- Poruka
- 2.642
Преносимо:
НИН, 24.1.2008.г. бр. 2978
Ђорђо Агамбен, италјански филозоф
СВИ СМО ПОД ИСТРАГОМ
Философ и безбедносна политика: у очима власти смо сви потенцијални терористи
Представљајући "Пакет за унапређење безбедности" након убиства Италијанке Ђоване Рађени у Риму, коју је румунски држављанин, ромске националности, силовао и бацио с надвожњака у римском насељу Кампосампијеро у октобру 2007, италијански министар унутрашњих послова Ђулијано Амато изјавио је да се сад "не треба упуштати у сувишно филозофирање". Шта на то, међутим, кажу сами филозофи? Питање смо поставили Ђорђу Агамбену, филозофу и правнику који се више од осталих бавио разним властодржачким механизмима. Агамбен (рођен 1942. у Риму) је објавио више радова на тему односа филозофије и политике. Предавао је на париском Collège International de philosophie и на многим америчким универзитетима. Данас ради у Архитектонском институту у Венецији (IUAV).
Људи и даље изјављују да се не осећају сигурно, иако је, по статистикама, број преступа опао. Због чега смо данас више него икад забринути за своју безбедност?
- Безбедност је данас постала парадигма власти, баш као и ванредно стање. Мишел Фуко је током предавања на Колеж де Франсу 1977-78 покушао да објасни настанак тог концепта који је по њему резултат владавине физиократа до времена Француске револуције. Проблеме су почеле изазивати несташице, које је власт до тада успевала да избегне: економиста Франсоа Кене (Francois Quesneу 1694-1774) сматра да је у таквим случајевима неопходна управо "безбедност": пустити да се несташица догоди и затим је управити у одговарајућем смеру. У том смислу ни данашњи говори о "безбедности" немају за циљ да предупреде терористичке нападе или друге проблеме; они за циљ имају успостављање контроле а posteriori. Током истрага које су уследиле након нереда током самита Г8 у Ђенови, један је полицијски званичник изјавио како влада није желела ред, већ једноставно могућност да контролише неред. Биометријске контроле, попут контроле мрежњаче, које су уведене на америчким аеродромима након 2001. и које ће вероватно бити пооштрене, типски су и функционално сличне мерама превенције криминала, које су у поврату, из ХIX века: фотографије и отисци прстију. Укратко, чини се да влада све грађане сматра потенцијалним терористима. Те контроле засигурно неће моћи да предупреде криминалне акције – успеће, евентуално, да спрече њихово понављање.
Оне су још мање ефикасне у случају камиказа које по дефиницији делују само једном.
- Демократија чије су једине парадигме безбедност и ванредно стање не може се више сматрати демократијом. Након Другог светског рата неки су политиколози давали веома несмотрене изјаве. Сетимо се Клинтона Роситера (Clinton Rossiter) који је рекао да ниједна жртва није превелика ако је за одбрану демократије, укључујући ту и суспендовање саме демократије. Због тога се данас безбедносном политиком правдају и оне мере које су, с правног аспекта, чисто варварство.
Случај Рађани је за последицу имао сравњивање ромских кампова са земљом; слобода кретања – која је у основи закона ЕУ, чији је и Румунија пуноправни члан – у суштини је стављена под знак питања. Шта рећи о таквим мерама предузетим у веома кратком року, тако да јавност чак ни нема времена да донесе суд о томе?
- Оно што ме највише брине кад је у питању увођење таквих мера које крше основне правне принципе јесте изостанак реакције самих правника. Поменути пакет за унапређење безбедности садржи одредбе – попут оне о педофилији на Интернету – које претпостављају постојање злочина у намери. У историји права намера је увек сматрана отежавајућим фактором, али никад као таква није сматрана злочином. Ево само једног од примера правног варваризма с којим се данас суочавамо: сви смо чули расправе о праву на практиковање тортуре. Када би историчари упоредили фашистичке и данашње законе, мислим да би потоњи прошли горе. Још су на снази закони донети седамдесетих година по којима свакога ко вам дође у вишедневну посету морате пријавити полицији у року од 24 сата. Тај закон нико не примењује, многи ни не знају за његово постојање, али је чињеница да тај закон предвиђа казну затвора од најмање шест месеци за прекршиоце!
Такво стање ствари деформише и нашу перцепцију времена. Превентивне контроле које на крају увек касне, или интенција која постаје кажњива и пре него што је само дело почињено (сетимо се филма Minority Report базираног на причи Филипа К. Дика) доводе до стварања лажне садашњости. Не чини ли вам се да је Слобода, једна од ретких вредности Француске револуције која је до данас успела да задржи сву своју тежину, данас у кризи?
- Да, то је чињеница. Ограничења слободе које су грађани такозваних демократских држава данас спремни да прихвате далеко су већа од оних пре, рецимо, 20 година. Узмимо на пример пројекат архивирања ДНК: један од небулознијих, али такође и најнеодговорнијих елемената поменутог безбедносног пакета. Управо је прикупљање личних података помогло нацистима да идентификују и депортују Јевреје. Замислите шта би се могло десити ако једног дана диктатори дођу у посед таквих универзалних ДНК архива! Погледајте у шта се претворио предлог о постављању камера на јавна места. Више не живимо у градовима већ у затворима. Компаније које се баве производњом биометријских апарата лобирају за њихово постављање у основне школе и мензе како би се деца од раних ногу навикла на такве контроле. Циљ је стварање покорних грађана који тога уопште нису ни свесни – што је и најстрашније у целој причи.
Све то у име демократије. Реч је пре свега о језичкој мистификацији попут оне коју је у „1984" описао Орвел: Рат је Мир, Ропство је Слобода. Историчари који су изучавали улогу језика током ратова у последњих петнаест година дошли су до јасног закључка. Да ли вам се чини да је политика, ако је схватимо као сучељавање мишљења, угрожена?
- Као што се ратови често претстављају као полицијске операције, тако је и демократија постала синоним за начин на који се власт бави економијом и безбедношћу. У XVIII је веку то називано „полицијском науком" како би се разликовало од праксе. Идеја да се све може нормирати у правном смислу – укључујући ту етику, религију и сексуалност – све чешће налази потврду у стварности, иако сама идеја представља убиство права. Значајну улогу у том процесу играју и медији који, постепено губећи способност критичког представљања ствари, све више постају инструменти власти.
La Stampa
Приредила са италијанског
Милана Бабић
НИН, 24.1.2008.г. бр. 2978
Ђорђо Агамбен, италјански филозоф
СВИ СМО ПОД ИСТРАГОМ
Философ и безбедносна политика: у очима власти смо сви потенцијални терористи
Представљајући "Пакет за унапређење безбедности" након убиства Италијанке Ђоване Рађени у Риму, коју је румунски држављанин, ромске националности, силовао и бацио с надвожњака у римском насељу Кампосампијеро у октобру 2007, италијански министар унутрашњих послова Ђулијано Амато изјавио је да се сад "не треба упуштати у сувишно филозофирање". Шта на то, међутим, кажу сами филозофи? Питање смо поставили Ђорђу Агамбену, филозофу и правнику који се више од осталих бавио разним властодржачким механизмима. Агамбен (рођен 1942. у Риму) је објавио више радова на тему односа филозофије и политике. Предавао је на париском Collège International de philosophie и на многим америчким универзитетима. Данас ради у Архитектонском институту у Венецији (IUAV).
Људи и даље изјављују да се не осећају сигурно, иако је, по статистикама, број преступа опао. Због чега смо данас више него икад забринути за своју безбедност?
- Безбедност је данас постала парадигма власти, баш као и ванредно стање. Мишел Фуко је током предавања на Колеж де Франсу 1977-78 покушао да објасни настанак тог концепта који је по њему резултат владавине физиократа до времена Француске револуције. Проблеме су почеле изазивати несташице, које је власт до тада успевала да избегне: економиста Франсоа Кене (Francois Quesneу 1694-1774) сматра да је у таквим случајевима неопходна управо "безбедност": пустити да се несташица догоди и затим је управити у одговарајућем смеру. У том смислу ни данашњи говори о "безбедности" немају за циљ да предупреде терористичке нападе или друге проблеме; они за циљ имају успостављање контроле а posteriori. Током истрага које су уследиле након нереда током самита Г8 у Ђенови, један је полицијски званичник изјавио како влада није желела ред, већ једноставно могућност да контролише неред. Биометријске контроле, попут контроле мрежњаче, које су уведене на америчким аеродромима након 2001. и које ће вероватно бити пооштрене, типски су и функционално сличне мерама превенције криминала, које су у поврату, из ХIX века: фотографије и отисци прстију. Укратко, чини се да влада све грађане сматра потенцијалним терористима. Те контроле засигурно неће моћи да предупреде криминалне акције – успеће, евентуално, да спрече њихово понављање.
Оне су још мање ефикасне у случају камиказа које по дефиницији делују само једном.
- Демократија чије су једине парадигме безбедност и ванредно стање не може се више сматрати демократијом. Након Другог светског рата неки су политиколози давали веома несмотрене изјаве. Сетимо се Клинтона Роситера (Clinton Rossiter) који је рекао да ниједна жртва није превелика ако је за одбрану демократије, укључујући ту и суспендовање саме демократије. Због тога се данас безбедносном политиком правдају и оне мере које су, с правног аспекта, чисто варварство.
Случај Рађани је за последицу имао сравњивање ромских кампова са земљом; слобода кретања – која је у основи закона ЕУ, чији је и Румунија пуноправни члан – у суштини је стављена под знак питања. Шта рећи о таквим мерама предузетим у веома кратком року, тако да јавност чак ни нема времена да донесе суд о томе?
- Оно што ме највише брине кад је у питању увођење таквих мера које крше основне правне принципе јесте изостанак реакције самих правника. Поменути пакет за унапређење безбедности садржи одредбе – попут оне о педофилији на Интернету – које претпостављају постојање злочина у намери. У историји права намера је увек сматрана отежавајућим фактором, али никад као таква није сматрана злочином. Ево само једног од примера правног варваризма с којим се данас суочавамо: сви смо чули расправе о праву на практиковање тортуре. Када би историчари упоредили фашистичке и данашње законе, мислим да би потоњи прошли горе. Још су на снази закони донети седамдесетих година по којима свакога ко вам дође у вишедневну посету морате пријавити полицији у року од 24 сата. Тај закон нико не примењује, многи ни не знају за његово постојање, али је чињеница да тај закон предвиђа казну затвора од најмање шест месеци за прекршиоце!
Такво стање ствари деформише и нашу перцепцију времена. Превентивне контроле које на крају увек касне, или интенција која постаје кажњива и пре него што је само дело почињено (сетимо се филма Minority Report базираног на причи Филипа К. Дика) доводе до стварања лажне садашњости. Не чини ли вам се да је Слобода, једна од ретких вредности Француске револуције која је до данас успела да задржи сву своју тежину, данас у кризи?
- Да, то је чињеница. Ограничења слободе које су грађани такозваних демократских држава данас спремни да прихвате далеко су већа од оних пре, рецимо, 20 година. Узмимо на пример пројекат архивирања ДНК: један од небулознијих, али такође и најнеодговорнијих елемената поменутог безбедносног пакета. Управо је прикупљање личних података помогло нацистима да идентификују и депортују Јевреје. Замислите шта би се могло десити ако једног дана диктатори дођу у посед таквих универзалних ДНК архива! Погледајте у шта се претворио предлог о постављању камера на јавна места. Више не живимо у градовима већ у затворима. Компаније које се баве производњом биометријских апарата лобирају за њихово постављање у основне школе и мензе како би се деца од раних ногу навикла на такве контроле. Циљ је стварање покорних грађана који тога уопште нису ни свесни – што је и најстрашније у целој причи.
Све то у име демократије. Реч је пре свега о језичкој мистификацији попут оне коју је у „1984" описао Орвел: Рат је Мир, Ропство је Слобода. Историчари који су изучавали улогу језика током ратова у последњих петнаест година дошли су до јасног закључка. Да ли вам се чини да је политика, ако је схватимо као сучељавање мишљења, угрожена?
- Као што се ратови често претстављају као полицијске операције, тако је и демократија постала синоним за начин на који се власт бави економијом и безбедношћу. У XVIII је веку то називано „полицијском науком" како би се разликовало од праксе. Идеја да се све може нормирати у правном смислу – укључујући ту етику, религију и сексуалност – све чешће налази потврду у стварности, иако сама идеја представља убиство права. Значајну улогу у том процесу играју и медији који, постепено губећи способност критичког представљања ствари, све више постају инструменти власти.
La Stampa
Приредила са италијанског
Милана Бабић
