Znakovi pored puta

Čudesno je gledati kako se ponekad - istina, retko! - naše slutnje ostvaruju; ali slutnja ima od dve ruke. Jedne koje lažu, i druge koje se ostvaruju. Velika je muka i zabuna našeg života u tome što ne znamo i ne možemo znati koje spadaju u red onih prvih, a koje u druge. Tako se dešava, i vrlo često, da ne poverujemo onim slutnjama koje nagoveštavaju istinu, a povedemo se za onima koje lažu.
A biva i to da uopšte nemamo sluha za njihov glas, i da ne čujemo ni jedne ni druge. To je uzrok mnogim našim neuspesima, poniženjima i patnjama, a često i našoj propasti.
 
Otkud čoveku misao o potrebi harmonije, o grehu i kazni? Sama mogućnost postojanja takve misli u nepomirljivoj je suprotnosti sa načinom na koji ljudi dolaze na svet, žive u njemu, i odlaze iz njega. Otkud? Ne nalazim odgovora. Izgleda da je čovek postao prva žrtva te igre koju je sam izmislio, a za koju nije stvoren i kojoj nije dorastao.
 
Vredelo bi, zaista, da postoje život i svest i posle naše fizičke smrti. Vredelo bi već zato što bismo se, s vremena na vreme, mogli slatko nasmejati svim obzirima, brigama i strahovanjima, i svemu onom što nas sada uznemiruje, muči i satire. A kako, po svemu sudeći, takvog života nema i ne može ga biti - smejmo se sada. Odmah!
 
Posrnućete, ali nećete pasti; a ako se i desi - izuzetan slučaj! - baš i da padnete, nećete se povrediti nego ćete, čim se pridignete, produžiti mirno i bodro svoj put. Različiti ste od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrožava, ali vam se ne može ništa zlo i nepopravljivo desiti, jer u vama od začetka vašeg živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okružuje. Samo ćete celog veka, sve do poslednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni. Tako se može reći da vam je, kroz sve mene i obrte dugog života, dvoje zajemčeno i osigurano: duga patnja i sigurna pobeda.
 
U toj muci što se zove žena i želja za ženom ima stvari koje su predmet šala i razgovora, ovako javno, pred svima; zatim ima drugih o kojima može samo da se šapuće sa dobrim drugovima, u četiri oka; ali ima i takvih o kojima se nikada ne govori ni sa najbližima, koje se i ne mogu nazvati imenom, nego se o njima ponekad samo mašta, kao o nečem dalekom i bolno nedostižnom.
 
Nas su učili u detinjstvu kako se dočekuje i prima život i sve ono što on donosi i nameće, kako se čovek održava u tom životu, izbegavajući nemir duha i tela, i sve rizike i štete, kako se podnosi bolest i svako drugo zlo i, najzad, kako se dočekuje smrt kojom svaki život završava. Dakle, čitav jedan defanzivni sistem! I sve to u opštim tvrdim formulama koje su pravljene jednom zavazda, jednako za sve i svakoga. Ali niko nas nije učio kako se životu ide u susret, kako se hvataju i obuzdavaju njegove snage, i kako se pomoću njih, kao pomoću talasa, ide dalje i više, ka novim oblicima i novim mogućnostima. U stvari, učili su nas kako da se život preboli, prekuži kao bolest, a ozdravljenje nađe u smrti. Da, tome su nas učili, a ne kako se borbom postaje jedno sa životom i kako se ljudski nestaje u njemu.
 
Pristao bih da živim, ako mora tako biti, među divljacima, u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. Na sve bih pristao, samo ne na malograđanski život koji nikad ni u čemu ne pokazuje ni veličine ni lepote ni prave radosti, jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života, do u osmejak sa kojim čovek čoveku kaže: Dobro jutro!, do u bračnu postelju, do na samrtnički log. A ta računica nije samo bezdušna nego i - potpuno pogrešna.
 
Ništa nije zbrinuto ni utvrđeno, ništa jasno ni izvesno. Niko nije tačan. Svak je nepouzdan i sve je nesigurno, i ništa nije nemoguće.
- A ako nije sve baš tako crno kao što tebi izgleda? Šta onda?
- Onda tek ne valja ništa i nije dobro po onoga kome izgleda da je tako.
 
Do najvećih i najvažnijih istina u životu, i o životu, mi ne dolazimo nekim svesnim i planskim radom, ne nalazimo ih odjednom gotove i izljuštene kao što se nalazi samorodan dragocen metal. Istina nam se ne "objavljuje" nekim čudom, u trenucima nadahnuća; ne otkrivamo je ni u najiskrenijim ljudskim priznanjima. Mi do istine dolazimo uzgred, često slučajno, iako samo na izgled slučajno, ne po onome što ljudi rade, govore ili pišu, nego u trenucima kad se odaju, pletući laž kojom žele da se zaklone i da obmanu nas ili sebe.
Razmišljajući o onome što smo u svetu čuli i videli, mi u srećnim trenucima naslućujemo, naziremo i, najposle, saznajemo - tu istinu.
 
Svoju pobedu, u trenutku trijumfa, čovek može osetiti samo posredno, nepotpuno, jer je još vreo od napora koji mu je za to bio potreban, i jer još drhti kao strelica koja je pogodila cilj; ukratko: jer se čovek gubi u svojoj pobedi.
Naprotiv, svoj gubitak, slom i poraz čovek može da sagleda i oseti kao nešto zasebno i odvojeno od sebe, da dubinom svoga pada izmeri visinu svoga neuspelog poleta, i da primi svoju sudbinu kao stvar jasnu i neizbežnu, bez gordosti kao i bez žaljenja.
 
Dešava se da čovek padne do najniže tačke telesnog i duhovnog bivstvovanja, do tačke sa koje može ugledati kako se ruše kulise koje stvaraju iluziju našeg postojanja, a poslednji pogled njegovih duhovnih očiju gubi se u praznini što se stere iza tih kulisa koje nazivamo životom i smatramo takvim. To je više nego ugledati sopstveni kraj kao svršen čin, jer posle toga, smrt nema šta da radi kod tog čoveka koji je pre smrti više nego mrtav. To je pravi i najteži pad koji čovek može da doživi, jer to znači poslednjom iskrom vida sagledati da se dešava ono što je najgore i što je uvek izgledalo neverovatno i nemoguće.
A sve to ne ostavlja nigde vidnog traga niti nosi određeno ime, iako je vidljivije od svih stvari vidljivog sveta i stvarnije od svih vidova one naše ljudske varke koju nazivamo stvarnošću.
 
Prirodno je da čovek nosi u sebi nešto od dana koji su prošli, prirodno je i da misli na budućnost i da mašta o njoj, ali živeti ma i delimično u prošlosti, ili u budućnosti, opasno je i nezdravo. To znači trovati trenutak u kome živimo, potkradati svoj sadašnji život, ne spasavajući ništa od prošlosti i ne radeći ništa za budućnost. Najvećim i najboljim delom svoga bića, glavninom srca i razuma, čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, u jedinom pravom i jedinom mogućnom svom životu.
Naravno, sve je to lako kazati.
 
Sav utonuo u patnju, samo se pitam da li ću izići iz ovog mračnog vira koji ovako povremeno zavitla oko mene splet mojih rođenih misli, sećanja, slutnja, nagađanja i predviđanja. Nada kaže: da, a sve ostalo govori: ne. Između toga da i toga ne prolazi vreme koje bi trebalo da je mera mog života, a u stvari nije drugo do mera moje patnje.
Tako i sada dok se savijam između dva kamena smrtonosnog žrvnja - da i ne - želim i očekujem druge dane, za koje bih s pravom mogao kazati da su dani mog života.
 
Da li su ovo misaona bića? Stvorenja sa ljudskom dušom? Ponekad mislim da nisu. (Postoji priča kako su jednom jednog od njih uhvatili u laži i prevari na štetu jedne udovice i njene siročadi; i kad ga je neko upitao: "Imaš li ti, bolan, dušu?" on je nadmoćno odgovorio: "Šta će mi duša? Nisam gajdaš da duvam.")
I u drugim društvima ljudi se ponekad ogreše o istinu i izvrću je u laž, da bi na osnovu laži mogli počinjati bezakonja u svoju korist, ali ovi ovde i ne razlikuju laž od istine, kao da i ne znaju da istina postoji. Izgleda da se svaka njihova "misao" začinje i rađa u njima već kao laž i takva stupa u svet i vrši svoje dejstvo među ljudima, a njima služi da bi mogli biti ovo što su, živeti kako žive, i činiti što čine.
 
Doći će vreme kad neću imati šta da vam kažem. - O tome bih hteo da govorim, ali već u prvoj rečenici ima nečeg egocentričnog, netačnog i preteranog. Ne, neće to biti nikakvo naročito vreme, niti će naročito doći, ali eto, tako se mi visoko i više-manje netačno uvek izražavamo kad govorimo o sebi i svemu onom što je u vezi sa nama. Ne, neće doći nikakvo naročito "vreme", nego će prosto, u nezaustavivom toku događaja i promena doći jednom i to: da neću više imati šta da vam kažem. Neće to biti ništa krupno ni važno, to što će ostati nekazano, kao što, uostalom, nije bilo važno ni vreme kad sam imao šta da kažem (ili mislio da imam), i kad sam zaista i kazivao. Ali eto, ja sa ove tačke na kojoj još imam nešto da vam kažem (ili bar mislim da imam), dozvoljavam sebi da pomišljam na trenutak, koji je siguran kao i budućnost sama, kad neću imati više šta da vam kažem. - Neće to biti nestanak moj sa sveta ni odlazak pod zemlju, nego predvorje smrti ili, ako hoćete, izlazna stanica života. Biću živ, zvati se svojim imenom, gledati sunce i jesti hleb - a neću ništa imati da vam kažem.
Godinama i danima ja sam vam govorio o svetu oko sebe i o tome kako ga ja vidim i osećam. Nekad je to bilo ono što ste očekivali od mene, a ponekad je vaše očekivanje bilo i prevareno. Ali, svakako se time stvorila između vas i mene izvesna navika, za mene gotovo obaveza: da ja kazujem a vi da primate, i da sudite o onom što sam rekao. Stoga osećam potrebu da večeras govorim o tome sa vama, da vam se unapred izvinim i da to već sada kažem. Jer, kad to vreme zaista nastupi, ja možda neću biti svestan toga, neću se setiti ili neću ni moći da vam to kažem.
Doći će vreme kad više neću imati šta da vam kažem.
 
San.
Idem preko neke vode, ispod gustih i niskih krošanja drveta. Idem i osećam se nelagodno kao u životu. Iza mene ide jedan čovek koga znam. I znam da ga znam. Ne mogu da ga vidim, jer neću da se okrenem, ali znam da glavom dopire do prvog lišća na krošnjama drveta. Ne govori ništa, ali predviđam šta će kazati kad progovori. A progovoriti može svakog trenutka.
 
O putovanju i putopisu.
Mi bismo možda mogli bolje da zapamtimo jedan predeo, lepše da kažemo nešto o njemu, i više da kažemo, kada bismo ga pustili da on govori, a ne da mi njemu pričamo o sebi. Ali sve pokvari naša prokleta potreba za brbljanjem.
 
U Egiptu sam video staru gospodsku kuću. Bila je pusta i zapuštena, ali sve je u njoj govorilo o ljubavi prema životu, o divnom smislu za viši, ljudskiji red onih koji su ovo podigli i ovde nekad živeli. Neka snažna a skromna velelepnost! - U jednom malom dvorištu, ispod prastare, krive i natrule smokve, još je stajao oluk od mermera kojim je nekad proticala voda - dragocena tečnost! - namenjena pticama iz okolnih bašta.
 
Egipat. Grobovi. Imena faraona i njihovi likovi. Ne razumem ništa. Mislim na hiljade kopača, zidara i prostih argata koji su ovde ostavili svoje živote, i znam samo jedno: svi koji su ovde umrli i sasušili se i izgubili u vreloj pustinjskoj zemlji - ne ostavivši traga ni imena - postideli su faraone i njihovu taštu želju za slavom i trajanjem. U nemom sažalnom divljenju - sav sa njima i za njih - ja im podižem u sebi skroman, kratkovečan spomenik koji nije od zemlje ni kamena, a koji će trajati koliko budem ja još trajao. Možda i koju godinu duže: u ovim redovima. Toliko.
 
Ne samo sa poznatim ljudima, ne samo kad je reč o javnim, opštim ili delikatnim poslovima, nego i kad sam među nepoznatim svetom i kad se razgovara o običnim, sitnim stvarima svakodnevnog života, ja ne volim, ne umem, da raspitujem, da tražim podatke i da donosim sudove. Ja o ljudima znam samo ono što oni hoće da mi kažu ili što slučajno saznam. A o ljudskim stvarima sudim sporo i teško, sa mnogo za i protiv, često i menjam svoje sudove, a konačan, pun sud donosim mnogo docnije, često ga ne donesem nikad.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top