Критика и одбрана
Физичар
Добро је што сте доказ изложили у силогистичком облику, јер је тако лакше за схватање и критику, и објективну оцену. Примећујем, пре свега, да он нема никакве везе са физиком. Све саме чисте апстракције. По моме мишљењу, да је Бог Савршено Биће, то је речено напамет, јер како ми то можемо знати чак и пре него што констатујемо да Он постоји? Друго, кад ће бити помрачење Сунца и одакле ће моћи са Земљине површине да се посматра, то се заиста може узети као објективна стварност логички нужног суда израженог у математичким формулама. Исто тако и издржљивост неког моста. Али, само у случају да Сунце и Земља и мост већ објективно постоје, као што сте и нагласили. А ако они не постоје стварно, онда ће наши математички судови остати тачни, али само у сфери нашег мишљења. Према томе, онтолошки доказ не доказује објективно постојање Бога ван нашег мишљења.
Исто тако из чињенице да ми троугао морамо замислити троугластим, а круг округлим, ни мало не следи да троугао и круг негде фактички постоје, па тако и из логичког суда да Бог као безусловно Биће нужно постоји ван наших мисли, не одговара чињеничном стању.
Ако ми, професоре, не дате задовољавајући одговор на ове примедбе, ја онтолошки доказ за постојање Божје нећу прихватити.
Професор
Тачна је физичарева констатација да онтолошки доказ нема никакве директне, па ни индиректне, везе са физиком осим оног позивања на технику и математику као пример објективне важности логички нужних судова. Али никад нико није ни тврдио да је онтолошки доказ заснован на физичким експериментима. Он је чисто рационалистички доказ, заснован само на закључцима нашег ума и чистој логици. Због тога и јесте апстрактан. Но, ми смо још у прошлом разговору констатовали да експерименти и физичка видљивост нису једини извор сазнања. Па зато не можемо сматрати да је то неки недостатак онтолошког доказа што се не ослања на физичке експерименте. Покрај искуственог, експерименталног сазнања, постоји и рационално, логичко, разумно сазнање о чему нас уверава математика, па и онтолошки доказ.
Тачно је да из округлине круга и троуглости троугла не следи да круг и троугао негде стварно постоје, ако их неко не нацрта или од неког материјала не направи. Али у појму троугла и круга није укључена и нужност њихове егзистенције, као што је укључена троуглост и округлина. А када би у појму тих двају предмета била укључена и егзистенција, онда би они нужно и фактично постојали не чекајући да их неко нацрта или направи. А у појму Бога као Савршеног Самобитног Бића укључен је баш тај атрибут – егзистенција. Зато из појма Самобитног Бића можемо закључити да Оно и постоји, а из појма троугла или круга, или које било условљене контигентне ствари или бића не можемо закључити да уједно и постоји, пошто појам о њима не садржи у себи и егзистенцију као неку нужност.
Најзад, што се тиче питања како ми можемо знати да је Бог Савршен пре него што сазнамо Његову егзистенцију, ваља опет нагласити, ваљда и по стоти пут, да Бог није предмет за експериментисање, него за осећање и размишљање. Осим тога ваља знати да Анзелмо, који је први у западној философији силогистички формулисао онтолошки доказ, није тиме створио Божје Биће, нити појам о Богу. Људи су далеко пре Анзелма имали појам о Богу као Савршеном Бићу. Ено у Еванђељу Христос каже: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт.5,48 ). Да људи већ тада нису имали појма о Богу као Савршеном Бићу, Христос им не би поставио такав захтев, јер не би уопште знали о чему се ради.
А до појма о Богу као Савршеном и Самобитном Бићу могли су доћи озбиљним размишљањем: биће које није самобитно, значи створено је. А ако је створено, није Бог. Свакако им је у том размишљању и сам Бог помагао духовним просвећењем, а и директним одговором који је дао Мојсију. На питање Мојсијево ко си ти, како ти је име? Бог одговара: „Ехје ашер ехје“ – што значи: „Ја сам онај који постоји“ (2.Мој.3,13-14). Те речи значе: ми постојимо по милости Створитељевој, а Створитељ постоји независно од икога и ичега ван себе сама. Дакле, Бог је Самобитан и Савршен, јер ако има икаквих недостатака, онда није прави Бог. Људи су ишли овим током мисли: ако Бог постоји, Он мора бити Самобитан и Савршен. А Анзелмо је ишао обратним током: Ако је Бог Самобитан и Савршен, онда мора и постојати. Тачно је и једно и друго умовање.
Философ
Професоре, вешто сте се извукли из клешта које вам је физичар био припремио. Искрено говорећи, нисам веровао да ћете у томе успети. Али мене интересује један други проблем у вези са онтолошким доказом и Кантовом критиком тога доказа. Јесте ли намерно или случајно заобишли Кантову критику и онај славни Кантов пример са сто талира? Кант каже да је наш појам о сто талира увек исти без обзира да ли тих сто талира имам у каси, или само у појму. Па као што се из појма о сто талира не могу закључити да тих сто талира стварно постоје у мојој каси, тако ни из појма о Богу као Самобитном, Савршеном Бићу не могу закључити да Он стварно постоји. Такав закључак је – вели Кант – исто толико безвредан, као кад би неко својој готовини у каси додао неколико нула да би повећао своју имовину? [3]
Професор
Пре свега ја се нисам извлачио ни из каквих физичаревих „клешта“, јер кад је у питању научна истина мој обичај није да се „извлачим“, него да констатујем чињенице, па извукавши из њих логичке закључке који следе, признам истину, или одбацим погрешно закључивање. А што се тиче Кантовог примера о сто талира, нисам га заборавио, нити га се од њега уплашио, него пошто ми ни Кант, нити ико из Кантове школе није објаснио каква је сличност или идентичност између Бога и талира, и пошто знам да би се и Кант, као и сваки разуман човек, пре и радије машио за сто звечећих талира, него за оне који постоје само у појму, то сам оставио ту дужност теби да ми ти као философ докажеш и покажеш у чему је истоветност, или бар сличност, између Бога и талира, и да ми објасниш: ако сто стварних талира нису ни мало бољи од тек у појму замишљених сто талира, зашто се сваки човек, па и Кант, а свакако и ти, радије определи за сто звечећих талира него за сто замишљених.
Да ти помогнем, подсетићу те да је пророк Исаија далеко пре Канта констатовао да у свету не постоји ни једна ствар коју бисмо могли упоредити са Богом, нити Бога са њом. Ево шта пише у књизи пророка Исаије (46,5): „С ким ћете ме изједначити, или успоредити? – говори Господ. Кога ћете ми узети за прилику да би био као ја?“
Размисли, философе, о том Божјем питању. Да ли би ти одговорио Богу: „Па, Господе, зар те не можемо упоредити, на пример, са сто талира? Ено, Кант сматра да између Тебе и талира не постоји никаква суштинска разлика у појму?
_________________________________________________________________________
[3] Имануел Кант, Критика чистог ума, прев. Никола Поповић, проф. Универзитета, 1932. стр. 407.