Žoze Saramago - Jose Saramago

G

gost 438709

Zainteresovan član
Poruka
407
Iza ove prilično mračne slike ljudske prirode skriva se i Saramagova groteskna karikatura diktatorskih režima, kakav je sredinom prošlog veka zahvatio i Portugaliju, i kakav se povremeno uspostavlja u zemljama širom sveta. Kamijeva Kuga, Velsova novela Zemlja slepih, Kafkin Proces ili Goldingov Gospodar muva, Domanovićev Vođa ili Pekićevo Besnilo – samo su neke od znamenitih umetnički uspelih alegorija kojima se na izuzetan način pridružuje i ovaj Saramagov roman, njegovo najčitanije delo, secirajući psihologiju mase i fenomen vođe na primerima epidemija, ideologija i zaslepljenosti svake vrste.
Saramagov roman-alegorija Slepilo, pisan opet jedinstvenim i svedenim pravopisom, razgolićuje ljudske reakcije u okolnostima iznenadne epidemije slepila. Kako se talas slepila neobjašnjivo širi, društvo se raspada, a pojedinci, u borbi za opstanak, otvoreno ispoljavaju „animalne“ crte svog karaktera.
https://www.mamut.me/roman/24943-slepilo
273075_600_600px.jpg
 

(Ne)dela Gospoda Boga, Žoze Saramago​


Istorija čovečanstva je istorija
njegovog nesporazuma s gospodom,
niti on razume nas niti mi razumemo njega.

Žoze Saramago
Definisati Saramagov roman kao blasfemiju Starog zavjta problematično je ukoliko ovaj pojam usko shvatimo kao bogohuljenje, tim pre što se blasfemija može „prevesti“ i kao obesvećivanje. S tim u vezi, Saramago se prema Bibliji odnosi isključivo kao prema književnom tekstu, a ne kao prema sakralnom zapisu Svetog duha, pa se u skladu sa tim u pitanje dovodi status Boga kao književnog junaka i literarnog simbola, a ne status Vrhovnog dobra kao etičke kategorije. Ne radi se, dakle, o obezvređivanju vere, već o narušavanju kanonskog položaja i polemici sa dogmatskim načinom mišljenja. Smisao takve polemike, poput smisla verovanja, leži upravo u ubeđenju da je postojanje najuzvišenijeg moralnog sistema vrednosti ipak moguće. Drugim rečima, nije poenta u šegačenju sa verom, već u obesvećivanju (starozavetnog) teksta koji je sopstvene ideje o dobru i zlu kanonizovao i (samo)proglasio za najmerodavnije. U prilog ovakvom razmišljanju ide i činjenica da se Saramago u Kainu ne poigrava samo sa biblijskim/hrišćanskim, već i sa podjednako osetljivim pravopisnim kanonom, pa je divno čudo kako nipodaštavanjem tih pravila nije na sebe navukao gnev lingvista i lektora. Ako začeprkamo po rečniku književnih termina možda bi Saramagov roman najpreciznije bilo definisati kao burlesku, literarnu tvorevinu koja se u teoriji ukratko definiše kao preterivanje u osporavanju, parodiranju i komici na račun ustaljenih estetskih i moralnih načela, naročito onih koji se dogmatski smatraju uzvišenim.
Nije nepoznato da književni tekstovi u svom tkivu često sadrže čestice koje otkrivaju biblijski DNK. Taj DNK, međutim, često zna i da mutira u književno-filozofsku raspravu sa Biblijom. Dovoljno je samo pomenuti Zločin i kaznu gde se na još dubljem nivou razmatra Kainova pozicija u Svetom pismu. Saramago, nasuprot Dostojevskom, pribegava šarmantnom humoru, parodiji i polemici prilagođenoj jeziku neiskusnih čitalaca. Kontraverznost Saramagovog dela ogleda se u tome što iz njegovih redova progovaraju oni koji u Bibliji uglavnom cenzurisani ćute. Kao jedan od kompleksnijih delova romana izdvaja se momenat božijeg kušanja Avrama. Kjerkegor je u jednom od svojih filozofskih spisa takođe problematizovao ovu biblijsku priču suprotstavljajući Avramovom izboru Antigonin. Suština Avramovog problema je u tome što on misli biblijski, pa se postavlja pitanje šta bi Gospod uradio da je Avram, poput Antigone ili Kaina, razmišljao izvan kanona, te iz ljubavi (a to je biblijska vrlina!) odbio da žrtvuje Isaka.

Iz romana Kain
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top