gost 246399
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
У књизи Павла Ивића "Говор галипољских Срба" йе обявљен засебан рад дужине тридесет страна посвећен значењу прѣђашњих врѣмена (коя он, у духу еуро-срПскога йезика назива "претериталним"). Галипољци су раду само повод, писац се не ограничава само на њих него се осврће на изворна значења их у србском йезику.
Прво ћу рећи неколике рѣчи о употрѣби свршенога односно несвршенога прѣђашњега врѣмена (аориста односно imperfecta) у их говору. Она су у њих основна (односно найчешће коришћена) прѣђашња врѣмена, користе их, како Ивић примѣћуйе, у несуженом обиму и више него говорници ма койега другога србскога нарѣчя или говора. Што йе йош важнийе, користе их у различитих приликах од употрѣбе сложенога прошлога врѣмена, њихова употрѣба йе (простих у односу на сложена) само у рѣтких граничних случайих замѣнљива.
Галипољци користе проста врѣмена искључиво када говоре о доживљеной прошлости, о догађайих койим присуствоваху или койе сами доживѣше. За недоживљену прошлост се користе искључиво сложена прошла врѣмена. Нѣйе им важно да ли йе догађай доживљен прѣ две секунде или пре 50 година, важна йе само доживљеност. Зато им йе област их употрѣбе несужена.
Тако рѣченице попут "Йуче сам копао" њим дѣлуйу неприродно и чудно. Исправно им йе само "Я йуче копах" (прѣведено на званични србски). Употрѣба сложенога йе могућа за доживљене догађайе само у случайих када се не односи ни на койи ясно одређен догађай ("доста сам радио у свойем животу" или "Нѣсам се наспавао"). Напомињем да Галипољци разликуйу и употрѣбу аориста несвршених од imperfekata истих. Аорист несвршених глагола користе за означавање врѣменски ограничене трайне радње у прошлости, односно радње коя йе прекинута ("Ми писмо и веселисмо се до сванућа", "Они пише док се не опише"). Несвршено прошло врѣме се обично користи за означавање радње за чийега траяња се одиграва друга радња ("Ми пиясмо када он наиђе"). Значи, найчешће се користи за означавање подлоге за вршење друге радње.
У упитних рѣченицах се мора користити врѣме у койем се одговор очекуйе, односно питање и одговор морайу бити у складу. Тако се може питати само "Пожње ли йучер пшеницу?" а не "Йеси ли...", пошто одговор може бити само "Пожњех пшеницу йуче".
Павле Ивић дайе ясно и просто мѣрило када койе врѣме трѣба употрѣбити за доживљени догађай, проста се користе ако се уз њих могу употрѣбити ближе врѣменске одредбе "тада" или "сада (малопрѣ)". Ако не могу, (као на примѣр у рѣченици) "Нѣсам (никада) био у Риму", онда се мора користити сложено прошло врѣме. Ако се каже "Не бѣх у Риму", онда се мисли на тачно одређени тренутак. Због тога йе у првой рѣченици рѣч "никада" сувишна, она слѣди из употрѣбљенога врѣмена.
Писац каже да йе стање у других србских говорах добро чувайућих проста прѣђашња врѣмена слично, осим што йе донекле област употрѣбе простих сужена. И тврди да йе основна подѣла по мѣрилу доживљености потѣкла из старийега србскога йезика, а йош ранийе из прасловѣнскога и ПИЕ йезика. Такво йе стање и дан данас у бугарском и македонском, гдѣ употрѣба простих и сложених прѣђашњих врѣмена нѣйе замѣнљива йер носи различита значења о доживљености.
Исто тако йе и у дѣлу Йеротея Рачанина "Путешествийе к граду Йерусалиму" писаном 1727. године. Писац о доживљеной прошлости искључиво пише у простих, а о недоживљеной у сложеном врѣмену.
Писац нигдѣ не мора казати, овай догађай видѣх, а за овай чух од других. Употрѣба врѣмен сама говори шта йе доживѣо а шта нѣйе. Погледаймо примѣр:
"...и ту обретосмо чловѣка, и кажу, да му е 120 лѣта, проседе браде, и три му се пут зуби мѣняли, пак нарасли како у дѣтета, и два пут брада опадала, пак нарасла..."
Подѣла према доживљености йе сасвим разумљива уколико се уочи чињеница да проста прѣђашња врѣмена, као глаголска врѣмена у правом смислу рѣчи означавайу радњу и само радњу (не означавайу стање потекавше од ње!), док сложено прошло врѣме прѣ свега означава стање настало по извршењу радње, а уз то потѣче од придѣв и самим тим нема личне наставке. Сасвим йе разумљиво да се о доживљеной радњи говори као о радњи а о недоживљеной само као о послѣдици радње, йер њу немамо прѣд очима, односно у сећањи.
Да проста означавайу само радњу а сложено прѣ свега оставше стање (важеће и у садашњости) йе сасвим ясно из слѣдећих примѣра: "Цѣв напрсну", "Жена поцрвене", "Човѣк полуде", "Гибаница изгоре" наспрам "Цѣв йе напрсла", "Жена йе поцрвенела", "Човѣк йе полудѣо", "Гибаница йе изгорела". Друге рѣченице прѣ прѣдстављайу особине него радње. Нема никакве суштинске разлике између "Жена йе лѣпа" и "Жена йе поцрвенела", обѣ означавайу особине.
Неко ће можда казати да йе то само зато што се ова причастия могу користити и као придѣви ("Напрсла цѣв, полудѣо човѣк, поцрвенела жена, изгорѣла гибаница"). Али такво стање йе и у многих других глагола, чак и код оних койе не можемо употрѣбити као придѣве. Ово ћу показати посрѣдно, прѣко давнога прошлога врѣмена. Људи обично мисле да се оно користи само за означавање радње догодивше се прѣ друге радње. Али, већина људий нѣйе свѣстна да се оно много чешће користи за означавање да послѣдица радње траяше у прошлости али да више не трайе.
Ево примѣров, койе я запазих у говору других људий:
-Приятељ ми скоро написа на мрежи: "Био ме йе уйео стршљен". Зашто написа "био" односно употрѣби давно прошло? Зато што послѣдица, односно опасност по здравље и живот више не трайу, прѣброђени су лѣчењем у болници! Само йедном рѣчйу ("био") йе све то речено! Да ми каза "Уйео ме йе стршљен", я бих се у тренутку уплашио и забринуо за њега, овако нѣсам йер знам да йе све завршено добро.
-"Струя йе нестала" наспрам "Струя бѣше нестала" носи ясну разлику у значењу.
-"Био сам се уплашио да йе квар озбиљан", тако рече човѣк йер више нѣйе уплашен, зна да нѣйе озбиљан квар.
"Био сам изгубио часовник", тако рече човѣк йер га йе нашао у међуврѣмену.
- "Био сам започео..." то рече йер йе започето прекинуто.
- "Раде се бѣше напио." то рече човѣк йер Раде (мой рођак) тада бѣше трезан.
Из овога йе ясно да сложено прѣђашње врѣме означава стање настало послѣ извршења радње, важеће и у садашњости, наравно код глагола гдѣ то има смисла. Александар Белић каже да проста прѣђашња наглашавайу радњу а сложена послѣдицу радње, односно стање. Однос међу рѣченицама "Жена йе поцрвенела" и "Жена йе била поцрвенела" исти йе као и однос међу "Жена йе лѣпа" и "Жена йе била лѣпа". Све су то у суштини придѣви.
Ову появу Павле Ивић назива "rezultativnост", а я то србским називам послѣдичност или исходност. Значи, подѣла врѣмен према доживљености йе само продужетак появе постояња послѣдичности.
Прво ћу рећи неколике рѣчи о употрѣби свршенога односно несвршенога прѣђашњега врѣмена (аориста односно imperfecta) у их говору. Она су у њих основна (односно найчешће коришћена) прѣђашња врѣмена, користе их, како Ивић примѣћуйе, у несуженом обиму и више него говорници ма койега другога србскога нарѣчя или говора. Што йе йош важнийе, користе их у различитих приликах од употрѣбе сложенога прошлога врѣмена, њихова употрѣба йе (простих у односу на сложена) само у рѣтких граничних случайих замѣнљива.
Галипољци користе проста врѣмена искључиво када говоре о доживљеной прошлости, о догађайих койим присуствоваху или койе сами доживѣше. За недоживљену прошлост се користе искључиво сложена прошла врѣмена. Нѣйе им важно да ли йе догађай доживљен прѣ две секунде или пре 50 година, важна йе само доживљеност. Зато им йе област их употрѣбе несужена.
Тако рѣченице попут "Йуче сам копао" њим дѣлуйу неприродно и чудно. Исправно им йе само "Я йуче копах" (прѣведено на званични србски). Употрѣба сложенога йе могућа за доживљене догађайе само у случайих када се не односи ни на койи ясно одређен догађай ("доста сам радио у свойем животу" или "Нѣсам се наспавао"). Напомињем да Галипољци разликуйу и употрѣбу аориста несвршених од imperfekata истих. Аорист несвршених глагола користе за означавање врѣменски ограничене трайне радње у прошлости, односно радње коя йе прекинута ("Ми писмо и веселисмо се до сванућа", "Они пише док се не опише"). Несвршено прошло врѣме се обично користи за означавање радње за чийега траяња се одиграва друга радња ("Ми пиясмо када он наиђе"). Значи, найчешће се користи за означавање подлоге за вршење друге радње.
У упитних рѣченицах се мора користити врѣме у койем се одговор очекуйе, односно питање и одговор морайу бити у складу. Тако се може питати само "Пожње ли йучер пшеницу?" а не "Йеси ли...", пошто одговор може бити само "Пожњех пшеницу йуче".
Павле Ивић дайе ясно и просто мѣрило када койе врѣме трѣба употрѣбити за доживљени догађай, проста се користе ако се уз њих могу употрѣбити ближе врѣменске одредбе "тада" или "сада (малопрѣ)". Ако не могу, (као на примѣр у рѣченици) "Нѣсам (никада) био у Риму", онда се мора користити сложено прошло врѣме. Ако се каже "Не бѣх у Риму", онда се мисли на тачно одређени тренутак. Због тога йе у првой рѣченици рѣч "никада" сувишна, она слѣди из употрѣбљенога врѣмена.
Писац каже да йе стање у других србских говорах добро чувайућих проста прѣђашња врѣмена слично, осим што йе донекле област употрѣбе простих сужена. И тврди да йе основна подѣла по мѣрилу доживљености потѣкла из старийега србскога йезика, а йош ранийе из прасловѣнскога и ПИЕ йезика. Такво йе стање и дан данас у бугарском и македонском, гдѣ употрѣба простих и сложених прѣђашњих врѣмена нѣйе замѣнљива йер носи различита значења о доживљености.
Исто тако йе и у дѣлу Йеротея Рачанина "Путешествийе к граду Йерусалиму" писаном 1727. године. Писац о доживљеной прошлости искључиво пише у простих, а о недоживљеной у сложеном врѣмену.
Писац нигдѣ не мора казати, овай догађай видѣх, а за овай чух од других. Употрѣба врѣмен сама говори шта йе доживѣо а шта нѣйе. Погледаймо примѣр:
"...и ту обретосмо чловѣка, и кажу, да му е 120 лѣта, проседе браде, и три му се пут зуби мѣняли, пак нарасли како у дѣтета, и два пут брада опадала, пак нарасла..."
Подѣла према доживљености йе сасвим разумљива уколико се уочи чињеница да проста прѣђашња врѣмена, као глаголска врѣмена у правом смислу рѣчи означавайу радњу и само радњу (не означавайу стање потекавше од ње!), док сложено прошло врѣме прѣ свега означава стање настало по извршењу радње, а уз то потѣче од придѣв и самим тим нема личне наставке. Сасвим йе разумљиво да се о доживљеной радњи говори као о радњи а о недоживљеной само као о послѣдици радње, йер њу немамо прѣд очима, односно у сећањи.
Да проста означавайу само радњу а сложено прѣ свега оставше стање (важеће и у садашњости) йе сасвим ясно из слѣдећих примѣра: "Цѣв напрсну", "Жена поцрвене", "Човѣк полуде", "Гибаница изгоре" наспрам "Цѣв йе напрсла", "Жена йе поцрвенела", "Човѣк йе полудѣо", "Гибаница йе изгорела". Друге рѣченице прѣ прѣдстављайу особине него радње. Нема никакве суштинске разлике између "Жена йе лѣпа" и "Жена йе поцрвенела", обѣ означавайу особине.
Неко ће можда казати да йе то само зато што се ова причастия могу користити и као придѣви ("Напрсла цѣв, полудѣо човѣк, поцрвенела жена, изгорѣла гибаница"). Али такво стање йе и у многих других глагола, чак и код оних койе не можемо употрѣбити као придѣве. Ово ћу показати посрѣдно, прѣко давнога прошлога врѣмена. Људи обично мисле да се оно користи само за означавање радње догодивше се прѣ друге радње. Али, већина људий нѣйе свѣстна да се оно много чешће користи за означавање да послѣдица радње траяше у прошлости али да више не трайе.
Ево примѣров, койе я запазих у говору других људий:
-Приятељ ми скоро написа на мрежи: "Био ме йе уйео стршљен". Зашто написа "био" односно употрѣби давно прошло? Зато што послѣдица, односно опасност по здравље и живот више не трайу, прѣброђени су лѣчењем у болници! Само йедном рѣчйу ("био") йе све то речено! Да ми каза "Уйео ме йе стршљен", я бих се у тренутку уплашио и забринуо за њега, овако нѣсам йер знам да йе све завршено добро.
-"Струя йе нестала" наспрам "Струя бѣше нестала" носи ясну разлику у значењу.
-"Био сам се уплашио да йе квар озбиљан", тако рече човѣк йер више нѣйе уплашен, зна да нѣйе озбиљан квар.
"Био сам изгубио часовник", тако рече човѣк йер га йе нашао у међуврѣмену.
- "Био сам започео..." то рече йер йе започето прекинуто.
- "Раде се бѣше напио." то рече човѣк йер Раде (мой рођак) тада бѣше трезан.
Из овога йе ясно да сложено прѣђашње врѣме означава стање настало послѣ извршења радње, важеће и у садашњости, наравно код глагола гдѣ то има смисла. Александар Белић каже да проста прѣђашња наглашавайу радњу а сложена послѣдицу радње, односно стање. Однос међу рѣченицама "Жена йе поцрвенела" и "Жена йе била поцрвенела" исти йе као и однос међу "Жена йе лѣпа" и "Жена йе била лѣпа". Све су то у суштини придѣви.
Ову появу Павле Ивић назива "rezultativnост", а я то србским називам послѣдичност или исходност. Значи, подѣла врѣмен према доживљености йе само продужетак появе постояња послѣдичности.