Zrtve rata

[BLAJBI]

Nisu samo poginuli i osakaceni zrtve rata.

Po meni, zrtve rata su i oni koji su UBIJALI DRUGE.

Da li neko, ko je u ratu ubijao ljude, klao, mozda streljao desetine zarobljenika, MOZE NAKON RATA da se normalno ukljuci u drustvo, KAO DA SE NISTA NIJE DOGODILO?

Da li se takvi ipak MENTALNO RAZLIKUJU od onih koji nikada nisu ubili?

Da li im svima treba psiholoska pomoc?

 

[hakim bej]

Ne kaze se PO MENI nego : po mom misljenju.
Svi koji su ziveli u SFRJ (i njenim abortusima) od 1991. do 2000. godine bili su izlozeni :
-ratnim dejstvima
-ratnoj propagandi
-mobilizaciji ili
-pravljenju izbora: neprijatelj je u rovu prekoputa ili u sopstvenoj glavi ? Zivot bez neprijatelja nije bio moguc.
Mentalno smo razliciti od evropljana.
Svima nam treba psiholoska pomoc.

Nazalost, Jovan Raskovic je umro.

 

[BLAJBI]

Ne kaze se PO MENI nego : po mom misljenju.
Svi koji su ziveli u SFRJ (i njenim abortusima) od 1991. do 2000. godine bili su izlozeni :
-ratnim dejstvima
-ratnoj propagandi
-mobilizaciji ili
-pravljenju izbora: neprijatelj je u rovu prekoputa ili u sopstvenoj glavi ? Zivot bez neprijatelja nije bio moguc.
Mentalno smo razliciti od evropljana.
Svima nam treba psiholoska pomoc.

Nazalost, Jovan Raskovic je umro.

Drrustvo bi MORALO da se na neki nacin DISTANCIRA i POMOGNE onima koji su dugo bili izlozeni ratnim dejstvima.

Narocito od onih koji su masovno ubijali.

A ne da ih sakriva.

To nije dobro ni za njih ni za drustvo u nijednom smislu.


PS. Raskovic nije bio jedini psihijatar.

 

[gost 224104]

Nisu samo poginuli i osakaceni zrtve rata.

Po meni, zrtve rata su i oni koji su UBIJALI DRUGE.

Da li neko, ko je u ratu ubijao ljude, klao, mozda streljao desetine zarobljenika, MOZE NAKON RATA da se normalno ukljuci u drustvo, KAO DA SE NISTA NIJE DOGODILO?

Da li se takvi ipak MENTALNO RAZLIKUJU od onih koji nikada nisu ubili?

Da li im svima treba psiholoska pomoc?

posle rata sam imala dosta razgovora na tu temu

pitala sam meni drage osobe ----> kako ste mogli da idete u rat!? i kako ste mogli uhvatiti oruzje i kretati sa namjerom da ratujete i da ubijete

dobila sam simple odgovor ---> kad zadjes u srpsko selo i kad vidis da je sve poklato,starci,djeca,zene cak i stoka jer je i ona srpska ustajes na noge cak u rovovima uspravno stojis da sto vise neprijatelja skines!


da li funkcionisu!?


pa eno ih zive, rade i podizu svoju djecu, ne vidim znakove da su prolupali ali isto tako kazu ---> ima mnogo veterana koji i dan danas (2010) ne spavaju u svojim kucama vec spavaju u sumi, zasto to je njima samo jasno


ni prije rata se nisu druzili sa rvatima i musloshima, ono bilo ih je na radnom mjestu i razgovaralo se ne formalno ali nikad nisu sa njima izlazili ili kucno se druzili

 

[gost 224104]

nema to veze sa ratom


normalan covek niti je klao niti u masovne grobnice bacao, takve osobe su i prije rata bile psihopate

 

[gost 224104]

svaki nalog je zahtevao odredjeni profil ljudi

prema tome......

 

[Egreta27]

Od svih pisanija na temu rata, ova pjesma, (licno meni) najbolje odgovara datoj temi...

Ogledalo
(Po knjizi Solunci govore)
Kad smo oslobodili Beograd
Odvedoše nas u crkvu Ružicu
Da se pricestimo.
Ali pop ne da pricesnu užicu
Dok se ne ispovedimo.
Mene upita:
Jesi li ubio?
Jesam!
Rekoh,
A on:
Vojnice, što si to ucinio?
Stuštio se na mene ubilac,
Iznakažen,
Zapaljene glave, ispamecen,
Isplažen,
Krvnikovim ocima me gledao.
Mora da sam tako
I ja izgledao.
Pucao sam
Kao u ogledalo.
Do sad sam mislio

Da sam ga ubio.
Ali cim sam ovamo ukrocio
Uvideh da otad on živi u meni
I da je ovde u crkvi Ružici
Iz mojih usta i progovorio.
Da se nikad ne sazna
Ko je koga ubio.

 

[gost 271475]

Da li neko, ko je u ratu ubijao ljude, klao, mozda streljao desetine zarobljenika, MOZE NAKON RATA da se normalno ukljuci u drustvo, KAO DA SE NISTA NIJE DOGODILO?

Da li se takvi ipak MENTALNO RAZLIKUJU od onih koji nikada nisu ubili?

Da li im svima treba psiholoska pomoc?[/B]

Velika je razlika između ubistva u samoodbrani i ubistva radi zadovoljenja psihičkog poremećaja... u ratnim uslovima ne postoji ovakvo, ili onakvo ubistvo, samo prilagođavanje okolnostima, iliti preživljavanje. U krajnosti neću da zalazim.
I čisto sumnjam da se iko vratio onakav kakav je otišao i da će ikada više biti ono što je bio pre rata. Možda može normalno da se uključi u društvo, ali to ne znači da noću nema košmare, ili da je pod jedino mesto na kome može da zaspi.
U "normalnom društvu" je najviše "nenormalnih"... i velikoj većini, ako ne i svima je potrebna psihološka pomoć.

 

[Egreta27]

Velika je razlika između ubistva u samoodbrani i ubistva radi zadovoljenja psihičkog poremećaja... u ratnim uslovima ne postoji ovakvo, ili onakvo ubistvo, samo prilagođavanje okolnostima, iliti preživljavanje. U krajnosti neću da zalazim.
I čisto sumnjam da se iko vratio onakav kakav je otišao i da će ikada više biti ono što je bio pre rata. Možda može normalno da se uključi u društvo, ali to ne znači da noću nema košmare, ili da je pod jedino mesto na kome može da zaspi.
U "normalnom društvu" je najviše "nenormalnih"... i velikoj većini, ako ne i svima je potrebna psihološka pomoć.

Ako se vec zalazi u razlike...
Velika je razlika i da li je neko ubio raspalivsi rafal, bacivsi granatu, rucnu bombu...ili iz bliza-pucajuci i vidjevsi onog koga je ubio, u samoodbrani, ili ne...
I odlazak u rat je obaveza, zakonska, nema tu hocu/necu, ko god nije ucestvovao kao regularna vojska, ratni dezerter je...
Naravno da rat ostavlja posljedice, kao i svaki stres u zivotu...neko se lakse izbori, sam ili uz podrsku porodice/prijatelja, neko teze, uz strucnu pomoc.
O postratnom sindromu se nazalost malo govori, i jos manje bavi.
Malo je i do naseg mentaliteta "ponosa", a i neznanja...tek kad se osjete posljedice, krenu masovna samoubistva i ubistva u "mirno" doba, onda se prica...nazalost.

 

[gost 271475]

Ako se vec zalazi u razlike...
Velika je razlika i da li je neko ubio raspalivsi rafal, bacivsi granatu, rucnu bombu...ili iz bliza-pucajuci i vidjevsi onog koga je ubio, u samoodbrani, ili ne...

Postoje vojnici i postoje snajperisti... ako ćemo već o "gledanju u oči".
Tu daljina ne igra nikakvu ulogu.

 

[Egreta27]

Postoje vojnici i postoje snajperisti... ako ćemo već o "gledanju u oči".
Tu daljina ne igra nikakvu ulogu.

Ja sam se ogradila iskljucivo na regularnu vojsku. (A i tu se desava da u probijanju fronta dodje do pucnjave iz neposredne blizine. )
A ne paravojne formacije, placenike, snajperiste-lesinare rata...

 

[gost 271475]

Ja sam se ogradila iskljucivo na regularnu vojsku. (A i tu se desava da u probijanju fronta dodje do pucnjave iz neposredne blizine. )
A ne paravojne formacije, placenike, snajperiste-lesinare rata...

Razlika u vojim i parvojnim formacijama je u motivu. I ni u čemu više.
Nikada ne možeš da znaš na šta si sve spreman, dok ne dođeš u situaciju koja od tebe zahteva reakciju. Probiti sopstvene psiho limite možeš vrlo lako, ako izgubiš sebi nekog bliskog, recimo... nikakav ti problem neće predstavljati da ga u krilu kolješ, dok mu gledaš u oči.

 

[Egreta27]

Razlika u vojim i parvojnim formacijama je u motivu. I ni u čemu više.
Nikada ne možeš da znaš na šta si sve spreman, dok ne dođeš u situaciju koja od tebe zahteva reakciju. Probiti sopstvene psiho limite možeš vrlo lako, ako izgubiš sebi nekog bliskog, recimo... nikakav ti problem neće predstavljati da ga u krilu kolješ, dok mu gledaš u oči.

Razlika je, kako sam vec napisala, u zakonskoj obavezi.
Pocne rat, regrutuju se vojske.
Kao da je iko normalan u regularnoj vojsci htio da ide u rat, da gine, ubija, bude ranjavan?
Drugo, u vojsci postoji hijerarhija, komandna odgovornost...i poslusnost.
Naravno, ljudi su individue i svako se drugacije ponasa. Razlicitu snagu, mentalno i fizicku.Ali, svaki zlocin ima ime i prezime koga je pocinio. A ne "u ime necega". Ko je okrvario ruke, sigurno je kao licnost vec posjedovao ubilacke instikte koji su u ratu samo isplivali na povrsinu.
...a vjeruj, najmanje su "klali" oni koju su izgubili bliznje. I najmanje mrze oni koju su dozivjeli totrturu i mrznju na spostvenoj kozi.

 

[BLAJBI]

Razlika je, kako sam vec napisala, u zakonskoj obavezi.
Pocne rat, regrutuju se vojske.
Kao da je iko normalan u regularnoj vojsci htio da ide u rat, da gine, ubija, bude ranjavan?
Drugo, u vojsci postoji hijerarhija, komandna odgovornost...i poslusnost.
Naravno, ljudi su individue i svako se drugacije ponasa. Razlicitu snagu, mentalno i fizicku.Ali, svaki zlocin ima ime i prezime koga je pocinio. A ne "u ime necega". Ko je okrvario ruke, sigurno je kao licnost vec posjedovao ubilacke instikte koji su u ratu samo isplivali na povrsinu.
...a vjeruj, najmanje su "klali" oni koju su izgubili bliznje. I najmanje mrze oni koju su dozivjeli totrturu i mrznju na spostvenoj kozi.

na zalost, u ratu je bilo jako mnogo dobrovoljaca...

Koji su isli da ubijaju iako ih niko nije zvao.

Da li zbog nekakvih ubedjenja, fobija ili prosto iz zelje za plajckom - ne znam.

Poznajem jednog koji je bio u jednom selu seoska luda...(svako selo ima svoju ludu i svog copavca!).

Taj se prvi prijavio, cim je poceo rat!

I, kazu komsije, bio je neverovatno hrabar....Svi su bili zadivljeni....

Samo jedan komisija mi rece: "Kamo srece za sve da pogine! Zamisli strahote da se TA LUDA vrati kao heroj i postane - predsednik opstine ili neki veci politicar!"

Taj se vratio, ali nije postao nista.. Ostao je jos veca luda nego pre rata..

Ali neki takvi su se vratili i zauzeli polozaje u drustvu...

 

[gost 271475]

Razlika je, kako sam vec napisala, u zakonskoj obavezi.
Pocne rat, regrutuju se vojske.
Kao da je iko normalan u regularnoj vojsci htio da ide u rat, da gine, ubija, bude ranjavan?
Drugo, u vojsci postoji hijerarhija, komandna odgovornost...i poslusnost.
Naravno, ljudi su individue i svako se drugacije ponasa. Razlicitu snagu, mentalno i fizicku.Ali, svaki zlocin ima ime i prezime koga je pocinio. A ne "u ime necega". Ko je okrvario ruke, sigurno je kao licnost vec posjedovao ubilacke instikte koji su u ratu samo isplivali na povrsinu.
...a vjeruj, najmanje su "klali" oni koju su izgubili bliznje. I najmanje mrze oni koju su dozivjeli totrturu i mrznju na spostvenoj kozi.

Ne pričamo o istoj stvari... zadržala sam se kod ""bliskih susreta".
Hteo, ne hteo, otišao je ko se nije snašao da izbegne (ebem ti ja državu u kojoj narod podleže ovakvoj vrsti dužnosti, i taj narod koji istu prihvata)... Onaj koj je otišao, morao je da se prilagodi. Ili će on tebe, ili ćeš ti njega.
I u paravojnim formacijama postoiji neki red i disciplina, anarhija vlada u nekom drugom smislu, ali što se tiče poslušnosti, jok.
Potreba za ratovanjem i ratovi uopšte nisu ništa drugo, nego biznis, kao i svaki drugi... sve ostalo je kolateralna šteta.
Što se tiče lične odgovornosti, zna se šta su ratni zločini i ratni zločinci... i to nikakve veze nema sa ovim što pričamo.
Bold, ne mrze oni koji su učestvovali protiv svoje volje... dok oni koji su pretrpeli i materijalni i emocionalni gubitak i te kako mrze. Samo mi nije jasno da li mrze neprijatelja, ili državnu politiku, dojučerašnjeg komšiju, ili nacionalnost... to mi nikada neće biti jasno.
I još nešto... onaj koji se ne može dokazati u mirnodopskim uslobvima, vrlo lako će slavu steći na konto ratnih "zasluga", pa sad vidi da li imamo profil "bolesnika žednog krvi", ratnog profitera, ili socipatu kome je to jedini način da se dokaže... ili je od svega po malo.

 

[hakim bej]

Drrustvo bi MORALO da se na neki nacin DISTANCIRA i POMOGNE onima koji su dugo bili izlozeni ratnim dejstvima.

Kakva distanca, kakva pomoc...
Drustvo je pretrpelo ratnu psihozu i izgubilo kompas.
Drustvo je veoma bolesno.
Drustvu treba lecenje.

Ne moze bolesno drustvo da pomogne bolesnom pojedincu.

Ako se dovoljan broj pojedinaca osvesti i izleci (ustvari je jedini lek: osvestiti se), moci ce da na plecima iznese lecenje celokupnog drustva.
Na zalost, zdravi pojedinci pod pritiskom bolesnog rezima odlaze na Karibe. Oni kazu da su oterani, mi kazemo da su pobegli.

Kod nas sada vise nema ljudozdera; juce smo pojeli poslednjeg.

 

[lejla.al.dbuni]

Od svih pisanija na temu rata, ova pjesma, (licno meni) najbolje odgovara datoj temi...

Ogledalo

Kad smo oslobodili Beograd
Odvedoše nas u crkvu Ružicu
da se pricestimo.
Ali pop ne da pricesnu užicu,
dok se ne ispovedimo.
Mene upita:Jesi li ubio?
Jesam! -rekoh,
A on:
Vojnice,što si to ucinio?
Stuštio se na mene ubilac,iznakažen,
Zapaljene glave, ispamecen,isplažen,
krvnikovim ocima me gledao.
Mora da sam tako i ja izgledao.
Pucao sam,kao u ogledalo!
Do sad sam mislio da sam ga ubio,
ali cim sam ovamo krocio,
uvideh da otad on živi u meni.
I da je ovde u crkvi Ružici
iz mojih usta i progovorio.
Da se nikad ne sazna,ko je koga ubio!


(Po knjizi Solunci govore)

Sjajno napisano!
Zahvaljujem,Ergeta...nisam do sada imala prilike da ovako nešto,na temu rata,pročitam.

Ps.Malo sam,stilski,doterala ovu snažnu ispovest...nadam se da ne zameraš.

 

[Egreta27]

na zalost, u ratu je bilo jako mnogo dobrovoljaca...

Koji su isli da ubijaju iako ih niko nije zvao.

Da li zbog nekakvih ubedjenja, fobija ili prosto iz zelje za plajckom - ne znam.

Poznajem jednog koji je bio u jednom selu seoska luda...(svako selo ima svoju ludu i svog copavca!).

Taj se prvi prijavio, cim je poceo rat!

I, kazu komsije, bio je neverovatno hrabar....Svi su bili zadivljeni....

Samo jedan komisija mi rece: "Kamo srece za sve da pogine! Zamisli strahote da se TA LUDA vrati kao heroj i postane - predsednik opstine ili neki veci politicar!"

Taj se vratio, ali nije postao nista.. Ostao je jos veca luda nego pre rata..

Ali neki takvi su se vratili i zauzeli polozaje u drustvu...

Nalzalost, ima. Ali, srecom to su pojedinci. I srecom, nista nije vjecno.

Ne pričamo o istoj stvari... zadržala sam se kod ""bliskih susreta".
Hteo, ne hteo, otišao je ko se nije snašao da izbegne (ebem ti ja državu u kojoj narod podleže ovakvoj vrsti dužnosti, i taj narod koji istu prihvata)... Onaj koj je otišao, morao je da se prilagodi. Ili će on tebe, ili ćeš ti njega.
I u paravojnim formacijama postoiji neki red i disciplina, anarhija vlada u nekom drugom smislu, ali što se tiče poslušnosti, jok.
Potreba za ratovanjem i ratovi uopšte nisu ništa drugo, nego biznis, kao i svaki drugi... sve ostalo je kolateralna šteta.
Što se tiče lične odgovornosti, zna se šta su ratni zločini i ratni zločinci... i to nikakve veze nema sa ovim što pričamo.
Bold, ne mrze oni koji su učestvovali protiv svoje volje... dok oni koji su pretrpeli i materijalni i emocionalni gubitak i te kako mrze. Samo mi nije jasno da li mrze neprijatelja, ili državnu politiku, dojučerašnjeg komšiju, ili nacionalnost... to mi nikada neće biti jasno.
I još nešto... onaj koji se ne može dokazati u mirnodopskim uslobvima, vrlo lako će slavu steći na konto ratnih "zasluga", pa sad vidi da li imamo profil "bolesnika žednog krvi", ratnog profitera, ili socipatu kome je to jedini način da se dokaže... ili je od svega po malo.

Sa vecinom sto si rekla/napisala se slazem, ali...
Ne mogu se sloziti sa boldovanim iz prostog razloga jer sam na svojoj kozi osjetila i rat i materijalni i emotivni gubitak i ne mrzim. Nikog i nista.
I niko od ljudi (iz najblizeg okruzenja, sto porodica, sto prijatelji) ne mrze. Naprotiv. A prosli su svasta, od mrznje i torture, zatvora, prisilnog kopanja kanala i rovova na prvoj liniji, ranjavanja, logora...
Ja nikad nisam cula od njih "govor mrznje" uperen protiv bilo koga.
I svako normalan ce reci-ne ponovilo se nikad vise, nikome.
Da se konacno zivi, radi, bori za egzistenciju i bolje danas/sutra...

Davno mi je mama rekla na pitanje-zasto ih ne mrzis?
-Ne valja mrznja, prvo zbog sebe. (To sam je pitala kad smo se sastali, bili smo sticajem rata razdvojeni 3 god., ja sam bila relativno mala i govorila da ih mrzim, a nisam znala ni sta to znaci, mrzila sam ustvari sto sam preko noci ostala bez svega, i sto mamu nisam vidjela nikako 3 godine, a oca jedva nekoliko puta...duga prica.)

I stvarno je tako. Negativne emocije razaraju prveshodno onog ko ih nosi.
Ko ima mrznje u sebi, ona u ratu samo ispliva na povrsinu...

 

[tehduduk]

Od svih pisanija na temu rata, ova pjesma, (licno meni) najbolje odgovara datoj temi...

Ogledalo
(Po knjizi Solunci govore)
Kad smo oslobodili Beograd
Odvedoše nas u crkvu Ružicu
Da se pricestimo.
Ali pop ne da pricesnu užicu
Dok se ne ispovedimo.
Mene upita:
Jesi li ubio?
Jesam!
Rekoh,
A on:
Vojnice, što si to ucinio?
Stuštio se na mene ubilac,
Iznakažen,
Zapaljene glave, ispamecen,
Isplažen,
Krvnikovim ocima me gledao.
Mora da sam tako
I ja izgledao.
Pucao sam
Kao u ogledalo.
Do sad sam mislio

Da sam ga ubio.
Ali cim sam ovamo ukrocio
Uvideh da otad on živi u meni
I da je ovde u crkvi Ružici
Iz mojih usta i progovorio.
Da se nikad ne sazna
Ko je koga ubio.

joooj, Ergeta
ja godinama nisam znala za svoje- da li su zivi ili mrtvi ... i najmanje zla su pocinili oni sto ga osetise na sopstvenoj kozi

 

[gost 224104]

ova tema treba da se zakljuca jer se diskutuje brez da se ubacuje istorija

 

[Egreta27]

ova tema treba da se zakljuca jer se diskutuje brez da se ubacuje istorija

Istoriju pisu pobjednici A i postoji uvijek vise verzija iste...tesko da takva, sa vise lice, moze ikome biti dostojna "uciteljica zivota"...ma koliko se ponavljala, izgleda da u nekim domenima pada u zaborav...narocito dio vezan za samu temu...

 

[NeDoDiri]

Žrtva rata je moj prijatelj iz školske klupe kojeg nema ni na jednoj godišnjici mature.Odemo na groblje i ćutimo.
Žrtva je moja kolegica sa posla koja je od bombardovanja istoka Republike,ozračena i sahranjena prošle godine.I njena mala djeca su žrtve jer ne znajun kako se umire kad se davno prestalo pucati.
Žrtva rata sam i ja koja sam sve te godine živjela.I koja nosim bremen sjećanja na sve one kojih nema i na nas koji više nikad nećemo biti isti.

 

[tehduduk]

Žrtva rata je moj prijatelj iz školske klupe kojeg nema ni na jednoj godišnjici mature.Odemo na groblje i ćutimo.
Žrtva je moja kolegica sa posla koja je od bombardovanja istoka Republike,ozračena i sahranjena prošle godine.I njena mala djeca su žrtve jer ne znajun kako se umire kad se davno prestalo pucati.
Žrtva rata sam i ja koja sam sve te godine živjela.I koja nosim bremen sjećanja na sve one kojih nema i na nas koji više nikad nećemo biti isti.

ne znam, ja imam osecaj da sve nekako prodje ... jesam se malo zaplakala sada, ali prodje sve ...

 

[NeDoDiri]

ne znam, ja imam osecaj da sve nekako prodje ... jesam se malo zaplakala sada, ali prodje sve ...

..da,u pravu si..sve zaista prođe,ali ne prođe pored nas jer nažalost..prođemo i mi

 

[Andric J]

Kada se otvori pandorina kutija i izadje ognjena himera nema nevinih i svi su zrtve - i oni pobijeni i oni koji su kroz te pobijene prepoznavali svijet. Naravno i oni koji su ubijali.

Tesko je suditi i staviti se u ulogu onoga koji je ubio. Zlo se mnozi zlom i ni jedan slucaj nije isti. Svaki je prica za sebe, posebna i neponovljiva. Tesko se uopste u tu situaciju mogu staviti oni koji to nisu dozivjeli i prezivjeli. To je sveopste ludilo u kojem vam trenutna shizofrenija ne dozvoljava da uopste spoznate jeste li ubili ili niste, ili su pak vas ubili. To je strah i gubitak razuma.

E sad, kad se taj neko vrati kuci - ... naravno da je i dalje lud. A ovde neko ljepo rece - Ne moze bolesno drustvo da pomogne bolesnom pojedincu. Mozda drustvo nije bolesno, ali je macehinski raspolozeno spram takvog problema.