao prvo nicim nije zasluzio bio je idiot prema nama po nicemu lepom ga nepamtimo a moja zaova njegova cerka nosi crninu i maze crveni kao krv ruz i crvene nokte pa to jos nisam videla da se neko tako sminka a u zalosti je.Ja sam nosila 40 dana crninu ali niti sam se sminkala i zaista sve je bilo crno sto se mene tice nebih ni to ali sam morala zbog svekrve i komsiluka sta vi mislite o ovome?
Kliknite za proširenje...

ja sam nosila crno kad je poginuo Toše Proeski...
mislim da treba da uradiš onako kako misliš da je ispravno ;)
 
Peppers:
To cista glupost, ali dobro... Zalim nekoga u dusi, a ne preko crnine. Ali to su nasi obicaji, protiv njih ne mozemo. Mislim mozemo, ali bi nas gledali kao debile. Tako da moramo da se prilagodimo.
Kliknite za proširenje...

Не морамо.
Увек имамо могућност избора, зависи само шта нам је приоритет....
Немој погрешно да ме размеш - сматрам да су оба избора једнако ок:
- стало ми је до уклапања у друштво, повинујем се друштвеним нормама и није ми тешко, налазим смисао у њима
- није ми стало до уклапања по сваку цену, поступаћу онако како ја мислим да је исправно

Једино трећи:
- не волим, не желим, буним се у себи против притиска друштва, гуши ме , спутава ме - али ипак пристајем
.... је лош зато што једно мислимо друго радимо и због тога смо незадовољни и бесни и на друштво и на себе...:confused:
 
Poslednja izmena:
pričalica:
pa, ja sam za tatom nosila godinu dana...ne zbog običaja...nosila bih je i duže (prošlo je nešto više od 2 godine od kako se preselio na onaj svet), nego me ljudi čudno gledaju...kao ''pa šta, žališ ga, ne moraš da nosiš crno...''
a meni je crno bilo jedno što sam mogla na sebi da podnesem...za svekrom i svekrvom nisam nosila i nije mi krivo niti mi je ko šta rekao (ako je pomislio - njegova stvar)....ni za stričevima nisam nosila....
tata mi je bio.....ne umem to da objasnim.
p.s. tata nije dao da se da ni čitulja u novinama, niti da se obaveštavaju ljudi, sem najbližih...ispraćen je u potpunoj tišini....i kao da čujem ponekad da bi mi rekao ''nemoj, ćerko, da preteruješ''..
mnogo mi nedostaje.
Kliknite za proširenje...

Јако ме је потресао твој пост.
Мислим да управо одсликава суштину.
Ако неко осећа потребу да носи црнину за неким драгим, тако и треба да учини.
Наравно да скидањем црнине бол не престаје, ја кажем да не планирам да је носим за родитељима, али не могу знати док се то не догоди.
 
Nešto oko odlaska u kuću posle sahrane i ako se zadesi da u neko doba neko ispriča vic:

Pre par godina umre nam kolega, divan čovek, svi su ga poštovali a mnogi se i privatno družili sa njim. Kad se razboleo, svi koji su ikakve veze mogli da potegnu, potegli su, koliko god je moglo da se učini i pomogne, pomoglo se. Njegova smrt nas je najiskrenije pogodila, pogotovo par nas iz iste službe.

Elem, nakon sahrane, standardno okupljanje u kući i tihi, tužni razgovori "bio je dobar čovek", kako to već sve ide. U jednom trenutku se to razvije u prepričavanje zajedničkih anegdota, pa i onih urnebesnih, pa je bilo i smeha. Porodica ne samo da nije zamerila, već su i učestvovali u tom i takvom, neki bi rekli neprimerenom razgovoru. Mislim da im je bilo drago što smo delili puno toga sa njim, što ga se sećamo i govorimo o tome sa ljubavlju i negde nam je taj smeh svima, makar na kratko, olakšao.

Pokušavam da kažem da je čoveku negde svojstveno da se brani od te teške tuge, od tog velikog bola i tereta, i da vic i smeh mogu biti uvredljivi i neprimereni, ali ponekad to nisu.
 
medved_bg:
Porodica ne samo da nije zamerila, već su i učestvovali u tom i takvom, neki bi rekli neprimerenom razgovoru. Mislim da im je bilo drago što smo delili puno toga sa njim, što ga se sećamo i govorimo o tome sa ljubavlju i negde nam je taj smeh svima, makar na kratko, olakšao.
Kliknite za proširenje...
Bas je to primereno ponasanje. Taj skup se i odrzava da bi se odala pocast pokojniku, a to je najlepsi nacin, setiti se lepih zajednickih trenutaka. Meni je strasno (a veoma je cesto) da pokojnika niko i ne pomene ni posle sahrane, a jos manje na parastosima.
 
Мој брат од тетке је имао 36 кад је умро.
Кратко је био лоше, за мање од 3 месеца је ,,отишао''. Ћутао је о раку који га изједа годинама, све време живео као и до тад, смејао се, добро јео, добро пио, веселио се, умео да ужива у свему...
Оно што мене боли до дана данашњег је то што његова мајка никад за 14 година од како га нема није испричала ништа лепо о њему. Она само прича о три последња месеца његовог живота.

Ја сам за њега била веома везана, први пут ишла у диско са њим, прву цигарету попушила са њим, први пут се напила...Много смо причали, поверавали се један другом...
Имао је велико друштво, био омиљен, волео да се шали, за њега су везане многе анегдоте...И ја сам желела да О ТОМЕ причамо кад причамо о њему, а не како је лежао непокретан и једва говорио...

Ружно се осећам кад тетка и мама причају о њему. Оне причају о оном што он није био никад, никад..
И увек ме попреко гледају кад ја о њему причам, а причам дивне приче које памтим, приче за смех до суза...

Ако заиста тако осећају, да треба причати само тужно, онда га нису познавале. Он би први волео да га помињемо по свему што је било вредно у његовом животу.
И ја сам срећна што сам имала таквог брата и заувек тужна што га више немам.
 
Па, не верујем да неко драгу особу може да памти само по тешким тренуцима и да од свих 36 година његовог живота - запамти само 3 страшна месеца болести и патње и само о томе прича...:(

И мени смета када се мисли да о покојним људима треба причати само шапатом, са мрачним изразом лица и само са тугом.
Волела бих да ме једнога дана мени драги људи спомињу по лепим тренуцима, да се смеју присећајући се неких заједничких догодовштина, да ме се сећају по лепом...а не само по мојој болести, патњи и трагичној смрти...(пу, далеко било!)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Reči koje ne treba da kažete svojoj deci
Odgovora
9
Pregleda
214
Mister
Mister
kalis
Da li samo porodice imaju dom?
Odgovora
11
Pregleda
324
Nina
Nina
ForestGreen
Veštačka oplodnja- Da li je vreme da se zna više?
Odgovora
16
Pregleda
313
doppler
doppler

Back
Top