Odlomci knjiga koje volimo

..."Ona se vrati s pregrstima malih karanfila,rasiri ruke i pusti ih da padaju.Cvece mu zasu lice i vrat.Nikada jos nije osetio tako divotan miris,nikada nije imao tako cudno osecanje,kao ovo koje su cvetici u njemu budili.Oni mu prionuse za kosu,za celo,za oci,jedan mu se cak prilepi za usne;i on se zagleda u nju kroz njihove krunice.U njegovim ocima moralo je tada biti neceg divljeg,neceg od onog osecanja sto mu je probadalo srce,jer njen osmeh zamre;ona se odmacei stade okrenuvsi lice od njega.Zbunjen i nesrecan,on sabra rasuto cvece;i tek kad je sve pokupio,ustade i i odnese joj ga postidjen,tamo gde je stajala kao ukopana i netremice gledala u dubine tisove sume..."

..."Zaboravio je da priklopi kapke,,i mesec se provlacio u sobu;ali on je bio sada i suvise lenj,i suvise sanjiv,da ustane pa da ih zatvori.Samo da lezi,da gleda mlaz meseceve svetlosti,da cuje muziku kako drhti tamo dole daleko,i da jos oseca njen dodir kao kad se naslanja na njega u igri i da sve vreme oseca oko sebe miris cveca!Njegove su misli bili snovi,njegovi snovi misli - sve samo dragocena nestvarnost.O,onda mu se cinilo da se mesecina skupila u jednu jedinu bledu traku - nesto je kucalo i drhtalo i meseceva traka mu se sve vise blizila.Najzad dodje tako blizu da oseti njenu toplinu na svom celu;mesecina uzdahnu,zatrepta,besumno se povuce i nestade je.Mora da je utonuo u san bez snova..."

Tamni cvet - Dzon Golsvordi

..kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osjećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Volio sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Volio sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumijem da li smo se voljeli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvijek bila u meni, kao dio mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih vječitih čežnji, kao sjećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog djeteta, koje nije uspijevalo da pronadje drugara sa kojim bi podijelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Volio sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unijela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podijelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj dio mene koji sam oduvijek htio da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osjećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put vidio prošle godine, prošlog mjeseca, ovog jutra ili možda prije samo nekoliko trenutaka.Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosjetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje ljepote za kojom posežem kada imam potrebu za svijetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar dio ljepote koju umiješ da daš onome ko je pored tebe...

Alberto Moravia - Tajna

Sledećeg dana u jedanaest pre podne. Higinsova laboratorija u ulici Vimpol.Odaja je na prvom spratu, sa izgledom na ulicu, a bila je namenjena da budesalon. Dvokrilna vrata u sredini dubinskog zida; kad lica proñu kroz njih,ugledaju sa svofe desne strane dve visoke kartoteke koje stoje uza zidove,okrenute jedna drugoj pod pravim uglovima. U tome uglu je i ravan pisaći stona kome su fonograf, laringoskop, red majušnih orgulja sa mehovima, aparatza zvučni plamen, sa lampama povezanim sa gasnim rezervoarom u zidupomoću gumenog creva, nekoliko zvučnih viljušaka raznih veličina, polovinaljudske glave u prirodnoj veličini koja prikazuje presek glasnih organa, i kutijakoja sadrži zalihu voštanih valjaka za fonograf. Dalje niz odaju, na istoj strani,nalazi se kamin, sa udobnim kožnim naslonjačama sa one strane ognjišta kojae bliža vratima, i kanta za ugalj. Na kaminu je sat. Izmeñu kamina i stola safonografom nalazi se pult za novine. Sa druge strane središnih vrata, levo odposetioca, kabinet sa plitkim fiokama. Na njemu je telefon sa imenikom. U kutudalje, zauzimajući veći deo bočnog zida, nalazi se veliki klavir sa dirkama, nakraju najudaljenijem od vrata, i klupom koja se pruža duž čitave dužine dirki.Na klaviru je zdela sa poslasticama, puna voća i slatkiša, najviše čokolade.Sredina odaje je slobodna. Osim naslonjače, klupe za klavir i dveju stolicapored stola sa fonografom, ima još jedna stolica »bez mesta«. Ona je blizuognjišta. Na zidu gravire, većinom Piranezisove i mezzo tinto portreti. Slika uboji nema. Pikering sedi za stolom i ostavlja neke kartone i zvučnu viljuškukoje je upotrebljavao. Higins stoji blizu njega, i zatvara dve-tri fioke kartotekekoje su zjapile otvorene. U prepodnevnoj svetlosti on ostavlja utisak snažnog iživahnog čoveka četrdesetih godina, ili tako; obučen je u crni kaputprofesionalnog izgleda, sa belim mekim okovratnikom i crnom svilenomkravatom. On je energičan, naučnički tip čoveka, iskreno i silovitozainteresovan svim onim što može da proučava kao naučni predmet, nehajanprema sebi i drugima, računajući tu i njihova osećanja. On je, u stvari samo danije njegovih godina i rasta pre kao neka vrlo plahovita beba koja »zapažastvari« revno i glasno, i zahteva bezmalo isto toliko nadzora da bi se sačuvaood nenamernog zla. Njegov način ophoñenja menja se od ljupkog nasilništva,kada je dobro raspoložen, do bučne razuzdanosti, kad nešto ne ide kako treba;ali on je tako otvoren i toliko lišen zlobe da ostaje mio i u svojimnajnerazložnijim trenucima....
.............Eto! To je sve što ćete izvući od Elize. Ahahahauu! Ne vrediobjašnjavati. Vi biste, kao vojnik, trebalo to da znate. Izdajte joj nareñenje: toe sve što njoj treba. Eliza: vi ćete živeti ovde tokom sledećih šest meseci, iučićete da lepo govorite, kao prava gospoñica u cvećarskoj radnji. Ako budetedobri i radite sve što vam se kaže, spavaćete u lepoj sobi, imaćete puno daedete, i novaca da kupujete čokoladu i da se vozate u automobilu. Ako budetenevaljali i leni, spavaćete u ćumezu'sa bubašvabama, a gospoña Piers će vasiščibukati metlom. Po isteku tih šest meseci, odvešćete se u kočijama uBakingamski dvorac, u prekrasnim haljinama. Ako kralj primeti da vi nistedama, policija će vas odvesti u Londonsku kulu, gde će vam odseei glavu, radiupozorenja drugim vrlo sujetnim curama koje prodaju cveće. Ako li, pak, neotkriju ko ste, dobićete na poklon sedam i po šilinga, da otpočnete život kaogospoñica u nekoj finoj prodavnici. Ako ovu ponudu odbijete, vi ste jednanevaljala i najnezahvalnija devojka; i anñeli će plakati zbog vas..............
...Dan primanja gospoñe Higins. Niko još nije prispeo. Salon, u stanu na obali uČelsiju, ima tri prozora koja gledaju na reku; tavanica nije tako visoka kao štobi bila u nekoj starijoj kući istih pretenzija. Prozori, sa prilazom na balkon nakome se nalaze saksije sa cvećem, otvoreni su. Ako stojite licem okrenutiprema prozoru, kamin vam je s leve strane, a vrata, u desnome zidu, blizu suuglu koji je najbliži prozorima. Gospoña Bigins pristalica je dekoralivne estetikeViljema Morisa i Berna Džonsa; i njena odaja veoma. se mnogo razlikuje ododaja njenog sina u ulici Vimpol; ona nije pretrpana nameštajem, malimstočićima i drangulijama. U sredini odaje nalazi se veliki otoman; on, zajednosa ćilimom, Morisovim zidnim tapetima i Morisovim zavesama od šarenog tkiva(shintz) i pokrivačem od brokata koji pokriva otoman i jastuke, sav je ukras, isve je io i suvise lepo da bi se sakrivalo raznim beskorisnim stvarčicama.Nekoliko dobrih uljanih slika sa izložbe u Grosvenor skveru pre trideset godina(u stilu Berna Džonsa, a ne Vistlera) nalaze se na zidovima. Jedini pejzaž jeedan Sesil Louson u sraznieri nekog Rubensa. Tu je i jedan portre gospodeHigins onakve kakva je izgledala kada je prkosila modi u svojoj mladosii, uednom divnom rosetijevskom kostimu koji je kada su ljudi, koji nisurazumevali, pravili od njega karikaturu proizveo besmislenost popularnogesteticizma u god. 1870-im. U kutu dijagonalno suprotnom vraiima sedi gñaHigins i piše za elegantnim jednostavnim pisaćim stolom, sa električnimzvonom na domaku ruke. Njoj je preko šezdeset, i odavno je prestala da sestara da bude odevena izvan mode. Izmeñu nje i prozora, bliže njoj, nalazi sestolica u stilu čipendel. Na drugoj strani sobe, više napred, nalazi se stolica ustilu Jelisavetine epohe, u grubom duborezu, po ukusu Ajnigo Džonsa. Na istoj strani klavir sa ukrasima u drvetu. U kutu izmeñu kamina i prozora nalazi sedivan sa jastucima od Šarene materije. Popodne, izmeñu četiri i pet. Vrata se otvaraju naglo; ulazi Higins sa šeširom na glavi.............

Džordž Bernard Šo -Pigmalion /Moja slatka dama/

Na Albertinu sam gledao kao na prepreku koja stoji između mene i svih stvari baš zato što ih je ona, za mene, sve sadržavala i što sam ih od nje, kao od nekog sasuda, mogao primati. Sad kad je taj sasud bio razbijen, više nisam imao hrabrosti da posegnem za njima, više nije bilo nijedne od koje se nisam odvratio, slomljen, više voleći da je i ne okusim. I tako mi rastanak s njom uopšte nije otvarao polje mogućih užitaka, koje je, kako sam verovao, njeno prisustvo zatvaralo za mene. Štaviše, njeno prisustvo, koje je za mene možda stvarno predstavljalo prepreku da putujem, da uživam u životu, samo mi je, kao što se to uvek dešava, zaklanjalo neke druge prepreke, koje se ponovo pomaljaju, nedirnute, sad kad je ta prepreka iščezla. Isto kao nekada, kad bi me neka prijatna poseta sprečila da radim, opet ne bih radio ni ako bih sutradan ostao sam.

Marsel Prust -Išlezla Albertina

Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga zavičaja, i otišao je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom, i nije ga to umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je govorio: »Veliko svetilo nebesko! u čemu bi bila tvoja sreća, da nemaš onih kojima sijaš! Deset godina penjalo si se amo k mojoj pećini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla, i moje zmije. Nego mi smo te iščekivali svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj. I gle! Ja ne znam kud bih sa svojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila previše meda; osećam potrebu da se prema meni ruke šire. Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok mudri među ljudima ne nađu naslade opet jednom u svojoj ludosti, a siromašni opet jednom u svome bogatstvu. Toga radi moram se spustiti u dubinu: kao što ti to činiš večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu poneseš svetlosti, ti prebogato svetilo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zaći, kako to zovu ljudi, ka knjima bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, što bez zavisti možeš da gledaš i preveliku sreću! Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna potekla, i na sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar hoće da opet ostane prazan a Zaratustra hoće da opet postane čovek.« – Tako otpoče silazak i pad Zaratustrin. Zaratustra siđe sam dole niz brdo, i niko ga ne srete. Ali kada je ušao u šumu, obrete se pred njime jedan starac, koji je izišao bio iz svoje svete kolibe da nakupi korenja po šumi. I starac ovako progovori Zaratustri: »Nije mi nepoznat ovaj putnik: pre više godina prolazio je on ovud. Zvao se Zaratustra, ali se sada izmenio. Tada si nosio svoj pepeo na breg: a sada zar nosiš vatru svoju u doline? Zar se ne bojiš kazne kojom se kazni palikuća? Da, sad vidim da je Zaratustra. Bistro je njega oko a na usnama mu ne skriva se gađenje. Ta korača eto kao igrač! Izmenio se Zaratustra, detetom je postao Zaratustra, probudio se Zaratustra: šta bi ti sada kod onih koji spavaju? Živeo si u samoći kao u moru, i more te je nosilo. Vaj, ti hoćeš zar da izađeš na kopno? Vaj, ti hoćeš opet sam da pratiš svoje telo?« Zaratustra odgovori: »Ja volim ljude.« »A čega radi, reče svetac, dođoh ja u šumu i u pustinju? Zar ne stoga što sam odviše voleo ljude? Sada volim Boga: ljude ne volim. čovek mi je rabota suviše nesavršena. Ljubav prema čoveku ubila bi me.« Zaratustra odgovori: »Šta ja to govorah o ljubavi! Ja poklon nosim ljudima.« »Ne daj im ništa, reče svetac. Bolje im još nešto oduzmi pa ponesi s njima skupa – to će im najviše goditi: samo ako i tebi bude godilo! A ako im baš hoćeš da daš, nedaj više nego milostinju, i pusti da i to još prose!« »Ne, odgovori Zaratustra, ja ne delim milostinje. Za to nisam dosta siromah.« Svetac se nasmeja Zaratustri i nastavi ovako: »A ti gledaj da ti bar prime tvoja blaga! Nemaju oni poverenja u pustinjake, i ne veruju da dolazimo da delimo darove. Naši im koraci odviše usamljeno odjekuju kroz ulice. I kao kad noću u svojim posteljama čuju nekoga gde hoda, mnogo pre nego što se sunce rodilo, tako se oni tad pitaju u sebi: kuda će to lopov? Ne idi k ljudima već ostaj u šumi! Bolje još idi k životinjama.. Zašto nećeš da si ovakav kao ja, – medved među medvedima, ptica među pticama?« »A šta to radi svetac u šumi?« pitaše Zaratustra. Svetac odgovori: »Pravim pesme i pevam ih, i praveći pesme smejem se, plačem, i gunđam tako hvalim Boga. Pevanjem, smehom, plačem i gunđanjem hvalim Boga, koji je moj Bog. Ali šta je to što ti nosiš nama na dar?« Kada je Zaratustra čuo ove reči, odmahnu rukom i reče: »Šta bih mogao ja vama dati! Nego pustite me da što pre odem, da vam ne bih što uzeo!« – I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i čovek u punoj snazi, smejući se baš kao što se smeju dva dečaka. A kad ostade Zaratustra sam, ovako je govorio u svome srcu: »Da li je to mogućno! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još ništa ne zna o tom, da je Bog mrtav!«

Nice..Tako je govorio Zaratustra

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome sto joj je rekao, kada se treci put video sa njom, a ona mu je ponavljala: „Ali zasto me ne pustate da cesce dodjem?“ a on, smejuci se, odgovorio udvarački: „Iz straha da ne patim“. I sada se još, avaj, desavalo katkad da mu ona pise iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa stampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. „Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zašto li je tamo otišla? I sa kim? Šta se tamo odigralo?“. Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivši već svaku nadu, medju senkama što su se šunjale, u onome mraku što mu se činio gotovo natprirodan, a ta je noć – ta noć kad nije morao čak ni da se pita neće li joj biti krivo što je on traži, niti kad je nadje, toliko je bio siguran da nema za nju veće radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kući – ta je noć odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad više ne možemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomičnog, suočenog sa tako ponovo proživljenom srećom, nesrećnika, na koga se sažali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oči da svet ne bi video da su mu oči pune suza. To beše on sam.

Marsel Prust – U Svanovom kraju

"Pitaju me ponekad šta sam mogao da uradim da bih izazvao manje bola i omogučio ljubavi da živi,umesto što sam je uništavao,
kao i one koje su tu ljubav prema meni gajile.Neki prijatelji misle da će me spasiti od odgovora na to pitanje nalazeći mi izgovor u baksuzluku:
to je,kažu oni,zato što mi izabrana žena nije odgovarala,zato što je u sebi imala nešto nepodnošljivo za mene,i da mi preostaje da,
bez žaljenja i bez stida,čekam da sretnem onu koju ću voleti i koja će me ispuniti.Oni hvale jasnoću moje inteligencije,prefinjenost mojih analiza i
ne sumnjaju da će te kvalitete jednog dana prepoznati neka žena,koju neću povrediti i koja neće mene povrediti,žena sposobna da upotpuni moju dušu...
Ti,prijatelji greše,osim u jednom:imam dovoljno duha,uistinu,da bih izmerio svu veličinu svoje nesreće,i ponore svog srca.Sav razum kojim raspolažem me razrešava jedne jedine lekcije;a to je da taj razum,na koji smo toliko ponosni,ne služi ni tome da pronadjemo srežu niti da je dajemo.Snaga osećanja je poklon koji treba tražiti od nebesa,čak ni najpronicljivija metafizika ne opravdava čoveka koji zato što ga nema,kida srce koje je njega volelo.Mrzim tu slabost da se uvek okrivljuju drugi zbog sopstvene nemoći,i koja ne vidi da se zlo ne nalazi okolo već u njoj samoj.Mrzim tu sujetu koja uvjek razočarana u one koje je osvojila,njima pripisuje svu krivicu,a sama neuništiva lebdi nad ruševinama.Možemo,kao što to čine moji prijatelji,navesti hiljadu razloga za neuspeh ljubavi u mom životu.Ali okolnosti su tako malo bitne,sve je u karakteru:uzaludno prekidamo s predmetima i bicima koja su izvan nas;ne znamo da prekinemo samo sa sobom.Menjamo okolnosti,zaljubljujemo se u drugu ženu,ali prenosimo u svaku od njih nemir od koga smo mislili da ćemo se osloboditi,a kako se ne možemo promeniti jednostavnim premeštanjem,shvatamo da smo uspeli samo da dodamo još nemira na kajanja i još grešaka patnjama...Muskarci koji se prema tom osećaju odnose s više ili manje odgovornosti,zbog drugih neodloženih obaveza,naviknutiji da sami budu centar onome što ih okružuje,nemaju u istoj meri koliko žena plemenitu i opasnu sposobnost da žive u drugome i za drugog.Ali kod pojedinaca,ta približnost je ravna nuli.Takvi muskarci,medjutim,nisu čudovišta.Čak i kad se obavijaju lađnom ravnodušnošću i izveštačenom bezbrižnošću,odbacuju bol kojoj su sami uzrok,priroda se munjevito vraća u njih i bol se onda penje poput suza: osećaju da su se njihova srca,za koja nisu verovali da su u to upletena,uvukli koreni osećanja koja su sami izazvali.Pokušaju da ih odatle iščupaju i to im i uspeva;
ali rezultat tome je da im jedan dio duše umire.Znaju da je biće koje pati zato što voli svetinja i oni pate zato što mogu samo na trenutak da osete tu bol,što osećaju tek na trenutak te besknačne kretnje srca,i što su tako u svetu,poput nepomične stene usred talasa...

Da li bi moglo biti drugačije?Ne znam.Hoće li bogalj ikad prohodati?Poznato mi je bolno čudjenje žene kada shvati da više nije voljena,
strah koji je šćepa kada je ostavi onaj koji je obećavao da će je večno obožavati;poznajem to iznenadno potisnuto samopoštovanje,kad ne zna kud da se dene,to podozrenje koje zamjenjuje ono potpuno poverenje i koje,prisiljeno da se okrene protiv bića koje je sama podigla na pijedestal,počinje da se širi na ceo svet.
Šta joj se može reći kad se ona pita koja se to reč,koji se pokret oglušio o sreću?
Šta joj odgovoriti kada još traži način da je dosegne,i kada od mene očekuje znak koji neću dati?

Svetlost je ono što dodirujem,crnilo ostavljam.Ništa se ne može ućiniti za životnu sreću s muskarcima poput mene:
Njih ne treba sretati"...

Kamij Lorans - Ni ti ni ja

…Oslušni, srce moje, i poslušaj šta govorimuša mi bješe moćno stablo čije korijenje seže u dubine
zemlje, a grane mu se izvijaju prema beskraju.
Duša mi procvjeta u proljeće, plodove dade u ljeto, a kada jesen dodje sakupih plodove u srebrne posude i stavih
ih na raskrsnicu. Prolaznici su ih uzimali, jeli i svojim putem nastavljali.
Kada jesen minu, kada se njeni kliktaji u plač i jadikovku pretvoriše, u posudama vidjeh samo jedan plod koji ljudi
meni ostaviše. Ja ga uzeh i vidjeh da je nesnošljivo gorak, kiseo kao zeleno groždje, te rekoh svojoj duši:
Teško meni. Ljudima sam u usta stavio prokletstvo i u utrobe neprijateljstvo. Šta si, dušo, učinila sa slašću koju si
korijenjem sisala iz dubine zemlje, šta si učinila sa mirisom koji su tvoje grane upijale iz sunčeve svjetlosti?
Potom isčupah moćno stablo svoje duše. Isčupah ga zajedno sa korijenom iz zemlje iz koje je raslo
i iz koje se hranilo. Isčupah ga iz prošlosti i oduzeh mu sjećanje na hiljadu proljeća i hiljadu jeseni. Zatim posadih
stablo svoje duše na drugo mjesto.Zasadih ga u polje daleko od staza vremena. I bdio sam nad njim govoreći:
Bdijenje nas približava zvijezdama.Zalijevao sam ga krvlju i suzama govoreći: U krvi ima mirisa i u suzama slasti.
A kada dodje proljeće, moja duša ponovo procvjeta i u ljeto plodove dade. U jesen sakupih zrele plodove u zlatne
posude i stavih ih na raskrsnicu. Ljudi su prolazili, sami ili u grupama, ali niko ne pruži ruku da uzme iz mojih posuda.
Uzeh i pojedoh jedan plod te osjetih da je sladak poput meda, ukusan kao rajsko vrelo, prijatan kao vavilonsko
vino, mirisan kao dah jasmina. Tada uskliknuh: Ljudi ne žele da kušaju blagoslov, niti istinu, jer blagoslov
je plod suza , a istina je plod krvi! Zatim sjedoh u sjenku stabla svoje osamljene duše, u polju daleko od staza vremena.
Ćuti, srce moje, do jutra.Ćuti, jer se zrak zasitio odvratnim mirisima i tvoj dah neće da kuša....

Gibran

Bilo je logično pomisliti da je nekad morala nešto osećati za Aljendea, kad se već venčala s njim. Moram reći da je taj problem, koji bismo mogli nazvati 'problem Aljende', bio jedan od onih koji su me najviše opsedali. Bilo je raznih zagonetki koje sam hteo razjasniti, a naročito ove dve: da li ga je nekad volela? Voli li ga još uvek? Ova dva pitanja se nisu mogla uzeti odvojeno; bila su vezana sa drugim pitanjima: ako nije volela Aljendea, koga je volela? Mene? Huntera? Neku od onih tajanstvenih osoba s telefona? Ili je, pak, bilo moguće da voli razne osobe na razne načine, kao što se događa izvesnim ljudima? Ali isto tako je bilo moguće da ne voli nikoga i da svakom od nas, ubogih đavola, dečaka, govori da smo jedini, a da su ostali obične senke, bića sa kojima je održavala površnu ili prividnu vezu.
Jednog dana sam odlučio da razjasnim problem Aljende. Počeo sam s pitanjem zašto se udala za njega.
- Volela sam ga - odgovorila je.
- Znači, sada ga ne voliš.
- Nisam rekla da sam ga prestala voleti - odgovorila je.
- Rekla si: 'volela sam ga'. Nisi rekla: 'volim ga'.
- Uvek se hvataš za reči i sve izvrćeš do neverovatnog - protestovala je Marija. - Kad sam rekla da sam se udala jer sam ga volela, nisam htela da kažem da ga sad ne volim.
- Ah, onda voliš njega - kazao sam brzo, kao da želim da je uhvatim u grešci u vezi sa izjavama datim pri ranijim ispitivanjima.
Ćutala je. Izgledala je utučena.
- Zašto ne odgovaraš? - upitao sam.
- Jer mi se čini da nema svrhe. Ovaj razgovor smo često vodili na skoro isti način.
- Ne, ovaj nije kao oni prethodni. Pitao sam te da li sada voliš Aljendea, i rekla si mi: da. Čini mi se da se sećam da si mi drugom prilikom, u Luci, rekla da sam ja prva osoba koju si volela.
Marija je opet ćutala. Ljutilo me je ne samo to što je bila protivrečna nego i to što je trebalo muke da joj izvučeš bilo kakvu izjavu.
- Šta kažeš na to? - opet sam upitao.
- Ima mnogo načina da se voli i ljubi - odgovorila je umorno. - Valjda shvataš da sada ne mogu voleti Aljendea na isti način kao pre toliko godina, kada smo se uzeli.
- Na kakav način?
- Kako, na kakav način? Znaš šta hoću da kažem.
- Ništa ne znam.
- Često sam ti to govorila.
- Govorila si, ali nikad nisi objasnila.
- Objasnila! - uzviknula je ogorčeno. - Ti si hiljadu puta govorio da ima mnogo stvari koje ne dozvoljavaju objašnjenje, a sad mi kažeš da objasnim nešto toliko složeno. Hiljadu puta sam ti rekla da je Aljende moj veliki drug, da ga volim kao brata, da ga čuvam, da osećam mnogo nežnosti prema njemu, veliko divljenje prema ozbiljnosti njegovog duha, da mi se čini superiornijim od mene u svakom pogledu, da se pored njega osećam kao bedno i grešno biće. Kako, dakle, možeš pretpostaviti da ga ne volim?
- Nisam ja taj koji je rekao da ga ne voliš. Ti si mi sama rekla da sada nije isto kao kad si se udala. Možda je trebalo da zaključim da si ga volela kad si se udala, kao što kažeš da sada voliš mene. S druge strane, pre nekoliko dana u Luci rekla si mi da sam ja prva osoba koju si stvarno zavolela. Pogledala me je tužno.
- Dobro, pustimo kraju tu protivrečnost - nastavio sam. - Ali vratimo se Aljendeu. Kažeš da ga voliš kao brata. Sada želim da mi odgovoriš samo na jedno pitanje: imaš li telesnih odnosa sa njim?
Marija me je još tužnije pogledala. Ćutala je jedan trenutak i na kraju me je upitala vrlo bolnim glasom:
- Je li potrebno i na to da odgovorim?
- Da, apsolutno je potrebno - kazao sam suvo.
- Izgleda mi strašno da me na taj način ispituješ.
- To je vrlo jednostavno: treba da kažeš 'da' ili 'ne'.
- Odgovor nije tako jednostavan: može se imati i ne imati.
- Vrlo dobro - zaključio sam hladno. - To znači: da.
- E pa, dobro: da.
- To znači da ga želiš.
Ovo sam izjavio gledajući je pažljivo u oči; to sam učinio zlonamerno, bio je to najbolji put da izvučem niz zaključaka. Nisam verovao da ga zaista želi (mada je i to bilo moguće s obzirom na Marijin temperament), nego sam hteo da je nateram da razjasni ono 'volim ga kao brata'. Marija je, kao što sam i očekivao, oklevala da odgovori. Sigurno je smišljala reči. Najzad je kazala:
- Rekla sam da sa njim imam odnose, ne da ga želim.
- Ah! - uzviknuo sam pobedonosno. - To znači da imaš odnose iako ne želiš, ali da ga držiš u uverenju da ga želiš.
Marija se skamenila. Niz njeno lice su tiho potekle suze. Pogled joj je ličio na razbijeno staklo.
- Nisam to rekla - polako je promrmljala.
- Zbog toga što je to očigledno - nastavio sam neumoljivo - jer da si pokazala da ništa ne osećaš, da ga ne želiš, da si pokazala da je telesno sjedinjavanje žrtva koju prinosiš u čast tvog divljenja njegovom uzvišenom duhu i tako dalje, Aljende ne bi nikad više legao s tobom. Drugim rečima: činjenica da to i dalje činiš pokazuje da si ti u stanju da ga prevariš ne samo u pogledu svojih osećanja nego čak i u pogledu svoje čulnosti. I da si sposobna da savršeno glumiš uživanje.
Marija je gledala u zemlju tiho plačući.
- Neverovatno si svirep - konačno je mogla da kaže.
- Pustimo na stranu razmatranje forme: mene interesuje suština. Osnovno je to da si ti u stanju da godinama varaš svog muža ne samo u pogledu svojih osećanja nego i u pogledu svoje čulnosti. Zaključak bi i đak mogao izvući: zašto ne bi varala i mene? Sada ćeš razumeti zašto sam često ispitivao istinitost tvoje čulnosti. Uvek se sećam kako je Dezdemonin otac upozorio Otela da bi jedna žena koja je prevarila oca mogla prevariti i drugog čoveka. A meni ništa nije moglo izbiti iz glave činjenicu da si stalno varala Aljendea, godinama.
Za trenutak sam osetio želju da budem svirep do krajnosti, pa sam dodao, mada sam bio svestan da je to bilo vulgarno i grubo:
- Varati jednog slepca!


I pre no što sam izgovorio tu rečenicu, već sam se bio malo pokajao. U meni - koji sam hteo da je izgovorim i doživim perverzno zadovoljstvo - neko čistije i nežnije biće bilo je spremno da preuzme inicijativu ukoliko svirepost rečenice učini svoj efekat, i već je prećutno na izvestan način stalo na Marijinu stranu pre no što su izgovorene te glupe i beskorisne reči (šta sam, u stvari, njima mogao postići). Tako da ih je to biće iznutra slušalo sa užasom čim su počele da silaze sa mojih usana, kao da, uprkos svemu, nije ozbiljno verovalo da je moguće da ih drugo biće izgovori. I kako su reči silazile, počelo je da upravlja mojom savešću i mojom voljom, i skoro je na vreme stigla njegova odluka da spreči da rečenica siđe kompletna. Tek što sam je izgovorio (jer sam, uprkos svemu, dovršio rečenicu), potpuno je zagospodarilo sa mnom i zahtevalo da tražim izvinjenje, da se ponizim pred Marijom, da priznam svoju glupost i svirepost. Koliko je puta ta prokleta deljivost moje savesti bila vinovnik strašnih događaja! Dok me je jedna strana navodila da učinim divno delo, druga me je optuživala za prevaru, licemerstvo i lažno dobročinstvo; dok me je jedna navodila da vređam neko ljudsko biće, druga ga je sažaljevala i optuživala me za ono za šta ja optužujem druge; dok mi je jedna omogućavala da vidim kako je svet divan, druga mi je ukazivala koliko je on ružan i koliko je smešno svako osećanje sreće. Pa eto, bilo je, u svakom slučaju, već kasno da se na Marijinoj duši zaceli otvorena rana (a to mi je gluvo potvrđivalo, kao iz daljine, zadovoljeno zlovoljom moje drugo ja, koje je bilo zaronilo tamo u nekakvu smrdljivu jazbinu), da, bilo je već suviše kasno. Marija se, krajnje umorna, ćutke uspravila, dok je njen pogled (kako sam ga poznavao!) dizao pokretni most koji je pokatkad spuštala među naše duše: bio je to tvrd pogled neprobojnih očiju. Odjednom me je obuzela misao da se taj most digao zauvek, i u iznenadnom naletu očajanja nisam se dvoumio da se podvrgnem najvećim poniženjima: na primer, da joj ljubim noge. Pošlo mi je za rukom da me samo sažaljivo pogleda i da joj se pogled za trenutak omekša. Ali iz sažaljenja, samo iz sažaljenja.
Dok je izlazila iz ateljea, još jednom me je pokušala uveriti da se ne ljuti na mene, i ja sam zaronio u potpuno odsustvo volje. Nisam znao šta da radim, stajao sam nasred ateljea i kao budala gledao u jednu tačku. Dok odjednom nisam shvatio da je trebalo da učinim masu stvari. Istrčao sam na ulicu, ali Marije već nije nigde bilo. Pojurio sam taksijem ka njenoj kući, jer sam pretpostavljao da ona neće ići pravo kući, pa sam očekivao da ću je sresti prilikom njenog dolaska. Uzalud sam čekao više od jednog sata. Pozvao sam je telefonom iz jedne kafane: kazali su mi da nije kod kuće i da se nije vraćala još od četiri sata (upravo od kada je pošla u moj atelje). Čekao sam još nekoliko sati. Zatim sam opet zvao telefonom: kazali su mi da Marija neće dolaziti kući do noći.Očajan, izašao sam da je tražim na sve strane, to jest na mestima gde smo se obično sastajali i šetali: Rekoleta, Avenida Sentenario, Trg Francuska, Nova luka. Nisam je nigde video; shvatio sam da je bilo najverovatnije da sada šeta bilo kuda, samo ne na mestima koja su je podsećala na naše najlepše časove. Opet sam odjurio do njene kuće, ali je već bilo vrlo kasno i verovatno se već vratila. Ponovo sam telefonirao: bila se zaista vratila; ali su mi rekli da je legla i da joj je nemoguće da dođe na telefon. A ipak sam dao svoje ime.Nešto se među nama slomilo.

Ernesto Sabato - Tunel

Vruće je tvoje nastojanje, ali ti je u srcu hladnoća,
Kao potajna stražnja vrata koja propuštaju ledeni veta!
Gde je ljubavnik koga ćeš voleti postojano?
Gde je tvoj pastir kome bi zauvek bila verna


Gilgameš

Čoveče,pozvala sa te ovde jer ja gospodarim prostranstvima mašte.
Dozvolila sam ti da dođeš i stupiš preda mnom jer ja sam Kraljica proplanaka snova.
Stoga,počuj moje naredbe i objavi ih celom čovečanstvu.Prenesi im da je grad mašte
svadbeni pir,i da njegove kapije čuva moćan čovek od vrline,i da niko ne može unutra
da kroči sem ako nije odenut u svadbene odore.Reci im da je ovaj grad raj,čiji je čuvar
anđeo Ljubavi i da ni jedan čovek ne sme da ga vidi ,sem ako ima pečat Ljubavi na čelu.
Ovo je polje mašte,njegove su reke poput dobra vina,ptice žustro plove vazduhom poput
anđela,cveće je bogato miomirisima,tlom niko ne kroči sem dece snova.

Gibran - Kraljica mašte

“Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti…
Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto što me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga...Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...”

Borisav Stanković -Uvela ruža

Kaže Niče u Zaratustri:
Kao oni što stoje po sokaku i blenu u ljude koji prolaze mimo: tako i naučnici čekaju i blenu u misli koje su drugi smislili. Kad hoće da izgledaju mudri, mene podilazi jeza od njihovih malih izreka i istina: njihova mudrost ima često zadah kao da dolazi iz bare: i zaista vam kažem, ja sam već čuo i žabu da iz nje krekeće.. Oni su dobri satovi: samo ih treba dobro naviti.. Onda će tačno pokazati koliko je sati, i dići će uz to još i malu graju. I dok sam kod njih stanovao, stanovao sam nad njima. Zato me i omrzoše. Oni neće da dopuste da neko ide iznad njihovih glava i zato zaglušivaše odjek mojih koraka .. a ponajgore su me do sad čuli oni koji su najučeniji.

Kanal je savest grada. U njemu se sve stiče i suočava. U tom modrom mestu ima mraka, ali nema više tajni. Svaka stvar ima svoj pravi oblik, ili bar svoj konačni oblik. Gomila đubreta ima tu dobru stranu što ne laže. Tu je našla mesto prirodnost. Bazilova maska se tu nalazi, ali joj se vide i karton, i konci, i unutrašnjost kao i spoljašnost, i pojačan je dobrim kalom. Lažni nos Skapenov je pored nje. Sve gadosti civilizacije, kad svrše svoju službu, padaju u tu jamu istine do koje dopire društveno kliženje. One tu potonu, ali se i šire. Ta mešavina je ispovest.Tu spoljašnost ne vara, tu nema šminkanja, gadost tu svlači svoju košulju, potpuna golotinja, slom, varka i opsena, nema tu ničega osim onoga što jest, u strašnom obliku onoga čemu je došao kraj. Stvarnost i nestajanje. Jedno dno od boce tu priznaje pijanstvo, jedna drška od kotarice tu priča o služenju; kočanj kupusa koji je imao nekih pretenzija, tu opet postaje kočanj kupusa; lik na velikom novčiću tu slobodno rđa, Kaifin ispljuvak sreta Falstafov bljuvanjak, zlatnik koji je izašao iz kockarnice udari na klinac na kome visi kraj samoubilačkog užeta, začetak iz utrobe tu se kotrlja zavijen u šljokice koje su poslednjih godina igrale u Operi, jedna kapa koja je sudila ljudima valja se pored truleži koja je bila Margotonina suknja; to je više nego bratstvo, to je jednakost. Sve što se nekada belelo i rumenilo, sad se kalja. Skinut je i poslednji veo. Kanal je cinik. On sve kaže.

Ova smradna iskrenost nam godi i odmara dušu. Kad je čovek proveo svoj vek na zemlji gledajući kako se prave važni državni razlog, zakletva, politička mudrost, ozbiljnost situacije, nepodmitljivo sudstvo, onda mu lakne kad uđe u podzemni kanal i vidi blato koje je tu na svom mestu.

To je u isti mah i pouka. Rekli smo već istorija prolazi kroz kanal. Vartolomejske noći tu cure kap po kap između kamenja. Velika javna ubistva, političke i verske klanice prolaze kroz ovo podzmelje civilizacije i guraju u njemu svoje leševe. Za oko sanjalice, sva istorijska ubistva tu kleče, u gadnom sumraku, s komadom svoga pokrova mesto kecelje i sunđerom sumorno brišu svoja nedela. Tu je Luj XI s Tristanom, Fransoa I s Dipraom, Šarl IX sa svojom majkom. Rišelje s Lujem XIII, tu je Luvoa, tu je Letelije, tu Eber i Majar stružu kamenje da bi zatrli trag svojim nedelima. Pod tim svodovima čuje se metla ovih aveti. Tu se udiše ogroman smrad društvenih katastrofa. U uglovima se vidi neko crvenkasto svetlucanje. Tu teče užasna voda u kojoj su se umivale krvave ruke.

Društveni ispitivač mora ući u ovu pomračinu. Ona je deo njegovih laboratorijuma. Filozofija je mikroskop misli. Sve bi htelo da pobegne od nje, ali joj ništa ne može umaći. Nema tu vrdanja. Koju ćete svoju stranu pokazati ako vrdnete? Sramnu stranu. Filozofija goni zlo svojim poštenim pogledom, i ne da mu da pobegne u neznan. U čiljenju stvori koje nestaju, u smanjivanju stvari koje iščezavaju, ona raspoznaje sve. Ona rekonstruiše purpurno odelo po dronjku, a žena po krpi. Po kloaki ona obnovi grad; po blatu ona obnovi naravi. Po jednom okrnjenom komadu ona vidi da li je to bila amfora ili krčag. Po jednom zarezu nokta na pargementu ona uoči razliku između jevrejštine u Judengase i jevrejštine u Getu. U onome što je ostalo ona pronađe ono što je bilo dobro, zlo, laž, istinu, mrlju krvi u dvoru, krmaču na pismu u jazbini, kaplju loja u javnoj kući, izdržana iskušenja, prijatna mamljenja, izbljuvane orgije, savijenu kičmu karaktera koji se pregiba, trag prostitucije u dušama za koju ih je njihova grubost osposobila, a na odelu rimskog nosača belegu od dodira lakta Mesalininog.

Viktor Igo - Jadnici (Les Misérables) V

Pokret i mirovanje

Za mene, početak perioda meditacijskog povlačenja jeste vreme završavanja poslova -- zapravo čitava naša praksa je analogna tome -- ali na planu očiglednog reč je o predavanju dužnosti, slanju poslednjih pisama i mejlova, privremenom obustavljanju tekućih poslova. Zatim, reč je o stvaranju pogodnog okruženja. Takođe (ovde ne pratim hronološki red stvari) reč je o prekidanju kontakata sa ostalima na pravi način i proveravanju u kakvom sam fizičkom i mentalnom stanju. Tu uvek ima mesta za malo spremanja i koristi mi kad sam toga svestan i zainteresovan da to uradim, ali i kad tako nešto vidim kao jednu konstantnu nit svoje prakse. Dakle, to nije "Moram ovo da sredim i onda mogu da se bacim na smirenje", već sam taj proces svesnog spremanja jeste jedna vežba koja vodi do smirenja. U suprotnom, svaki naš postupak u tom pravcu je obeležen nestrpljenjem i otporom -- a to ostavlja ožiljke na našem srcu.

A kako to akcija dovodi do smirenja? Zar se ona jednostavno ne pretvori u stalno zanovetanje i opsednutost popravljanjem i najmanje nesavršenosti? Štaviše, imajući u vidu okruženje u kojem živimo, hoće li to spremanje ikada imati svoj kraj? Ključna stvar koja pažljivo reagovanje na stalno promenljive i same po sebi haoticne okolnosti razlikuje od neurotičnog zanovetanja jeste da je ono vođeno mudrošću. I mudrost u ovom smislu nije intelektualno znanje, ona je sposobnost uviđanja, jedna funkcija koja vodi ka jasnoći i oslobađanju. A najvažnija funkcija uvida jeste da zna sopstvene mogućnosti: Koliko je moguće uciniti i koliko je toga suštinski neophodno u svakom datom trenutku? Sve u svemu, važno je da se ne izgubimo u spoljašnjim detaljima "onoga što treba učiniti", već da umesto toga procenimo "šta ja mogu da uradim upravo sada". Ovo uviđanje stavlja interpunkciju na tekući scenario našeg života, a svaka tačka/zarez ili kraj pasusa su dobrodošla pauza umu da upije značenje tog dela scenarija. Zahvaljujući jednom takvom procesu osećamo se izbalansiranim, centriranim u prepoznavanju uma kakav je upravo sada. A iz tog osećaja centriranosti, poznavanja sopstvenog prostora i njegovog raspremanja dolazi jednostavnost; iz jednostavnosti dolazi zadovoljenost; iz zadovoljenosti dolazi radost; iz radosti dolazi olakšanje -- a kada um boravi u tome, onda je to samadhi koji potpomaže oslobođenje.

Ajahn Sucitto: The Movement to Stillness

Možda bi trebalo da pozove Tamu.Ona je bila jedina ruska prijateljica s kojom je Nina zaista mogla da razgovara,lako,bez napora,ne morajući ni u jednom trenutku da traga za pravom rečju,bez one nepoželjne retoričke distance.I mada je Tama bila mlađa od Nine,možda je i ona povremeno doživljavala ove čudne nalete - uspomene što prolaze pred njom kao slike na ekranu.Međutim,njihovo prijateljstvo nije podrazumevalo deljenje tajni.Ni jedno Ninino prijateljstvo nije bilo takvo.Dok je odrastala,tajne su bile opasne,a što se tiče onioh malobrojnih u koje je nekad bila posvećena - dakle,i dan - danas joj je milije da ne misli o njima.Čak i nakon što je otišla od kuće,zadržala je one iste impulse ( ćutanje i samozaštitu.)Nikad se nije u potpunosti prepustila razgovorljivosti devojačkog prijateljstva,vetropirastom nehaju,grohotnom smehu i poverljivom sašaptavanju koje je oko sebe čula i čak primala ,ali ga nije mogla uzvratiti.Ne,bilo je nemoguće čak i kad su je oni prvi pravi prijatelji u Parizu ,i docnije u Londonu,primili raširenih ruku.Nešto ju je u njoj samoj kočilo,nešto što je zaključala.Prošlo je samo nekoliko godina ,dok i njeno telo nije napala ista krutost.
Isto je važilo i za ljubav,premda je Nina u novi život ponela ,makar i samo bledu,izvesnu nadu u romansu.Ni u šta suviše stravstveno..Ni u šta što bi je ponelo.Ali valjda je postojala i neka druga vrsta ljubavi,neka manje potpuna i manje lepa,ali ipak savršeno podesna.Lagana prolećna jakna umesto bunde.Ukusna supa i salata umesto obeda od osam jela.To bi sasvim dobro poslužilo,nešto jednostavno.Nešto čemu bi mogla da se raduje.

Dafni Kalotaj - Ruska zima

Vilin konjic na konopcu za sušenje veša

Ako se brzo osvrneš...

Sećam se, bio je septembar, sunčano, toplo jutro, 1955. godine. Obukli su me, očešljali i poveli u školu, govoreći: Eto, došao je i ovaj dan. Moraš biti pažljiv, uredan, vredan, disciplinovan, vaspitan, moraš da slušaš, pamtiš, razmišljaš samo o onome što učiteljica priča, i da se javiš ako ti nešto nije jasno... Biće vremena i za igru, ali od danas je škola na prvom mestu, je l' tako? Naravno, dodao je otac, ako hoćeš da budeš čovek. Pa, ti sad vidi, da ti ne pričam puno. I, tako, tog lepog, sunčanog dana, davnog septembra prošlog veka, odlučivalo se o mojoj sudbini; ili ću biti čovek, ili, po očevim rečima, ''jedan od onih probisveta oko železničke stanice''. Sećam se, u školskom dvorištu su nas prozvali, razvrstali, pozdravili, čestitali, upozorili, opomenuli, skrenuli pažnju... i odveli u učionice. Na belom zidu crna tabla i zelena mapa Jugoslavije, a na stolu učiteljice Natalije globus; plav, sve plavo, i samo, tu i tamo, po neki pramen boje zemlje. Bože, pomislih, gde li se mi nalazimo? Iste nedelje, po polasku u školu, otišao sam u biblioteku i upisao sam sebe, bez pratnje i saveta. Dao sam sve podatke o ličnom identitetu, potvrdivši, posebno, da idem u školu... I, tako, pre pedeset godina, ili, pre pola veka, postao sam član biblioteke. Pamtim, svečanu tišinu biblioteke, miris knjiga, hod na prstima, šaputanja i stroga, zabrinuta lica pisaca uramljena u crne okvire po belim zidovima hola, stepeništa, čitaonice. Većina je imala bradu, brkove i naočare. I svi su bili, nekako, odsutno zamišljeni, skoro, tužni i, naravno, mrtvi. Podrazumevalo se da pisac ne može da bude živ čovek. Pisac je čovek koji je nekad, davno, živeo, pisao i umro... Ni slutio nisam da ima živih pisaca. Ne možeš biti i pisac i živ. To dvojstvo mi nije išlo zajedno. Bilo bi, činilo mi se, veoma neozbiljno. Naravno, čuo sam da u Beogradu žive i neki živi pisci, da su, na prvi pogled, kao svi obični ljudi, ali mi je to bilo poprilično neverovatno i, skoro, uvredljivo... Ljudi, inače, svašta pričaju. Pričalo se, na primer, da i u našem malom gradu živi neki pisac, ali to nisam shvatao ozbiljno, jer se i za mog komšiju govorilo da je jedan od najboljih sajdžija – izučio, kažu, zanat u Nemačkoj, u logoru, pa mu, ipak, niko nije davao sat na popravku. Tokom jesenjih i zimskih meseci čitao sam pozajmljene knjige iz biblioteke, a s prolećem sam izlazio iz kuće i satima gledao u nebo, prateći let golubova. Oslonjen na drva (koja su preživela zimu), dugo sam posmatrao i vilinog konjica na konopu za sušenje veša. Mali, svilenkast, božji stvor, o kome se, takođe, svašta pričalo. A ono najstrašnije bilo je da živi samo jedan dan. Kad sam to čuo i od ozbiljnih ljudi, pitao sam se, nebrojeno puta: Kakva je to pravda i kakvog smisla ima da jedno tako malo, bezazleno stvorenje živi samo jedan dan? Jedan jedini dan, a čovek – večnost! I što je najgore, i taj jedan jedini dan može da bude kišovit, tmuran, hladan, bez sunca... Da proživi ''ceo život'' od jednog dana i da ne vidi sunce... Ili, kao što sam imao prilike da vidim, vrabac ga uhvati i odnese u krošnju obližnje lipe, da ruča. Em živi jedan dan, em ga u ''pola života'', oko podneva, uhvati vrabac, da vrapcu bude ručak. Sećam se, bila mi je tužna sudbina tog malog, dvokrilnog, ''provincijskog helikoptera'', na poletnoj pisti konopa za sušenje veša. I ponovo bi došla zima, i ponovo bih krenuo u biblioteku, i svake zime pročitao, ponovo, i ponovo, priču o dečaku koji je živeo na Asteroidu B-612. Pisac te knjige je poginuo u trećem padu aviona, u more, i bio je, naravno, mrtav, kao što je red, kad je reč o velikim, ozbiljnim piscima. Ne tako davno, gledao sam na televiziji dokumentarnu emisiju – naučni program engleske televizije, o položaju i sudbini naše male, rekoše, ''provincijske planete'', skrajnute izvan velikih sunčevih sistema, na periferiji kosmičkih zbivanja, daleko od moćnih galaksija. Povod je bio zašto do sada nismo uspeli da uspostavimo bilo kakav kontakt sa nekom od (mogućih) civilizacija u nemerljivim prostranstvima svemira. I objašnjenje je bilo – ako to normalan čovek može da razume, kako su naše, ljudske, tehnološke mogućnosti ''neozbiljne'' za prostranstva merena eonima, odnosno, svetlosnim godinama. Pričali su kako naše najsavremenije elektronske signale neko može da čuje – ako smo ih danas poslali, tek za hiljadu ili sto hiljada godina, jer se udaljenost do prvog velikog sunčevog sistema meri brzinom koju svetlost pređe za godinu dana, i da naš život – ne kao čoveka, pojedinca, već kao civilizacije traje smešno malo, i da će neko od ljudi, ako ih na zemlji uopšte bude, čuti odgovor tek za dve-tri hiljade godina, što je za ljudski vek nepojamno dugo, a za vreme u svemirskim razmerama sasvim nebitno. I da to nisu pričali engleski ''svemirski obaveštajci'', čovek bi mogao i da posumnja u te podatke. I sve što sam pažljivije slušao i gledao milijarde zvezda udaljenih milijardama svetlosnih godina, naša planeta je bivala sve manja i manja, sve udaljenija od centra i sjaja svemirske civilizacije, nalik na zabito selo bez puta i struje. Pomislih, Bože moj mili i dragi, da li ću se ikad osloboditi mraka provincije? Na kojoj planeti ja to živim? Rođen u provinciji, selio se, nosio kofere, i šta bi na kraju: proživeo život na ''zabitoj, provincijskoj planeti''. I da to nisu pričali engleski naučnici, ja bih to odavno zaboravio i živeo normalno, opušteno. Međutim, iz već poznatog iskustva o preciznosti i ozbiljnosti engleskih obaveštajnih službi... i tako dalje... Ne bih više o tome, bar dok sam u diplomatiji. Osećam, nepogrešivo gubim igru sa vremenom, i prostorom. Dižem ruke, mada ne volim da se predajem. Sve što sam stariji – a i to neće moći doveka, detinjstva se sećam samo u slikama. Nekad sam mogao, kad se brzo osvrnem, da vidim naše dvorište i sve drage ljude u tom dvorištu. Sa godinama izgubio sam brzinu osvrtanja. Pokušavao sam, ali, ne ide; ne vidim ništa. Naravno, mlađi ljudi to mogu. Dođeš, recimo, pred kapiju dvorišta u kome si stanovao, brzo se okreneš i ugledaš sve one sa kojima si nekad živeo i koje si voleo... Međutim, ako ti se desi da nikoga ne vidiš, ostario si, okret je bio spor, ili si zastao pred pogrešnom kapijom, i zato su ljudi koje si video nepoznati. Danas je 24. decembar 2005. godine. Pre pedeset godina, pre pola veka, ušao sam prvi put u biblioteku, u rodnom gradu, da zadužim jednu od nebrojenih knjiga. I taj dan, tog toplog septembra polovinom prošlog veka, i ovaj dan, s početka novog milenijuma, povezuje, čini mi se, jedino konop za sušenje veša, i na konopu – vilin konjic.

(U Beogradu, decembar 2005)

20 podela Srba - Dušan Kovačević