5 најзначајних српских књижевника

Луциусс,

По чему то Селимовић није српски писац и зашто се одричеш Андрића који је за себе говорио да припада оној књижевности којој припадају Његош, Б. Станковић, Дучић и други српски књижевници?
Зашто доносиш закључак на основу имена, а не узимаш у обзир да је сам Селимовић у књизи ''Сјећања'' написао да је Србин муслиманске вероисповести?
 
И да, није ли питање којих пет књижевника су по вама најзначајнији за српску књижевност, а не који су вам омиљени?

Селенић је мени један од омиљених, али он за српску књижевност, за историју књижевности нема ни приближан значај који има, рецимо, први српски реалиста Јаков Игњатовић, иако је Ј. Игњатовић мени прилично досадан. Кажем, мени!
 
Mesha Selimovic nije Srbin,to se vidi i po njegovom imenu i prezimenu.Ja mogu za sebe izjaviti da sam Kinez,da se osecam kao Eskim,ali u dokumentima pise da sam Srbin.
Selimovic je dosao u Srbiju jer su ga komunisit iz Bosne proterali,bio je u nemilosti.
Andric je rodjen kao Hrvat i katolik,tako da na njega veca prava imaju Hrvati.Bas kao sto i na Teslu veca prava polazu Srbi i Srbija.
A gde je Andric ziveo,kojim je jezikom pisao,to je nesto drugo.
No sve to nije vazno,ja sam tek samo napomenuo.
Najbolje je za njih reci da su jugoslovenski pisci.
I kod Amerikanaca mnogi odlicni pisci nisu rodjeni u USA vec su pobegli sa istoka kao disidenti i sl.
 
luciuss:
Mesha Selimovic nije Srbin,to se vidi i po njegovom imenu i prezimenu.Ja mogu za sebe izjaviti da sam Kinez,da se osecam kao Eskim,ali u dokumentima pise da sam Srbin.
Kliknite za proširenje...
Ми изгледа не причамо о истом човеку. Ја сам мислио на Мешу Селимовића, Мешу, великана српске књижевности.
И у којим ти то, луциусс, документима пише да си Србин?
Ако јеси и ако тако негде и пише, то си сам ТИ рекао, као и Меша у ''Сјећањима''.
Мислим да вређаш покојног Мешу тако што му ускраћујеш право да се национално изјашњава. Он нигде није написао да је Југословен.
 
Uci
ti izgleda imas problema sa zdravim razumom,sa obicnim bizarnim rezonima.
Kako onda sa tobom pricati ozbiljno?
Zna se u kom dokumentu pise meni da sam Srbin,u kom svima nama pise sta smo.
To pise u maticnim knjigama a ne u studentskom indeksu ili clanskoj karti FK Partizan.
Selimovic moze za sebe da kaze da se oseca i Kubancem,ili mozda Aboridzinom,kao sto se i ja mogu osecati Kinezom.
Selimovic nije srpsko prezime a i Mesino pravo ime nije srpsko.Mesha nije ime vec nadimak.
 
luciuss:
Uci
ti izgleda imas problema sa zdravim razumom,sa obicnim bizarnim rezonima.
Kako onda sa tobom pricati ozbiljno?
Zna se u kom dokumentu pise meni da sam Srbin,u kom svima nama pise sta smo.
To pise u maticnim knjigama a ne u studentskom indeksu ili clanskoj karti FK Partizan.
Selimovic moze za sebe da kaze da se oseca i Kubancem,ili mozda Aboridzinom,kao sto se i ja mogu osecati Kinezom.
Selimovic nije srpsko prezime a i Mesino pravo ime nije srpsko.Mesha nije ime vec nadimak.
Kliknite za proširenje...

U stvari, "pravo" Meshino prezime je Vujovic.
 
Ако је питање "ко су најзначајнији", онда не може без Бранка Радичевића. Човек је отац српског стиха, српске версификације. Пре њега уопште није постојала представа како би, у смислу метрике, требало да изгледа песма на српском језику, а да то није епски десетерац.

Што се тиче Бранка Ћопића, волео бих да они који га омаловажавају напишу шта су прочитали. Његово најважније и највредније дело је "Пролом", а затим "Глуви барут", остављени су у запећку из политичких разлога, а форсирана су друга дела која су добра за пучку забаву, партизанску пропаганду, као и његове књиге за децу. "Пролом" је сигурно један од најбитнијих и најбољих романа после Другог светског рата, који је, нажалост, ретко ко прочитао. Обично се мисли да треба да будеш из Ћопићевог родног краја да би се занимао за ту литературу. Ћопић није модеран, традиционалан је, транспарентан, па господи интелекуалцима некако не импонује да се њиме баве. Ту им је Киш много инспиративнији.

Некако је слично и са Змајем. Не може о његовој поезији да се судисамо на основу дечјих песама. Вероватно је највише написао од свих великих песника.

Када су Андреа Жида, који је састављао антологију француске поезије, питали који је највећи француски песник, он је одговорио: Helas, Victor Hugo (Нажалост, Виктор Иго).

Ко разуме шта је Жид хтео да каже, тај ће схватити и зашто је Чика Јова Змај најзначајнији песник. :)

И, да не заборавим: "Ђулићи увеоци", генитив - "Ђулића увелака".
 
Poslednja izmena:
Procitaj,tek da znas kakav je.Ja nisam sve citao od Branka ali dovoljno.Procitao sam one kljucne,decije ne racunam
Ukusi nisu isti.Ja prodajem knjige,i kad me neko pita sta da mu preporucim,to onda za mene nije lako.Ne mogu ja nekome preporuciti ono sto se meni svidja.
Na zalost i ljudi kad vam kupe recimo knjigu na poklon,oni kupe po svom ukusu,prosto vam namecu da citate ono sto oni citaju.To je nekulturno a vrlo cesto.
Zato ja postavim par pitanja onom ko hoce da mu nesto preporucim.Malo da opipam ukus te osobe.Lako cu ja sa nekim ko ima ukus slican mom,ali ako vidim da voli Koelja onda cu izbeci da ga nagovorim da cita ono sto i ja.
Ko cita recimo Habljanovicku ili Bukovskog,pa njemu ne big bas preporucio Hesea ili Nicea.
 
Радда65, тих седамстотинак страна не треба да ти представља проблем.
Ако ће те заинтересовати, Ћопић, а ма колико га неки сматрали комунистичким, или како већ, Ћопић је једини књижевник на којег се острвио, ни мање ни више него - Тито! На неком од пленума.
Роман ''Пролом'' је од прворазредног значаја за развој модерног српског романа, а песму ''Мала моје из Босанске Крупе'' радо рецитујем у пробраном друштву.

Луциусс, завидим ти на тако присном дружењу са књигама. Ти си, такорећи, на извору.
У праву си за препоруке што се тиче књига. Без ''опипавања пулса'' нема добре препоруке, а пријатно ме изненадио твој избор и начин размишљања.
 
Radda65:
Pa, da ne čitam 700 strana?
Kliknite za proširenje...
Прочитај, него шта!

А затим и "Глуви барут", обавезно.

Не знам, можда сам субјективна, али за мене је Ћопић један од наших најбољих писаца.

Рекла бих, доста потцењен.

(Као и Капор, уосталом, да не ширим сад тему)

П. С. Можда, у новије време поготово, романи с много страна плаше већину читалаца.

Али, и даље важи оно: ако те нешто заинтересује, повуче, ако ти се допадне, није много ни 2000 страна. :D
 
luciuss:
Procitaj,tek da znas kakav je.Ja nisam sve citao od Branka ali dovoljno.Procitao sam one kljucne,decije ne racunam
Ukusi nisu isti.Ja prodajem knjige,i kad me neko pita sta da mu preporucim,to onda za mene nije lako.Ne mogu ja nekome preporuciti ono sto se meni svidja.
Na zalost i ljudi kad vam kupe recimo knjigu na poklon,oni kupe po svom ukusu,prosto vam namecu da citate ono sto oni citaju.To je nekulturno a vrlo cesto.
Zato ja postavim par pitanja onom ko hoce da mu nesto preporucim.Malo da opipam ukus te osobe.Lako cu ja sa nekim ko ima ukus slican mom,ali ako vidim da voli Koelja onda cu izbeci da ga nagovorim da cita ono sto i ja.
Ko cita recimo Habljanovicku ili Bukovskog,pa njemu ne big bas preporucio Hesea ili Nicea.
Kliknite za proširenje...
Нема ту неких правила.

Ето, ја читам и Хесеа, и Ничеа и Буковског...

И, Буковски ми се више допада но Хесе. ;)
По моме суду, Хесе је, баш обрнуто од оног што рекох за Ћопића - прецењен.
 
То са Ћопићем као "комунистичким писцем" је огромна заблуда.

"Пролом" се тематски бави устанком и 1941. годином и то је као тема данас passe, али у то време је то био невиђени литерарни искорак, а посебан проблем је је Ћопићева историјска објективност. Због тога, по моме мишљењу, "Пролом" никада није био постављен у школску лектиру, иако му је по сваком резону у то време тамо било место пре него и једној другој књизи. И зато се за тај роман реално мало зна. "Глуви барут" је практично наставак, бави се поред осталог и тзв. "левим скретањима" (читај: црвеним терором) и јасно је да је стога политички амбивалентан. Трећи наставак те, практично, трилогије, је "Осма офанзива", која је другачији роман, али и његова рецепција је изокренута па га данас знамо по згодама и незгодама Јовандеке Бабића, а то је заправо помало лирска прича о томе како су се "ослободиоци" који су сушли с брда прилогађавали животу у граду након што су преузели власт. И он је, дакле, амбивалентан политички.

Главне Ћопићеве књиге су те две-три, и оне су прећутане углавном, а знамо га по Николетини Бурсаћу. Практично је пропаганда од њега правила "партизанског писца", правећи селекцију његових књига и изврћући смисао некима од њих. Временом се он препустио тој матици и на крају је заиста и постао "партизански писац," са "Делијама на Бихаћу".
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top