- Poruka
- 41.283
Svako će vam reći koju utakmicu posebno pamti, kad je bio tužan ili razočaran, ali u istoriji Crvene zvezde jedan od najbolnijih poraza na evropskoj sceni bez dileme je onaj iz marta 1981. protiv milanskog Intera na prepunoj, pokisloj Marakani, kada je svaki deo tadašnjih betonskih tribina bio natopljen tugom razočaranih navijača.
To je period kada je bilo normalno da Zvezda stigne do završnice evropskih takmičenja. Dve godine ranje igrala je finale Kup UEFA protiv Borusije iz Menhengladbaha, a godinu kasnije nesrećno ispala od Bajerna u osmini finalu istog takmičenja posle poraza u Minhenu od 2:0 i vođstva u revanšu u Beogradu od 3:0 i Pirove pobede od 3:2.
Branko Stanković je u sezoni 1980/81 imao velikih problema da sastavi najbolji tim, nedostajalo je gotovo deset igrača iz prethodne takmičarske godine kada je osvojen 13. naslov prvaka Jugoslavije. Ali iskusni trenerski vuk nikad nije tražio alibi, uvek je govorio „igraće onaj ko bude u tom trenutku najspremniji.“
Zvezda je najpre u prvom kolu Kupa šampiona sa dve pobede eliminisala prvaka Norveške Viking iz Stavangera (3:2, 4:1), a onda bila bolja u dvomeču od švajcarskoj Bazela (0:1, 2:0). Protivnik u četvrtifalu bili su Neroazuri, prvaci Italije.
Odličan tim, činili su ga neustrašivi golgeter Altobeli, Austrijanac Prohaska, Bergomi, Muraro, Bekalosi, Marini, Kazo, Đuzepe Barezi, golman Bordon.
Zanimljivo, tada je i lukava italijanska štampa Zvezdu proglasila za favorita, pogotovo posle prve utakmice u Milanu završene pred 90.000 gledalaca nerešeno 1:1. Taj prvi meč igran na Zvezdin rođendan 4. marta 1981. do kraja života pamtiće golman Dragan Simeunović koga je neoprezni Altobeli kramponima tako povredio po licu, da je morao da napusti teren i prepusti mesto mladom golmanu Goranu Živanoviću.
Inter je poveo u finišu prvom poluvremena pogotkom Domenika Kaza, ali je 15 minuta pre kraja meča izjednačio Srebrenko Repčić. Bio je to veliki gol nade pred revanš, gol koji je Zvezdi odškrinuo vrata polufinala Kupa šampiona.
Ipak, na suprotnoj strani stajali su lukavi Latini, koji su i te kako znali kako se igraju velike utakmice.
Revanš je igran 18. marta na prepunoj Marakani, pred 90.000 navijača. Nisu postojale Delije kao danas, taj termin se odomaćio devedesetih, tada su se svi nazivali zvezdašima, odnosno ciginama, ako ste pitali u komšiluku. ali to nije doživljavano kao uvreda.
Severna tribina bila je ispunjena do poslednjeg mesta čak tri sata pre početka utakmice, a kiša je neprestano lila, pre, tokom, pogotovo posle utakmice. Mada je ta posle bila neka druga kiša, ona od suza navijača.
Mislim da sam i ja tada prvi put u životu plakao zbog fudbala. Kao rani tinejdžer pokisao na severnoj tribini, tužan se vraćajući kući u masi navijača, koja je uglavnom ćutke koračala ka Autokomandi.
Inter je u revanšu poveo ranim golom brzonogog Murara, to ime nikad neću zaboraviti. Bio je brži i spretniji od Simeunovića i na sekund ugasio grotlo Makarane. Utišao navijače nije, podrška Zvezdinim fudbalerima bila je neprestana, od prvog do poslednjeg minut, ali bio je to jedan od
onih dana kad ništa nije htelo da uđe u gol.
Prečka Milana Jankovića i šansa Ljubiše Stojanovića na gol-liniji još dugo su dugo prepričavali i
ostali kao beleg na jedno tužno evropsko veče.
I još jednom podsetnik: obe utakmice, u Milanu i u Beogradu, igrane su
pred 90.000 gledalaca! Bili su to jedini susreti Intera i Zvezde, a novi stiže posle više od četiri decenije.
Inter je znao da sačuva pobedu od 1:0 i ode u polufinale Kupa šampiona gde je igrao protiv Real Madrida koga je tada s klupe predvodio Vujadin Boškov. Srpski trener je osvetio zemljake i stigao do finala, ali je prvak Evrope te godine ipak postao Liverpul, po mnogima verovatno najbolji
tim Redsa svih vremena.
Ali o tome nekom drugom prilikom…
https://sportklub.n1info.rs/fudbal/champions-league/zvezda-vs-inter-kisa-suza-i-lukavi-muraro/
---------------------
Sjajan tekst
To je period kada je bilo normalno da Zvezda stigne do završnice evropskih takmičenja. Dve godine ranje igrala je finale Kup UEFA protiv Borusije iz Menhengladbaha, a godinu kasnije nesrećno ispala od Bajerna u osmini finalu istog takmičenja posle poraza u Minhenu od 2:0 i vođstva u revanšu u Beogradu od 3:0 i Pirove pobede od 3:2.
Branko Stanković je u sezoni 1980/81 imao velikih problema da sastavi najbolji tim, nedostajalo je gotovo deset igrača iz prethodne takmičarske godine kada je osvojen 13. naslov prvaka Jugoslavije. Ali iskusni trenerski vuk nikad nije tražio alibi, uvek je govorio „igraće onaj ko bude u tom trenutku najspremniji.“
Zvezda je najpre u prvom kolu Kupa šampiona sa dve pobede eliminisala prvaka Norveške Viking iz Stavangera (3:2, 4:1), a onda bila bolja u dvomeču od švajcarskoj Bazela (0:1, 2:0). Protivnik u četvrtifalu bili su Neroazuri, prvaci Italije.
Odličan tim, činili su ga neustrašivi golgeter Altobeli, Austrijanac Prohaska, Bergomi, Muraro, Bekalosi, Marini, Kazo, Đuzepe Barezi, golman Bordon.
Zanimljivo, tada je i lukava italijanska štampa Zvezdu proglasila za favorita, pogotovo posle prve utakmice u Milanu završene pred 90.000 gledalaca nerešeno 1:1. Taj prvi meč igran na Zvezdin rođendan 4. marta 1981. do kraja života pamtiće golman Dragan Simeunović koga je neoprezni Altobeli kramponima tako povredio po licu, da je morao da napusti teren i prepusti mesto mladom golmanu Goranu Živanoviću.
Inter je poveo u finišu prvom poluvremena pogotkom Domenika Kaza, ali je 15 minuta pre kraja meča izjednačio Srebrenko Repčić. Bio je to veliki gol nade pred revanš, gol koji je Zvezdi odškrinuo vrata polufinala Kupa šampiona.
Ipak, na suprotnoj strani stajali su lukavi Latini, koji su i te kako znali kako se igraju velike utakmice.
Revanš je igran 18. marta na prepunoj Marakani, pred 90.000 navijača. Nisu postojale Delije kao danas, taj termin se odomaćio devedesetih, tada su se svi nazivali zvezdašima, odnosno ciginama, ako ste pitali u komšiluku. ali to nije doživljavano kao uvreda.
Severna tribina bila je ispunjena do poslednjeg mesta čak tri sata pre početka utakmice, a kiša je neprestano lila, pre, tokom, pogotovo posle utakmice. Mada je ta posle bila neka druga kiša, ona od suza navijača.
Mislim da sam i ja tada prvi put u životu plakao zbog fudbala. Kao rani tinejdžer pokisao na severnoj tribini, tužan se vraćajući kući u masi navijača, koja je uglavnom ćutke koračala ka Autokomandi.
Inter je u revanšu poveo ranim golom brzonogog Murara, to ime nikad neću zaboraviti. Bio je brži i spretniji od Simeunovića i na sekund ugasio grotlo Makarane. Utišao navijače nije, podrška Zvezdinim fudbalerima bila je neprestana, od prvog do poslednjeg minut, ali bio je to jedan od
onih dana kad ništa nije htelo da uđe u gol.
Prečka Milana Jankovića i šansa Ljubiše Stojanovića na gol-liniji još dugo su dugo prepričavali i
ostali kao beleg na jedno tužno evropsko veče.
I još jednom podsetnik: obe utakmice, u Milanu i u Beogradu, igrane su
pred 90.000 gledalaca! Bili su to jedini susreti Intera i Zvezde, a novi stiže posle više od četiri decenije.
Inter je znao da sačuva pobedu od 1:0 i ode u polufinale Kupa šampiona gde je igrao protiv Real Madrida koga je tada s klupe predvodio Vujadin Boškov. Srpski trener je osvetio zemljake i stigao do finala, ali je prvak Evrope te godine ipak postao Liverpul, po mnogima verovatno najbolji
tim Redsa svih vremena.
Ali o tome nekom drugom prilikom…
https://sportklub.n1info.rs/fudbal/champions-league/zvezda-vs-inter-kisa-suza-i-lukavi-muraro/
---------------------
Sjajan tekst
