- Poruka
- 576
Postavljanje raspeća u učionicama narušava ljudska prava – ova oštra presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu izazvala je talas negodovanja. Evrohrišćani se pribojavaju postepenog razaranja njihovih osnovnih vrednosti, političari iz nemačke CSU (Hrišćansko-socijalne unije) smatraju da se time dovode u opasnost kulturni temelji Evrope, dok u Italiji tvrde da se time zanemaruje „naše poreklo“.
Krst u učionici krši ljudska prava. Ova presuda zvuči drastično, ali je logična posledica višedecenijske rasprave. Nemački savezni ustavni sud još je 1995. godine doneo presudu da je postavljanje raspeća u učionicama protivustavno. Godine 2002. jedan nastavnik koji više nije želeo da predaje pod raspećem dobio je spor pred Upravnim sudom u Minhenu.
Još tada je u Bavarskoj došlo do velikog negodovanja. Do danas se nije mnogo toga promenilo. U učionicama u Bavarskoj hrišćanski simboli i dalje vise po zidovima. Tek kada se neki učenik, nastavnik ili roditelj pobuni oni se moraju ukloniti. Ta praksa se verovatno ni posle presude Evropskog suda neće promeniti.
Evropski sud za ljudska prava odlučuje samo u pojedinačnim slučajevima. Tužbu je podnela italijanska majka koja je želela da svoju decu vaspitava bez uticaja hrišćanske crkve, koja se na kraju izborila za to pravo.
Ona jeste u pravu. Koliko god da je evropska kultura ukorenjena u hrišćanstvu, Evropa mora biti dom za sve svoje stanovnike. Smisao je, dakle, u jedinstvu različitosti i nijedna religija ne sme da bude privilegovana u odnosu na drugu. Najmanje u državnim školama, gde nema mesta bilo kakvom verskom uticaju. Iz toga sasvim dosledno proizlazi da raspeće u učionici narušava slobodu veroispovesti učenika.
U tom slučaju se jednom verskom simbolu daje prednost nad svima ostalima. Oni koji nisu hrišćani time postaju diskriminisani. Zatvorena prostorija u kojoj deca moraju da uče nije isto što i javni prostor u nekom muzeju, crkvi ili džamiji, gde svako može sam da odluči želi li da uđe ili ne. S druge strane, hrišćani svakako neće odbaciti veru ako nastavu pohađaju u učionici u kojoj nema raspeća.
Protesti onih koji osporavaju ovu presudu ipak nisu bez osnova. Hrišćanstvo je bilo i ostalo jedan od stubova Evrope, njegovi simboli biće i dalje prisutni u javnom životu i moraju biti prisutni kako bi podsećali na njegov istorijski značaj. Od istorije niko ne može pobeći.
Krst u učionici krši ljudska prava. Ova presuda zvuči drastično, ali je logična posledica višedecenijske rasprave. Nemački savezni ustavni sud još je 1995. godine doneo presudu da je postavljanje raspeća u učionicama protivustavno. Godine 2002. jedan nastavnik koji više nije želeo da predaje pod raspećem dobio je spor pred Upravnim sudom u Minhenu.
Još tada je u Bavarskoj došlo do velikog negodovanja. Do danas se nije mnogo toga promenilo. U učionicama u Bavarskoj hrišćanski simboli i dalje vise po zidovima. Tek kada se neki učenik, nastavnik ili roditelj pobuni oni se moraju ukloniti. Ta praksa se verovatno ni posle presude Evropskog suda neće promeniti.
Evropski sud za ljudska prava odlučuje samo u pojedinačnim slučajevima. Tužbu je podnela italijanska majka koja je želela da svoju decu vaspitava bez uticaja hrišćanske crkve, koja se na kraju izborila za to pravo.
Ona jeste u pravu. Koliko god da je evropska kultura ukorenjena u hrišćanstvu, Evropa mora biti dom za sve svoje stanovnike. Smisao je, dakle, u jedinstvu različitosti i nijedna religija ne sme da bude privilegovana u odnosu na drugu. Najmanje u državnim školama, gde nema mesta bilo kakvom verskom uticaju. Iz toga sasvim dosledno proizlazi da raspeće u učionici narušava slobodu veroispovesti učenika.
U tom slučaju se jednom verskom simbolu daje prednost nad svima ostalima. Oni koji nisu hrišćani time postaju diskriminisani. Zatvorena prostorija u kojoj deca moraju da uče nije isto što i javni prostor u nekom muzeju, crkvi ili džamiji, gde svako može sam da odluči želi li da uđe ili ne. S druge strane, hrišćani svakako neće odbaciti veru ako nastavu pohađaju u učionici u kojoj nema raspeća.
Protesti onih koji osporavaju ovu presudu ipak nisu bez osnova. Hrišćanstvo je bilo i ostalo jedan od stubova Evrope, njegovi simboli biće i dalje prisutni u javnom životu i moraju biti prisutni kako bi podsećali na njegov istorijski značaj. Od istorije niko ne može pobeći.
