Hellen
Buduća legenda
- Poruka
- 29.970
Нисам знала како да насловим, да буде кратко а да буде јасно на шта се мисли.
Наиме, да ли сте се као деца бавили неком ваншколском активношћу? Колико сте били истрајни у томе? Какав је био однос ваших родитеља према томе? Да ли су вас форсирали, подржавали, одвраћали.....?
Зашто ми је то важно?
Моји родитељи (обоје педагози) имали су приступ да децу не треба превише форсирати. Нису били нарочито амбициозни као други родитељи који су своју децу слали на тенис, енглески, плес, музичку школу и карате....
Чак су мало отишли у другу крајност. Наиме, кад год бих се заинтересовала за неки спорт (или за музичку школу) брзо бих се заситила чим бих наишле прве тешкоће... То је ваљда нормално за дечији узраст. Тако сам похаћала музичку школу годину дана, пливање пар тренинга, тенис пар тренинга, гимнастику годину дана....Ни у чему нисам истрајала и данас ми је криво због тога. Са садашње тачке гледишта мислим да би било боље да су ме мало пристиснули кад су наилазиле кризе, него што су ми сваки пут попуштали да сама одлучујем да ли ћу наставити да се бавим том активношћу или не.
Сада сам као родитељ у сличној ситуацији. Не знам да ли да истрајем, да понекад чак применим и ултиматум или одлучан захтев, или да попустим пред дететовим повлачењем од обавеза и тешкоћа. (Подршку јој пружам свакако!)
Млађа је почела да тренира пливање. Била је одушевљена, много пара смо дали на опрему, водила сам је сваки дан на базен...Уживала је и била поносна на своје почетне успехе...
Али онда, после једно пола године, дошли су тежи и дужи тренинзи и она је почела да одустаје. Нисам хтела да дете на силу терам да ради нешто што јој се не допада, па сам је исписала са пливања.
Старија је одувек хтела да се бави музиком, она живи музику, стално пева и сва је окупирана њоме. Имала је неколико самосталних наступа, успешна је у томе..Сада завршава први разред музичке школе. Међутим, ближи се испит када треба мало више вежбати инструмент, и она почиње постепено да кука, да са мрзовољом вежба...и свирање више није задовољство, тачније ВЕЖБАЊЕ јој није задовољство, постало је мора!
Више пута сам јој ставила до знања да је ја не терам да свира, да може да одустане када процени да више не жели....али бојим се да не одем у крајност као моји родитељи...
Не желим да је научим да са повлачи пред сваком тешкоћом или непријатном обавезом, него да се избори и савлада је, али с друге стране не бих да вршим притисак и да тиме нанесем више штете него користи.
Како ви решавате сличне ''кризице'' у бављењу неком ваннаставном активношћу?
Наиме, да ли сте се као деца бавили неком ваншколском активношћу? Колико сте били истрајни у томе? Какав је био однос ваших родитеља према томе? Да ли су вас форсирали, подржавали, одвраћали.....?
Зашто ми је то важно?
Моји родитељи (обоје педагози) имали су приступ да децу не треба превише форсирати. Нису били нарочито амбициозни као други родитељи који су своју децу слали на тенис, енглески, плес, музичку школу и карате....
Чак су мало отишли у другу крајност. Наиме, кад год бих се заинтересовала за неки спорт (или за музичку школу) брзо бих се заситила чим бих наишле прве тешкоће... То је ваљда нормално за дечији узраст. Тако сам похаћала музичку школу годину дана, пливање пар тренинга, тенис пар тренинга, гимнастику годину дана....Ни у чему нисам истрајала и данас ми је криво због тога. Са садашње тачке гледишта мислим да би било боље да су ме мало пристиснули кад су наилазиле кризе, него што су ми сваки пут попуштали да сама одлучујем да ли ћу наставити да се бавим том активношћу или не.
Сада сам као родитељ у сличној ситуацији. Не знам да ли да истрајем, да понекад чак применим и ултиматум или одлучан захтев, или да попустим пред дететовим повлачењем од обавеза и тешкоћа. (Подршку јој пружам свакако!)
Млађа је почела да тренира пливање. Била је одушевљена, много пара смо дали на опрему, водила сам је сваки дан на базен...Уживала је и била поносна на своје почетне успехе...
Али онда, после једно пола године, дошли су тежи и дужи тренинзи и она је почела да одустаје. Нисам хтела да дете на силу терам да ради нешто што јој се не допада, па сам је исписала са пливања.
Старија је одувек хтела да се бави музиком, она живи музику, стално пева и сва је окупирана њоме. Имала је неколико самосталних наступа, успешна је у томе..Сада завршава први разред музичке школе. Међутим, ближи се испит када треба мало више вежбати инструмент, и она почиње постепено да кука, да са мрзовољом вежба...и свирање више није задовољство, тачније ВЕЖБАЊЕ јој није задовољство, постало је мора!
Више пута сам јој ставила до знања да је ја не терам да свира, да може да одустане када процени да више не жели....али бојим се да не одем у крајност као моји родитељи...
Не желим да је научим да са повлачи пред сваком тешкоћом или непријатном обавезом, него да се избори и савлада је, али с друге стране не бих да вршим притисак и да тиме нанесем више штете него користи.
Како ви решавате сличне ''кризице'' у бављењу неком ваннаставном активношћу?