- Poruka
- 6.825
Istorijski isečak iz prve decenije dvadesetog veka pokazuje kontinuirano i nesmanjeno zanimanje za bosansko tlo, a nakon toga domino efekt na evropske i svetske odnose. Glavne role, u manje poznatoj Bosanskoj krizi iz 1908-09, pripadaju ministrima Austrije i Rusije. Spoljne poslove tada moćne Austro-Ugarske vodio je austrijski jevrejin Alois Lexa von Aehrenthal; njegov ruski partner bio je Alexander Izvolsky. Obojica politički motivisani izaći će slomljeni iz ove krize. Dovešće Evropu na ivicu rata 1909. i podeliti je na naoruzane kampove sve do početka Prvog svetskog rata.
Vratimo se u Evropu pre devedeset godina. Bosna i Hercegovina je pod administrativnom upravom Austro-Ugarske, preoteta iz ruku evropskog "starca na umoru" - Turske, na Berlinskom Kongresu 1878. godine. U Turskoj dolazi do revolucije "mladoturaka" 1908. pod vođstvom Enver Paše. Nekima je u Evropi to bio znak da je Turska ponovo u usponu. Zbog toga je austrijski ministar odlučio da jače prigrli Bosnu i da je anektira. Aehrenthal je, stoga, zakazao sastanak sa svojim ruskim kolegom Izvolskym, da se osigura da Rusi neće predstavljati prepreku u planovima aneksije Bosne. Tajno su se našli 19.09.1908. u mestu Buchlau u dvorcu grofa von Berchtolda i složili oko sledećeg plana:
1. Izvolsky će ignorisati aneksiju, a zauzvrat;
2. Aehrenthal će podržati otvaranje Dardanela za ruske vojne brodove, a istovremeno;
3. Bugarskoj će biti omogućeno da proglasi nezavisnost od Turske, s tim što će se;
4. Austro-Ugarska odreći manjih teritorija na Balkanu da umiri Srbiju.
Ne baš pravičan i moralan čin. Ali, obojici bi doneo koristi koje su priželjkivali. Prvo, Austrijanci bi "zauvek" stegli Bosnu u svom zagrljaju i tako oslabili Tursku. Drugo, Rusi bi zaobišli Berlinski Ugovor koji je dao pravo Turcima da kontrolišu Dardanele i ne dozvoljavaju prolaz vojnim brodovima bilo koje zemlje u i iz Crnog Mora. "Zahvaljujući" ovom Ugovoru Rusi nisu mogli angažovati deo svoje ratne flote tokom Rusko-Japanskog rata četiri godine ranije (u kome su žestoko poraženi). Izvolsky je želeo da promjeni ovo na način da samo oni dobiju prolaz koji bi im omogućio trajno prisustvo u Mediteranu. E, sad, da bi se ovaj plan sproveo u delo, ključno je bilo vreme objavljivanja. Moralo se to učiniti simultano da bi se postigao pun efekat.
Međutim, Austrijanac Aehrenthal je preduhitrio svog “partnera u zločinu” Izvolskog. Već trećeg oktobra 1908. objavljuje da Austro-Ugarska preuzima punu kontrolu nad Bosnom i Hercegovinom kako bi "njeni ljudi uživali u beneficijama ekonomskog razvoja kao dela Carske imperije". Ova izjava razjaruje Kraljevinu Srbiju koja zahteva rusku intervenciju. Izvolskom je tako stavljen težak teret na leđa. Ipak, i on se drži tajnog plana i objavljuje jednostranu odluku o slobodnom prolazu ruskih vojnih brodova kroz Turske moreuze. Reakcija je bila neočekivana: svi potpisnici berlinskog Ugovora bili su protiv, posebno Engleska. Britanci izjavljuju da mogu razmotriti samo otvaranje Dardanela svim vojnim brodovima, a ne samo ruskim. (Očito je da to Izvolsky nije imao na umu - potencijalan dolazak neželjenih brodova u Crno More.) Nemačka se našla iznenađena, ali staje na stranu Turske. Kajzer je, naime, već neko vreme radio na ojačavanju veza sa Turskom i sada je, sa šansom njenog oporavka, želeo da ostane na tom kursu.
Događaji se zahuktavaju i dostižu tačku ključanja početkom novembra kada Srbija objavljuje mobilizaciju. Sada se Nemačka morala izjasniti; jasno, staje na stranu svog saveznika, Austro-Ugarske. Rusija je, pak, želela da podrži Srbiju, ali još nije bila spremna na rat sa Nemačkom i Austrijom. Zbog toga odstupa. A i zbog pretnje Austrijanaca da će objaviti detalje sporazuma Aehrenthal-Izvolsky. Činjenicu da su izdali svoju slovensku braću Rusi nisu obelodanili. Zbog toga su zadržali Izvolskog kao ministra još tri godine, ali je njegova reputacija bila trajno uništena. Rusi su se povukli i savetovali Srbiju da učini isto. Tako se i desilo. I jedni i drugi su javno objavili da ih se
aneksija Bosne ne tiče.
Rat je izbegnut u tom trenutku. Ali je ostavio gorku Rusiju i zaprepašćenu Srbiju. Rusi su izjavili da se, u slučaju slične konfrontacije, ovako nešto neće ponoviti. I imali su priliku da to dokažu za nekoliko kratkih godina.
Druga priča se odnosi na "rat" koji se ne može naći u hronologiji ratova: tzv. "Svinjski rat" 1906-1911. Nije se vodio na bojnom polju, već strategijom na ekonomskom planu. Vrlo je poučan. I ponovo zadire u odnose Austro-Ugarske i Srbije. Carski Beč je vrlo pažljivo planirao ekonomsku zavisnost svojih slovenskih suseda od 1870-ih godina. Godine 1903. čak 90% izvoza iz Srbije išlo je u Austro-Ugarsku. Većina proizvoda odnosila se na stočni fond, a pre svega na svinje u formi garantovanog otkupa. S jedne strane to jeste bilo korisno za izvoznika, ali s druge, strateške, zapostavljao mu se industrijski razvoj. Godine 1906. Austrijanci odlučuju da iskoriste zavisnost istočnog suseda i uvode sankcije na celokupan stočni fond. Svinjski rat je počeo i potrajaće pet godina. Ali sa neočekivanim rezultatima za obe strane. Srbija je reagovala brzo otvarajući tržišta Egipta, Grčke, Turske i Nemačke. Da, i Nemačke. Izgleda da je Nemcima bilo stalo, pre svega, do povoljne cene.
Na kraju prve godine embarga, Srbi su izvozili više stoke nego ikada. Ekonomija je bila u procvatu. Beč nije mogao da poveruje svojim očima. Čak se i javnost okrenula protiv njih. Mađari su bili nezadovoljni zbog finansijskih efekata embarga. Svinjski rat je podelio Monarhiju.
Svinjski rat je ubrzo prekriven velom prašine, ali je ostao zabeležen kao interesantan ogled u politici kako stvari mogu da krenu neočekivanim tokom.
"Habsburška Monarhija nikada neće dozvoliti stvaranje Velike Srbije" - austrijski ministar spoljnih poslova Agenor von Goluchowski 1906.
Vratimo se u Evropu pre devedeset godina. Bosna i Hercegovina je pod administrativnom upravom Austro-Ugarske, preoteta iz ruku evropskog "starca na umoru" - Turske, na Berlinskom Kongresu 1878. godine. U Turskoj dolazi do revolucije "mladoturaka" 1908. pod vođstvom Enver Paše. Nekima je u Evropi to bio znak da je Turska ponovo u usponu. Zbog toga je austrijski ministar odlučio da jače prigrli Bosnu i da je anektira. Aehrenthal je, stoga, zakazao sastanak sa svojim ruskim kolegom Izvolskym, da se osigura da Rusi neće predstavljati prepreku u planovima aneksije Bosne. Tajno su se našli 19.09.1908. u mestu Buchlau u dvorcu grofa von Berchtolda i složili oko sledećeg plana:
1. Izvolsky će ignorisati aneksiju, a zauzvrat;
2. Aehrenthal će podržati otvaranje Dardanela za ruske vojne brodove, a istovremeno;
3. Bugarskoj će biti omogućeno da proglasi nezavisnost od Turske, s tim što će se;
4. Austro-Ugarska odreći manjih teritorija na Balkanu da umiri Srbiju.
Ne baš pravičan i moralan čin. Ali, obojici bi doneo koristi koje su priželjkivali. Prvo, Austrijanci bi "zauvek" stegli Bosnu u svom zagrljaju i tako oslabili Tursku. Drugo, Rusi bi zaobišli Berlinski Ugovor koji je dao pravo Turcima da kontrolišu Dardanele i ne dozvoljavaju prolaz vojnim brodovima bilo koje zemlje u i iz Crnog Mora. "Zahvaljujući" ovom Ugovoru Rusi nisu mogli angažovati deo svoje ratne flote tokom Rusko-Japanskog rata četiri godine ranije (u kome su žestoko poraženi). Izvolsky je želeo da promjeni ovo na način da samo oni dobiju prolaz koji bi im omogućio trajno prisustvo u Mediteranu. E, sad, da bi se ovaj plan sproveo u delo, ključno je bilo vreme objavljivanja. Moralo se to učiniti simultano da bi se postigao pun efekat.
Međutim, Austrijanac Aehrenthal je preduhitrio svog “partnera u zločinu” Izvolskog. Već trećeg oktobra 1908. objavljuje da Austro-Ugarska preuzima punu kontrolu nad Bosnom i Hercegovinom kako bi "njeni ljudi uživali u beneficijama ekonomskog razvoja kao dela Carske imperije". Ova izjava razjaruje Kraljevinu Srbiju koja zahteva rusku intervenciju. Izvolskom je tako stavljen težak teret na leđa. Ipak, i on se drži tajnog plana i objavljuje jednostranu odluku o slobodnom prolazu ruskih vojnih brodova kroz Turske moreuze. Reakcija je bila neočekivana: svi potpisnici berlinskog Ugovora bili su protiv, posebno Engleska. Britanci izjavljuju da mogu razmotriti samo otvaranje Dardanela svim vojnim brodovima, a ne samo ruskim. (Očito je da to Izvolsky nije imao na umu - potencijalan dolazak neželjenih brodova u Crno More.) Nemačka se našla iznenađena, ali staje na stranu Turske. Kajzer je, naime, već neko vreme radio na ojačavanju veza sa Turskom i sada je, sa šansom njenog oporavka, želeo da ostane na tom kursu.
Događaji se zahuktavaju i dostižu tačku ključanja početkom novembra kada Srbija objavljuje mobilizaciju. Sada se Nemačka morala izjasniti; jasno, staje na stranu svog saveznika, Austro-Ugarske. Rusija je, pak, želela da podrži Srbiju, ali još nije bila spremna na rat sa Nemačkom i Austrijom. Zbog toga odstupa. A i zbog pretnje Austrijanaca da će objaviti detalje sporazuma Aehrenthal-Izvolsky. Činjenicu da su izdali svoju slovensku braću Rusi nisu obelodanili. Zbog toga su zadržali Izvolskog kao ministra još tri godine, ali je njegova reputacija bila trajno uništena. Rusi su se povukli i savetovali Srbiju da učini isto. Tako se i desilo. I jedni i drugi su javno objavili da ih se
aneksija Bosne ne tiče.
Rat je izbegnut u tom trenutku. Ali je ostavio gorku Rusiju i zaprepašćenu Srbiju. Rusi su izjavili da se, u slučaju slične konfrontacije, ovako nešto neće ponoviti. I imali su priliku da to dokažu za nekoliko kratkih godina.
Druga priča se odnosi na "rat" koji se ne može naći u hronologiji ratova: tzv. "Svinjski rat" 1906-1911. Nije se vodio na bojnom polju, već strategijom na ekonomskom planu. Vrlo je poučan. I ponovo zadire u odnose Austro-Ugarske i Srbije. Carski Beč je vrlo pažljivo planirao ekonomsku zavisnost svojih slovenskih suseda od 1870-ih godina. Godine 1903. čak 90% izvoza iz Srbije išlo je u Austro-Ugarsku. Većina proizvoda odnosila se na stočni fond, a pre svega na svinje u formi garantovanog otkupa. S jedne strane to jeste bilo korisno za izvoznika, ali s druge, strateške, zapostavljao mu se industrijski razvoj. Godine 1906. Austrijanci odlučuju da iskoriste zavisnost istočnog suseda i uvode sankcije na celokupan stočni fond. Svinjski rat je počeo i potrajaće pet godina. Ali sa neočekivanim rezultatima za obe strane. Srbija je reagovala brzo otvarajući tržišta Egipta, Grčke, Turske i Nemačke. Da, i Nemačke. Izgleda da je Nemcima bilo stalo, pre svega, do povoljne cene.
Na kraju prve godine embarga, Srbi su izvozili više stoke nego ikada. Ekonomija je bila u procvatu. Beč nije mogao da poveruje svojim očima. Čak se i javnost okrenula protiv njih. Mađari su bili nezadovoljni zbog finansijskih efekata embarga. Svinjski rat je podelio Monarhiju.
Svinjski rat je ubrzo prekriven velom prašine, ali je ostao zabeležen kao interesantan ogled u politici kako stvari mogu da krenu neočekivanim tokom.
"Habsburška Monarhija nikada neće dozvoliti stvaranje Velike Srbije" - austrijski ministar spoljnih poslova Agenor von Goluchowski 1906.
