E pa slatke moje, da vam ispiracam sta sam ja uradila juce.
Radnja se desava ispred Beogradskog Sajma gde sam cekala nekog. Cekam, vreme prolazi, pet, deset minuta, dvadeset minuta, zanimam se telefonom dok cekam, listam poruke, ponovo ih iscitavam, brisem...vreme prolazi.
Dosadno mi postaje, pocinjem da posmatram ljude oko sebe, uobicajene face, nista zanimljivo. U jednom momentu primetim ulicnog prodavca, a ispred njega, na nekoliko spojenih kartonskih kutija, roba koju prodaje. Sve sama nacionalna obelezja, majce, duksevi, kape - pardon - sajkace, poneki kacket, svuda su naravno amblemi srbistanski...i uz takav asortiman brojanice svih boja,velicina. On stoji ponosan na to blago ispred sebe, nadmeno gleda sav ostali narod, pomalo negde ljut na one ljude koji prodju pored njega i njegovog "standa" a da ga i ne pogledaju.
Zar ne znaju sta to on prodaje? kako mogu tako samo da prodju pored tih stvari? Ne zanaju oni, ne znaju sta je ovo, verovatno razmislja tako on, uz neki blago podrugljiv i iritantni smesak koji titra na njegovoj faci.
Mene je licno zgrozilo to sto prodaje nacionalna obelezja u istoj ravni sa brojanicama, pa sam mu prisla i uctivo ga pitala zasto to radi? koji je razlog kad tu robu jednu s drugom ne moramo da dovodimo uopste u vezu?
Poceo je da prica nesto o manastirima, da se brani da njegova roba ne propagira fasizam (znaci uplasio se), uglavnom otvarao je i zatvarao usta, glas sam cula, ali naravno nista pametno.
Pitam se zasto sam uopste pitala nesto coveka kad me njegova objasenjenja i ne zanimaju jer unapred znam da ne moze da mi ih da? pitanje je da li je covek pismen uopste a ja sam mu postavila pitanje?
Toliko ne pravim razliku medju ljudima, da stvarno nekad preteram....
Radnja se desava ispred Beogradskog Sajma gde sam cekala nekog. Cekam, vreme prolazi, pet, deset minuta, dvadeset minuta, zanimam se telefonom dok cekam, listam poruke, ponovo ih iscitavam, brisem...vreme prolazi.
Dosadno mi postaje, pocinjem da posmatram ljude oko sebe, uobicajene face, nista zanimljivo. U jednom momentu primetim ulicnog prodavca, a ispred njega, na nekoliko spojenih kartonskih kutija, roba koju prodaje. Sve sama nacionalna obelezja, majce, duksevi, kape - pardon - sajkace, poneki kacket, svuda su naravno amblemi srbistanski...i uz takav asortiman brojanice svih boja,velicina. On stoji ponosan na to blago ispred sebe, nadmeno gleda sav ostali narod, pomalo negde ljut na one ljude koji prodju pored njega i njegovog "standa" a da ga i ne pogledaju.
Zar ne znaju sta to on prodaje? kako mogu tako samo da prodju pored tih stvari? Ne zanaju oni, ne znaju sta je ovo, verovatno razmislja tako on, uz neki blago podrugljiv i iritantni smesak koji titra na njegovoj faci.
Mene je licno zgrozilo to sto prodaje nacionalna obelezja u istoj ravni sa brojanicama, pa sam mu prisla i uctivo ga pitala zasto to radi? koji je razlog kad tu robu jednu s drugom ne moramo da dovodimo uopste u vezu?
Poceo je da prica nesto o manastirima, da se brani da njegova roba ne propagira fasizam (znaci uplasio se), uglavnom otvarao je i zatvarao usta, glas sam cula, ali naravno nista pametno.
Pitam se zasto sam uopste pitala nesto coveka kad me njegova objasenjenja i ne zanimaju jer unapred znam da ne moze da mi ih da? pitanje je da li je covek pismen uopste a ja sam mu postavila pitanje?
Toliko ne pravim razliku medju ljudima, da stvarno nekad preteram....
Poslednja izmena:
