Kad sat otkuca ponoc, 2042-e godine, ja cu biti pedesetogodisnjakinja.
Pre svega, nadam se da cu se tog jutra probuditi kraj osobe koju volim, koja mi uzvraca ljubav, neznost i paznju, sa kojom imam porodicu, ususkan i prijatan dom, mnogo lepih uspomena i sa kojom cu deliti entuzijazam, zelju i volju da ih bude jos toliko.
Nadam se da cu imati uspesnu karijeru, postovanje medju kolegama i da ce me smatrati profesionalcem u mojoj struci. Volela bih da ucinim ponosnim svoje roditelje, da uzivaju u svojim unucima i da im omogucim bezbriznu starost.
Svojoj deci zelim da pruzim skolovanje gde god pozele, putovanja i da budem u mogucnosti da im ostvarim sve snove, sa svojim suprugom zelim da imam malu, skromnu kucicu na plazi, gde cemo da provodimo letnji odmor, gde cu imati svoj mali umetnicki atelje, da pravimo vecere za prijatelje i da nasamo idemo na piknike gde god nas put odvede...
Sto se mene tice, u tim godinama necu moci, ali nadam se da cu kao mladja imati prstojan staz trenera plesne skole, da cu se rekreirati jogom, da cu imati inspraciju da slikam, pisem, da cu otvoriti malu knjizaru i ostvariti svoj san da ronim sa delfinima.
) gajiti unucice, blejati u setnjama po celom gradu...
