- Poruka
- 5.549
Posle 65 godina, potomci žrtava komunističkog terora, prvi put u Srbiji zapaliće u Kragujevcu sveće za pokoj duša iznad groba u kome su sahranjeni njihovi najmiliji. Kako „Blic“ saznaje iz pouzdanih izvora, otkriveno je mesto na kojem su zakopane kosti više od 600 ljudi koje su Titovi partizani mučki ubili posle navodnog oslobođenja grada, počevši od 21. oktobra 1944.
...Petar Simović je imao 17 godina kada mu je otac odveden iz kuće. Dragoslav Simović je bio ugledni trgovac, heroj srpske vojske, odlikovan pet puta.
- Moj otac je ubijen zato što je klicao kralju i otadžbini. Kada su bile demonstracije 27. marta 1941. godine, on je na Trgu kod krsta stao na stolicu i klicao kralju. Tada sam bio gimnazijalac, profesorka gimnastike je, sećam se, plakala, dugo, a onda nam je rekla da pokupimo knjige i krenemo na ulicu. Znao sam da neće biti dobro... Uveče, kada se otac vratio kući, pričao nam je da su mu komunisti pretili ubistvom. Bio je predsednik opštine, tokom okupacije, samo dva i po meseca. Smenili su ga fašisti - kaže Petar Simović.
...Grad koji je zavijen u crno 1941. doživeo je novu tragediju na dan „oslobođenja“. Istog dana, posle četiri godine, u Kragujevac su ušli Rusi. Vojnici Crvene armije su dočekani kao junaci, ali su, kako kažu oni koji pamte te teške dane, „prvo pobili sve nemačke vojnike, većinom maloletne, koje su našli, a onda su krenuli sa pljačkom i silovanjima. Nakon par dana, kada su Rusi otišli, komunisti su zaveli novu vlast. Istog dana su pohapšeni svi viđeniji ljudi, svi bogati, trgovci, bolje zanatlije. Oni koji su imali novac da potplate, pušteni su kućama, a ostali su završili u zatvoru.
- Svog oca sam video poslednji put živog na dan kada sam mobilisan u partizansku vojsku. Bio je 6. novembar 1944. godine. Pustili su me da uđem, i moj otac je bio u sobi broj jedan. Krcata viđenim ljudima, načelnicima srezova, profesorima, tu je bio i direktor gimnazije. Zagrlio me je i poljubio, onda se okrenuo ka prozoru sa rešetkama. Plakao je, nije hteo da vidim suze... Saznao sam da je streljan kada sam bio u Bosni. Tada sam bio pripadnik Šeste bosanske proleterske brigade. Sretne me komšija iz susednog sela, prepozna, i kaže da mi je otac streljan. Plakao sam, a kada su me „drugovi“ pitali šta mi je, rekao sam da je umro. Nisam smeo da kažem šta se desilo da me ne ubiju ili proglase neprijateljem. Ubijen je istog dana, 27. marta, četiri godine nakon što je ispred krsta klicao kralju - priča Petar Simović.
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/202870/Otkrivena-masovna-grobnica-zrtava-komunista
Dobro, znali smo da su komunisti ubijali, to je svima poznato.
Ali, da li je moguće da su naša braća Rusi, naši oslobodioci, silovali i pljačkali po Srbiji i srcu Šumadije. Valjda su smatrali da smo im toliko dužni da mogu da siluju žene po ulicama i pljačkaju
Braća naša pravoslavna, naši spasioci, dobročinioci
...Petar Simović je imao 17 godina kada mu je otac odveden iz kuće. Dragoslav Simović je bio ugledni trgovac, heroj srpske vojske, odlikovan pet puta.
- Moj otac je ubijen zato što je klicao kralju i otadžbini. Kada su bile demonstracije 27. marta 1941. godine, on je na Trgu kod krsta stao na stolicu i klicao kralju. Tada sam bio gimnazijalac, profesorka gimnastike je, sećam se, plakala, dugo, a onda nam je rekla da pokupimo knjige i krenemo na ulicu. Znao sam da neće biti dobro... Uveče, kada se otac vratio kući, pričao nam je da su mu komunisti pretili ubistvom. Bio je predsednik opštine, tokom okupacije, samo dva i po meseca. Smenili su ga fašisti - kaže Petar Simović.
...Grad koji je zavijen u crno 1941. doživeo je novu tragediju na dan „oslobođenja“. Istog dana, posle četiri godine, u Kragujevac su ušli Rusi. Vojnici Crvene armije su dočekani kao junaci, ali su, kako kažu oni koji pamte te teške dane, „prvo pobili sve nemačke vojnike, većinom maloletne, koje su našli, a onda su krenuli sa pljačkom i silovanjima. Nakon par dana, kada su Rusi otišli, komunisti su zaveli novu vlast. Istog dana su pohapšeni svi viđeniji ljudi, svi bogati, trgovci, bolje zanatlije. Oni koji su imali novac da potplate, pušteni su kućama, a ostali su završili u zatvoru.
- Svog oca sam video poslednji put živog na dan kada sam mobilisan u partizansku vojsku. Bio je 6. novembar 1944. godine. Pustili su me da uđem, i moj otac je bio u sobi broj jedan. Krcata viđenim ljudima, načelnicima srezova, profesorima, tu je bio i direktor gimnazije. Zagrlio me je i poljubio, onda se okrenuo ka prozoru sa rešetkama. Plakao je, nije hteo da vidim suze... Saznao sam da je streljan kada sam bio u Bosni. Tada sam bio pripadnik Šeste bosanske proleterske brigade. Sretne me komšija iz susednog sela, prepozna, i kaže da mi je otac streljan. Plakao sam, a kada su me „drugovi“ pitali šta mi je, rekao sam da je umro. Nisam smeo da kažem šta se desilo da me ne ubiju ili proglase neprijateljem. Ubijen je istog dana, 27. marta, četiri godine nakon što je ispred krsta klicao kralju - priča Petar Simović.
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/202870/Otkrivena-masovna-grobnica-zrtava-komunista
Dobro, znali smo da su komunisti ubijali, to je svima poznato.
Ali, da li je moguće da su naša braća Rusi, naši oslobodioci, silovali i pljačkali po Srbiji i srcu Šumadije. Valjda su smatrali da smo im toliko dužni da mogu da siluju žene po ulicama i pljačkaju
Braća naša pravoslavna, naši spasioci, dobročinioci
