Ilinoida
Domaćin
- Poruka
- 4.843
Епископ др Николај Велимировић (српски Светац)
Беседа о безбожној Европи
Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи, ако хоће и може, али нека се не улева у Европу и не губи у Европи. Речју: нека буде с Христом, нека се хвали Христом и ничим више, па ће се небесна светлост просути пред њом на путу. И знаће куда иде. Видеће свој прави пут. Нека прославља Христа од сад као и до сад, и неће се постидети. Нека је од Христа Србији милост, а Христу од Србије слава и похвала на век века.
I
Чиме се хвалиш, човече, чиме се толико поносиш? Ко год се хвали, хвали се оним што је његово, а не оним што је туђе. Шта имаш своје чиме би се похвалио? Шта имаш осим позајмице коју на крају мораш вратити зајмодавцу?
Хвалиш ли се лепотом телесном? Иди на гробље, и види где се избацује из града лепота телесна. Ил се хвалиш очима и устима? Ко зна колико си пута с досадом отирао блато са обуће и не мислећи да су то очи и уста оних, који су прошли путем којим ти сада ходиш?
Или се хвалиш богатством? Ај, помисли, чије л' није било, чије л' бити неће! Или драгим камењем: дијамантима и брилијантима, рубинима и топазима, или смарагдима или бисерима? Када те буду мртва положили на даске, сасвим ће ти свеједно бити да ли ће ти ставити око врата низове од бисера или од букова жира; и да ли ће ти џепове напунити дијамантима или пепелом; и да ли ће ти телесину покрити кадифом или рогозином. Све што си од земље позајмио, земљи се враћа, хтео ти или не хтео. Што се онда хвалиш позајмицом.
Или се хвалиш славом и влашћу и силом? Заиста, на твоју реч сада окрећу се на лево или на десно читаве војске, прокопавају се тунели, зидају се градови. Испод твога прозора пролазе хиљаде радозналих људи који би хтели само да те сагледају својим очима, те да могу причати својима како су видели великог човека. А сутра ће гамизати преко хладнога чела твога стоноге и гуштери, и ти нећеш моћи макнути руком да их одагнаш. Ил' се хвалиш својим делима, својом културом? Чувај се, да ти се не узме памет као цару Навукодоносору. А ту причу треба да чујеш и знаш, и да казујеш деци својој и свакоме коме добра желиш. Та прича гласи: цар Навукодоносор сазида велики град Вавилон и многе ваздушне куле у њему високо до облака, - и уреди престоницу своју тако, да јој не бијаше равне у свету. Једнога дана шеташе цар Навукодоносор по кули својој, па баци поглед по граду Вавилону и испод својих ногу и у гордости својој узвикну: Није ли то Вавилон велики, што га ја сазида јаком силом својом да буде столица царска и слава величанству мојем (Дан. 4, 29). При томе цар се не сети Бога Створитеља, нити му се као влада захвали на помоћи, нити се понизи пред свевишњим, што је дужност свих владара - него напротив себе истаче као Бога над Боговима и цара над царевима. Али ај, браћо моја, шта се догоди? Не да се Бог понижавати од прашине испод ногу Његових. Још су се оне горде речи цареве пенушале у његовим устима а глас дође с неба: теби се говори, царе Навукодоносоре, царство се узе од тебе. И бићеш прогнан између људи и живећеш са звијерима пољским и хранићеш се травом као говече и седам ће времена проћи преко тебе да Свевишњи владар царством људским и даје га коме хо ће.
А оношто се даље догодило заиста је страшно и за казивање. У томе часу горди цар Навукодоносор сиђе с ума и одбеже у гору, и живљаше у гори као звер међу зверовима, за читавих седам година. И јеђаше траву као говече, и нарасте му длака по телу и нокти као у птице. И, тек, после седам година поврати му се ум његов, те он као други човек понизи се пред Господом Богом и поклони се Његовој сили и Његовом величанству. И даље до смрти цароваше скрушена срца као слуга Бога једнога и живога.
Али, рећи ћете ви, то је тако далеко од нас; то је било пре две и по хиљаде година; шта то има заједничко с нама?
О браћо моја, умрећемо сви, и ја морам да вам говорим истину. Заиста имате право, то се догодило пре две и по хиљаде година у далекој земљи Вавилонској. Али то се поновило и јуче, и то се догађа и данас усред Европе; усред Европе крштене, жалости наша!
Посилили се људи. Погордили се због дела руку својих: због својих градова, друмова, железница, пароброда, парних плугова, електричних машина, подземних и подводних и ваздушних машина, погордили се веома. И уздигли себе изнад Бога Свевишњега, и почели обожавати сами себе и своју културу, дела руку својих: Ај, браћо, нови Навукодоносори дигли нас изнад престола Божјега; нови Вавилонци опијени смрдлјивим мирисом новог Вавилона. И Бог им узе памет. И полудеше. И поделише се. И ударише једни на друге. И пролише крв без мере и починише безакоња без броја. И баца их Свевишњи у прашумски мрак међу скотове, јер исповедаху да нису од Бога свевишњега, него род скотовски, зверски и мајмунски. И ево сада се хране храном зверском; пасу траву и нокти им расту као у звериња и у птица. Докле, Господе? Докле се не понизе и не признају као цар Навукодоносор да Свевишњи влада царством људским и да га Он даје коме хоће. Браћо моја, нови Вавилонци били су залудели и нас Србе и од Христа одвојили. Зато сада идемо са повезаном главом и привијеним ранама. Питање је за нас од животне важности: хоћемо ли и даље са Вавилоном или са Христом? Хоћемо ли са културом или са богом и душом? Бирајмо, али пазимо да не изаберемо јучерашње. Богу нашему слава на век. Амин.
II
Путник сам и гост на овој земљи. Тако су говорили стари. То је била њихова јасна визија и тачно осећање овога живота. Та визија замагљена је у наше време; то осећање стварности отупљено. Авај нам, браћо! А то су важне ствари, веома важне. Зашто смо их замаглили као стакла на прозору да се не види ништа? Зашто смо их утупили да не могу да покажу што дува од истока а што од запада? Заборавили смо да смо путници па никог и не питамо за пут, него смо направили огњиште на сред пута као за хиљаде година; због тога нас увређена судба гази својим путним колима. Заборавили смо да смо гости, да смо се распртили у туђој кући као упутном хану и развикали се као да смо ми зидали хан. Зато нас шиба рука невидлјивог Домаћина, а нас боли, па боли. Но плачући од Бога ми продужујемо своју игру.
Рећи ћете: Па ми питамо за пут?
Кога питате?
Кад два путника први пут путују једним путем, па један другога питају за пут, ви ћете рећи да су полудели.
То вам је случај такозваних модерних народа. А то су они народи који више воле да се зову модерни него хришћански. За њих је свети пут посао као шеталиште, а овај свет, ово свето обиталиште Господње, као пијани хан за тобожње весеље, уствари за предсмртну игру.
Ко ће нам показати пут?
За какав пут питате?
У Библији сви су путеви набројани: пут свети и пут несвети, пут прави пут криви, пут истине и пут лажи, пут правде и пут неправде, пут светлости и пут таме, пут милости и пут пакости, пут спасења и пут пропасти, пут деце Божје и пут противника божјих. Ми ћемо укратко назвати онај први пут свети пут, а овај други несвести пут. За који пут дакле ви питате?
Ако питате за пут свети, онда питајте само Господа. И он ће вам показати свети пут. Ако ли питате за пут несвести, онда питајте сами себе, и питајте своје сапутнике који знају колико и ви, и питајте гатаре и врачаре, кој и се уче од оног отпадника Божјег из вечне јаве и густе таме да варају свет.
Заиста, браћо моја, наше поколење личи на омађијане путнике. Није ли природно, да путници на непознатом путу питају за пут некога ко зна, то јест ко је ходио тим путем с оба краја до краја? То је сасвим природно за неомађијане. Али омађијани путују заједно и питају један другога за пут, иако се њихово заједничко знање тога пута потпуно поклапа са незнањем.
Ај, браћо моја, зашто је Европа сишла са правога пута и залутала у непроходну пустару? Зато што се одвратила од Христа Путовође, и почела питати за пут своје философе, своје војводе, своје политичаре, своје књижевнике и све остале своје незналице и гаталице.
Одлучила се Европа и да пита за свети пут Онога који је с неба сишао и опет на небо узишао, Онога који је крв своју пролио на јеврејском крсту за Европу, па се научила да пита за пут оне који се намећу за путовође и који своје савете не плаћају него наплаћују.
Пророк Исаија, духом Божјим испуњен; духом Божијим прозире у будућност човечанства па - шта види? Види напаст и пут, који ће се звати свети пут... ко узиде њиме па ни луд неће залутати ( Ис. 35, 8 ). Одлучила се Европа одавно, има хиљаду година, да иде тим светим путем. Нити се може лако повратити на тај пут. Јер тај свети пут то је само Христос, а она из мржње према Јеврејима одбацује и Христа. Врше, врше, па кад оврше, онда помеша кукољ и пшеницу, па обоје избацује са гумна.
Само је један једини свети пут, а стотине је несветих путова. На свим путовима рука Господња бије а само на једном милује. На свима путовима другује са човеком сатана, а са Христом само на једном једином путу, на светом путу.
Браћо моја, свети пут Господњи није непросечен, ненасут, необележен, да би се смели жалити: не видимо га, не знамо га. Јер тим путем су прошли свети апостоли, па свети мученици и исповедници, па свети хришћански цареви и патријарси, па свети пустињаци и испосници, хиљадама и хиљадама њих, милиони и милиони. Па су тим путем прошли и сви најбољи преци ваши, од пре Светога Саве и од Светога Саве. Не смете рећи - не знамо тај пут. То је најпознатији пут у хришћанској историји и у вашој народној историји. На светоме путу Бог благосиља свети народ свој. Амин.
Беседа о безбожној Европи
Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи, ако хоће и може, али нека се не улева у Европу и не губи у Европи. Речју: нека буде с Христом, нека се хвали Христом и ничим више, па ће се небесна светлост просути пред њом на путу. И знаће куда иде. Видеће свој прави пут. Нека прославља Христа од сад као и до сад, и неће се постидети. Нека је од Христа Србији милост, а Христу од Србије слава и похвала на век века.
I
Чиме се хвалиш, човече, чиме се толико поносиш? Ко год се хвали, хвали се оним што је његово, а не оним што је туђе. Шта имаш своје чиме би се похвалио? Шта имаш осим позајмице коју на крају мораш вратити зајмодавцу?
Хвалиш ли се лепотом телесном? Иди на гробље, и види где се избацује из града лепота телесна. Ил се хвалиш очима и устима? Ко зна колико си пута с досадом отирао блато са обуће и не мислећи да су то очи и уста оних, који су прошли путем којим ти сада ходиш?
Или се хвалиш богатством? Ај, помисли, чије л' није било, чије л' бити неће! Или драгим камењем: дијамантима и брилијантима, рубинима и топазима, или смарагдима или бисерима? Када те буду мртва положили на даске, сасвим ће ти свеједно бити да ли ће ти ставити око врата низове од бисера или од букова жира; и да ли ће ти џепове напунити дијамантима или пепелом; и да ли ће ти телесину покрити кадифом или рогозином. Све што си од земље позајмио, земљи се враћа, хтео ти или не хтео. Што се онда хвалиш позајмицом.
Или се хвалиш славом и влашћу и силом? Заиста, на твоју реч сада окрећу се на лево или на десно читаве војске, прокопавају се тунели, зидају се градови. Испод твога прозора пролазе хиљаде радозналих људи који би хтели само да те сагледају својим очима, те да могу причати својима како су видели великог човека. А сутра ће гамизати преко хладнога чела твога стоноге и гуштери, и ти нећеш моћи макнути руком да их одагнаш. Ил' се хвалиш својим делима, својом културом? Чувај се, да ти се не узме памет као цару Навукодоносору. А ту причу треба да чујеш и знаш, и да казујеш деци својој и свакоме коме добра желиш. Та прича гласи: цар Навукодоносор сазида велики град Вавилон и многе ваздушне куле у њему високо до облака, - и уреди престоницу своју тако, да јој не бијаше равне у свету. Једнога дана шеташе цар Навукодоносор по кули својој, па баци поглед по граду Вавилону и испод својих ногу и у гордости својој узвикну: Није ли то Вавилон велики, што га ја сазида јаком силом својом да буде столица царска и слава величанству мојем (Дан. 4, 29). При томе цар се не сети Бога Створитеља, нити му се као влада захвали на помоћи, нити се понизи пред свевишњим, што је дужност свих владара - него напротив себе истаче као Бога над Боговима и цара над царевима. Али ај, браћо моја, шта се догоди? Не да се Бог понижавати од прашине испод ногу Његових. Још су се оне горде речи цареве пенушале у његовим устима а глас дође с неба: теби се говори, царе Навукодоносоре, царство се узе од тебе. И бићеш прогнан између људи и живећеш са звијерима пољским и хранићеш се травом као говече и седам ће времена проћи преко тебе да Свевишњи владар царством људским и даје га коме хо ће.
А оношто се даље догодило заиста је страшно и за казивање. У томе часу горди цар Навукодоносор сиђе с ума и одбеже у гору, и живљаше у гори као звер међу зверовима, за читавих седам година. И јеђаше траву као говече, и нарасте му длака по телу и нокти као у птице. И, тек, после седам година поврати му се ум његов, те он као други човек понизи се пред Господом Богом и поклони се Његовој сили и Његовом величанству. И даље до смрти цароваше скрушена срца као слуга Бога једнога и живога.
Али, рећи ћете ви, то је тако далеко од нас; то је било пре две и по хиљаде година; шта то има заједничко с нама?
О браћо моја, умрећемо сви, и ја морам да вам говорим истину. Заиста имате право, то се догодило пре две и по хиљаде година у далекој земљи Вавилонској. Али то се поновило и јуче, и то се догађа и данас усред Европе; усред Европе крштене, жалости наша!
Посилили се људи. Погордили се због дела руку својих: због својих градова, друмова, железница, пароброда, парних плугова, електричних машина, подземних и подводних и ваздушних машина, погордили се веома. И уздигли себе изнад Бога Свевишњега, и почели обожавати сами себе и своју културу, дела руку својих: Ај, браћо, нови Навукодоносори дигли нас изнад престола Божјега; нови Вавилонци опијени смрдлјивим мирисом новог Вавилона. И Бог им узе памет. И полудеше. И поделише се. И ударише једни на друге. И пролише крв без мере и починише безакоња без броја. И баца их Свевишњи у прашумски мрак међу скотове, јер исповедаху да нису од Бога свевишњега, него род скотовски, зверски и мајмунски. И ево сада се хране храном зверском; пасу траву и нокти им расту као у звериња и у птица. Докле, Господе? Докле се не понизе и не признају као цар Навукодоносор да Свевишњи влада царством људским и да га Он даје коме хоће. Браћо моја, нови Вавилонци били су залудели и нас Србе и од Христа одвојили. Зато сада идемо са повезаном главом и привијеним ранама. Питање је за нас од животне важности: хоћемо ли и даље са Вавилоном или са Христом? Хоћемо ли са културом или са богом и душом? Бирајмо, али пазимо да не изаберемо јучерашње. Богу нашему слава на век. Амин.
II
Путник сам и гост на овој земљи. Тако су говорили стари. То је била њихова јасна визија и тачно осећање овога живота. Та визија замагљена је у наше време; то осећање стварности отупљено. Авај нам, браћо! А то су важне ствари, веома важне. Зашто смо их замаглили као стакла на прозору да се не види ништа? Зашто смо их утупили да не могу да покажу што дува од истока а што од запада? Заборавили смо да смо путници па никог и не питамо за пут, него смо направили огњиште на сред пута као за хиљаде година; због тога нас увређена судба гази својим путним колима. Заборавили смо да смо гости, да смо се распртили у туђој кући као упутном хану и развикали се као да смо ми зидали хан. Зато нас шиба рука невидлјивог Домаћина, а нас боли, па боли. Но плачући од Бога ми продужујемо своју игру.
Рећи ћете: Па ми питамо за пут?
Кога питате?
Кад два путника први пут путују једним путем, па један другога питају за пут, ви ћете рећи да су полудели.
То вам је случај такозваних модерних народа. А то су они народи који више воле да се зову модерни него хришћански. За њих је свети пут посао као шеталиште, а овај свет, ово свето обиталиште Господње, као пијани хан за тобожње весеље, уствари за предсмртну игру.
Ко ће нам показати пут?
За какав пут питате?
У Библији сви су путеви набројани: пут свети и пут несвети, пут прави пут криви, пут истине и пут лажи, пут правде и пут неправде, пут светлости и пут таме, пут милости и пут пакости, пут спасења и пут пропасти, пут деце Божје и пут противника божјих. Ми ћемо укратко назвати онај први пут свети пут, а овај други несвести пут. За који пут дакле ви питате?
Ако питате за пут свети, онда питајте само Господа. И он ће вам показати свети пут. Ако ли питате за пут несвести, онда питајте сами себе, и питајте своје сапутнике који знају колико и ви, и питајте гатаре и врачаре, кој и се уче од оног отпадника Божјег из вечне јаве и густе таме да варају свет.
Заиста, браћо моја, наше поколење личи на омађијане путнике. Није ли природно, да путници на непознатом путу питају за пут некога ко зна, то јест ко је ходио тим путем с оба краја до краја? То је сасвим природно за неомађијане. Али омађијани путују заједно и питају један другога за пут, иако се њихово заједничко знање тога пута потпуно поклапа са незнањем.
Ај, браћо моја, зашто је Европа сишла са правога пута и залутала у непроходну пустару? Зато што се одвратила од Христа Путовође, и почела питати за пут своје философе, своје војводе, своје политичаре, своје књижевнике и све остале своје незналице и гаталице.
Одлучила се Европа и да пита за свети пут Онога који је с неба сишао и опет на небо узишао, Онога који је крв своју пролио на јеврејском крсту за Европу, па се научила да пита за пут оне који се намећу за путовође и који своје савете не плаћају него наплаћују.
Пророк Исаија, духом Божјим испуњен; духом Божијим прозире у будућност човечанства па - шта види? Види напаст и пут, који ће се звати свети пут... ко узиде њиме па ни луд неће залутати ( Ис. 35, 8 ). Одлучила се Европа одавно, има хиљаду година, да иде тим светим путем. Нити се може лако повратити на тај пут. Јер тај свети пут то је само Христос, а она из мржње према Јеврејима одбацује и Христа. Врше, врше, па кад оврше, онда помеша кукољ и пшеницу, па обоје избацује са гумна.
Само је један једини свети пут, а стотине је несветих путова. На свим путовима рука Господња бије а само на једном милује. На свима путовима другује са човеком сатана, а са Христом само на једном једином путу, на светом путу.
Браћо моја, свети пут Господњи није непросечен, ненасут, необележен, да би се смели жалити: не видимо га, не знамо га. Јер тим путем су прошли свети апостоли, па свети мученици и исповедници, па свети хришћански цареви и патријарси, па свети пустињаци и испосници, хиљадама и хиљадама њих, милиони и милиони. Па су тим путем прошли и сви најбољи преци ваши, од пре Светога Саве и од Светога Саве. Не смете рећи - не знамо тај пут. То је најпознатији пут у хришћанској историји и у вашој народној историји. На светоме путу Бог благосиља свети народ свој. Амин.