“Jevanđelje po Isusu Hristu”
.
Jevanđelje
Njihova imena, Avijatar, Dotaim i Zakhej, navode se ovde da bi se uklonila bilo kakva sumnja da je reč o istorijskoj prevari, koja bi se mogla javiti kod onih koji su do saznanja o ovim događajima stigli preko drugih izvora, u koje se tradicionalno možda više veruje, ali to ne znači da su autentičniji.
Žoze Saramago, “Jevanđelje po Isusu Hristu”
Narator Saramagovog romana koji nosi provokativan naslov,
Jevanđelje po Isusu Hristu, na više mesta ironično poziva čitaoce da poveruju u istinitost i autentičnost upravo ove biografije mesije iz Nazareta. Naravno, njegovo jevanđelje je roman, a ne istorijski dokument, ali u pitanju je delo napisano u duhu postmodernističkog poziva na preispitivanje istorijskih istina. I mada je istorija samo posredno meta našeg interesovanja – centralna tema jeste revalorizacija judeo-hrišćanske religioznosti i razna pitanja s tim u vezi – od nečeg se mora početi, a zgodno je pri tumačenju dela kompleksnog sadržaja krenuti od površinskih obeležja, jer često i u njima možemo, u jednostavnijem obliku, naći ono isto do čega dolazimo višestrukim pažljivim iščitavanjem.
Hajde da pre svega analiziramo ime romana –
Jevanđelje po Isusu Hristu. Element “po Isusu Hristu” očigledno implicira da jevanđelja koja poznajemo nisu u fokusu imala samu ličnost Isusa Hrista (suvišno je reći da Isus iz Nazareta jeste glavni junak svakog jevanđelja, ali ona su pisana za široke mase kojima je samo trebalo što upečatljivije preneti poruku nove religije), a da se ovo, koje možemo nazvati
Jevanđeljem po Saramagu, bavi upravo Isusom, dok je poruka u drugom planu – tačnije, ona je problematizovana.
Kako je Isus, bez svake sumnje, glavni junak ovog jevanđelja koje ni u jednom trenutku nije imalo za cilj da bezobzirno porekne ono što stoji u drugim jevanđeljima, dakle nikada se ne bi usudilo da saopšti da se dogodilo nešto što se u stvari nije dogodilo, da tamo gde je Da stavi Ne, elem, kako je glavni junak priče Isus, a njegovo nam je žitije odlično poznato, ništa nam dakle ne bi bilo lakše nego da sednemo pored njega i da mu proreknemo budućnost, kako će veličanstven biti njegov životni put, kako će čudima hraniti ljude, čudima vraćati zdravlje i podizati iz mrtvih, no ne bi nikako bilo pametno tako postupiti jer je dečak, iako je nadaren za tumačenje vere i upućen u reči patrijarha i proroka, skeptičan, kako već priliči njegovim mladim godinama, pa bi nas uz podsmeh poslao da vidimo da nije u drugoj sobi.
Još bitniji element naslova je reč “jevanđelje”, pa moramo uporediti Saramagovo sa ostalim delima koja se tako zovu.
Najočiglednija zajednička odlika ovih dela je to da se u njima pripoveda o dolasku mesije, Sina Božijeg, Isusa Hrista. Dalje, u pitanju su dela sa određenom ideološkom tendencijom i, mada je Saramagova tendencija suprotna onoj koju su imali raniji pisci jevanđelja (a i kod njih postoje razmimoilaženja, zbog kojih danas imamo kanonizovana i apokrifna jevanđelja), to još uvek nije razlog da ovaj roman nazovemo anti-jevanđeljem. Čak i šokantni detalji poput objašnjenja da Marija nije bezgrešno začela, već da je Bog pomešao svoje seme sa Josifovim (što je u romanu lepo i bez ustručavanja ispripovedano), zatim putena i, što je još sablažnjivije (objasniću kad dođe vreme…), duhovna bliskost između Isusa i Marije Magdalene, pa Isusova skepsa i primanje pouka od nečastivog, sa kojim je živeo kao šegrt… Sve su to detalji koji bi mogli da se uklope i u mnogo optimističniju pripovest nego što je ova, koja zaista jeste anti-jevanđelje, iako ne poriče ni Boga, ni to da je Isus njegov sin, direktno ne poriče čak ni vaskrsenje, jer se završava Isusovim sklapanjem očiju, nakon čega dolazi još samo jedna rečenica – od koje čitaoca podilazi jeza u kostima (savet onima koji vole da zavire na poslednju stranicu pre nego što pročitaju sve prethodne: sa ovim romanom to nema nikakve svrhe, pre svega zato što i bez toga znate šte će biti na kraju, da će Isus Hrist biti razapet na krst, a pomenuta rečenica vam neće ama baš ništa značiti pre nego što do nje dođete prirodnim putem).
Jevanđelje (grč. ευαγγέλιον, evangelion, jevr. בשורות טובות, besurut tovot, starosrpski blagovestje) znači “dobra vest”, “blaga vest”. Saramagovo
Jevanđelje po Isusu Hristu nam ne nosi nikakve dobre vesti. Ono nam doduše skida mrežu s očiju (biblijska metafora iz kanonizovanih jevanđelja), ali ono što nam konačno otkriva nije ni dobro ni lepo…
Žene
Nasuprot svome čoveku Josifu, Marija nije ni pobožna ni pravedna, mada za te moralne slabosti nije sama odgovorna; tome je kriv jezik kojim ona govori, ili ljudi koji su taj jezik stvorili tako da reči pobožan i pravedan – nemaju ženski rod.
***
Josif je bio srećan pošto ga je, iako nije želeo da prizna, bilo sramota da sam razgovara o tome sa ženom, naročito mu nije prijao njen stav ustaljen od sinoć, da neprekidno gleda u pod preda se, jer, iako skromnost jeste nalagala takvo ponašanje, on je ipak u tome video provokaciju nekoga ko zna više no što želi a prizna, a to i ne krije. U stvari, ženska zloba nema granice, i to posebno kada je reč o nedužnoj zlobi.
***
Tada se, pošto mu je pao kamen sa srca, setio da bi možda bila dobra ideja upitati Mariju da li ima bolove, ali nije rekao ni reč, jer ga je ta misao podsetila na čitav taj prljavi proces, od začeća do rođenja, na onaj grozni ženski organ, vrtlog i ambis, izvor svih zala ovoga sveta, na lavirintsku unutrašnjost, na krv i vlagu, na izlučevine, na prskanje vodenjaka, na odvratnu posteljicu, Bože moj, kako si mogao da učiniš da se tvoji najdraži sinovi, ljudska bića, rađaju iz takve prljavštine kada bi bilo mnogo bolje, za Tebe i za nas, da si nas stvorio od svetla i prozračnosti, juče, danas, i sutra, prve, srednje i poslednje, i sve, ne praveći razliku između vlastelina i sebra, kralja i drvodelje, jedino obeleživši one koji su predodređeni da zauvek ostanu nečisti.
Žoze Saramago, “Jevanđelje po Isusu Hristu”
Roman obiluje ovakvim iskazima. Saramago se pitanjem položaja žena pozabavio na krajnje originalan i zanimljiv način – opisujući jedan ekstremni patrijarhalni poredak kao nešto potpuno prirodno, služeći se pri tom ogromnom dozom ironije koja se ispoljava i u jeziku, i u događajima opisanim u priči – jer vidimo da nisu jedino žene nesrećne zbog svog položaja, pate i muževi, i sinovi, nema istinske komunikacije (koju je teško postići i bez premise da sve što potiče od žena jeste zlo, te da muškarci niti smeju da im govore o važnim stvarima, niti da ih slušaju), postoji ogromno otuđenje među ljudima koje ih u potpunosti sprečava da budu srećni. Kritika je dakle u tonu, samo na jednom mestu na početku romana čujemo komentar naratora o ovoj temi, napisan u lepom maniru jevanđeliste.
Bilo to po volji Božjoj ili ne, ali ja znam da ovaj čovek nema na šta da osloni glavu, i istinu vam velim, da bi se mnoge stvari na ovome svetu doznale pre no što bude prekasno kada bi muževi i žene razgovarali jedni sa drugima kao muževi i žene.
Suprotno ideji o muškarcima kao božijim miljenicima, vidimo da se anđeli, i Pastir, i božiji glasnik, osim Isusu, prikazuju jedino ženama, dok savetovanja među muškarcima, uz prenaglašavanje autoriteta mudraca – sveštenika, uvek imaju, uz određenu gorčinu, komičan ishod.
Dolazi do velikog preokreta nakon Isusovog susreta sa Marijom Magdalenom. Tu već dolazimo do zanimljivih pitanja aktuelnih u feminističkim intelektualnim krugovima, koja se tiču tumačenja apokrifnih jevanđenja i gnostičkih tekstova. U nekim od tih tekstova pominje se sedam žena – apostolica, koje Isusa prate ravnopravno sa dvanaest poznatih muških apostola. O tim ženama ne znamo mnogo, znamo više samo o jednoj, Mariji iz Magdale, koja je čak i u kanonizovanim spisima, sinoptičkim jevanđeljima, prikazana kao Isusova bliska i verna sledbenica. Više o položaju žena u ranom hrišćanstvu možete pročitati u tekstu Milana Vukomanovića – Žene apostoli u ranom hrišćanstvu.
Početna poglavlja Saramagovog
Jevanđelja po Isusu Hristu prikazuju jednu klimu u kojoj je nezamisliva bilo kakva ideja o ravnopravnosti polova. Iz tog ugla gledano, veoma je važna istorijska misija Hristova (sada govorim o Isusu iz kanonskih jevanđelja) taj čovek je spasio jednu preljubnicu od tada uobičajene (ovaj zakon se ne primenjuje na muškarce) kazne – smrti kamenovanjem, što je u svakom slučaju gest revolucionaran za ono vreme. Kada posmatramo Isusa iz Nazareta u tom svetlu, vidimo jednog nosioca velikih, dobrih ideja i napretka. Gledano iz istog ugla, izgleda da su ateisti često skloni da ovog čoveka cene više nego vernici i crkva koja se oduvek oglušivala o njegove ideje. Naravno, ovo nipošto nije jedinstven primer u istoriji da se izmanipuliše dobrim ljudima i delima, kako bi se stvorilo nešto možda mračnije od onog mraka koji je do tada postojao.
Ispunjenje Starog Zaveta
U hrišćanskoj
Bibliji, dakle u
Starom i
Novom Zavetu zajedno, jevanđelja čine centar idejne strukture – u njima se govori o ispunjenju proročanstava iz
Starog Zaveta, tačnije o početku tog ispunjavanja, jer konačna borba između dobra i zla (u kojoj bi se Hrist borio na drugi način – ognjem i mačem) trebalo bi da se dogodi tek na kraju istorije, o čemu govori
Otkrovenje Jovanovo, poznatije kao
Apokalipsa. Onovremenski Jevreji su ipak očekivali mesiju koji će odmah biti tako strašan, pa su bili vrlo iznenađeni tvrdnjom da je njihov spasitelj čovek koji nudi filozofiju okretanja drugog obraza. Trebalo ih je, dakle ubediti (a znamo da znatan deo njih nikad nije prihvatio tu ideju, pa Hrišćanstvo, iako je danas dominantno, nikada nije postalo jedina svetska religija) da se život i dela Isusa iz Nazareta uklapaju u priče starozavetnih proroka.
Saramagu je, po svoj prilici, bilo jako zanimljivo poigravanje sa Isusovim žitijem kako bi ono, kao i sva druga jevanđelja ikad napisana, bilo u kontinuitetu sa Starim Zavetom kao neprikosnovenim dokumentom (jer kakvo bi to bilo jevanđelje kada ne bi bilo tog kontinuiteta?).
Jevanđelje po Isusu Hristu obiluje detaljima koji mogu da se uklope u starozavetnu priču. Međutim, postoje dva mesta u romanu koja govore o konkretnom ispunjavanju pojedinih tekstova iz
Starog Zaveta. Prvo takvo mesto je ono u kom se govori o okolnostima vezanim za Isusovo rođenje u Vitlejemu Judejskom, o čemu je govorio starozavetni prorok Mihej. Njegovo proročanstvo sanjao Irod Antipa, nakon čega je izdao naređenje da se pobiju svi vitlejemski dečaci rođeni u to vreme – sudbina koja je mesiju morala da zaobiđe, kako bi bio ispunjen božiji plan. Pominjanje ovog proročanstva i njegovo ispunjenje je očekivano i sasvim na mestu, kad je u pitanju jedno jevanđelje. Za jedno drugo ispunjenje ne može se reći isto.
Dragi je moj kita smirne koja među dojkama mojim počiva.
Leva je ruka njegova meni pod glavom, a desnom me grli.
Moj je dragi moj, i ja sam njegova, on pase među ljiljanima.
Otela si mi srce, sestro moja nevesto, otela si mi srce jednim okom svojim i jednim lančićem sa grla svog.
Sa usana tvojih kaplje saće, nevesto, pod jezikom ti je med i mleko, i miris je haljina tvojih kao miris livanski.
Ustani severe, i hodi juže, i duni po vrtu mom da kaplju mirisi njegovi, neka dođe dragi moj u vrt svoj, i jede krasno voće svoje.
Dragi moj promoli ruku svoju kroz rupu, i što je u meni ustrepta od njega.
Sastavci su bedara tvojih kao grivne, delo ruku umetničkih.
Kako si lepa i kako si ljupka, o ljubavi u milinama!
Ja sam dragog svog, i njega je želja za mnom.
Metni me kao pečat na srce svoje, kao pečat na mišicu svoju, jer je ljubav jaka kao smrt i ljubavna sumnja tvrda kao grob, njen je žar kao žar ognjen, plamen Božji.
Mnogo voda ne može ugasiti ljubavi, niti je reke potopiti. Da ko daje sve imanje doma svog za tu ljubav, osramotio bi se.
“Pesma nad pesmama”, Sveto Pismo, Stari Zavet
Iako skandalozna, moramo reći da je genijalna Saramagova ideja da kao ono najbitnije mesto iz
Starog Zaveta izdvoji jednu ljubavnu pesmu, “Solomonovu Pesmu nad pesmama”, a trenutak ispunjenja – trenutak sjedinjavanja (u telesnom, duševnom i duhovnom smislu) Isusa Nazarećanina i Marije iz Magdale.
Prema Saramagovom
Jevanđelju, na obrazovanje (u najširem smislu) i životni put mlađanog Isusa uticali su (ovim redom): starci iz sinagoge, koji su ga naučili dogmi, ljudski otac, koji ga je podučavao stolarskom zanatu, koji mu, ako ćemo pravo, nije baš mnogo koristio u životu, (majka baš ničemu, jer kao žena nije imala prava da se meša u obrazovanje jednog muškarca…), mudrac iz Hrama – koji ga je više razočarao nego što mu je otkrio neku veliku istinu, no svejedno je to bio značajan događaj… Slede četiri godine, pune važnih lekcija, sa đavolom u pustinji, pa onda kratki susret s Bogom. I sve je to bilo veoma bitno… A onda je upoznao Mariju iz Magdale i postao čovek. Spoznao je potpuno novu dimenziju postojanja, potpuno predavanje, savršenu ljubav, zajedništvo u kom padaju sve maske koje čoveka kriju od sebe samoga. Konačno je rešio neke od najvećih dilema, napustile su ga noćne more koje su ga pratile godinama. Stekao je potunu svest o sebi. Postao je kompletna ličnost. Onda mu je preostalo samo da do kraja ostvari svoju sudbinu…
Marija Magdalena do kraja ostaje uz Isusa, kao jedina osoba na svetu koja poznaje sve tajne njegovog srca. Samim tim, ona je iznad ostalih (muških) apostola, koji sve vreme imaju samo delimično znanje o Isusovom putu i planovima. Marija je prva osoba koja je verovala u Isusa pre bilo kakvih čuda, mada ga nikada nije posmatrala kao boga, nego kao (svog) čoveka.
Vrhunsko iskustvo koje jedan čovek može da doživi jeste harmonija sa voljenim bićem. To je jedan od zaključaka koji možemo da izvedemo iz Saramagovog tumačenja Isusovog životnog puta, međutim mi smo tek počeli da govorimo o ovom jevanđelju, u sledećim tekstovima biće reči o teološkim temama, krivici i ispaštanju, relativnosti dobra i zla i sataninoj ulozi u svetu.
Antireligijski ideolog, Žoze Saramago
Stigli smo do verovatno najuzbudljivijeg dela priče o Saramagu, onog aspekta romana koji je naročito isprovocirao Vatikan. Sukob između Saramaga i Vatikana, više politički nego teološki, još uvek je aktuelna tema čak i u širim čitalačkim krugovima, naročito nakon Saramagove smrti 18. juna ove godine i teksta
Navodna svemoć naratora u kom je pisac nazvan “populističkim ekstremistom” i “antireligijskim ideologom”. Pomenuti članak vatikanskog kritičara, Klaudija Toskanija, citiran je i kritikovan na webu nebrojeno puta u poslednjih mesec i po dana, međutim ja nisam uspela da dođem do originalnog teksta, odnosno do prevoda na neki od jezika koje koristim, tako da ne mogu da ga komentarišem. Pročitala sam nekoliko “odgovora”, u kojima je u prvom planu staro prepucavanje o tome da li su više žrtava odneli krstaški ratovi i inkvizicija ili gulazi i čistke koje su sprovodili komunisti. Čitajući te tekstove, imala sam utisak da svi oni govore o nekom drugom Saramagu, anarhističkom aktivisti, koji je jednom (ili više puta) izjavio kako narod treba da izađe na ulice i tu ostane dok vlast ne shvati…nešto… Ma da li je moguće da niko nije mogao da izdvoji neki pametniji citat?
Na teološkom planu, Saramagov hibris se sastoji u tome što je, kako piše u pomenutom tekstu, “umislio da može preuzeti teret” odgovora na pitanje postojanja zla u svetu. Saramagov odgovor je naizgled jednostavan – za sve je kriva crkva – a to je teza koja se lako zastupa i podjednako lako opovrgava. Da je, kojim slučajem, zaista reč o populističkom piscu koji ima da saopši samo tu otrcanu misao, koga bi bilo briga? On je bio tvrdoglavi marksista, kažu oni, liberalistički materijalista, ateista bez ikakve sposobnosti za metafiziku. Tvrdim da ovo poslednje nije tačno, mada za Saramaga možemo reći da je neka vrsta “staromodnog” ateiste – od onih što su u stvari strasno čeznuli za bogom (što nije ništa drugo nego metafizička čežnja). Tačnije bi bilo Saramaga nazvati antiteistom, odnosno misliocem koji kritikuje religioznost. Evo lepog primera za razlikovanje pojmova ateizam i antiteizam: u romanu “Braća Karamazovi” Dostojevskog – Fjodor Pavlovič je ateista, dok je Ivan antiteista.
Time što smo određenu ličnost svrstali u jedan tabor nismo još mnogo postigli, jer u svakom taboru postoji hijerarhija. Postoji, prvo, bezoblična masa neosvešćenog, nemislećeg sveta koji se tu zadesio po inerciji. Postoje, zatim, aktivisti na raznim nivoima, reklo bi se da su oni malo više upućeni u prirodu stvari, jer “imaju stav”, međutim praksa pokazuje da ništa nije lakše nego političaru da menja stav. U oba slučaja, izgleda da sasvim spoljašnji faktori (preciznije: novac) određuju u kom će se taboru neko naći. Na kraju, postoje ideolozi, pojedinci koji misle za sve njih. Smatram da je Vatikan na neki način odao počast protivniku Saramagu, nazvavši ga antireligijskim ideologom.
Ovaj ideolog je ipak pre svega pisac. Iako su njegova dela angažovana, moramo razdvojiti umetničku vrednost jednog dela i solidnost ideja u njemu iznesenih. Kada je Saramago u pitanju, najviše pažnje zaslužuje način na koji su ideje uobličene u njegovim romanima.
U sledećem postu ću se baviti idejom koja predstavlja središnju temu ovog romana – relativnost dobra i zla – i načinom na koji su prikazani Isus, Đavo, kao i Gospod Bog. Vraćamo se tekstu.
Bog, Pastir i krivica
Isus nije začet pod praznim nebom. Postoji Bog, a on je Sin Božiji.
Jevanđelje po Isusu Hristu nije parodija jevanđelja, mada sadrži neke elemente parodije. Ispripovedani su poznati događaji (istina, u sinoptičkim jevanđeljima, iz razumljivih razloga, nema reči o Isusovom rođenju i detinjstvu; ima u apokrifnim), ali promenjen im je smisao. Međutim, reči naratora ovog jevanđelja nose veliku težinu, jer on poznaje Istoriju.
Krenuli smo od pravoverne pretpostavke da istorija predstavlja ispunjenje božijeg plana. Morali smo se zapitati kakav je taj plan i kakav je uopšte taj bog. I odakle mu ideja da dobije sina sa jednom smrtnicom. Nije čudna pojava da bogovi seju decu na zemlji, ali to su paganski bogovi sa paganskim osobinama – plodnost i požuda, plodnost i požuda. Jedini istiniti veliki Gospod na nebesima ne pati od te boljke. Njega zanima jedino moć.
Đavolov šegrt
…šta će ti toliko stado, zašto dopuštaš da se toliko množe; ako se ovako nastavi, biće ih toliko da će pokriti sva brda i čitavu zemlju, a Pastir mu odgovori, Stado je već bilo ovde, neko je morao da se brine o njemu, da ga brani od grabljivica, i meni je to palo u zadatak, Gde ovde, Ovde i tamo, svuda, Hoćeš da kažeš, ako se ne varam, da je stado oduvek bilo ovde, Više-manje, Da li si ti kupio prvu ovcu i prvu kozu, Nisam, Pa ko je onda, Našao sam ih, ne znam da li su kupljene, znam samo da je stado već postojalo kada sam ga našao, Znači, ti si vlasnik stada, Nisam, ja nisam vlasnik ničega na ovom svetu.
Od noći kada je začet podmetnutim semenom Boga Savaota, Isusa prate znaci koji potvrđuju njegovu posebnost. Jedan anđeo, prerušen u prosjaka, donosi poruku blagoslovenoj Mariji. Isti anđeo se pojavljuje još nekoliko puta tokom Marijine trudnoće i Isusovog detinjstva, uvek kao zaštitnička figura. A onda nam odjednom postaje jasno da je taj anđeo u stvari Nečastivi glavom i bradom. Sa Đavolom Isus provodi četiri godine svog života.
Do kraja romana saznaćemo da interesi boga i đavola idu ruku pod ruku, da je čak možda onaj prvi poslao ovog drugog da obilazi njegovog sina dok ne dođe vreme da mu se sam prikaže. Međutim, đavo ipak Isusu nameće neke buntovne ideje i napušta ga (tačnije: otera ga) u trenutku kad to buntovništvo nestane. Interesantno je primetiti i da se godine provedene sa Pastirom (kako se đavo predstavlja) i stadom u stvari poklapaju sa Isusovom adolescencijom, koja predstavlja pravo vreme kako za rađanje buntovništva, tako i za sasecanje istog u korenu. Pobune su uvek deo plana – one čine pobedu tako blistavom.
Druga je stvar u čemu se sastoji ta pobuna: reč je o odbijanju prinošenja žrtve. Bog poseduje sve na ovom svetu. On uživa u počastima i mirisu spaljenih žrtava. Pastir ne poseduje ništa, ali brine o stadu koje je našao (to je ono konkretno stado, ali i čitav ljudski rod, uključujući i Sina Božijeg/Sina Čovečijeg). Isus, kao Pastirov šegrt, takođe počinje da brine o stadu. Tokom jedne dramatične epizode, spasava život jagnjetu kome je sudbina namenila da postane pashalna žrtva. Par godina kasnije, sam žrtvuje to jagnje, sada već odraslu ovcu, pokorivši se svome ocu sa nebesa. Pastir ga se odriče,
odlazi, kaže,
ništa ti nisi naučio.
Krivica, zamena teza
..baš u tom trenu Josif je morao da poviče, Nedužan sam!, ali ne, ćutao je, odustao je. Narednik ga je osmotrio, setio se da bi narušio simetriju ako taj poslednji krst ne bi bio pobijen, jer četrdeset je lep, okrugao broj, te pokretom ruke dade znak, i ekseri su bili zakucani. Josif je urlao, i urlao a onda su ga podigli obešenog o ručne zglobove probijene gvožđem, i potom je, kada mu je drugi klin probijao pete, ponovo putio krik. O Moj Bože, da li je ovo čovek kojega si ti stvorio, blagosloveno bilo ime Tvoje, kad je već zabranjeno proklinjati te.
Pored onoga sa nebesa, Isus je imao i jednog ljudskog, zakonitog oca, drvodelju Josifa. On je prilično dominatna figura u prvoj trećini romana, ali čitalac ni ne sluti koliko je on važan sve dok, pokusavajući da ucini nešto veoma plemenito, ne umre na krstu i narator nam saopšti da je to bio mlad čovek, koji tek što je napunio trideset i tri. Mi iz drugih izvora znamo da je Isus iz Nazareta umro na taj način i u tim godinama. Ovakvo pripisivanje poznatog dogadaja drugom liku moramo da shvatimo kao signal da će takvih zamena biti još, kao i da one označavaju posebne veze među likovima u romanu čije se sudbina prepliću. Izmedju Isusa i onoga koji je do kraja zivota verovao da mu je otac postojala je jaka, mada veoma čudna veza. Dok dalje pratimo radnju romana, vidimo da Isus uspostavlja druge, veoma značajne, sudbinske kontakte. Josifa ostavljamo, jer on je mrtav i više se o njemu ne govori, ali setimo li se da – iz prespektive svega onoga sto do kraja saznajemo (da je Bogu Isus potreban da ostvari svoj veliki plan) – ponovo razmislimo o Josifovoj ulozi, videćemo da i izmedju njega i Boga postoji jako velika i suštinski bitna veza, čak neka vrsta dvojništva, iako Josif ništa od svega toga nije ni naslućivao.
Ideja o mešanju semena u ovom romanu nema svrhu samo da opovrgne mogućnost bezgrešnog začeća. Josifu je Isus podmetnut. Sa detetom, podmetnuta mu je i krivica za sve grehe koje je Bog tek nameravao da počini. Menja se premisa da Isus umire kako bi sprao greh s ljudi. Ovde jedan čovek umire kako bi sprao greh sa Boga. Isusu je to na umu u trenutku kada, na kraju romana, umirući, izgovara:
Ljudi, oprostite mu, on ne zna šta je učinio.
Vratimo se Josifu; nakon što se dogodio pokolj Vitlejemske dece po Irodovom naredjenju, počele su noćne more – on je Irodov vojnik i ide da ubije svog sina Isusa. Snovi su opterećeni nepodnosljivim osećajem krivice. Međutim, mi znamo da Josif nikad nije želeo smrt svome sinu; tog sina će ubiti onaj drugi otac. Pošto je drugi otac Bog i pošto je on svetlo, istina, zivot i tome slično, te na njemu ne sme biti greha ni griže savesti, on je svoju krivicu vezanu za žrtvovanje sina prebacio na savest čoveka koji se tu zadesio.
