TBPTKO
Primećen član
- Poruka
- 668
ПРВИ ДЕО
БОГ У ЉУДСКОЈ ДУШИ
А. ПСИХОЛОШКА ГРУПА ДОКАЗА
ПРИНЦИПИЈЕЛНИ СТАВ ПО ПИТАЊУ О
ДОКАЗИМА ЗА ПОСТОЈАЊЕ БОГА
Сусрет са четири студента
Када сам се једне недеље враћао са Литургије из Саборне цркве тамо код универзитета, сретох четири студента: теолога, философа, биолога и физичара. Теолог ме поздрави рекавши да је некада читао моју Трећу књигу Апологетике („Научно оправдање религије“) где су изложени докази о постојању Божјем, па ме замоли да те своје доказе проверим „уживо“, излажући их овој тројици студената који у име физике, биологије и философије оспоравају постојање Божје, па према томе и доказе за Божје постојање. Нити постоји Бог, нити постоје докази за Његову егзистенцију.
Професоров увод
Господо, морате правити очигледну разлику између Бога као Бића и вере у постојање Божје, и богословско-философских научних доказа за постојање Божје. Бог, ако постоји, потпуно је независан од икога и ичега ван себе сама, па и од нашег веровања и од наших доказа. Било да човек верује у постојање Божје без икаквих доказа, било да не верује, та наша вера не ствара Бога. Бог постоји независно од тога да ли неко у Њега верује или не верује. Не чека Он никакву и ничију дозволу за своје постојање, нити ичију милост да Му се неко из милосрђа смилује, па да каже: „Боже, знам да нема никаквих доказа за Твоју егзистенцију, али, ето, ја ипак верујем у Тебе“.
Исто тако као што Бог не зависи од наше добровољне и „милостиве“ вере, не зависи ни од наших доказа. Сврха постојећих доказа није то да створе Бога, него да побуде у човеку веру да Бог постоји, и да тој вери, ако она у човековој души постоји и пре самих доказа, пруже стабилност и искључе евентуалну сумњу. У том стигосмо до Калемегдана и седосмо на једну клупу.
Философ
Сматрате ли ви, професоре, да докази за егзистенцију Божју заиста постоје? Свакако вам је познато да је Кант оборио све доказе за постојање Божје, а и осим Канта има велики број философа који поричу не само доказе, него чак и постојање Божје. А постоји и група философа скептичара који у све сумњају; не само у постојање Божје него и у постојање овога видљивог света, па чак и у постојање икакве истине и икакве способности човека да сазна истину. И сам Кант, који иначе није сумњао у постојање спољашњег света, рекао је да је скандал философије што постојање овога света мора да прими на веру. [1] Дакле, по тој пароли нема позитивног доказа ни за постојање овога видљивог света, а камоли за постојање Бога, који се никада никоме није видљиво јавио. Ако докази постоје за егзистенцију Божју, како ћете их довести у склад са напред наведеном чињеницом? Шта вреде докази који наилазе на толику опозицију и порицање!?
Професор
Поставио си ми врло много питања на која ти не могу одговорити истовремено, него ћу морати да их рашчланим и да одговарам на једно по једно. Почнимо најпре са скептицима који сумњају у све, чак и у постојање своје личности и спољашњег света.
Ако постоји човек који сумња у своју властиту егзистенцију, ја са таквим човеком уопште не бих дискутовао. А ако бих пристао да му уопште ишта кажем – јер како могу разговарати са човеком који „не постоји“? – тражио бих од њега да ми докаже своје непостојање. Да ли би ми ти, философе, могао доказати да не постојиш?! Не верујем да би ми могао, ни ти, нити ико на свету. Ако бих уопште даље разговарао са њим, послао бих га код каквог чувеног психијатра. Читав тај скептицизам Декарт је оспорио са свега три речи: Cogito, ergo sum. (Мислим, дакле постојим.)
Слично бих поступио са оним који ми каже да нема доказа да свет изван нас постоји, па макар то био и сам Кант. Питао бих га: ако ван тебе не постоји свет, па ни ја који с тобом разговарам, коме онда износиш своју философију и своју критику доказа за постојање Божје? Како си уопште за те доказе сазнао, ако није пре тебе и осим тебе постојао неки философ који их је формулисао? Најзад бих му навео овај пример: у мојој соби сада гори електрично осветљење. Наједанпут се оно угасило. Ако сам га ја угасио, бићу потпуно свестан да сам то ја учинио. А ако га је угасио неко други, онда ћу исто тако сигурно бити свестан да тај неко постоји. Дакле, постојање света не морам да примим на веру, као што каже Кант, него сам сасвим сигуран да свет изван мене постоји. Сигуран исто толико колико сам сигуран да и сам постојим. Дакле, овде се не ради о некој добровољној милостивој вери, него о логичној вери која је у овом случају идентична са позитивним знањем.
Што се тиче скептика који сумња да уопште постоји икаква истина, па ако и постоји, ми је тобоже, нисмо кадри сазнати, њега бих послао математичарима нека их пита је ли истина да је 2а+2а=4а. Ако није кадар да сазна чак ни ту истину, питао бих га: да ли си ти, пријатељу, сигуран да ти ниси ја и да ја нисам ти? Ако каже да је сигуран, рекао бих му: видиш да истина ипак постоји, и да смо кадри да је сазнамо. Додуше, не знамо све могуће истине које постоје у овим световима, али неке знамо, и то је сасвим сигурно.
Најзад, да се још једном вратимо на Канта. Он је сматрао да постоје три доказа за егзистенцију Божју, и то онтолошки, космолошки и физико-теолошки. За онтолошки доказ каже да је то обична таутологија, и да као доказ нема вредност. За космолошки доказ каже да је то онтолошки доказ само у новом оделу, према томе камуфлирани онтолошки доказ, па онда ни он ништа не вреди. За физико-теолошки доказ каже да је достојан да се увек са поштовањем спомене, али тај доказ доказује само Уредитеља света, а не Створитеља света. Да би доказао Створитеља света, он мора да се ослони на космолошки доказ, а пошто је овај само прикривени онтолошки доказ, то онда он ништа не вреди.
Погрешно би било тврдити на основу те критике да је Кант био атеист, или да је он ту критику извео да би њоме доказао да Бога нема. Напротив! Он „Критику чистог ума“, у којој критикује та споменута три доказа, завршава речима, да нема ни позитивних доказа да Бог не постоји. Он хоће да докаже само то, да је ум људски неспособан да каже позитивно да има Бога или да нема Бога. И једно и друго је ствар чисте вере. Он просто тврди да је људски ум неспособан да то питање дефинитивно реши. Али далеко од тога да је он порицао постојање Божје.
У накнаду за оборене доказе, он даје и поставља такозвани морални доказ или постулат за постојање Божје. А има и овакве изјаве, које човек не би очекивао од једног тако радикалног критичара доказа за постојање Божје.
Ти као философ свакако знаш за књигу др Николе Поповића, професора Философског факултета у Београду, која носи наслов „Имануел Кант и природне науке“, штампана у Београду 1925. године. На страни 20-21, те књиге наћи ћеш да он цитира Канта: „Ја тако чврсто и непоколебљиво верујем да Бог постоји, да бих, вели Кант, кад бих само увидео да моја наука убија ту веру, ту науку одбацио без устезања“. А мало даље на истој страни ћеш наћи Кантову изјаву: „Да Бог постоји – вели Кант – то се може и доказати. Најјачи доказ да Бог постоји лежи у томе што све у свету бива по законима. Закони су у материји, али они нису постали из материје. Они нису по пореклу из материје, јер не може – вели Кант – да постане разум од онога што је чисто безумље. Према томе, Бог мора постојати, јер без Њега не би се могло разумети ни откуд је материја, нити пак откуд законитости у њој. Кад не би било Бога онда би историја постанка васионе била исто тако наивна као и оне приче за децу, које почињу речима: „Био једном неки човек“, с том разликом, што би историја васионе почињала речима: „Била једном једина велика магла“. Морамо, дакле, вели Кант, разликовати прастање и праузрок. Прастање је хаотична материја из које је постао космос. Али то прастање не може бити праузрок, праузрок је Бог“ – завршава Кант своје умовање.
Философ
Па ако је Кант критиковао доказе за постојање Божје, а овде тврди да се то постојање може доказати, онда он противречи сам себи. Како је то могуће?
Професор
Не знам. То је Кантов проблем. Може бити да је он те речи записао пре него што је Давид Хјум у њему пробудио критички дух. А можда је у питању нешто друго: пошто он каже да физико-теолошки доказ заслужује да се увек са поштовањем спомене, а из овог цитата се види да се он ослања управо на тај номолошки доказ кога он назива „физико-теолошким“, онда није чудо што га је овде заиста „са поштовањем споменуо“.
_________________________________________________________________________
[1] Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, (Апологетика књ.III), Београд, 1979. г. стр. 55.
БОГ У ЉУДСКОЈ ДУШИ
А. ПСИХОЛОШКА ГРУПА ДОКАЗА
ПРИНЦИПИЈЕЛНИ СТАВ ПО ПИТАЊУ О
ДОКАЗИМА ЗА ПОСТОЈАЊЕ БОГА
Сусрет са четири студента
Када сам се једне недеље враћао са Литургије из Саборне цркве тамо код универзитета, сретох четири студента: теолога, философа, биолога и физичара. Теолог ме поздрави рекавши да је некада читао моју Трећу књигу Апологетике („Научно оправдање религије“) где су изложени докази о постојању Божјем, па ме замоли да те своје доказе проверим „уживо“, излажући их овој тројици студената који у име физике, биологије и философије оспоравају постојање Божје, па према томе и доказе за Божје постојање. Нити постоји Бог, нити постоје докази за Његову егзистенцију.
Професоров увод
Господо, морате правити очигледну разлику између Бога као Бића и вере у постојање Божје, и богословско-философских научних доказа за постојање Божје. Бог, ако постоји, потпуно је независан од икога и ичега ван себе сама, па и од нашег веровања и од наших доказа. Било да човек верује у постојање Божје без икаквих доказа, било да не верује, та наша вера не ствара Бога. Бог постоји независно од тога да ли неко у Њега верује или не верује. Не чека Он никакву и ничију дозволу за своје постојање, нити ичију милост да Му се неко из милосрђа смилује, па да каже: „Боже, знам да нема никаквих доказа за Твоју егзистенцију, али, ето, ја ипак верујем у Тебе“.
Исто тако као што Бог не зависи од наше добровољне и „милостиве“ вере, не зависи ни од наших доказа. Сврха постојећих доказа није то да створе Бога, него да побуде у човеку веру да Бог постоји, и да тој вери, ако она у човековој души постоји и пре самих доказа, пруже стабилност и искључе евентуалну сумњу. У том стигосмо до Калемегдана и седосмо на једну клупу.
Философ
Сматрате ли ви, професоре, да докази за егзистенцију Божју заиста постоје? Свакако вам је познато да је Кант оборио све доказе за постојање Божје, а и осим Канта има велики број философа који поричу не само доказе, него чак и постојање Божје. А постоји и група философа скептичара који у све сумњају; не само у постојање Божје него и у постојање овога видљивог света, па чак и у постојање икакве истине и икакве способности човека да сазна истину. И сам Кант, који иначе није сумњао у постојање спољашњег света, рекао је да је скандал философије што постојање овога света мора да прими на веру. [1] Дакле, по тој пароли нема позитивног доказа ни за постојање овога видљивог света, а камоли за постојање Бога, који се никада никоме није видљиво јавио. Ако докази постоје за егзистенцију Божју, како ћете их довести у склад са напред наведеном чињеницом? Шта вреде докази који наилазе на толику опозицију и порицање!?
Професор
Поставио си ми врло много питања на која ти не могу одговорити истовремено, него ћу морати да их рашчланим и да одговарам на једно по једно. Почнимо најпре са скептицима који сумњају у све, чак и у постојање своје личности и спољашњег света.
Ако постоји човек који сумња у своју властиту егзистенцију, ја са таквим човеком уопште не бих дискутовао. А ако бих пристао да му уопште ишта кажем – јер како могу разговарати са човеком који „не постоји“? – тражио бих од њега да ми докаже своје непостојање. Да ли би ми ти, философе, могао доказати да не постојиш?! Не верујем да би ми могао, ни ти, нити ико на свету. Ако бих уопште даље разговарао са њим, послао бих га код каквог чувеног психијатра. Читав тај скептицизам Декарт је оспорио са свега три речи: Cogito, ergo sum. (Мислим, дакле постојим.)
Слично бих поступио са оним који ми каже да нема доказа да свет изван нас постоји, па макар то био и сам Кант. Питао бих га: ако ван тебе не постоји свет, па ни ја који с тобом разговарам, коме онда износиш своју философију и своју критику доказа за постојање Божје? Како си уопште за те доказе сазнао, ако није пре тебе и осим тебе постојао неки философ који их је формулисао? Најзад бих му навео овај пример: у мојој соби сада гори електрично осветљење. Наједанпут се оно угасило. Ако сам га ја угасио, бићу потпуно свестан да сам то ја учинио. А ако га је угасио неко други, онда ћу исто тако сигурно бити свестан да тај неко постоји. Дакле, постојање света не морам да примим на веру, као што каже Кант, него сам сасвим сигуран да свет изван мене постоји. Сигуран исто толико колико сам сигуран да и сам постојим. Дакле, овде се не ради о некој добровољној милостивој вери, него о логичној вери која је у овом случају идентична са позитивним знањем.
Што се тиче скептика који сумња да уопште постоји икаква истина, па ако и постоји, ми је тобоже, нисмо кадри сазнати, њега бих послао математичарима нека их пита је ли истина да је 2а+2а=4а. Ако није кадар да сазна чак ни ту истину, питао бих га: да ли си ти, пријатељу, сигуран да ти ниси ја и да ја нисам ти? Ако каже да је сигуран, рекао бих му: видиш да истина ипак постоји, и да смо кадри да је сазнамо. Додуше, не знамо све могуће истине које постоје у овим световима, али неке знамо, и то је сасвим сигурно.
Најзад, да се још једном вратимо на Канта. Он је сматрао да постоје три доказа за егзистенцију Божју, и то онтолошки, космолошки и физико-теолошки. За онтолошки доказ каже да је то обична таутологија, и да као доказ нема вредност. За космолошки доказ каже да је то онтолошки доказ само у новом оделу, према томе камуфлирани онтолошки доказ, па онда ни он ништа не вреди. За физико-теолошки доказ каже да је достојан да се увек са поштовањем спомене, али тај доказ доказује само Уредитеља света, а не Створитеља света. Да би доказао Створитеља света, он мора да се ослони на космолошки доказ, а пошто је овај само прикривени онтолошки доказ, то онда он ништа не вреди.
Погрешно би било тврдити на основу те критике да је Кант био атеист, или да је он ту критику извео да би њоме доказао да Бога нема. Напротив! Он „Критику чистог ума“, у којој критикује та споменута три доказа, завршава речима, да нема ни позитивних доказа да Бог не постоји. Он хоће да докаже само то, да је ум људски неспособан да каже позитивно да има Бога или да нема Бога. И једно и друго је ствар чисте вере. Он просто тврди да је људски ум неспособан да то питање дефинитивно реши. Али далеко од тога да је он порицао постојање Божје.
У накнаду за оборене доказе, он даје и поставља такозвани морални доказ или постулат за постојање Божје. А има и овакве изјаве, које човек не би очекивао од једног тако радикалног критичара доказа за постојање Божје.
Ти као философ свакако знаш за књигу др Николе Поповића, професора Философског факултета у Београду, која носи наслов „Имануел Кант и природне науке“, штампана у Београду 1925. године. На страни 20-21, те књиге наћи ћеш да он цитира Канта: „Ја тако чврсто и непоколебљиво верујем да Бог постоји, да бих, вели Кант, кад бих само увидео да моја наука убија ту веру, ту науку одбацио без устезања“. А мало даље на истој страни ћеш наћи Кантову изјаву: „Да Бог постоји – вели Кант – то се може и доказати. Најјачи доказ да Бог постоји лежи у томе што све у свету бива по законима. Закони су у материји, али они нису постали из материје. Они нису по пореклу из материје, јер не може – вели Кант – да постане разум од онога што је чисто безумље. Према томе, Бог мора постојати, јер без Њега не би се могло разумети ни откуд је материја, нити пак откуд законитости у њој. Кад не би било Бога онда би историја постанка васионе била исто тако наивна као и оне приче за децу, које почињу речима: „Био једном неки човек“, с том разликом, што би историја васионе почињала речима: „Била једном једина велика магла“. Морамо, дакле, вели Кант, разликовати прастање и праузрок. Прастање је хаотична материја из које је постао космос. Али то прастање не може бити праузрок, праузрок је Бог“ – завршава Кант своје умовање.
Философ
Па ако је Кант критиковао доказе за постојање Божје, а овде тврди да се то постојање може доказати, онда он противречи сам себи. Како је то могуће?
Професор
Не знам. То је Кантов проблем. Може бити да је он те речи записао пре него што је Давид Хјум у њему пробудио критички дух. А можда је у питању нешто друго: пошто он каже да физико-теолошки доказ заслужује да се увек са поштовањем спомене, а из овог цитата се види да се он ослања управо на тај номолошки доказ кога он назива „физико-теолошким“, онда није чудо што га је овде заиста „са поштовањем споменуо“.
_________________________________________________________________________
[1] Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, (Апологетика књ.III), Београд, 1979. г. стр. 55.