Пад пројектила UGM-133, широј јавности познатог као Trident II, је нешто што се дешава у свету ракета, балистичких пројектила поготову у САД.
Када је ушао у оперативну употребу средином 80-их година прошлог века био је, за то време, изузетно модеран, јер је то био први балистички систем који је имао векторско контролисање мотора тј млаза истичућих продуката сагоревања што је у своје време била револуција. то је био цео један систем, не само пројектил, који је донео много тога новог, највише у ракетном гориву и навигацији.
Међутим као и већина сличних пројектила у америчким нуклеарним снагама доживео једну лошу и тужну судбину која је малтене необјашњива са тачке гледишта здравог разума.
Америчка стратешка команда, америчка војска, као и сам сенат су увек били спремни да издвоје новац за развој нових пројектила, неких нових система управљања, нових мотора и то је за сваку похвалу али, из необјашњивих разлога, за модернизацију тих истих пројектила, увођење нових мотора, у наредних 10-15 година, неће ни један једини долар да дају. Зашто то раде то никоме није јасно а то им се дешава од краја 70-их година редовно. Са тим је имао и проблем Харолд Браун, секретар за одбрану почетком 80-их. Једва је успео од конгреса да измоли неке паре, 97 000 000 $ што и нису неке паре, да се изврши модернизација тих истих система. тада су са тим парама модернизовали само мали део ракета на подморницама (на 5 комада колико се сећам) а остали пројектили остављени су на милост и немилост зубу времена. Гориво које користе балистички пројектили тог времена (НЕПЕ-75, амонијум перхлорат....) су врло осетљиви на време трајња и морају често да се контролишу.
У овом случају очигледно нису контролисани, што се десило Британцима, па им након бустера није одрадио ракетни мотор прве фазе. Овакве ствари се дешавају а по свему судећи дешаваће им се. Нису ово изоловани случајеви. У последњих 5-6 година дешавале су се много опасније ствари.
У оваквим тестовима нема нуклеарне бојеве главе али ракетно гориво које је остало у ракети је изузетно токсично и јако запаљиво.
Када је ушао у оперативну употребу средином 80-их година прошлог века био је, за то време, изузетно модеран, јер је то био први балистички систем који је имао векторско контролисање мотора тј млаза истичућих продуката сагоревања што је у своје време била револуција. то је био цео један систем, не само пројектил, који је донео много тога новог, највише у ракетном гориву и навигацији.
Међутим као и већина сличних пројектила у америчким нуклеарним снагама доживео једну лошу и тужну судбину која је малтене необјашњива са тачке гледишта здравог разума.
Америчка стратешка команда, америчка војска, као и сам сенат су увек били спремни да издвоје новац за развој нових пројектила, неких нових система управљања, нових мотора и то је за сваку похвалу али, из необјашњивих разлога, за модернизацију тих истих пројектила, увођење нових мотора, у наредних 10-15 година, неће ни један једини долар да дају. Зашто то раде то никоме није јасно а то им се дешава од краја 70-их година редовно. Са тим је имао и проблем Харолд Браун, секретар за одбрану почетком 80-их. Једва је успео од конгреса да измоли неке паре, 97 000 000 $ што и нису неке паре, да се изврши модернизација тих истих система. тада су са тим парама модернизовали само мали део ракета на подморницама (на 5 комада колико се сећам) а остали пројектили остављени су на милост и немилост зубу времена. Гориво које користе балистички пројектили тог времена (НЕПЕ-75, амонијум перхлорат....) су врло осетљиви на време трајња и морају често да се контролишу.
У овом случају очигледно нису контролисани, што се десило Британцима, па им након бустера није одрадио ракетни мотор прве фазе. Овакве ствари се дешавају а по свему судећи дешаваће им се. Нису ово изоловани случајеви. У последњих 5-6 година дешавале су се много опасније ствари.
У оваквим тестовима нема нуклеарне бојеве главе али ракетно гориво које је остало у ракети је изузетно токсично и јако запаљиво.
