Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Tijekom cijelog mog djetinjstva roditelji su držali goleme puzzle na posebnom stolu u dnevnom boravku. Moj otac, koji je sve to započeo, uvijek je skrivao poklopac kutije. Zamisao je bila da složimo sliku, a da ju prethodno nismo vidjeli. Različiti članovi obitelji i prijatelji koji su nas posjećivali radili su na tome, ponekad samo nekoliko minuta, da bi nakon nekoliko tjedana stotine i stotine komadića pronašlo svoje mjesto u ovoj igri.

Tijekom godina, složili smo desetke takvih puzzla. Na kraju sam postala prilično dobra u tome, pa sam čak osjećala posebno zadovoljstvo kada bih prva shvatila kamo određeni komad slike pripada ili kako spojiti dvije skupine komadića. Posebice sam voljela kada bi se otkrio ključ nekog uzorka i kada bih uvidjela što se na tome mjesto sve vrijeme skrivalo.

Stol za slaganje puzzla moj je otac za rođendan darovao mami. Još uvijek vidim kako ga sastavlja i ushićen vadi iz kutije komadiće prvih puzzla i stavlja ih na stol. Imala sam tri ili četiri godine i nisam shvaćala radost moje majke. Tu mi igru nisu objasnili, nedvojbeno uvjereni kako sam premala da bih sudjelovala. Ali već sam tada željela s njima slagati sliku.

Sama u dnevnom boravku, rano ujutro, popela sam se na stolac i raširila stotine nesparenih komadića po stolu. Bili su omaleni; neki raznobojni, a drugi pak tamni i sivi. Tamni su djelovali poput paukova i buba, ružni i pomalo zastrašujući. U meni su budili nelagodu. Skupivši njih nekoliko, sišla sam sa stolca i sakrila ih ispod jastuka sofe. Tijekom nekoliko tjedana, kad god bih bila sama u sobi, popela bih se na stolac, uzela još nekoliko tamnih komadića i dodala ih u zbirku ispod jastuka.

Zato je obitelji trebalo puno vremena da dovrše ovu sliku. Frustrirana, moja je majka na kraju izbrojila komadiće i shvatila da ih nedostaje više od stotinu. Upitala me jesam li ih vidjela. Rekla sam joj tada što sam učinila s komadićima koji mi se nisu sviđali i ona ih je pronašla te složila sliku. Sjećam se da sam ju promatrala dok je to činila. Kako je na mjesto stavljala jedan tamni komad za drugim, polako se otkrivala slika a ja sam ostala bez riječi. Nisam imala pojma da ćemo na kraju dobiti sliku. Zaista je bila lijepa - spokojan prizor napuštene plaže. Bez komadića koje sam sakrila, slika nije imala smisla.

Možda je preduvjet za pobjedu da igru volimo bezuvjetno. Život nam pruža sve komadiće. Kad sam prihvaćala određene dijelove života i poricala te zanemarivala ostatak, mogla sam vidjeti tek djelić svojega života istodobno - sreću zbog uspjeha ili vrijeme slavlja, ili ružnoću i bol gubitka ili neuspjeha koje sam svih silama pokušavala zaboraviti. Ali poput tamnih komadića puzzla, ti tužniji događaji, ma koliko bili bolni, pokazali su se kao dio nečeg puno većeg, što bez njih nije poptuno. Čini se da uvidi u djeliće nečeg skrivenog zahtijevaju da svaki prihvatimo kao dar.

Mi uvijek slažemo puzzle, a nismo unaprijed svjesni slike koju ćemo dobiti.


Rachel Naomi Remen
Priče koje iscjeljuju - Mudrost podijeljena za kuhinjskim stolom
 
"Nikoga od njih nisam vise video. Hteo sam jedanput-dvaput da odem, no uvek se nesto isprecilo i mislio sam da imam dovoljno vremena, ali vremena vise odjednom nije bilo. Noc se spustila na Nemacku, ja sam je napustio, a kad sam se vratio, ona bejase u rusevinama. Georg Krol je bio mrtav. Udovica Konersman nastavila je da spijunira i saznala da je Georg bio u odnosima sa Lizom - 1933, deset godina docnije, saopstila je to Vaceku, koji je tada bio sturmfirer SA. Vacek je oterao Georga u jedan koncentracioni logor, mada se vec pet godina pre toga rastao od Lize. Nekoliko meseci docnije Georg je bio mrtav.
Hans Hungerman postao je kulturni rukovodilac i obersturmbanifirer nove partije. Slavio ju je u zarkim stihovima i 1945. imao zbog toga malo glavobolje, posto je izgubio polozaj direktora gimnazije - ali je drzava u medjuvremenu vec odavno priznala njegov zahtev za penzijom, i on, kao i bezbrojni drugi nacionalsocijalisti, zivi od nje vrlo udobno, ne morajuci da radi.
Vajar Kurt Bah bio je sedam godina u koncentracionom logoru i vratio se kao bogalj nesposoban za rad. Danas, deset godina posle sloma nacista, on se jos uvek bori za malu rentu, isto kao i bezbrojne druge zrtve rezima. Nada se, ako bude imao srece, na invalidninu od sedamdeset maraka mesecno - otprilike ni desti deo onoga sto Hungerman dobija kao penziju, i takodje desetinu onoga sto drzava vec godinama kao penziju ispacuje prvom sefu Gestapoa - coveku koji je osnovao koncentracioni logor u kome su Kurta Baha batinali dok nije postao bogalj - da se ne govori, razume se, o daleko vecim penzijama i naknadama stete koje se daju generalima, ratnim zlocincima i nekadasnjim visokim partijskim funkcionerima.
Hajnrih Krol, koji je to vreme dobro preziveo, vidi u tome sa mnogo ponosa dokaz nepokolebljive pravne svesti nase ljubljene otadzbine.

...

Grad Verdenbrik razrusen je za vreme rata bombama, toliko da skoro nije nilo neostecene kuce. On je bio zeleznicki cvor; zbog toga su ga toliko napadali. Godinu dana docnije zatekao sam se nekoliko sati u njemu na proputovanju. Trazio sam stare ulice, ali sam zalutao u gradu u kome sam toliko ziveo. Nicega nije bilo osim rusevina, niti sam ikoga od ranije vise nasao. U jednoj maloj radnji, koja je bila u nekakvoj dascari blizu stanice, kupio sam nekoliko postanskih karata sa slikama grada iz vremena pre rata. To je bilo sve sto je preostalo. Kad je neko ranije hteo da se seti svoje mladosti, odlazio je u mesto gde ju je proveo. Danas je to u Nemackoj jedva mogucno. Sve je poruseno, pa nanovo izgradjeno i nepoznato. Umesto toga treba da posluze postanske karte.
Jedine dve zgrade koje su ostale potpuno neostecene jesu ludnica i porodiliste - uglavnom zato sto se nalaze malo izvan grada. One su se smesta ponovo napunile pacijentima i jos su uvek pune. Cak su ih morali prosiriti."

Crni obelisk - E.M. Remark
 
Ne zelim da budem tvoja zabava, niti ti moja. Ne zelim da te udaram iz pukog zadovoljstva, mrseci jasnu nit koja nas povezuje, da te prisiljavam da budes na kolenima, a potom te ponovo vucem da se uspravis.

Zelim obruc oko nasih srca koji bi nas usmeravao, a ne zlostavljao. Ne zelim da te privucem blize nego sto to mozes da izdrzis. Niti zelim olabavljene niti, vlakna koja se sa strane odmotavaju stavljajuci nam dovoljno uzeta da se obesimo.

Govor prstiju, jezik gluvonemih, ostavlja na telu tragove telesne zudnje. Ko te je ucio da krvlju pises po mojim ledjima? Urezujes svoje ime u moja ramena, obelezavas me svojim znakom. Jabucice tvojih prstiju postaju stamparska slova, kucas poruku na mojoj kozi, ukucavas znacenje u moje telo. Tvoja azbuka mesa se sa otkucajima moga srca.

Zapisi na telu su trajni kod, vidljiv samo pod izvesnim svetlom, tu se odvija nabiranje zivota. Volim da moje telo bude zamotano daleko od radoznalih pogleda. Da kazuje sve, iako nikada previse otkriveno.

Niko ne zna sta to jedno bice vuce drugom. Postoji mnogo teorija: astroloska predodredjenost, hemija, uzajamna potreba, bioloski nagon. Casopisi i prirucnici sirom sveta uce vas kako da izaberete pravog partnera. Zasto da se prepustite slucaju kada mozete zivoj nauci.

Ja i ti smo se prepustili slucaju, zar ne? Uskoro ce pristup zabavljanja kojim se bave samozvani strucnjaci svojim podacima omoguciti istinski eksperiment ciji ce rezultati, bez obzira na to koliko su neobicni, ostati u granicama koje je moguce kontrolisati. Ili bar tako kazu. Nema veze, virtualna stvarnost je tu.

Dzenet Vinterson - Zapisi na telu
 
Toliko je lepo pripadati nekoj ženi, sav joj se predati! Nemoj mi se smejati ako ono što ću reći zazvuči budalasto. Ali pazi: voleti neku ženu, predati joj se, sasvim obujmiti sobom i osećati da si obujmljen njome, to nije istovetno sa onim što ti nazivaš zaljubljenošću i čemu se pomalo podruguješ. To nije za podrugivanje. To je za mene put ka životu i put ka smislu života.
Hese, Narcis i Zlatousti
 
Tri stabla

Bila jednom tri stabla na brdu u šumi. Razmatrali su svoje nade i snove kada prvo stablo reče: "Jednog dana, nadam se, ja ću postati kovčeg za blago. Možda ću biti ukrašen zamršenom rezbarijom i svatko će vidjeti ljepotu." Tada drugo stablo reče: "Jednog dana ja ću biti moćan brod. Nosit ću kraljeve i kraljice preko voda i plovit ću do krajeva svijeta. Svatko će se osjećati sigurnim u meni zbog snage moga trupa." Konačno treće stablo reče: "Ja želim narasti i biti najviše i najravnije stablo u šumi. Ljudi će me vidjeti na vrhu brda, gledat će na moje grane i mislit će na nebesa i na Boga i kako sam im blizak. Ja ću biti najznačajnije stablo svih vremena i ljudi će me se uvijek sjetiti".

Nakon nekoliko godina molitvi o njihovim snovima da postanu stvarnost grupa drvosječa dođe do stabala. Jedan dođe do prvog stabla i reče: "Ovo izgleda snažno stablo, mislim da ću biti u stanju prodati drvo tesaru." i počne sjeći stablo. Stablo bijaše sretno. Znalo je da će ga tesar napraviti u kovčeg za blago. Kod drugog stabla drvosječa reče: "Ovo izgleda snažno stablo, bit ću u stanju prodati ga brodogradilištu." Drugo stablo bijaše sretno. Znalo je da je na putu postati moćan brod. Kada drvosječa dođe do trećeg stabla, stablo bijaše uplašeno jer ako ga posijeku, njegovi se snovi neće ostvariti. Jedan od drvosječa reče: "ne trebam ništa posebno od svog stabla pa ću uzeti ovo. I on posiječe stablo. Kada prvo stablo dospije kod tesara, napraviše ga u jasle za hraniti stoku. Staviše ga u štalu i napuniše sijenom. To nije ono što je on molio. Drugo stablo je napravljeno u mali ribarski brod. Završiše njegovi snovi o moćnom brodu koji nosi kraljeve. Treće stablo je nasječeno u velike komade i ostavljeno samo u mraku.

Godine su prošle, stabla zaboraviše svoje snove.

Jednog dana, čovjek i žena dođu do staje. Ona se porodi i staviše dijete u jasle koje je napravljeno od prvog drveta. Čovjek je želio da je mogao napraviti kolijevku za dijete, ali ove jasle će morati zadovoljiti. Stablo je osjetilo važnost ovog događaja znajući da je sadržavalo najvažnije blago svih vremena. Godinama kasnije, grupa ljudi uđe u ribarski brod napravljen od drugog stabla. Jedan od njih bijaše umoran i ode spavati. Dok bijaše na vodi, podiže se velika oluja i stablo uvidje da nije dovoljno snažno da zaštiti ljude. Ljudi probudiše spavajućeg čovjeka, on se ustade, reče "MIR" i oluja stade. Tada stablo uvidje da je nosilo kralja nad kraljevima na brodu. Konačno netko dođe i uzme i treće stablo. Nošeno je kroz ulice dok su se drugi ljudi rugali čovjeku koji ga je nosio. Kada dođoše do mjesta, čovjek bijaše pribijen na stablo i uzvišen u zrak da umre na vrhu brda. Kada nedjelja dođe, stablo uvidje da je dovoljno snažno da stoji na brdu i da bude blizu Gospodina Boga jer Isus bijaše razapet na njemu.

 
"Preuzeti na sebe ulogu dobre duše, svojstveno je onima što se u životu boje zauzeti stav. Svakako je lakše vjerovari u vlastitu dobrotu nego se suočiti s drugima i boriti se za svoja prava. Sigurno je lakše otrpjeti uvredu ne uzvrativši je, nego skupiti hrabrost da uđes u sukob s jačim, uvijek možemo reći da nas bačeni kamen nije pogodio, a tek noću, dok supružnk ili sustanar spava...tek noću, potajice, oplakati naš kukavičluk..."


Paolo Coelho - "Demon i gospodjica Prym"
 
Naš prijatelj

Važan deo meditacije jeste učenje da osetimo sadašnji trenutak, ovde i sada. Tako, kada dišemo, to je vrlo zanimljivo, mi uvek dišemo u sadašnjosti, uvek dišemo u ovde i sada. Nekad volim da o dahu govorim kao o našem prijatelju. Ako uspostavimo kontakt sa dahom kao sa svojim prijateljem, tada kad god pomislimo na tog prijatelja, on ce nam pomoći da doživimo sadašnji trenutak. Kad god smo izgubljeni u mislima o prošlosti ili budućnosti, kad god je zbrka i nered u našem umu, potrebno je samo da se setimo našeg prijatelja i istog momenta ćemo doživeti sadašnji trenutak.

Godwin Samararatne: The Basics of Buddhist Meditation


Friendship-Rocks-true-buddies-23370677-500-509.jpg
 
Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.


Ameli Notomb – “Lastavičin dnevnik”
 
.pomislio sam: mi, i dalje, ovako, svako za sebe, nastavljamo da živimo svoje živote. Bez obzira na to koliko dubok i fatalan gubitak bio, ma koliko nam važna bila stvar koju nam otmu iz ruku, ili makar se na kraju promenimo u potpuno drugu osobu zadržavajući odranije samo jedan sloj spoljašnje opne, mi možemo ovako da nastavimo da vodimo svoj život u potpunoj tišini. Možemo da ispružimo ruku i da zgrabimo određenu količinu vremena i stalno ga šaljemo iza sebe. U nekim slučajevima veoma vešto, kao svakodnevne rutinske stvari. Razmišljajući tako osetio sam se tako prazno.

Haruki Murakami - Sputnik ljubav
 
"Gledajte pravo.Jer da se htelo da gledate iza sebe,dobili biste oči na potiljku.Ljubite zemlju dece svoje, a ne dedova svojih.Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazite nego kuda idete.Ne grozite se dna.Volite dno.Svako najdublje saznanje predstavlja dno.I ne pitajte koliko je.I na pedlju dna može se stajati.I nema dna s kojeg se ne vidi sjaj zvezde."

Borislav Pekić-Kako upokojiti vampira
 
Ponovo su me obuzele misli o Bogu. Smislio sam da je neoprostivo od njega što mi gomila preperke na putu i kvari sav posao kada tražim mesto za sebe, a ja sam se samo molio za nasušni hleb. Lepo sam uočio kako mi svaki put posle dugogo gladovanja mozak kao da ističe iz glave, i ona postaje potpuno prazna i laka. Činila mi se kao neka tuđa stvar, i nimalo je nisam osećao na ramenima: osim toga javljao mi se osećaj da bečim oči kada u bilo koga gledam.

Sedeo sam na klupi i mislio o svemu tome, a u srcu mi se skupljalo sve više i više gorčine protiv Boga, zbog njegove uporne okrutnosti prema meni. Ako je on mislio da me približi sebi i popravi me, terajući me da patim i stavljajući mi na put jednu nevolju za drugom, onda je to bila čista budalaština - bio sam ubeđen u to. I, skoro plačući od besa, pogledao sam ka nebu i u mislima mu jednom zauvek rekao sve to.

Odlomci onog čega su me učili u detinjstvu zatalasali su se, čuo sam neke reči iz Biblije, i tiho sam počeo da govorim sam sa sobom, sa osmehom nagnuvši glavu u stranu. Zašto da brinem o tome šta ću da jedem, šta ću da pijem i šta ću da obučem u to bedno boravište za crve koje se na zemlji zove telom? Zar se otac moj nebeski neće pobrinuti za mene, kao i za ptice nebeske, zar on nije pokazao svoje milosrđe pokazavši na nedostojnog roba prstom svojim? Bog je gurnuo prst u moje nerve i neprimetno ih, bez ikakve muke, zamrsio. A kad je izvukao prst, na njemu su ostala vlakna i niti mojih živaca. Na onom mestu gde je ušao božji prst ostala je rupa koja zjapi, a u mozgu mi je taj prst ostavio trag u obliku rane.

Posle toga, čime me Bog dodirnuo prstom, ostavio me na miru i nije me više dodirivao niti mi je učinio ikakvo zlo. Pustio me da idem s mirom, pustio me da idem s otvoreno ranom. I nikakvog zla nije mi učinio Gospod, koji u večnosti boravi.

Knut Hamsun - Glad (1889)
 
575. Kisagotami

Kisagotami je bila siromašna udovica koju su pogodile mnoge nesreće u
životu. I onda, kao poslednji udes, njeno najmlađe i poslednje živo
dete umre iznenada. A ono joj je bilo sve što joj je još ostalo na
svetu. Skoro luda od bola, nije dozvoljavala da kremiraju detetovo
telo, već ga je svuda nosila sa sobom, nadajući se čudu. Onda joj neki
ljudi rekoše da ode do Bude, velikog učitelja, koji će joj možda
pomoći. U njoj se pojavi tračak nade i ona tako i uradi. Stigla je
pred Budu noseći mrtvo dete u naručju: "Daj mi neki poseban lek da
izlečim svoje dete", molila je.

Buda je odmah shvatio da ova žene neće moći podneti surovu istinu, te
je razmislio na trenutak. Onda reče: "Da, ja mogu da ti pomognem. Idi
i donesi mi tri zrna gorušice. Ali da bi lek bio delotvoran, ona
moraju poticati iz porodice u kojoj do sada još niko nije umro."

Kisagotami krete nošena nadom u srcu. Ali kako je išla od kuće do
kuće, slusala bi price o gubitku najdražih, sve tužnije jedna od
druge. To veče, kada se vratila do Bude, naučila je da njen gubitak
nije nešto što je samo nju pogodilo, već karakteristika ljudskog
života -- i prihvatila je tu činjenicu.

I dalje ispunjena tugom, sahranila je telo svog detata i onda se poklonila Budi.

John Snelling: Elements of Buddhism


grief.jpg
 
"Ne gunđam i ne žalim se (ne znam zašto bih), a ljudi se čude i kao da im je krivo što sam ja miran i veseo. A ja se njima čudim što gube vrijeme na nerazumnosti, bolje bi im bilo da žive.
Ali im to ne kažem, ljudi ne vole kad im se govori istina. I žalim ih što se opterećuju nevoljama bez kojih bi mogli da budu. Dosta nam je nevolja bez kojih se ne može."

Selimovic "Ostrvo"
 
576. Smirivanje uma

Kada osetite odbojnost, osvestite je i onda fokus prebacite na neki neutralan objekat kao što je dah ili neki fizički osećaj. Posmatrajte ga jedno vreme kako biste smirili um, a onda se opet neko vreme ponovo okrenite ka toj odbojnosti -- nastavite da prebacujete fokus sa jednog na drugi objekat. Mnogim meditantima je teško da svoj um posmatraju neprekidno. Sve dok ne posedujemo stvarnu mudrost, sve dok zavisimo od toga da mudrost crpimo spolja, pukim intelektom, biće nam neophodna samatha meditacija da smirimo um.

Ashin Teđaniya: Awareness Alone is not Enough


sutheadshot.jpg
 
Zaista, nije bilo mesta gde se covek moze sakriti od onoga sto svet, izgleda, jeste, osim ako ne postane jurodivi i pobegne nekud u pustinju, ili se popne na stenu. A zapravo, kada se sve uzme u obzir i uporedi - ponovo je duboko udahnuo hladni nocni vazduh - kako zloba i pohotljivo nepostenje jednog strasljivog, ogorcenog pisara mogu da se mere sa... smrcu dece? Ne mogu. Nikako.

Sinulo mu je da ponekad covek ne dolazi do zakljucka o vlastitom zivotu, vec samo otkrije da je to vec ucinio. Nece on pobeci od svega ovoga, pustiti kosu i dozvoliti da mu odeca smrdi na neopran znoj i izmet u pustinji dok mu kozu prekrivaju opekotine i plikovi. Covek zivi u svetu. Trazi ono malo krhke lepote koja se moze naci, kako god da je definise, i prihvata da je Dzadova vaseljena - ili Ludanova, zubirova, ili bilo koje druge sile kojo se ljudi klanjaju - nije mesto gde smrtni ljuid i zene nalaze spokoj i mir. Mozda ima drugih svetova - neki su tako i poducavali - boljih od ovog, gde su takve harmonije moguce, ali on nije ziveo ni u kom od njih, niti ce ikada ziveti. "

Gaj Gavriel Kej - Gospodar careva
 
„Ništa nije slučajno. Sve u kosmosu je povezano. Fenomen „Vidovdan“ neprestano upozorava svet na istinitost genetskog koda. Polazište za razmišljanja o Vidovdanu je, svakako, višedimenziono i nedostupno znanjima i najumnijih ljudi. Mislim da je Vidovdan više od mita i da je srastao sa bićem srpskog roda. On je proistekao iz srpskih arhetipskih gena i ujedno je dokaz da su Srbi spojili u sebi vreme i da su Bogu pristupili na osoben način. U Vidovdanu su i Svarog i Isus Histos. Srpski narod se na Vidovdan opredelio za carstvo nebesko, te mu je budućnost svakolika, svevremena i vanvremena. Stoga što ima veru, nadu i ljubav, koji spajaju materijalnu, energetsku, duševnu i duhovnu sferu u svakom biću pojedinačno i svest da se tako umrežava u kosmičku harmoniju. Taj osećaj je iznad svake druge pojavnosti. On omogućava da se Srbi uzdignu iznad greha i iznad smrti. Vidovdan u sebi objedinjava prizemnu filosofiju života, sa svim što je čoveku nedostupno i nepojmljivo.“

Svetozar Radišić
 
Bila sam iza tebe - Nikola Farg

Coveku je nemoguce da u sreci uziva svesno. Svojim ozbiljnim spoljnim izgledom, sa smetnjama i nesavrsenostima, bez ulepsavajuceg sita za uspomene,stvarnost te uvek dokopa na brzinu. U trenutku, to je matematika, mozes samo neodredjeno da osetis kako se dogadja nesto dobro ali suvise si obuzet zeljom da to dozivis u pravo vreme da bi mogao stvarno da uzivas. A primetio si da je sreca uvek uspomena, nikad sadasnji trenutak, jel da?" Sreca je kada je svetslost i kada mozemo i ne biti svesni da je sve u redu". To je to,izgubljeno vreme, kratko vreme, nemoguca jednacina vremena koje prolazi, a koje bismo da zadrzimo. Uveren sam da tako mora biti i stoga sto covek zeli da bude u dvoje: da bi najvise moguce produzio trenutke srece, a da ih ne trazi neprekidno u svojoj proslosti, da bi malo pokusao da produzi trajanje stvari sa zenom zbog koje smo jedanput sanjarili, uprkos vremenu koje otreznjuje.
Zato sto je sreca - zena, zar ne? Ti ne mislis? "Srecan, kao sa zenom", kaze Rembo. Covek treba da ima samouverenosti da bi srecu poistovetio sa zenom. Za mene, sreca je apsolutno uzbudjenje koje osecam dok slusam izvesne pesme ili kada nebo ima boju koja mi se sasvim dopada. Svaki put kada osetim potrebu da sa nekim podelim takve trenutke kako bih mogao bolje da ih materijalizujem, dodje mi misao o nekoj, idealnoj zeni. I svaki put pomislim da tu srecu otelotvoruje negde neka neznanka koja moze da oseti ili da shvati isto uzbudjenje u istom trenutku kao i ja. Sreca, buducnost, jeste savrsena i neprestana nepoznata, u svakom smislu te reci.
 
Tabor - M.Kapor

...Svačiji život je posebna priča.(Ona ne sme da propadne, da nestane bez traga, zbog toga sam te čekao da dođeš ovamo da ti je ispričam)...Svako u životu, a da to i ne zna, čeka nekog da mu preda na čuvanje te stvari. Obično se to prenosi deci i unucima, ko ih ima, a može to da bude i neko sasvim slučajan, koga si upoznao u vozu ili u čekaonici. Znaš, neki moji drugovi su to osećali čitav sat pre bitke. Nisu znali kako, ali znali su...Uhvatili bi prvog na kog bi naišli i počeli da mu nezadrživo pričaju. Ma šta...Bilo šta, shvataš? Morali su nekome da sve to kažu pre nego odu...
 
Smrt može biti samo jedno od ova dva. Ili, onom koji je umro nije ništa, ili je opet neka promena i seoba duše odavde na drugo mesto. U prvom slučaju, ako nema nikakvih osećanja, ako je sve kao dubok san, kada se spava i ništa ne sanja, ako je smrt, dakle, takva, onda je ona čudo od blagodeti jer sve vreme života i nije ništa drugo nego jedna neprospavana noć. U drugom slučaju, ako je smrt neka promena i seoba duše odavde na drugo mesto i ako je istina što se govori, da borave tamo oni koji su preminuli, zar nema veće sreće od ovoga - sresti se tamo sa Orfejem, sa Homerom. Što se mene tiče, ako je to istina, želeo bih i više puta da umrem. Šta bi ko dao da ispita onoga koji je protiv Troje podigao onu mnogu vojsku, pa Odiseja, pa Sizifa i hiljade i hiljade drugih. S njima se tamo razgovarati, biti s njima u društvu, ispitivati ih. To bi bilo neizmerno blaženstvo. Oni tamo, po svoj prilici, za ovakve razgovore ne osuđuju na život. No, vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje, kroz život. Ko od nas ide boljem, to niko ne zna.

Platon - Odbrana Sokratova
 
Ljudi jednom naviknuti na gospodare nisu u stanju da budu bez njih. Ako pokusaju da stresu jaram, otudje se jos vise od slobode. Pogresno uzimajuci za to neobuzdanu slobodu kojoj su dijametralno suprotstavljeni, oni skoro uvek uspeju, svojim revolucijama, da se predaju zavodnicima, koji njihove lance samo ucine jos tezima nego sto su bili.

Zan Zak Ruso
 
577. Svesnost sama po sebi nije dovoljna

Čini se kao da većina ljudi ne shvata vrednost delovanja svesnosti. Skloni su da misle kako značaj meditacije leži u onome što posmatraju. Ali taj objekat uopšte nije bitan. Ljudi takođe provode mnogo vremena razmišljajući o rezultatima. Žele da dožive stanja smirenosti, žele da se zagnjure u okean blaženstva. A onda se vežu za ta stanja i objekte na koje se fokusiraju. Stvarna vrednost meditacije nije u dobijanju takvih rezultata, koliko god prijatni oni bili. Prava vrednost meditacije leži u procesu osvešćivanja i razumevanja onoga što se događa. Taj proces jeste važan, a ne rezultat! Umesto da kukate zbog onoga što se dešava ili što se ne dešava, treba da budete zadovoljni time što jeste svesni -- bez obzira čega -- i da učite na osnovu toga.

Svesnost sama po sebi nije dovoljna! Imati želju da zaista razumemo to što se događa daleko je važnije nego samo pokušavati da budemo svesni. Vežbamo meditaciju uvida zato što želimo da razumemo.


Ashin Teđaniya: Awareness Alone is not Enough
 
“Sada mi je jasno da sam se već dugo kretao ka tebi i ti ka meni.
Iako ni jedno od nas nije znalo za onog drugog pre no što smo se sreli,
postojala je neka vrsta nesvesne izvesnosti koja je radosno pevušila ispod
našeg neznanja i koja nas je spojila. Kao dva usamljene ptice koje lete preko
velikih prerija po nebeskom proračunu, za sve ove godine i svih života mi smo se kretali jedno ka drugom.”

“Robert Džejms Voler “Mostovi okruga Medison”
 
Ali ja vas upozoravam da hocu da budem slobodna da ucinim sve sto mi se svidi, a da ne moram
da vam kazem svaku pojedinost o svom zivotu. Vec odavno trazim ljubavnika koji bi bio mlad a
ne bi imao cudi, koji bi bio zaljubljen a ne bi bio sumnjicav, koga bih volela, ali ne zato sto bi imao prava na to.
Nikada nisam mogla da nadjem takvog. Umesto da budu zadovoljni sto im se dugo daje ono sto su se jedva
mogli nadati da ce dobiti jedan jedini put, ljudi traze da im ljubavnica polaze racuna o sadasnjosti, proslosti,
pa cak i buducnosti.
Ukoliko se vise naviknu na nju, utoliko vise zele da gospodare njome, i zahtevaju da im se daje sve vise
kada im se da sve sto zele. Ako odlucim da sada steknem novog ljubavnika, hocu da ima tri vrlo retke
osobine: da bude poverljiv, pokoran i diskretan.


Aleksandar Dima - Dama s kamelijama
 
Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

Erih Marija Remark - Trijumfalna kapija
 
Uloga ostrva u našim životima možda je najbolje definisana pitanjem na koje često nailazimo u medijima: koju biste knjigu ili ploču ili bilo šta poneli na pusto ostrvo? Pretpostavljam da to pitanje podrazumeva da bismo – osim toga što treba da ponesemo – tamo bili snabdeveni svim ostalim stvarima, odnosno, da bismo na pustom ostrvu imali potpuni komfor. Dakle, imali bismo televizor i ostale uređaje, i samo bi nam nedostajali filmovi ili muzika koji bi naš boravak činili stvarno srećnim. Drugim rečima, takva pitanja podrazumevaju da smo na tom imaginarnom pustom ostrvu srećni, jer da smo nesrećni, da smo na nekom pustom ostrvu zbog brodoloma, čemu muzika, čemu filmovi, kad ionako ne bismo imali na čemu da ih gledamo i slušamo. U tom slučaju bolje bi nam došlo malo hleba i sira, o vodi i da ne govorim.
Istina je, međutim, da su takva „ostrvska pitanja“ zanimljiva, jer nas stavljaju u situaciju da testiramo svoj ukus i, možda, nešto naučimo o sebi. Na primer, već sama pomisao na pitanje o tome koje bih tri knjige poneo na pusto ostrvo baca me u očajanje. Odabrati samo tri knjige pre mi zvuči kao neka vrsta kazne, jer šta ako taj boravak potraje i tokom narednih godina budem primoran da ih pročitam još bezbroj puta? Koliko puta možete da čitate jednu istu priču? I stvarno, čitao ih ili ne čitao, koje bi tri knjige to bile? Jedna od njih besumnje bi bila Biblija; druga bi bila Muzilov roman Čovek bez svojstava, koji bih tada valjda uspeo da pročitam do kraja; treća bi bila slikovnica Dobro drvo, beskrajno jednostavna i beskrajno lepa knjiga, jedna od onih koje se doista mogu čitati bezbroj puta, s tim što svaki put deluju kao pouzdani čistači duše.
Sa pločama je druga priča, odnosno, čini se da je lakše napraviti izbor, mada ubrzo zatičem sebe kako zagovaram da bi, u slučaju ploča, izbor trebalo povećati bar na pet ploča. Idealno bi bilo deset, kažem, po jedna-dve iz mojih omiljenih muzičkih oblasti – malo regea, malo bluza, malo roka iz šezdesetih, malo psihodelije, nešto klasično i nešto etničko, nešto avangardno. Na kraju, ili na početku, našlo bi se neko izvođenje kompozicija Erika Satija, a bili bi tu i Prins Far Aj, grupe Graundejšn i Stili Den, Bob Dilan, Van Morison i Bob Marli, i onda bih zastao, jer ne bih mogao da se odlučim koga još da ponesem. Doduše, i ti izbori su postali relativni, jer ako na tom ostrvu već postoji struja, televizor i razni plejeri, zašto onda ne bi postojao i kompjuter, a sa njim i pristup internetu? Tada bi pitanje izbora knjiga, muzike i filmova postalo nevažno. Tako je internet uništio još jedno romantično razmišljanje, odnosno, ukazao na to da danas pravo pitanje glasi: Na koja tri vebsajta biste voleli da imate neograničen pristup kada biste se našli na pustom ostrvu? (Pretraživački programi, naravno, ne dolaze u obzir!)

David Albahari
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Atomic™
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
269
Black_star
Black_star
Nina
Ko je izmislio "Listu najboljih knjiga"?
Odgovora
5
Pregleda
283
quentin
quentin
Baudrillard
Teror razonode Nova knjiga Aleksandra Ćukovića
Odgovora
0
Pregleda
98
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top