da, vanredna. radi se o jamama koje su cetnici napunili za vreme rata, pa sada odlucili da otkopaju, i da to proglase za partizanske zrtve. vrlo jednostavno i elegantno (podlo i ljigavo u skladu sa likovima bez karaktera , zvanim cetnici...)
-
- Popularno:
- Ukupan broj ljudi, svih vremena, na...
- Policija pendrecima na građane koji...
- Kad ste bili poslednji put kod Doktora ?
- Rusi u Beogradu
- Миша Бачулов се обратио Патријарху
- Da li ste najzad shvatili da studentski...
- Bog je prvo stvorio amebe pa onda...
- Народе опрез, на јако смо клизавом...
- Kojeg političara podržavate u Srbiji?
- Укинут притвор Милораду Грчићу
Злодела власти после Другог светског рата
- Začetnik teme aka_Koča
- Datum pokretanja
- Poruka
- 292
ovako izgleda ********* koji je svestan da je dosao dan istine...
sto se brukas kiseli...mislio sam da ne mozes da se srozas nize od onog ''kolaza''
u tim jamama, i jesu mahom cetnici i njihovi simpatizeri...
za vas komunjare apsolutno vazi ono Ducicevo za Hrvate....ti si najbolji primer pa cu da preformulisem.
Komunjare su najhrabrije na svetu al ne zato sto se nicega ne plase vec zato sto se nicega ne stide
- Poruka
- 292
Država da oformi komisiju
Vid Rogić pokazuje mesto na kojem sumnja da je ubijen Draža Mihailović
SLOBODAN HOMEN, DRŽAVNI SEKRETAR MINISTARSTVA PRAVDE:
SVE TAJNE IZNETI NA VIDELO
PODRŽAVAM inicijativu da se oformi državna Komisija za pronalaženje svih tajnih grobnica u zemlji u kojima se nalaze i streljani posle oslobođenja 1944. godine - izjavio je za "Novosti" Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde.
Homen, koji je i član Komisije za utvrđivanje istine o smrti generala Dragoljuba Mihailovića ističe da će oni dostaviti javnosti na uvid i svu dokumentaciju vezanu za nepoznate lokacije na kojima su žrtve zakopane:
- Formalno, Republičko javno tužilaštvo i Ministarstvo pravde mogli bi da iniciraju formiranje još jedne Komisije za otkrivanje istine o svim stradalnicima, kojima se ne zna ni grobno mesto, ni zašto su ubijeni. Njihove porodice to moraju da saznaju - kaže nam Homen.
On smatra da do suštinskog pomirenja u našoj državi ne može doći sve dok se ne progovori otvoreno o svim tajnama iz prošlosti:
- Na svetlost dana treba da izađu i sve ono što su ružno radili i četnici i partizani. Bio je rat i činjeni su zločini. I zbog istorije, ali i zbog morala ovog društva, te zakopane istine se moraju staviti na videlo - ističe Homen.
Državni sekretar smatra i da je baš sada pravo vreme da se i Srbija konačno suoči sa svim istinama iz Drugog svetskog rata:
- Slične inicijative su pokrenute i u Sloveniji i u Hrvatskoj, tako da ne stoje primedbe da ovo nije trenutak za te teme. Sazrelo je vreme da se ceo region suoči sa istinom, a da se sva predubeđenja odlože na stranu. To će izroditi jedan novi kvalitet za budućnost - zaključio je, za "Novosti", Homen.
P. V.
* * * * *
GENERAL STEVAN MIRKOVIĆ, UČESNIK NARODNOOSLOBODILAČKE BORBE:
STRELjANI ZLOČINCI!
BIO sam direktan učesnik i svedok događaja za vreme i posle Drugog svetskog rata. Tvrdim da su partizanske vlasti streljale isključivo zločince i neprijatelje, a ne nevine građane!
To za "Novosti" tvrdi general-pukovnik Stevan Mirković, pripadnik Desete krajiške brigade, koji je jedno vreme proveo i kao stražar u Ozni u Beogradu:
- Spiskovi su postojali, ali na njima su bili isključivo zločinci. Tito je osnovao Vojne sudove na nivou brigada još na početku rata. Oni su perfektno obavljali posao i 1944. godine, po oslobođenju. Niko nije streljan bez presude.
* Mnoge presude ne postoje ili su donete tek posle egzekucije?
- To su priče. Vojni sudovi su radili perfektno. Zločince su ubijali i Amerikanci, i Englezi, i Francuzi, i Rusi, pa i mi. Takav je rat.
* Postoje istorijska dokumenta da su u Beogradu likvidirani i civili koji nisu učestvovali u ratu?
- To je čista propaganda. Partizani nisu ubijali zbog ideoloških razlika. Zašto bi Tito ubijao političke protivnike kad je, kao pobednik imao apsolutnu podršku.
* Osnovano se pretpostavlja da je u Beogradu posle oslobođenja streljano više od 5.000 ljudi?
- To su priče za malu decu. Streljano je oko 120 ljudi, jedan spisak je objavila i "Politika", i to su bili neprijatelji i zločinci. Ostali su ubijeni u ratu. Svima je presuđeno po pravdi. Avnoj je doneo i Zakon o amnestiji, po kome su oslobođeni mnogi koji su "koketirali" sa neprijateljima. Tada je, i po rečima vlasnika "Politike" Ribnikara, mnogima u Beogradu laknulo.
* Streljani su i ljudi po kratkom postupku, samo ako ih prijave građani da su neprijatelji?
- Bio sam stražar Ozne i lično sam se uverio da su svi proveravani i da niko nije ubijen tek tako, kako se sada priča. Suđeno im je.
* Imaju li pravo potomci žrtava na grobno mesto svojih predaka?
- Nemam ništa protiv da oni kopaju i traže grobove svojih predaka. Mada, neće ih naći. Mnogi bi sada da dižu spomenike kako bi njihovi preci postali heroji. To nije dobar redosled. Prvo se postaje heroj, pa mu se onda diže spomenik.
DRAŽIN GROB NE POSTOJI
HOĆE li država naći grob generala Dragoljuba Mihailovića?
- Ni Hitleru, kao ni mnogim fašistima kojima je suđeno u Nirnbergu nije nađen grob, pa se neće naći ni Draži. Grobovi krupnih zločinaca se ne obeležavaju. Njegov grob - ne postoji!
P. V.
* * * * *
VID ROGIĆ OTKRIVA MESTO NA KOJEM JE MOŽDA UBIJEN ĐENERAL
DAN KAD JE UBIJEN DRAŽA
BILO je jutro, toplo julsko 1946. godine. Koze su pasle travu i bagrem pored Centralnog groblja u Beogradu, uz današnju Ulicu Ignjata Joba, a ja sam sekao travu i stavljao je u džak da je sušim za zimu. Iznenada, na oko 50 metara od mene, u samom groblju, začuo se rafal mitraljeza. Uplašio sam se i brzo legao da bi me visoka trava sakrila. Posle nekoliko minuta, čulo se pet-šest pucnjeva sa malim razmacima. Premro sam. Istoga dana saznao sam da je ubijen Draža.
Ovako priču počinje Vid Rogić (82), penzionisani geodeta. Poslednjih šest decenija živi u Ulici Valentina Vodnika 7, nedaleko od Centralnog groblja, na kom se dogodila jedna od mnogih egzekucija tadašnjih "državnih neprijatelja", čiji je on bio svedok.
- Odležao sam još nekoliko trenutaka u travi i onda počeo da bežim, što su me noge brže nosile. I koze su bile preplašene. Od straha im je curilo mleko i ostavljalo trag u prašini kuda smo jurili - seća se Vid. - Bio sam tada momak od oko 18 godina. Znao sam za česta streljanja koja su partizani organizovali. Svi smo tada bili potencijalni špijuni, a sumnjiv je bio svako ko nije glasno vikao "Živeo Tito", ili u kog je komšija uperio prstom.
Pre nego što je poveo koze na pašu toga jutra, bio je u pekari, na uglu današnje Zaplanjske i Mirče Aceva, koju je držao stariji par Makedonaca. Vid je zarađivao pomagajući oko svođenja računa, jer su gazde bile nepismene.
- Dok sam radio uobičajeni posao, odozdo, turskom kaldrmom, dolazila su četiri vojna kamiona, potpuno zatvorena sa svih strana. Prošli su pored pekare i nastavili u pravcu groblja - seća se Rogić. - Začudio sam se, jer još od okupacije kroz ovaj kraj nisu prolazili kamioni. Posle završenog posla u pekari, vratio sam se kući po koze i poveo ih na pašu. Umesto sadašnjih kuća i ulica, u ovom kraju su tada bile njive.
Toga popodneva, posle pucnjeva koje je čuo, otišao je kod komšije i drugara, pet godina mlađeg, Mileta Blagojevića, dve ulice dalje, u Tvrtka Velikog.
- Mile me je pozvao i šapatom ispričao kako je im je rano ujutru došao njegov ujak na doručak, umoran, i njegovoj majci i ocu rekao: "Ubili smo Dražu, jutros". Odmah sam taj događaj povezao sa onim što sam istog jutra sam doživeo. Kasnije su moj otac i Boško Blagojević, Miletov tata, razgovarali o tome kako je u rano jutro streljan Draža.
ĆUTANjE
GROBAR Mitar, koji je tada radio na groblju, sigurno je nešto znao, ali takvo je bilo vreme, nije smelo da se zucne - priča Vid Rogić.
- Raspitivao sam se i kod sveštenika Gvozdena, ali ni on navodno nije čuo ništa.
B. C.
* * * * * *
NA SPISKU STRELjANIH "DRŽAVNIH NEPRIJATELjA" NAŠLI SU SE I MNOGI POZNATI BEOGRADSKI UMETNICI, GLUMCI, PISCI, MUZIČARI...
SPUSTILI SU IM ZAVESU I NA ŽIVOT
KADA je došlo oslobođenje, zavesa je pala na život mnogim beogradskim glumcima koji su bili na pozornici i tokom rata!
Na "Politikinom" spisku od 105 streljanih nalazi se i Aleksandar Cvetković, jedan od najtalentovanijih glumaca svog vremena, koji se isticao u Nušićevim komedijama. Optužen je da se "kao glumac u raznim Nedićevim pozorištima i preko radija, istakao ismevanjem i omalovažavanjem Engleske, Sovjestkog saveza, Amerike i našeg narodno oslobodilačkog rata".
Na crnom spisku bio je i komedijaš Jovan Tanić, iako je u Beograd ušao sa oslobodiocima, priključivši se partizanima. Optužen je za "ismevanje partizanskog pokreta i služenje okupatoru".
Nije mu oproštena šaljiva replika sa scene, kada je jedan lik viknuo: "Idu partizani!", a on je odgovorio: "Šta? patlidžani?" Osuđen je jer je bio na ravnogorskoj skupštini u selu Ba, januara 1944. godine.
Streljan je i glumac Ljuba Vasiljević, koji je radio u "proljotićevskom” pozorištu Srbobran.
Junak tragikomedije bio je Lazar Jovanović, poznat kao Lepi Laza. On se našao na spisku od 105 streljanih.
Objavljeno je da je ubijen jer je "denuncirao više rodoljuba kod četnika koji su ih pobili... i istakao se u širenju laži i kleveta protiv NOP..." Ali, Laza je izbegao smrt i bio zapažen kasnije na pozornicama u Nišu.
I umetnička grupa sa Čukarice "Čika Duško", koja je delovala u okviru Crvenog krsta, bila je na žestokom udaru oslobodilaca.
Dušan Ilić, vođa grupe, uhapšen je i streljan bez sudskog postupka, a sa njim i članovi muzičkog tria iste grupe: Antonije Tonko Milanović, prva violina, Radoslav Cule Pavlović, druga violina (otac mu streljan u nemačkom logoru kao ravnogorac) i Boško Savković (harmonika).
Članovi porodica streljanih umetnika ne znaju gde su stradalnici pokopani:
- Moj brat je svirao violinu, rat ga nije zanimao - rekao je za "Novosti" Boško Milanović, koji je podneo i zahtev za rehabilitaciju svog rođenog brata Antonija. - Gde su mučenici zakopani ne mogu ni da pretpostavim. Teško da ću to ikada i saznati. Tada sam imao 14 godina.
Glumica Olga Spiridonović svedoči da je po oslobođenju Beograda uhapšeno mnogo umetnika i da je bila u višednevnom pritvoru u Upravi grada sa: Nadom Riznić, Gordanom Gošić, Rut Parnel, Nadom Aranđelović (primabalerinom), Nikolim Cvejićem, Stanojem Jankovićem, Mirkom Milosavljevićem, Vladetom Dragutinovićem... Tu grupu su prebacili u Glavnjaču, a glumicu Žanku Stokić su pustili iz zatvora...
SRDOČ
ČLAN umetničke grupe Čika Duško bio je i legendarni jugoslovenski glumac Milan Srdoč. On je na sreću, pre hapšenja i streljanja, mobilisan i poslat na front.
P. V.
* * * * * *
Vid Rogić pokazuje mesto na kojem sumnja da je ubijen Draža Mihailović
SLOBODAN HOMEN, DRŽAVNI SEKRETAR MINISTARSTVA PRAVDE:
SVE TAJNE IZNETI NA VIDELO
PODRŽAVAM inicijativu da se oformi državna Komisija za pronalaženje svih tajnih grobnica u zemlji u kojima se nalaze i streljani posle oslobođenja 1944. godine - izjavio je za "Novosti" Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde.
Homen, koji je i član Komisije za utvrđivanje istine o smrti generala Dragoljuba Mihailovića ističe da će oni dostaviti javnosti na uvid i svu dokumentaciju vezanu za nepoznate lokacije na kojima su žrtve zakopane:
- Formalno, Republičko javno tužilaštvo i Ministarstvo pravde mogli bi da iniciraju formiranje još jedne Komisije za otkrivanje istine o svim stradalnicima, kojima se ne zna ni grobno mesto, ni zašto su ubijeni. Njihove porodice to moraju da saznaju - kaže nam Homen.
On smatra da do suštinskog pomirenja u našoj državi ne može doći sve dok se ne progovori otvoreno o svim tajnama iz prošlosti:
- Na svetlost dana treba da izađu i sve ono što su ružno radili i četnici i partizani. Bio je rat i činjeni su zločini. I zbog istorije, ali i zbog morala ovog društva, te zakopane istine se moraju staviti na videlo - ističe Homen.
Državni sekretar smatra i da je baš sada pravo vreme da se i Srbija konačno suoči sa svim istinama iz Drugog svetskog rata:
- Slične inicijative su pokrenute i u Sloveniji i u Hrvatskoj, tako da ne stoje primedbe da ovo nije trenutak za te teme. Sazrelo je vreme da se ceo region suoči sa istinom, a da se sva predubeđenja odlože na stranu. To će izroditi jedan novi kvalitet za budućnost - zaključio je, za "Novosti", Homen.
P. V.
* * * * *
GENERAL STEVAN MIRKOVIĆ, UČESNIK NARODNOOSLOBODILAČKE BORBE:
STRELjANI ZLOČINCI!
BIO sam direktan učesnik i svedok događaja za vreme i posle Drugog svetskog rata. Tvrdim da su partizanske vlasti streljale isključivo zločince i neprijatelje, a ne nevine građane!
To za "Novosti" tvrdi general-pukovnik Stevan Mirković, pripadnik Desete krajiške brigade, koji je jedno vreme proveo i kao stražar u Ozni u Beogradu:
- Spiskovi su postojali, ali na njima su bili isključivo zločinci. Tito je osnovao Vojne sudove na nivou brigada još na početku rata. Oni su perfektno obavljali posao i 1944. godine, po oslobođenju. Niko nije streljan bez presude.
* Mnoge presude ne postoje ili su donete tek posle egzekucije?
- To su priče. Vojni sudovi su radili perfektno. Zločince su ubijali i Amerikanci, i Englezi, i Francuzi, i Rusi, pa i mi. Takav je rat.
* Postoje istorijska dokumenta da su u Beogradu likvidirani i civili koji nisu učestvovali u ratu?
- To je čista propaganda. Partizani nisu ubijali zbog ideoloških razlika. Zašto bi Tito ubijao političke protivnike kad je, kao pobednik imao apsolutnu podršku.
* Osnovano se pretpostavlja da je u Beogradu posle oslobođenja streljano više od 5.000 ljudi?
- To su priče za malu decu. Streljano je oko 120 ljudi, jedan spisak je objavila i "Politika", i to su bili neprijatelji i zločinci. Ostali su ubijeni u ratu. Svima je presuđeno po pravdi. Avnoj je doneo i Zakon o amnestiji, po kome su oslobođeni mnogi koji su "koketirali" sa neprijateljima. Tada je, i po rečima vlasnika "Politike" Ribnikara, mnogima u Beogradu laknulo.
* Streljani su i ljudi po kratkom postupku, samo ako ih prijave građani da su neprijatelji?
- Bio sam stražar Ozne i lično sam se uverio da su svi proveravani i da niko nije ubijen tek tako, kako se sada priča. Suđeno im je.
* Imaju li pravo potomci žrtava na grobno mesto svojih predaka?
- Nemam ništa protiv da oni kopaju i traže grobove svojih predaka. Mada, neće ih naći. Mnogi bi sada da dižu spomenike kako bi njihovi preci postali heroji. To nije dobar redosled. Prvo se postaje heroj, pa mu se onda diže spomenik.
DRAŽIN GROB NE POSTOJI
HOĆE li država naći grob generala Dragoljuba Mihailovića?
- Ni Hitleru, kao ni mnogim fašistima kojima je suđeno u Nirnbergu nije nađen grob, pa se neće naći ni Draži. Grobovi krupnih zločinaca se ne obeležavaju. Njegov grob - ne postoji!
P. V.
* * * * *
VID ROGIĆ OTKRIVA MESTO NA KOJEM JE MOŽDA UBIJEN ĐENERAL
DAN KAD JE UBIJEN DRAŽA
BILO je jutro, toplo julsko 1946. godine. Koze su pasle travu i bagrem pored Centralnog groblja u Beogradu, uz današnju Ulicu Ignjata Joba, a ja sam sekao travu i stavljao je u džak da je sušim za zimu. Iznenada, na oko 50 metara od mene, u samom groblju, začuo se rafal mitraljeza. Uplašio sam se i brzo legao da bi me visoka trava sakrila. Posle nekoliko minuta, čulo se pet-šest pucnjeva sa malim razmacima. Premro sam. Istoga dana saznao sam da je ubijen Draža.
Ovako priču počinje Vid Rogić (82), penzionisani geodeta. Poslednjih šest decenija živi u Ulici Valentina Vodnika 7, nedaleko od Centralnog groblja, na kom se dogodila jedna od mnogih egzekucija tadašnjih "državnih neprijatelja", čiji je on bio svedok.
- Odležao sam još nekoliko trenutaka u travi i onda počeo da bežim, što su me noge brže nosile. I koze su bile preplašene. Od straha im je curilo mleko i ostavljalo trag u prašini kuda smo jurili - seća se Vid. - Bio sam tada momak od oko 18 godina. Znao sam za česta streljanja koja su partizani organizovali. Svi smo tada bili potencijalni špijuni, a sumnjiv je bio svako ko nije glasno vikao "Živeo Tito", ili u kog je komšija uperio prstom.
Pre nego što je poveo koze na pašu toga jutra, bio je u pekari, na uglu današnje Zaplanjske i Mirče Aceva, koju je držao stariji par Makedonaca. Vid je zarađivao pomagajući oko svođenja računa, jer su gazde bile nepismene.
- Dok sam radio uobičajeni posao, odozdo, turskom kaldrmom, dolazila su četiri vojna kamiona, potpuno zatvorena sa svih strana. Prošli su pored pekare i nastavili u pravcu groblja - seća se Rogić. - Začudio sam se, jer još od okupacije kroz ovaj kraj nisu prolazili kamioni. Posle završenog posla u pekari, vratio sam se kući po koze i poveo ih na pašu. Umesto sadašnjih kuća i ulica, u ovom kraju su tada bile njive.
Toga popodneva, posle pucnjeva koje je čuo, otišao je kod komšije i drugara, pet godina mlađeg, Mileta Blagojevića, dve ulice dalje, u Tvrtka Velikog.
- Mile me je pozvao i šapatom ispričao kako je im je rano ujutru došao njegov ujak na doručak, umoran, i njegovoj majci i ocu rekao: "Ubili smo Dražu, jutros". Odmah sam taj događaj povezao sa onim što sam istog jutra sam doživeo. Kasnije su moj otac i Boško Blagojević, Miletov tata, razgovarali o tome kako je u rano jutro streljan Draža.
ĆUTANjE
GROBAR Mitar, koji je tada radio na groblju, sigurno je nešto znao, ali takvo je bilo vreme, nije smelo da se zucne - priča Vid Rogić.
- Raspitivao sam se i kod sveštenika Gvozdena, ali ni on navodno nije čuo ništa.
B. C.
* * * * * *
NA SPISKU STRELjANIH "DRŽAVNIH NEPRIJATELjA" NAŠLI SU SE I MNOGI POZNATI BEOGRADSKI UMETNICI, GLUMCI, PISCI, MUZIČARI...
SPUSTILI SU IM ZAVESU I NA ŽIVOT
KADA je došlo oslobođenje, zavesa je pala na život mnogim beogradskim glumcima koji su bili na pozornici i tokom rata!
Na "Politikinom" spisku od 105 streljanih nalazi se i Aleksandar Cvetković, jedan od najtalentovanijih glumaca svog vremena, koji se isticao u Nušićevim komedijama. Optužen je da se "kao glumac u raznim Nedićevim pozorištima i preko radija, istakao ismevanjem i omalovažavanjem Engleske, Sovjestkog saveza, Amerike i našeg narodno oslobodilačkog rata".
Na crnom spisku bio je i komedijaš Jovan Tanić, iako je u Beograd ušao sa oslobodiocima, priključivši se partizanima. Optužen je za "ismevanje partizanskog pokreta i služenje okupatoru".
Nije mu oproštena šaljiva replika sa scene, kada je jedan lik viknuo: "Idu partizani!", a on je odgovorio: "Šta? patlidžani?" Osuđen je jer je bio na ravnogorskoj skupštini u selu Ba, januara 1944. godine.
Streljan je i glumac Ljuba Vasiljević, koji je radio u "proljotićevskom” pozorištu Srbobran.
Junak tragikomedije bio je Lazar Jovanović, poznat kao Lepi Laza. On se našao na spisku od 105 streljanih.
Objavljeno je da je ubijen jer je "denuncirao više rodoljuba kod četnika koji su ih pobili... i istakao se u širenju laži i kleveta protiv NOP..." Ali, Laza je izbegao smrt i bio zapažen kasnije na pozornicama u Nišu.
I umetnička grupa sa Čukarice "Čika Duško", koja je delovala u okviru Crvenog krsta, bila je na žestokom udaru oslobodilaca.
Dušan Ilić, vođa grupe, uhapšen je i streljan bez sudskog postupka, a sa njim i članovi muzičkog tria iste grupe: Antonije Tonko Milanović, prva violina, Radoslav Cule Pavlović, druga violina (otac mu streljan u nemačkom logoru kao ravnogorac) i Boško Savković (harmonika).
Članovi porodica streljanih umetnika ne znaju gde su stradalnici pokopani:
- Moj brat je svirao violinu, rat ga nije zanimao - rekao je za "Novosti" Boško Milanović, koji je podneo i zahtev za rehabilitaciju svog rođenog brata Antonija. - Gde su mučenici zakopani ne mogu ni da pretpostavim. Teško da ću to ikada i saznati. Tada sam imao 14 godina.
Glumica Olga Spiridonović svedoči da je po oslobođenju Beograda uhapšeno mnogo umetnika i da je bila u višednevnom pritvoru u Upravi grada sa: Nadom Riznić, Gordanom Gošić, Rut Parnel, Nadom Aranđelović (primabalerinom), Nikolim Cvejićem, Stanojem Jankovićem, Mirkom Milosavljevićem, Vladetom Dragutinovićem... Tu grupu su prebacili u Glavnjaču, a glumicu Žanku Stokić su pustili iz zatvora...
SRDOČ
ČLAN umetničke grupe Čika Duško bio je i legendarni jugoslovenski glumac Milan Srdoč. On je na sreću, pre hapšenja i streljanja, mobilisan i poslat na front.
P. V.
* * * * * *
- Poruka
- 292
NEĆEMO DA SVODIMO SRPSKE RAČUNE
RAZLIČITA su reagovanja na akciju Instituta za savremenu istoriju i "Novosti". To smo i pretpostavljali. Jer je "Otkopavanje istine", kako je naslov našeg pokušaja, bolna tema. Zaseca u živo meso. Otvara rane. Budi tužna sećanja. Vraća se u zbivanja od pre šezdeset godina.
Ne, nećemo da prepravljamo istoriju. Da brojimo mrtve četnike i osuđujemo žive partizane. Da pravdamo ičije zločine i sada streljamo, tobože, nevine osvetnike. Ne. Nemamo nameru da svodimo račune srpsko-srpskog ubijanja.
Ne. Hoćemo da pokušamo - kao što pokušava državna komisija da utvrdi mesto pogibije đenerala Draže Mihalovića - da otkrijemo zatrpana, zaboravljena mesta, na kojima su streljane, ubijene, često bez presude, sa naknadnom odlukom, u noći, bez ičijeg znanja, hiljade građana Srbije.
Ne u ratu, nego posle oslobađanja gradova.
Zašto ne bismo obeležili ta mesta? Zašto tu ne bi bili dostojni spomenici sa imenima? Crkve ili crkvice. Zašto se tu ne bi smele upaliti sveće za pokoj duše? Šta je grešno u tome što bi svi imali svoj grob?
Ne, ne vraćamo ratnu, divlju mržnju, i zlokobni duh srpskih deoba i svađa. Naprotiv. Mislimo da bi, posle toliko decenija ćutanja, prećutkivanja onog što se desilo, demokratska vlast moderne, proevropske Srbije, učinila civilizacijski čin, nacionalni čin otrežnjenja, da ta dva nesrećna, tragična, politički uskovitlana pola - pomiri.
Srbija je već donela zakon kojim pripadnike Ravnogorskog pokreta izjednačava u boračkim pravima sa partizanima. Neće četnicima zasijati kokarde, ni partizanima otpasti petokrake, ako se strašna stratišta streljanja i bratskog ubijanja dostojno, pravoslavno, obeleže. Uz podsećanje da među streljanim i zakopanim nisu sve pripadnici četničkog pokreta, nego i mirni građani, koji nisu bili ni na kojoj strani, koji su čekali da tutnjava topova prođe, od profesora univerziteta do rabadžija...
Nećemo time lišiti partizanski pokret smele antifašističke borbe. Nećemo time opravdati bilo čija zlodela, a bilo ih je na sve strane. Da se to učini, bez pompe, bez isticanja pobednika i poraženih, potrebna nam je - zajednička dobra volja. Malo demokratske svesti. Malo svesrpske hrabrosti da se zacele rane koje predugo ostaju otvorene, predugo krvare, predugo bole.
Srbiji je na pretek pogibija, leleka, kuknjave, crnih marama, bratske ubilačke ruke, nespokoja, deoba, podela, progona, krstača...
Potreban joj je - sveopšti mir. I mir mrtvih. I mir živih.
Mir budućnosti.
* * * * *
REAGOVANJA I POLEMIKE
MIHAILO MARKOVIĆ, AKADEMIK
POGREŠAN PRISTUP
- SMATRAM da se pogrešno pristupa toj temi koja je takođe i prenaduvana. Ne želim da učestvujem u polemici o tome. To nije ni predmet moje lične i profesionalne preokupacije - rekao nam je akademik Mihailo Marković, filozof.
RADOŠ LjUŠIĆ, ISTORIČAR
NE CENIMO PRETKE
SRBIJA treba da zna ime svake žrtve i da, kao država, obeleži grobno mesto svim ubijenim - izjavio je za "Novosti" Radoš Ljušić, istoričar.
- Nemci su obeležili grobno mesto svakog svog vojnika ubijenog posle Drugog svetskog rata, bez obzira na to u kom delu sveta je poginuo. Retke su države koje im to nisu dozvolile - navodi Ljušić.
On smatra da Srbija bar na svojoj teritoriji to mora da uradi:
- Možda je zbog tih zakopanih tajni, život u Srbiji najjeftiniji. I možda baš zbog toga ne cenimo dovoljno svoje pretke. Moja sestra i ja ne bismo bili ni živi da je moj otac ubijen 25. novembra 1944. godine, kao što je bilo planirano. Njemu je bog dao sreću, ali mnogi je nisu imali. Verovatno i zbog toga osećam dubok pijetet prema njima.
DRAGOLjUB MIĆUNOVIĆ, PREDSEDNIK SAVETA DS
NE VREDE KAMPANjE
- MENE nekrofilija ne zanima. Naravno da treba utvrditi istinu o zločinima, ali sada ispada da je bilo više žrtava nego građana. Svako ima pravo na grobno mesto, ali ne može se pitanje tajnih grobnica "isterivati" nekakvim kampanjama. Ja u tome ne bih da učestvujem - rekao nam je Dragoljub Mićunović, funkcioner DS.
VLADAN BATIĆ, LIDER DHSS
OTVORITI DOSIJEA
SAMO od političke volje zavisi da li će sve tajne grobnice u Srbiji biti pronađene i obeležene - rekao je za "Novosti" lider DHSS i bivši ministar pravde Vladan Batić.
- Nažalost, deo političke elite koji participira i u vlasti smatra da istinu treba čuvati zakopanu, kako se ne bi otkrila i zlodela njihovih predaka.
Ključ je u potpunom otvaranju tajnih dosijea. Većinska politička volja još ne postoji za to, tako da nisam preterani optimista. Voleo bih da me realnost demantuje i da se pronađe grob generala Dragoljuba Mihailovića što bi bio prvi korak za otkrivanje svih grobnica. Ne može Srbija da se nada nekakvoj ružičastoj budućnosti, ako su joj temelji natopljeni krvlju nedužnih ljudi.
UDRUŽENjE "SLOGA MAJEVICE"
OJAĐENI NAROD
- NEIZMERNO smo vam zahvalni na razumevanju ojađenog naroda, kome su "titoisti" naneli stravične i nezaboravne bolove u duši - stoji u pismu koje je našoj redakciji poslalo udruženje "Sloga Majevice" iz Republike Srpske. Vaša odluka da otvoreno pišete o nedelima Brozovih "udbaša", samo je iskorak prema onome što će sutra izaći pred lice pravde i osude od nastradalog naroda na ovim prostorima. Podsećamo na naš stav i apel upućen na sve važne adrese, onima koji se bave problemima bivše Jugoslavije, da je neophodno preispitati i zločine koje su činili titoisti od 1941. godine. Taj naš apel od oktobra 2006. uzela je u razmatranje Skupština EU u Strazburu već početkom 2007, i po tom osnovu usvojila Rezoluciju o postkomunističkim državama u Evropi.
- Mi smo obavezni da s Drugim svetskim ratom raščistimo do 2012. godine, ali samo po istini, a istovremeno i s ratom u vašoj zemlji, koji je organizovao i kontrolisao Titov obaveštajni korpus -rekao nam je svojevremeno visoki zvaničnik UN.
Mi očekujemo i obelodanjivanje stratišta i u RS. Samo u Priboju na Majevici, u selu od 800 stanovnika, u novembru 1945. streljano je za jednu noć 71 omladinac i omladinka, starosti od 16 do 24 godine.
- Poruka
- 292
Gubilišta u Leskovcu
DRAMATIČNA ISPOVEST SAVKE SLADOJEVIĆ, DETETA PRVOBORCA,
KOJE JE USVOJIO ČOVEK KASNIJE OSUĐEN NA STRELjANjE
VIDA i Vlada Argirović, učitelji u obližnjem leskovačkom selu Mrštanu, već zašli u petu deceniju života, puni nade iščekivali su kraj Drugog svetskog rata. Nekoliko meseci pred oslobođenje Leskovca, oktobra 1944. godine, usvojili su ratno siroče, četvorogodišnju devojčicu kojoj su dali ime Savka i svoje porodično prezime. Radovali su se novom dobu u oslobođenom kraju. Nisu se obazirali na savete dobronamernih prijatelja da bi im bilo bolje da se sklone iz Leskovca jer "Vladu traže partizani da ga uhapse". Smatrao je da je nevin...
Poslednji put žena Vida videla ga je u kući prijatelja Milana Bejaza, leskovačkog industrijalca, novembra 1944. godine. Bili su na ručku kada su ušli stražari Ozne i rekli mu da pođe sa njima. Zatvorili su ga u podrumu kuće Dušana Smejurije.
Nekoliko narednih dana Vida mu je donosila ručak priželjkujući da ga ugleda...
- Možeš da vratiš to što si donela. Vlada ne može da primi ništa. Otišao je u "prekomandu" - rekao joj je stražar ispred kuće Dušana Smejurije.
Posle se čulo da su Vladu Argirovića ubili u klozetu u dvorištu kuće, a zatim ga odneli u Slavnik i tamo zakopali...
Danas penzionisana bibliotekarka Savka - Seka Sladojević, devojačko Argirović, priseća se, u ispovesti za "Novosti", kako je, kao dete prvoborca, završila u domu "narodnog neprijatelja" - Vlade Argirovića:
- Pričali su mi da sam, kada je Vlada došao da usvoji jedno dete iz sirotišta, prigrilila mu nogu i zaplakala: "Tatice, vodi me kući". Zadirkivali su me da je bilo i lepše dece, ali da tata Vlada nije imao srca da me odvoji od sebe.
Pratilo je to celog života. Uspela je da završi fakultet, bude nagrađivana za trud i znanje, da ima decu i unuke, ali ne da preboli svoje roditelje za koje je jedino znala.
- Pakao je blaga reč da se opiše kroz šta je prolazila žena čijeg su muža streljali kao "narodnog neprijatelja". Po pogubljenju oca, i nju su otpustili iz službe. Godinama je kopala ulice u radnim akcijama. Dokazivala se i prehranjivala mene i svoju majku. Smilovali su se posle nekoliko godina i dali joj posao, i to u selu Slavnik. Mestu gde počiva njen neprebolni Vlada, koga više ni mrtvog nije videla.
I Seka je morala da se trudi više od ostalih, dece prvoboraca. Nikakvih privilegija za nju nije bilo. Samo žig navodnog greha veleizdaje. Tvrdi da je Vlada Argirović nevin streljan. Prijavio ga neki seljak iz Mrštana, bez dokaza i svedoka. Samo uz potkazivački prst, on ga je gurnuo u smrt.
- Mnogo je grešnih. Nikome ne sudim, ali... Nisam imala u šta da verujem. Morala sam da verujem samo u sebe, a kasnije u svoju porodicu. Sada spokojno čekam starost.
Sudbina učitelja Vlade opisana je u knjizi "Kuća doktora Danila - Slavnik jezivo stratište", koju je na osnovu svedočenja porodica ubijenih "narodnih neprijatelja" i pripadnika Ozne, napisao pre sedam godina leskovački novinar Sava Dimitrijević. Potresno štivo samo delimično rekonstruiše događaje od jeseni 1944. do proleća naredne godine. Sava, sada penzioner, neumorno istražuje i dalje. Ne želi da licitira brojkama, ali veruje da je nekoliko hiljada Leskovčana, Lebančana, Vlasotinčana i Bojničana osuđeno na smrt u montiranim sudskim procesima i - streljano! Uglavnom su to bili bogati seljaci, intelektualci, industrijalci - svi oni koji su između dva svetska rata podigli industriju u ovom kraju na nivo Zapadne Evrope.
- To vreme jedino žele da zaborave oni koji su bili u streljačkim strojevima, doušnici i poverenici Ozne i Udbe. Muče se da zaborave i oni koji su znali za zločine, ali su decenijama ćutali iz straha da ne budu žrtve. Sa mnogima od njih sam razgovarao već kad su bili na kraju života. Nisu mogli na onaj svet dok ne ispričaju nekome šta nose da duši. To je veliki teret za ovu državu, a kamoli za dušu jednog čoveka - priča Sava koji u ime žrtava ne želi da se odrekne tog vremena i "grebe" po njemu.
- I sada jauci paraju vazduh nad stratištima u Slavniku, ali i Lapotincu, jarugama kod Gornjeg i Donjeg Stoplja, kod Poljoprivredne škole u Leskovcu... Tragovi su skrivani da rodbina ne bi mogla da nađe grobove i na mestima zločina pali sveće.
Daliborka MILjKOVIĆ
* * * * *
U SELU SLAVNIK BIO ZATVOR I SEDIŠTE OZNE
ISTINA U KOROVU
NA kućama u Leskovcu koje su u to vreme bile zatvori ne postoje nikakva obeležja. U jednoj je Adventistički duhovni centar, a druga je promenila vlasnike...
Put nas vodi u Bojnik, u selo Slavnik. Teško je pronaći vodiča do tog stratišta.
- Lako ćete naći. Videćete na brdu iznad sela kuću, a odmah dole niže je dolina. Reka je presušila, ali njene obale kriju tu tajnu - kažu nam upućeni.
Teško da bismo, ipak, pronašli naše odredište da nije bilo predsednika opštine Nenada Nenadovića. Jer, danas gotovo da niko i ne živi u nekada bogatom Slavniku.
- Rodom sam baš iz Slavnika ali sam iskreno zatečen vašim novinarskim istraživanjem - veli Nenadović. - Pamtim iz detinjstva da Slavničani nikada nisu voleli da govore o tome. Iako pouzdano znam da nijedan nije učestvovao u pogubljenjima, ipak ih je tištilo to breme. Ostala mi je u sećanju moja baka koja je do kraja života proklinjala rat. Pričala je da su ljudi orući njive vadili delove tela. Godinama posle toga bi se ponegde pojavila lobanja ili ljudska kost. Ne znam šta je istina, ali treba je otkriti.
Istina je zasada obrasla u korov. Sa kuće na brdu koja je bila zatvor Ozne i Udbe sve je pokradeno. Počupani su drveni prozori, ali su ostale rešetke. Trava do struka... Nazire se na polusrušenom zidu neka mermerna ploča: "U ovoj kući su se tokom 1943. i 1944. godine obučavali mladi skojevci. SUBNOR Bojnika".
* * * * *
RETKO JE KOJI GRAD STRADAO KAO LESKOVAC
TEROR PREMA KLASI
RAZORNO američko bombardovanje Leskovca, 6. septembra 1944, likvidacija lokalne privredne i političke elite grada oktobra-novembra 1944. - protivnika označenih kao "leskovačke gazde" - i izmeštanje industrijskih kapaciteta iz Leskovca, događaji su koji su ostavili trajne posledice na Leskovac i čitavu okolinu.
Bombardovali su saveznici i druge gradove, ali je Leskovac, uz Zadar, najviše stradao. Izmeštana je industrija i iz drugih gradova, posebno iz Vojvodine, ali nijedan grad nije toliko tim izmeštanjem unazađen kao što je to Leskovac. A na spisku likvidiranih i kasnije osuđenih na vremenske kazne, uz obaveznu konfiskaciju imovine, nalaze se nosioci privrednog napretka grada na Veternici.
Zatvori Ozne nalazili su se u podrumima nekoliko konfiskovanih zgrada (zgrada Okružnog suda, podrumima kuća Dušana Dimitrijevića Smejurije, dr Danila Stojiljkovića). U blizini Leskovca u selu Slavniku, prema svedočenjima i nevelikoj litetraturi o ovoj temi, postojala je neka vrsta koncentraciono-vaspitnog logora, a streljanja su, osim ovde, prema izjavama, vršena na Ickovoj njivi (na putu iz Slavnika za Gornji Brestovac), u Lapotincu (na putu za mahalu Graovce), iza bolnice na mestu gde su Ludajci, jarugama Gornje i Donje Stopanje, kod Poljoprivredne škole i drugde.
Pripadnici leskovačke čaršije najčešće su hvatani po okolnim selima gde su se sklonili od bombardovanja čekajući oslobođenje.
Posle saslušanja i istražnog postupka koje je Ozna sprovodila po kratkom postupku, osuđene su odmah odvodili do obližnjih šuma i vršili egzekucije. Oni koji su ih sprovodili često su bili maskirani kako ih žrtve ne bi prepoznale. Režirana suđenja (onima kojima je suđeno) održavana su i u kafani "Tri devojke" u Niškoj ulici.
Rođaci pobijenih noću su krišom odnosili tela streljanih i sahranjivali ih u rodnim selima. "Najveći neprijatelji" su streljani u krugu logora.
Pored ratnih zarobljenika (četnika, nedićevaca, ljotićevaca i manjeg broja Italijana), na meti su se našli u klasnom i političkom smislu "nepodobni građani". Postojali su unapred spremljeni spiskovi ovih lica.
Revolucionarni teror oktobra-novembra 1944. imao je izrazito klasno obeležje, budući da je ovaj grad bio važan industrijski centar sa mnogobrojnom buržoazijom.
I PREDSEDNICI NA SPISKU
Na podugačkom spisku likvidiranih našli su se ratni predsednici leskovačke i lebanske opštine, trgovci i industrijalci, kafedžije, učitelji, čak i jedan solunac. Postoje dva spiska, od dva različita vojna suda, gde su navedena imena streljanih sa lakonskim opisom krivice, "narodni neprijatelj", "saradnik okupatora" i slično. Spiskovi streljanih bili su izlepljeni po celom gradu i okolini.
Nedovoljno je istražen slučaj stradanja u opštini Grdelica, gde se pretpostavlja da je streljano oko 100 lica.
M. P.
* * * * * *
DRAMATIČNA ISPOVEST SAVKE SLADOJEVIĆ, DETETA PRVOBORCA,
KOJE JE USVOJIO ČOVEK KASNIJE OSUĐEN NA STRELjANjE
VIDA i Vlada Argirović, učitelji u obližnjem leskovačkom selu Mrštanu, već zašli u petu deceniju života, puni nade iščekivali su kraj Drugog svetskog rata. Nekoliko meseci pred oslobođenje Leskovca, oktobra 1944. godine, usvojili su ratno siroče, četvorogodišnju devojčicu kojoj su dali ime Savka i svoje porodično prezime. Radovali su se novom dobu u oslobođenom kraju. Nisu se obazirali na savete dobronamernih prijatelja da bi im bilo bolje da se sklone iz Leskovca jer "Vladu traže partizani da ga uhapse". Smatrao je da je nevin...
Poslednji put žena Vida videla ga je u kući prijatelja Milana Bejaza, leskovačkog industrijalca, novembra 1944. godine. Bili su na ručku kada su ušli stražari Ozne i rekli mu da pođe sa njima. Zatvorili su ga u podrumu kuće Dušana Smejurije.
Nekoliko narednih dana Vida mu je donosila ručak priželjkujući da ga ugleda...
- Možeš da vratiš to što si donela. Vlada ne može da primi ništa. Otišao je u "prekomandu" - rekao joj je stražar ispred kuće Dušana Smejurije.
Posle se čulo da su Vladu Argirovića ubili u klozetu u dvorištu kuće, a zatim ga odneli u Slavnik i tamo zakopali...
Danas penzionisana bibliotekarka Savka - Seka Sladojević, devojačko Argirović, priseća se, u ispovesti za "Novosti", kako je, kao dete prvoborca, završila u domu "narodnog neprijatelja" - Vlade Argirovića:
- Pričali su mi da sam, kada je Vlada došao da usvoji jedno dete iz sirotišta, prigrilila mu nogu i zaplakala: "Tatice, vodi me kući". Zadirkivali su me da je bilo i lepše dece, ali da tata Vlada nije imao srca da me odvoji od sebe.
Pratilo je to celog života. Uspela je da završi fakultet, bude nagrađivana za trud i znanje, da ima decu i unuke, ali ne da preboli svoje roditelje za koje je jedino znala.
- Pakao je blaga reč da se opiše kroz šta je prolazila žena čijeg su muža streljali kao "narodnog neprijatelja". Po pogubljenju oca, i nju su otpustili iz službe. Godinama je kopala ulice u radnim akcijama. Dokazivala se i prehranjivala mene i svoju majku. Smilovali su se posle nekoliko godina i dali joj posao, i to u selu Slavnik. Mestu gde počiva njen neprebolni Vlada, koga više ni mrtvog nije videla.
I Seka je morala da se trudi više od ostalih, dece prvoboraca. Nikakvih privilegija za nju nije bilo. Samo žig navodnog greha veleizdaje. Tvrdi da je Vlada Argirović nevin streljan. Prijavio ga neki seljak iz Mrštana, bez dokaza i svedoka. Samo uz potkazivački prst, on ga je gurnuo u smrt.
- Mnogo je grešnih. Nikome ne sudim, ali... Nisam imala u šta da verujem. Morala sam da verujem samo u sebe, a kasnije u svoju porodicu. Sada spokojno čekam starost.
Sudbina učitelja Vlade opisana je u knjizi "Kuća doktora Danila - Slavnik jezivo stratište", koju je na osnovu svedočenja porodica ubijenih "narodnih neprijatelja" i pripadnika Ozne, napisao pre sedam godina leskovački novinar Sava Dimitrijević. Potresno štivo samo delimično rekonstruiše događaje od jeseni 1944. do proleća naredne godine. Sava, sada penzioner, neumorno istražuje i dalje. Ne želi da licitira brojkama, ali veruje da je nekoliko hiljada Leskovčana, Lebančana, Vlasotinčana i Bojničana osuđeno na smrt u montiranim sudskim procesima i - streljano! Uglavnom su to bili bogati seljaci, intelektualci, industrijalci - svi oni koji su između dva svetska rata podigli industriju u ovom kraju na nivo Zapadne Evrope.
- To vreme jedino žele da zaborave oni koji su bili u streljačkim strojevima, doušnici i poverenici Ozne i Udbe. Muče se da zaborave i oni koji su znali za zločine, ali su decenijama ćutali iz straha da ne budu žrtve. Sa mnogima od njih sam razgovarao već kad su bili na kraju života. Nisu mogli na onaj svet dok ne ispričaju nekome šta nose da duši. To je veliki teret za ovu državu, a kamoli za dušu jednog čoveka - priča Sava koji u ime žrtava ne želi da se odrekne tog vremena i "grebe" po njemu.
- I sada jauci paraju vazduh nad stratištima u Slavniku, ali i Lapotincu, jarugama kod Gornjeg i Donjeg Stoplja, kod Poljoprivredne škole u Leskovcu... Tragovi su skrivani da rodbina ne bi mogla da nađe grobove i na mestima zločina pali sveće.
Daliborka MILjKOVIĆ
* * * * *
U SELU SLAVNIK BIO ZATVOR I SEDIŠTE OZNE
ISTINA U KOROVU
NA kućama u Leskovcu koje su u to vreme bile zatvori ne postoje nikakva obeležja. U jednoj je Adventistički duhovni centar, a druga je promenila vlasnike...
Put nas vodi u Bojnik, u selo Slavnik. Teško je pronaći vodiča do tog stratišta.
- Lako ćete naći. Videćete na brdu iznad sela kuću, a odmah dole niže je dolina. Reka je presušila, ali njene obale kriju tu tajnu - kažu nam upućeni.
Teško da bismo, ipak, pronašli naše odredište da nije bilo predsednika opštine Nenada Nenadovića. Jer, danas gotovo da niko i ne živi u nekada bogatom Slavniku.
- Rodom sam baš iz Slavnika ali sam iskreno zatečen vašim novinarskim istraživanjem - veli Nenadović. - Pamtim iz detinjstva da Slavničani nikada nisu voleli da govore o tome. Iako pouzdano znam da nijedan nije učestvovao u pogubljenjima, ipak ih je tištilo to breme. Ostala mi je u sećanju moja baka koja je do kraja života proklinjala rat. Pričala je da su ljudi orući njive vadili delove tela. Godinama posle toga bi se ponegde pojavila lobanja ili ljudska kost. Ne znam šta je istina, ali treba je otkriti.
Istina je zasada obrasla u korov. Sa kuće na brdu koja je bila zatvor Ozne i Udbe sve je pokradeno. Počupani su drveni prozori, ali su ostale rešetke. Trava do struka... Nazire se na polusrušenom zidu neka mermerna ploča: "U ovoj kući su se tokom 1943. i 1944. godine obučavali mladi skojevci. SUBNOR Bojnika".
* * * * *
RETKO JE KOJI GRAD STRADAO KAO LESKOVAC
TEROR PREMA KLASI
RAZORNO američko bombardovanje Leskovca, 6. septembra 1944, likvidacija lokalne privredne i političke elite grada oktobra-novembra 1944. - protivnika označenih kao "leskovačke gazde" - i izmeštanje industrijskih kapaciteta iz Leskovca, događaji su koji su ostavili trajne posledice na Leskovac i čitavu okolinu.
Bombardovali su saveznici i druge gradove, ali je Leskovac, uz Zadar, najviše stradao. Izmeštana je industrija i iz drugih gradova, posebno iz Vojvodine, ali nijedan grad nije toliko tim izmeštanjem unazađen kao što je to Leskovac. A na spisku likvidiranih i kasnije osuđenih na vremenske kazne, uz obaveznu konfiskaciju imovine, nalaze se nosioci privrednog napretka grada na Veternici.
Zatvori Ozne nalazili su se u podrumima nekoliko konfiskovanih zgrada (zgrada Okružnog suda, podrumima kuća Dušana Dimitrijevića Smejurije, dr Danila Stojiljkovića). U blizini Leskovca u selu Slavniku, prema svedočenjima i nevelikoj litetraturi o ovoj temi, postojala je neka vrsta koncentraciono-vaspitnog logora, a streljanja su, osim ovde, prema izjavama, vršena na Ickovoj njivi (na putu iz Slavnika za Gornji Brestovac), u Lapotincu (na putu za mahalu Graovce), iza bolnice na mestu gde su Ludajci, jarugama Gornje i Donje Stopanje, kod Poljoprivredne škole i drugde.
Pripadnici leskovačke čaršije najčešće su hvatani po okolnim selima gde su se sklonili od bombardovanja čekajući oslobođenje.
Posle saslušanja i istražnog postupka koje je Ozna sprovodila po kratkom postupku, osuđene su odmah odvodili do obližnjih šuma i vršili egzekucije. Oni koji su ih sprovodili često su bili maskirani kako ih žrtve ne bi prepoznale. Režirana suđenja (onima kojima je suđeno) održavana su i u kafani "Tri devojke" u Niškoj ulici.
Rođaci pobijenih noću su krišom odnosili tela streljanih i sahranjivali ih u rodnim selima. "Najveći neprijatelji" su streljani u krugu logora.
Pored ratnih zarobljenika (četnika, nedićevaca, ljotićevaca i manjeg broja Italijana), na meti su se našli u klasnom i političkom smislu "nepodobni građani". Postojali su unapred spremljeni spiskovi ovih lica.
Revolucionarni teror oktobra-novembra 1944. imao je izrazito klasno obeležje, budući da je ovaj grad bio važan industrijski centar sa mnogobrojnom buržoazijom.
I PREDSEDNICI NA SPISKU
Na podugačkom spisku likvidiranih našli su se ratni predsednici leskovačke i lebanske opštine, trgovci i industrijalci, kafedžije, učitelji, čak i jedan solunac. Postoje dva spiska, od dva različita vojna suda, gde su navedena imena streljanih sa lakonskim opisom krivice, "narodni neprijatelj", "saradnik okupatora" i slično. Spiskovi streljanih bili su izlepljeni po celom gradu i okolini.
Nedovoljno je istražen slučaj stradanja u opštini Grdelica, gde se pretpostavlja da je streljano oko 100 lica.
M. P.
* * * * * *
- Poruka
- 292
Nikola Ilić (84) iz Gazdara, službenik Udbe u penziji, poriče da su partizani vršili zločine nad civilima
PRESUDA JE BILA: SMRT ILI SLOBODA
MENI je savest mirna. Istinu treba otkriti, ali ne treba preterivati. Poslednjih 20 godina mnogo je neistina rečeno i napisano o partizanima. Odgovorno tvrdim da su se četnici od 1. novembra 1941. godine isključivo borili protiv partizana, ili međusobno. Nikada nisu bili borci protiv fašizma. Država zato nije smela da donese Zakon o izjednačavanju partizana i četnika, već akt o pomirenju. Prvo, nikada borba partizana i četnika ne može da se izjednači, a drugo, četnici koji su nosili oružje i učestvovali u sukobima su posle rata očišćeni - kaže Nikola Ilić (84), iz Gazdara, profesor i službenik Udbe u penziji, i dalje aktivni pisac, istoričar i publicista.
Tvrdi da se uvek trudio da bude objektivan i da mu zato smetaju laži.
- Tačno je da je u Slavniku bio zatvor i da su postojale likvidacije. Netačno je da se ne zna broj četnika koji su tamo ubijeni. Nije tačno ni da su streljani civili. Da se razumemo, nikog partizani nisu hapsili bez dokaza. Presuda je bila - smrt ili puštanje na slobodu. Uslova za zadržavanje u zatvoru nije bilo. Ko bi hranio i čuvao zatvorenike kada se zemlja još oslobađala? Za razliku od nas, četnici nikome nisu sudili i nad zatvorenicima su se iživljavali - priča bivši udbaš od 1948. i partizan od 1941. godine.
Navodi da o svemu što priča postoji dokumentacija, ali ne želi da nam kaže gde se čuva. U Narodnom muzeju i Istorijskom arhivu u Leskovcu je nemaju.
- Ima ko treba - zagonetan je Ilić koji veruje da jedino neka nepristrasna komisija istoričara i naučnika može da utvrdi istinu. Recimo, nije tačno da se niko živ nije vratio iz Slavnika.
Ilić dodaje da su partizani strogo delili pravdu i u svojim redovima. Svedoči o streljanju partizana zbog ukradenih čarapa ili kilo-dva brašna.
- Gde ide da ubiješ čoveka zbog čarapa, ali i u ratu mora da postoji red. Za primer drugima. Ako neko očekuje da rat i ubijanje mogu biti humani, taj greši. Građanski rat prednjači u tome. Ali, partizani nikoga nisu streljali bez suđenja, makar i formalno, i nikoga nisu zaklali.
AGENT GESTAPOA
ILIĆ kaže da mu je poznat slučaj učitelja Vlade Argirovića. Tvrdi da mu je suđeno i da je streljan zato što je bio agent Gestapoa i saradnik četnika u Manojlovcu.
* * * * * *
Jedan od spiskova streljanih Leskovčana koji su lepljeni po gradskim banderama nakon brzih presuda vojnih sudova
ZBOG ŠPIJUNAŽE, VELEIZDAJE, POMAGANJA NEPRIJATELJU...
VOJNI sud Trinaeste korpusne vojne oblasti izdao je 19. novembra 1944. godine u Leskovcu saopštenje da je "zbog dela veleizdaje, špijunaže, pomaganja neprijatelju i mobilizacije ljudstva za neprijateljske redove" osudio na smrt sledeće narodne neprijatelje:
1. Mihajla Nikolića (Miku Sikičku), bivšeg predsednika Gradskog poglavarstva iz Leskovca,
2. Atanasija Tasu Stefanovića, direktora Pivare iz Leskovca i predsednika Gradskog poglavarstva u Leskovcu,
3. Blagoja Tasića Kuca, industrijalca iz Leskovca,
3. Rudolfa Hubača, hemičara iz Leskovca,
4. Petra Ilića, trgovca iz Leskovca,
5. Prokopija Tasića, zvanog Čaurče, iz Leskovca,
6. Gradimira Dimitrijevića (Grade Smejurija), trgovca iz Leskovca,
7. Đorđa Marjanovića, sa nadimkom Đoka Sirće, mesara iz Leskovca,
8. Nikolu Dinića, bivšeg predsednika opštine Leskovac,
9. Milorada Šop Đokića, renterijera iz Leskovca,
10. Blagoja Valčića, iz Vlasotinca,
11. Nikolu Stojiljkovića, iz Leskovca,
12. Miku Đikića, trgovca iz Leskovca,
13. Aleksu Cekića, zvanog Slezenka, iz Leskovca,
14. Mihajla Petrovića, veterinara iz Leskovca,
15. Đorđa Zdravkovića Gucka, iz Leskovca,
16. Dobrivoja Stankovića, zvanog Bigi, iz Leskovca,
17. Trajka Krstića Bekinca, iz Grgurovca,
18. Cvetka Jovanovića, zvanog Vranjanac iz Turekovca,
19. Ivanku Vukčević, iz Leskovca,
20. Miloša Pešikana, iz Krtoka,
21. Mariju Gligorijević, iz Leskovca,
22. Blagoja Č. Petroviča, zvanog Crni, iz Leskovca,
23. Veru Prikić, iz Vlasotinca,
24. Vojislava Tokovića, iz Gubavca,
25. Božidara Milića, zvanog Kanabdžija, iz Leskovca,
26. Ljubu Živkovića, delovođu iz Brestovca
27. Boru Kostića, iz Leskovca,
28. Dušana Spirića Babice, iz Leskovca,
29. Mihaila Vučkovića, zvanog Mika Ćore, iz Leskovca
30. Stojana Naumovića, iz Leskovca,
31. Atanasija Tasića, zvanog Svetac, iz Leskovca,
32. Miodraga Stefanovića, zvanog Lejče, kafedžiju iz Leskovca,
33. Radosava Stankovića, iz Medevca,
34. Dragutina Popovića, predsednika opštine Lebane,
35. Dušana Jacića, kafedžiju iz Leskovca
36. Zdravka Guslu, kafedžiju iz Leskovca.
* * * * * *
REAGOVANjA I POLEMIKE
IVICA DAČIĆ, ministar policije:
SVETLO, NE NOVE PODELE
NE sporim pravo da se sazna istina o svemu što se dešavalo posle Drugog svetskog rata. Ali, protiv sam toga da se iza tog pitanja, u stvari, krije želja da se izvrši revizija onoga što je bilo od 1941. do 1945. godine.
Ne sporim pravo da se neki događaji osvetle, ali se bojim da će ta pitanja ponovo da izrode stare podele. Voleo bih da nam se ne ponove ubistva voždova, da ne padaju žrtve, ali s druge strane treba se boriti protiv istorijskog revizionizma. Zašto se, recimo, neko ne zapita zašto nema Srbije na vojnim paradama širom sveta 9. maja na Dan pobede nad fašizmom? Je li nas sramota da obeležavamo taj datum? U Beogradu više nemate ulicu nekog ko ga je oslobađao. Ako je to cilj ove akcije - ja sam protiv. Ali, protiv sam i toga da se ljudi ubijaju samo zbog različitih ideoloških pogleda.
VASILIJE KRESTIĆ, istoričar:
ISTRAGA DO KRAJA
INICIJATIVA da se pronađu svi grobovi stradalih od komunističkog režima je hrišćanska i civilizacijska ideja, koju, naravno, podržavam. O tim zločinima se dosta zna, ali je važno da cela istina ugleda svetlost dana. Zato brojem ubijenih ne treba licitirati, nego sve istražiti do kraja.
DRAGOLJUB ACOVIĆ, član Krunskog saveta:
OBAVEZA ZA CEO NAROD
INICIJATIVA "Novosti" za otkrivanje svih tajnih grobnica je i obaveza za ceo srpski narod. Događaji posle Drugog svetskog rata nisu bili pravda, već klasična ubistva. Imamo obavezu prema žrtvama da otkrijemo istinu i ukažemo na krivce. Jedino mi je žao što smo toliko čekali na ovu inicijativu. Posle 65 godina, zločini komunističkog režima u Srbiji i dalje su tabu tema. To možda i ne treba da čudi, kada vidite da je komunistička linija i dalje veoma jaka u Srbiji. Ona je vidljiva u mnogim političkim partijama, ali i takozvanim nevladinim organizacijama.
ČEDOMIR ANTIĆ, istoričar:
PRIHVAĆENA SRAMOTA
ISTINA je ideal demokratije i bez nje se ne može govoriti o demokratskom društvu. Nažalost, pronalazak masovnih grobnica, nastalih posle Drugog svetskog rata, sve do danas nije postao prioritet. Oni koji su ubijali, postigli su svoj cilj, njihove žrtve su zaboravljene, a društvo u kome živimo je prihvatilo prećutnu sramotu, kao kada se u porodici dogodi neko ubistvo, pa niko ne želi da priča na tu temu. Zato je inicijativa "Novosti" veoma značajna.
Naravno, niko ne bi trebalo da komunističkom režimu ospori antifašistički karakter, kao ni činjenicu da je Srbiji i Jugoslaviji doneo dosta dobrih stvari, a naročito posle raskida sa Sovjetskim Savezom. S druge strane, to je bio jedan represivni režim, koji je posle rata sproveo takozvanu revolucionarnu pravdu.
Osim obračuna sa kvislinzima, vođe tadašnjeg režima su presudile i velikom broju političkih, pa čak i ličnih neprijatelja. Procenjuje se da je samo u Beogradu, u miru, ubijeno od 6.000 do 30.000 ljudi. Poređenja radi, u Sarajevu je tokom rata devedesetih godina poginulo oko 10.000 ljudi na sve tri strane. Kada se saberu žrtve komunističkog režima u celoj Srbiji, dolazi se do frapantne cifre od 100.000 ubijenih ljudi.
Mnogi poklonici komunizma tvrde da je "revolucionarne pravde" bilo svuda, pa čak i u Francuskoj. To je tačno, s tim da je tada u celoj Francuskoj likvidirano 7.000 ljudi, a Francuza je 1945. godine bilo šest-sedam puta više nego Srba.
PRESUDA JE BILA: SMRT ILI SLOBODA
MENI je savest mirna. Istinu treba otkriti, ali ne treba preterivati. Poslednjih 20 godina mnogo je neistina rečeno i napisano o partizanima. Odgovorno tvrdim da su se četnici od 1. novembra 1941. godine isključivo borili protiv partizana, ili međusobno. Nikada nisu bili borci protiv fašizma. Država zato nije smela da donese Zakon o izjednačavanju partizana i četnika, već akt o pomirenju. Prvo, nikada borba partizana i četnika ne može da se izjednači, a drugo, četnici koji su nosili oružje i učestvovali u sukobima su posle rata očišćeni - kaže Nikola Ilić (84), iz Gazdara, profesor i službenik Udbe u penziji, i dalje aktivni pisac, istoričar i publicista.
Tvrdi da se uvek trudio da bude objektivan i da mu zato smetaju laži.
- Tačno je da je u Slavniku bio zatvor i da su postojale likvidacije. Netačno je da se ne zna broj četnika koji su tamo ubijeni. Nije tačno ni da su streljani civili. Da se razumemo, nikog partizani nisu hapsili bez dokaza. Presuda je bila - smrt ili puštanje na slobodu. Uslova za zadržavanje u zatvoru nije bilo. Ko bi hranio i čuvao zatvorenike kada se zemlja još oslobađala? Za razliku od nas, četnici nikome nisu sudili i nad zatvorenicima su se iživljavali - priča bivši udbaš od 1948. i partizan od 1941. godine.
Navodi da o svemu što priča postoji dokumentacija, ali ne želi da nam kaže gde se čuva. U Narodnom muzeju i Istorijskom arhivu u Leskovcu je nemaju.
- Ima ko treba - zagonetan je Ilić koji veruje da jedino neka nepristrasna komisija istoričara i naučnika može da utvrdi istinu. Recimo, nije tačno da se niko živ nije vratio iz Slavnika.
Ilić dodaje da su partizani strogo delili pravdu i u svojim redovima. Svedoči o streljanju partizana zbog ukradenih čarapa ili kilo-dva brašna.
- Gde ide da ubiješ čoveka zbog čarapa, ali i u ratu mora da postoji red. Za primer drugima. Ako neko očekuje da rat i ubijanje mogu biti humani, taj greši. Građanski rat prednjači u tome. Ali, partizani nikoga nisu streljali bez suđenja, makar i formalno, i nikoga nisu zaklali.
AGENT GESTAPOA
ILIĆ kaže da mu je poznat slučaj učitelja Vlade Argirovića. Tvrdi da mu je suđeno i da je streljan zato što je bio agent Gestapoa i saradnik četnika u Manojlovcu.
* * * * * *
Jedan od spiskova streljanih Leskovčana koji su lepljeni po gradskim banderama nakon brzih presuda vojnih sudova
ZBOG ŠPIJUNAŽE, VELEIZDAJE, POMAGANJA NEPRIJATELJU...
VOJNI sud Trinaeste korpusne vojne oblasti izdao je 19. novembra 1944. godine u Leskovcu saopštenje da je "zbog dela veleizdaje, špijunaže, pomaganja neprijatelju i mobilizacije ljudstva za neprijateljske redove" osudio na smrt sledeće narodne neprijatelje:
1. Mihajla Nikolića (Miku Sikičku), bivšeg predsednika Gradskog poglavarstva iz Leskovca,
2. Atanasija Tasu Stefanovića, direktora Pivare iz Leskovca i predsednika Gradskog poglavarstva u Leskovcu,
3. Blagoja Tasića Kuca, industrijalca iz Leskovca,
3. Rudolfa Hubača, hemičara iz Leskovca,
4. Petra Ilića, trgovca iz Leskovca,
5. Prokopija Tasića, zvanog Čaurče, iz Leskovca,
6. Gradimira Dimitrijevića (Grade Smejurija), trgovca iz Leskovca,
7. Đorđa Marjanovića, sa nadimkom Đoka Sirće, mesara iz Leskovca,
8. Nikolu Dinića, bivšeg predsednika opštine Leskovac,
9. Milorada Šop Đokića, renterijera iz Leskovca,
10. Blagoja Valčića, iz Vlasotinca,
11. Nikolu Stojiljkovića, iz Leskovca,
12. Miku Đikića, trgovca iz Leskovca,
13. Aleksu Cekića, zvanog Slezenka, iz Leskovca,
14. Mihajla Petrovića, veterinara iz Leskovca,
15. Đorđa Zdravkovića Gucka, iz Leskovca,
16. Dobrivoja Stankovića, zvanog Bigi, iz Leskovca,
17. Trajka Krstića Bekinca, iz Grgurovca,
18. Cvetka Jovanovića, zvanog Vranjanac iz Turekovca,
19. Ivanku Vukčević, iz Leskovca,
20. Miloša Pešikana, iz Krtoka,
21. Mariju Gligorijević, iz Leskovca,
22. Blagoja Č. Petroviča, zvanog Crni, iz Leskovca,
23. Veru Prikić, iz Vlasotinca,
24. Vojislava Tokovića, iz Gubavca,
25. Božidara Milića, zvanog Kanabdžija, iz Leskovca,
26. Ljubu Živkovića, delovođu iz Brestovca
27. Boru Kostića, iz Leskovca,
28. Dušana Spirića Babice, iz Leskovca,
29. Mihaila Vučkovića, zvanog Mika Ćore, iz Leskovca
30. Stojana Naumovića, iz Leskovca,
31. Atanasija Tasića, zvanog Svetac, iz Leskovca,
32. Miodraga Stefanovića, zvanog Lejče, kafedžiju iz Leskovca,
33. Radosava Stankovića, iz Medevca,
34. Dragutina Popovića, predsednika opštine Lebane,
35. Dušana Jacića, kafedžiju iz Leskovca
36. Zdravka Guslu, kafedžiju iz Leskovca.
* * * * * *
REAGOVANjA I POLEMIKE
IVICA DAČIĆ, ministar policije:
SVETLO, NE NOVE PODELE
NE sporim pravo da se sazna istina o svemu što se dešavalo posle Drugog svetskog rata. Ali, protiv sam toga da se iza tog pitanja, u stvari, krije želja da se izvrši revizija onoga što je bilo od 1941. do 1945. godine.
Ne sporim pravo da se neki događaji osvetle, ali se bojim da će ta pitanja ponovo da izrode stare podele. Voleo bih da nam se ne ponove ubistva voždova, da ne padaju žrtve, ali s druge strane treba se boriti protiv istorijskog revizionizma. Zašto se, recimo, neko ne zapita zašto nema Srbije na vojnim paradama širom sveta 9. maja na Dan pobede nad fašizmom? Je li nas sramota da obeležavamo taj datum? U Beogradu više nemate ulicu nekog ko ga je oslobađao. Ako je to cilj ove akcije - ja sam protiv. Ali, protiv sam i toga da se ljudi ubijaju samo zbog različitih ideoloških pogleda.
VASILIJE KRESTIĆ, istoričar:
ISTRAGA DO KRAJA
INICIJATIVA da se pronađu svi grobovi stradalih od komunističkog režima je hrišćanska i civilizacijska ideja, koju, naravno, podržavam. O tim zločinima se dosta zna, ali je važno da cela istina ugleda svetlost dana. Zato brojem ubijenih ne treba licitirati, nego sve istražiti do kraja.
DRAGOLJUB ACOVIĆ, član Krunskog saveta:
OBAVEZA ZA CEO NAROD
INICIJATIVA "Novosti" za otkrivanje svih tajnih grobnica je i obaveza za ceo srpski narod. Događaji posle Drugog svetskog rata nisu bili pravda, već klasična ubistva. Imamo obavezu prema žrtvama da otkrijemo istinu i ukažemo na krivce. Jedino mi je žao što smo toliko čekali na ovu inicijativu. Posle 65 godina, zločini komunističkog režima u Srbiji i dalje su tabu tema. To možda i ne treba da čudi, kada vidite da je komunistička linija i dalje veoma jaka u Srbiji. Ona je vidljiva u mnogim političkim partijama, ali i takozvanim nevladinim organizacijama.
ČEDOMIR ANTIĆ, istoričar:
PRIHVAĆENA SRAMOTA
ISTINA je ideal demokratije i bez nje se ne može govoriti o demokratskom društvu. Nažalost, pronalazak masovnih grobnica, nastalih posle Drugog svetskog rata, sve do danas nije postao prioritet. Oni koji su ubijali, postigli su svoj cilj, njihove žrtve su zaboravljene, a društvo u kome živimo je prihvatilo prećutnu sramotu, kao kada se u porodici dogodi neko ubistvo, pa niko ne želi da priča na tu temu. Zato je inicijativa "Novosti" veoma značajna.
Naravno, niko ne bi trebalo da komunističkom režimu ospori antifašistički karakter, kao ni činjenicu da je Srbiji i Jugoslaviji doneo dosta dobrih stvari, a naročito posle raskida sa Sovjetskim Savezom. S druge strane, to je bio jedan represivni režim, koji je posle rata sproveo takozvanu revolucionarnu pravdu.
Osim obračuna sa kvislinzima, vođe tadašnjeg režima su presudile i velikom broju političkih, pa čak i ličnih neprijatelja. Procenjuje se da je samo u Beogradu, u miru, ubijeno od 6.000 do 30.000 ljudi. Poređenja radi, u Sarajevu je tokom rata devedesetih godina poginulo oko 10.000 ljudi na sve tri strane. Kada se saberu žrtve komunističkog režima u celoj Srbiji, dolazi se do frapantne cifre od 100.000 ubijenih ljudi.
Mnogi poklonici komunizma tvrde da je "revolucionarne pravde" bilo svuda, pa čak i u Francuskoj. To je tačno, s tim da je tada u celoj Francuskoj likvidirano 7.000 ljudi, a Francuza je 1945. godine bilo šest-sedam puta više nego Srba.
vanredno, nastavi dalje.....koliko ces olaksati cetnickom pokretu nezgodna pitanja iz proslosti... mozda ti daju americku medalju .........
gost 41715
Elita
- Poruka
- 17.690
,,Antipartizanske snage''?
Jel' se tako to sad zove?
Koco, koliko su anticetnickih zarobljenika imali Draza i drugari?
Jel' se tako to sad zove?
Koco, koliko su anticetnickih zarobljenika imali Draza i drugari?
- Poruka
- 292
u cemu je vas problem...primetno je da niste za otkrivanje istine o zlocinima komunista po zavrsetku II sv.rata, ne valja vam ta rabota...Sta ste se uhvatili cetnika, oni nisu tema, osim kao komunisticke zrtve, i zasto sve posmatrate navijacki, tema je vrlo jasna...
ne zaboravite da ti ljudi imaju svoje porodice...zrtve ne smeju biti zaboravljene i naravno svako ima pravo na grob...kao sto vidite pocinioci nece biti kaznjavani ali izgleda da ce otkrivanje istine biti najveca kazna za njih, to pokazuje i ova paranoja kiselog, koji ne zna vise sta ce...
ne zaboravite da ti ljudi imaju svoje porodice...zrtve ne smeju biti zaboravljene i naravno svako ima pravo na grob...kao sto vidite pocinioci nece biti kaznjavani ali izgleda da ce otkrivanje istine biti najveca kazna za njih, to pokazuje i ova paranoja kiselog, koji ne zna vise sta ce...
ma jasta jaro, jasta, znam ja da si ti i ona tvoja banda humani , do ostrice kame, ali odakle najednom tolike jame, pitam se, onako, matematike radi....toliko svedoka, koji su , koliko imali godina? mislim danas 2009, ako se rodio , eventualno 1937 godine, ima 72 godine. koliko su stari tvoji svedoci? i koliko se secam, sva streljanja su bila objavljena u novinama , sa osudom, isto kao streljanja koji su vrsili nemci i srpska majka nedic. sve legalno, mogu ti staviti par oglasa. medjutim imamo problem ovde, nema dokazivanja preko DNK, svedoci nisu nesto pouzdani o brojevi se ne slazu prema popisu iz 1948 godine
vi i ustase se divno slazete po tom pitanju, mozda da napravite zajednicki "demokratski front" ?
- Poruka
- 292
kao sto sam rekao klasican primer komunjare koji je svestan da je dosao trenutak istine...
hrvatski komunisti su bratski saradjivali sa ustasama...S tim izrodima koji su deo tvoje sramne istorije nemam veze...
gost 41715
Elita
- Poruka
- 17.690
Ne znam ko smo to mi, ali ja licno imam problem s tim sto se to kopanje po proslosti nikad ne desava u nekom stabilnijem trenutku, nego kad se uzburkaju politicke vode, kad je potrebno da se narod zamajava necim.
Mnogo bih vise voleo da se je neki istoricar zainteresovao za te cetnicke zrtve i Drazin grob umesto nekog politicara koji odavno igra na tu kartu.
Problem je i to sto se ta istina sve treba da se otkrije, a sve vreme je istina iako jos nije otkrivena.
Pa, eto, udovolji mi, onako... Cisto me zanima koliko su partizanskih zarobljenika cetnici imali.
gost 41715
Elita
- Poruka
- 17.690
Inace svi koji misle da je taj Institut za savremenu istoriju nesto pozitivno ujedace se za doope, pazite sta vam kazem.
Tako ce lepo da nam aranziraju i serviraju ,,pravu'' srpsku istoriju da cemo da se cesemo.
Tako ce lepo da nam aranziraju i serviraju ,,pravu'' srpsku istoriju da cemo da se cesemo.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Savu prekrili grobovi
Jedan od najmasovnijih zločina u Srbiji posle Drugog svetskog rata, dogodio se na starom mostu kod Šapca. Od jeseni 1944. do proleća 1945. godine likvidirano je više od 2.000 ljudi koje su partizanske vlasti proglasile izdajnicima i narodnim neprijateljima. Ubijani su udarcima maljem, a zajednička grobnica bila im je reka Sava.
U Šapcu su sačuvana mnoga kazivanja o egzekucijama. Ali, neposrednih svedoka zverstava, danas, kao da nema. Najažurniji u prikupljanju dokaza su članovi Udruženja građana „Most“, registrovanog 2004. godine. Predsednik Udruženja, poznati šabački lekar Živko Topalović, tvrdi da nalogodavci nisu slučajno izabrali mesto pogubljenja.
- Reka je poslužila da bi prikrili tragove. Nema groblja, sahrana, okupljanja, leleka. Grupe su dovodili noću. Retko manje od deset ljudi. U donjem vešu, vezane žicom. Vodili su ih kroz Partizansku ulicu, preko vašarišta, pa na most. Prva pogubljenja dogodila su se u noći između 27. i 28. oktobra 1944. godine na Svetu Petku - priča dr Topalović.
Simbolično, među prvima bio je uhapšen šabački sveštenik Paun Protić, koji je poslednju poruku napisao na zidu zatvora. Krvlju! Visoko gore, jer je bio stasit.
Sticajem okolnosti 2-3 meseca posle likvidacije prote Pauna, u istoj ćeliji među omladincima bio je utamničen njegov unuk po ćerki Dušan Petrović. Visoko prema plafonu, spazili su natpis, a unuk je poznao rukopis svoga dede: „Gospode, Gospode, smiluj se na nas grešnike koji ti noćas dolazimo... Nas 80 umiremo...“
Nestajali su redom: veroučitelj Vojislav Pavlović, trgovac Vlada Samurović, apotekar Ilija Ranković, inženjer Aleksandar Bučin, student Milan Bečejić, opančar Miloš Soldatović...
- Nemačke snage povukle su se 23. oktobra oko podne, a već u popodnevnim satima u gradu su počele da se okupljaju grupice partizana. Na centru ispred „Borova“ igrali su kozaračko kolo. Te večeri njihovi agenti počeli su da vršljaju po kućama. Odvodili su ljude u zatvor, gde su bili podvrgnuti torturi i mučenju. Da se krici ne bi čuli, terali su Rome da glasno sviraju - kaže dr Topalović.
O krvavim događanjima govori i dnevnik prote Gliše Babovića, vođen od prvih dana okupacije. Potresna je i ispovest dr Ružice Vojić, koja je zapisala da je hodala preko tela živih i mrtvih u mračnoj zatvorskoj ćeliji. Pisala je o logoru na Savi, gde su Nemci držali Jevreje, a partizani Srbe.
Samo jedne noći streljano je 182 ljudi. Hvalili su se, čak, i neposredni egzekutori. Tako je dželat Dobrinko Pavlović ispričao da mu je jedan oficir tražio da ga ubije „vojnički“. Prihvatio je, ali nije znao šta to znači. Iz njegovog kazivanja se tačno razabire bahatost, i ljutnja što je uhvaćen u neznanju.
Sveštenik Vojislav Petrović, jedan od osnivača Udruženja „Most“, kaže da se u Šapcu prepričava kako je funkcioner Ozne Gija Dimitrijević, javno govorio da je „zaslužan za likvidaciju 2.000 narodnih neprijatelja“. Umro je u Americi kod sina, i nikada nije odgovarao za svoje postupke. Kao ni mnogi drugi.
- Sve su ovo dokazi. Još uvek je živ tadašnji načelnik Ozne Slobodan Borisavljević, koji stanuje na Novom Beogradu i sigurno ima šta da kaže. U jesen posle „oslobođenja“ narod je bio zastrašen, a voda je nosila leševe. Kod fabrike „Zorka“ i sela Mrđenovac, Sava je izbacivala tela, a seljaci su ih odgurkivali dalje, samo da ne bi bili svedoci - objašnjava Petrović.
Tako su nesrećnog žandarma Bogoljuba Markovića meštani izvadili iz vode, jer je još davao znake života. Tajno su ga lečili, ali kada se oporavio i vratio u rodnu Sipulju, brzo je primećen. Uhvaćen je i ponovo odveden u šabački zatvor. Egzekutori su drugi put „dobro“ obavili posao.
- Na stratištu kod mosta na Savi, savremenici kojih je malo ostalo, viđali su u posleratnim godinama kosu i lobanje žrtava. Veliki broj njih, i danas posle 65 godina od stravičnih dešavanja, nerado govori o mukama i gubitku svojih bližnjih. Čak odbijaju da na Svetu Petku Paraskevu, dođu na opelo u spomen-crkvu koju smo stradalnicima podigli - kaže sveštenik Petrović.
A. DELIĆ
KAZNA ZBOG LJUBAVI
U krvavim zločinima bilo je i ličnih osveta. Tako je na mostu ubijen student Milan Bečejić, najbolji lirski tenor Kraljevine Jugoslavije. U njega je, navodno, bila nesrećno zaljubljena partizanka Seka Devečarska.
GOJKO LAZAREV, SUDIJA, POTPISAO NAJVIŠE REHABILITACIJA
LJUDI SE I DANAS BOJE ISTINE
DUGOGODIŠNJI sudija Okružnog suda u Šapcu Gojko Lazarev poznat je po najvećem broju potpisanih slučajeva rehabilitacija žrtava komunističkog režima u Srbiji. Mnogi od njih stradali su upravo na Savskom mostu, a Lazarev kaže da je elementarno pravo svakog čoveka da bude sahranjen.
- Specifičnost Šapca jeste u tome što su žrtve završavale u Savi. Ali, postoje brojne grobnice i po selima u okolini. Meštani to dobro znaju, a ne smeju da pričaju. Neverovatno je, ali strah je i danas prisutan. Ipak, grobnice nije nemoguće otkriti. Dovoljna bi bila jedna nezavisna istraga - kaže Lazarev. Sudija kaže da bi se Srbija mogla ugledati na primer Španije, gde su sve žrtve pokopane na jednom mestu, što je neka vrsta pomirenja. U Sloveniji postoji Zakon o vojničkim grobljima. U toj bivšoj jugoslovenskoj republici identifikovano je više od 500 grobnica sa oko 100.000 žrtava.
BAGERIMA PRENOSILI LEŠEVE
U UDRUŽENJU „Most“ kažu da je velika enigma i područje srednjovekovne tvrđave na Savi, nekoliko stotina metara nizvodno od starog mosta. Na tom mestu, od 1960. do 1970. godine, otkopavanja je vršio kustos Narodnog muzeja Milivoj Vasiljević. U tvrđavi je nađena gomila kostiju, ali je stiglo naređenje da se radovi prekinu i o tome ne priča.
- Uz dozvolu Zavoda za zaštitu spomenika kulture i uz pomoć lokalne samouprave u Šapcu, kopali smo i posle 2000. godine. Pronašli smo pola skeleta! Imao je glavu, rebra i ruke, a od struka na dole je odsečen. Najverovatnije bagerom. To je samo dokaz da su grobnicu, u međuvremenu, tajno izmestili na drugu lokaciju - tvrdi dr Živko Topalović.
MILAN MILOŠEVIĆ, GRADONAČELNIK ŠAPCA
PODIGLI SMO HRAM ZA ŽRTVE
Tokom burne prošlosti u Šapcu je palo mnogo nevinih žrtava. Smatramo da se, konačno, moramo očistiti od ideologije i zato smo krenuli prvi. Izgradili smo hram svete Petke Paraskeve pored mosta, koja je svojevrsni spomenik stradalnicima - kaže za „Novosti“ šabački gradonačelnik Miloš Milošević. - Znamo i da su u logoru pored Save ubijani Jevreji. Nameravamo da to mesto nekako obeležimo. Imamo pijeteta za sve žrtve, a spomenici će biti opomena da zločin ne može da se sakrije. I naravno, da se više nikada ne ponovi.
* * * * *
BEZGROBNA VOJSKA
Od Podgorice do Nove Gorice
Od Andrijevice pa do Radovljice
Od južog primorja do u vrh Pohorja
Od Lješkopolja do Libuškog polja
I od Mojkovca do iza Celovca
Pravcem: Bijelo Polje - Prijepolje
Lijevče Polje - Bosanska Gradiška
Preko Zelengore i Kalinovika
Bosanskom golgotom do leda Kamnika
I od Trebinja, Gacka, Nevesinja
Do Dravograda, Celja i Vetrinja
I od Ostroga do Kočevskog roga
I od Vezirovog do Zidanog mosta
Nesahranjena jedna vojska osta.
Otkad je vojni, vojinstva i roblja
Jedino ta vojska ostade bez groblja.
Onaj što ih pobi ni prave ni krive
Više ih mrzi mrtve nego žive.
Matija BEĆKOVIĆ
* * * * *
ARHITEKTA DR PREDRAG RISTIĆ BIO SVEDOK POGUBLJENJA KOJA SU IZVRŠENA PREKO PUTA DANAŠNJEG HOTELA „JUGOSLAVIJA“
RATNO OSTRVO - RATNA KAZNA
NAJVEĆA tajna masovna grobnica u Beogradu je na Velikom ratnom ostrvu. Svojim očima sam gledao kako posle rata iz peskovitih obala ade izviruju leševi - priča za „Novosti“ dr Predrag Ristić, beogradski arhitekta.
Peđa Isus, tako su ga zvali u gradu, pred kraja rata bio je vrhunski sportista, plivač. Više vremena je provodio na Savi i Dunavu nego na kopnu. Imao je svoj čamac.
- Gledao sam kako isplivavaju leševi iz Save. Ipak, najviše ljudi je zakopano na dunavskom Velikom ratnom ostrvu. Svedoci su mi pričali da su gledali streljanja preko puta današnjeg hotela „Jugoslavija“. Danima su od tog mesta, pa sve do kule Nebojša na Ušću, podno Kalemegdana, plutali leševi - kaže Ristić, koji je kao mlad izbegao mobilizaciju na Sremski front i rat proveo u glavnom gradu.
Već 1944. godine, list „Borba“ o Peđi objavljuje celu stranu kao o vrhunskom plivaču, a 1945. godine postaje prvak Srbije u plivanju.
- Zbolj ljubavi prema vodi otkrio sam kolika mržnja može da postoji i prema nedužnim ljudima - priča nam Ristić. - Te slike me proganjaju ceo život. Gledao sam na mestu gde je sad Beogradski sajam, kako kukama ljudi pomeraju granje da bi prošli leševi. Grobnica je bila i na Adi ciganliji.
Ristići su živeli na Senjaku, tako da je Predrag i u samom komšiluku, kao četrnaestogodišnji dečak, slušao o pogubljenjima:
- Posle oslobođenja, moje komšije sa Senjaka svakodnevno su odvodili. OZNA je likvidirala trgovce, gazde, zanatlije... Moja porodica je poznavala oko 50 ljudi koji su streljani i ubijeni u porti manastira Vavedenje.
Ristić navodi, na primer, da je, od uglednih ljudi, kod Vavedenja ubijen i njegov komšija iz Vrnjačke ulice Svetislav Stefanović, urednik Srpske književne zadruge i germanista.
Peđa Isus nikad nije bio komunista, privođen je posle rata 72 puta na informativan razgovor. Upadao je u oči, kaže, jer je bio riđ i jer su svi znali da „crvene“ nije voleo. Doktor je nauka, profesor univerziteta u Gracu, koji je u svojoj zemlji uvek bio nepodoban.
P. V.
* * * * *
Jedan od najmasovnijih zločina u Srbiji posle Drugog svetskog rata, dogodio se na starom mostu kod Šapca. Od jeseni 1944. do proleća 1945. godine likvidirano je više od 2.000 ljudi koje su partizanske vlasti proglasile izdajnicima i narodnim neprijateljima. Ubijani su udarcima maljem, a zajednička grobnica bila im je reka Sava.
U Šapcu su sačuvana mnoga kazivanja o egzekucijama. Ali, neposrednih svedoka zverstava, danas, kao da nema. Najažurniji u prikupljanju dokaza su članovi Udruženja građana „Most“, registrovanog 2004. godine. Predsednik Udruženja, poznati šabački lekar Živko Topalović, tvrdi da nalogodavci nisu slučajno izabrali mesto pogubljenja.
- Reka je poslužila da bi prikrili tragove. Nema groblja, sahrana, okupljanja, leleka. Grupe su dovodili noću. Retko manje od deset ljudi. U donjem vešu, vezane žicom. Vodili su ih kroz Partizansku ulicu, preko vašarišta, pa na most. Prva pogubljenja dogodila su se u noći između 27. i 28. oktobra 1944. godine na Svetu Petku - priča dr Topalović.
Simbolično, među prvima bio je uhapšen šabački sveštenik Paun Protić, koji je poslednju poruku napisao na zidu zatvora. Krvlju! Visoko gore, jer je bio stasit.
Sticajem okolnosti 2-3 meseca posle likvidacije prote Pauna, u istoj ćeliji među omladincima bio je utamničen njegov unuk po ćerki Dušan Petrović. Visoko prema plafonu, spazili su natpis, a unuk je poznao rukopis svoga dede: „Gospode, Gospode, smiluj se na nas grešnike koji ti noćas dolazimo... Nas 80 umiremo...“
Nestajali su redom: veroučitelj Vojislav Pavlović, trgovac Vlada Samurović, apotekar Ilija Ranković, inženjer Aleksandar Bučin, student Milan Bečejić, opančar Miloš Soldatović...
- Nemačke snage povukle su se 23. oktobra oko podne, a već u popodnevnim satima u gradu su počele da se okupljaju grupice partizana. Na centru ispred „Borova“ igrali su kozaračko kolo. Te večeri njihovi agenti počeli su da vršljaju po kućama. Odvodili su ljude u zatvor, gde su bili podvrgnuti torturi i mučenju. Da se krici ne bi čuli, terali su Rome da glasno sviraju - kaže dr Topalović.
O krvavim događanjima govori i dnevnik prote Gliše Babovića, vođen od prvih dana okupacije. Potresna je i ispovest dr Ružice Vojić, koja je zapisala da je hodala preko tela živih i mrtvih u mračnoj zatvorskoj ćeliji. Pisala je o logoru na Savi, gde su Nemci držali Jevreje, a partizani Srbe.
Samo jedne noći streljano je 182 ljudi. Hvalili su se, čak, i neposredni egzekutori. Tako je dželat Dobrinko Pavlović ispričao da mu je jedan oficir tražio da ga ubije „vojnički“. Prihvatio je, ali nije znao šta to znači. Iz njegovog kazivanja se tačno razabire bahatost, i ljutnja što je uhvaćen u neznanju.
Sveštenik Vojislav Petrović, jedan od osnivača Udruženja „Most“, kaže da se u Šapcu prepričava kako je funkcioner Ozne Gija Dimitrijević, javno govorio da je „zaslužan za likvidaciju 2.000 narodnih neprijatelja“. Umro je u Americi kod sina, i nikada nije odgovarao za svoje postupke. Kao ni mnogi drugi.
- Sve su ovo dokazi. Još uvek je živ tadašnji načelnik Ozne Slobodan Borisavljević, koji stanuje na Novom Beogradu i sigurno ima šta da kaže. U jesen posle „oslobođenja“ narod je bio zastrašen, a voda je nosila leševe. Kod fabrike „Zorka“ i sela Mrđenovac, Sava je izbacivala tela, a seljaci su ih odgurkivali dalje, samo da ne bi bili svedoci - objašnjava Petrović.
Tako su nesrećnog žandarma Bogoljuba Markovića meštani izvadili iz vode, jer je još davao znake života. Tajno su ga lečili, ali kada se oporavio i vratio u rodnu Sipulju, brzo je primećen. Uhvaćen je i ponovo odveden u šabački zatvor. Egzekutori su drugi put „dobro“ obavili posao.
- Na stratištu kod mosta na Savi, savremenici kojih je malo ostalo, viđali su u posleratnim godinama kosu i lobanje žrtava. Veliki broj njih, i danas posle 65 godina od stravičnih dešavanja, nerado govori o mukama i gubitku svojih bližnjih. Čak odbijaju da na Svetu Petku Paraskevu, dođu na opelo u spomen-crkvu koju smo stradalnicima podigli - kaže sveštenik Petrović.
A. DELIĆ
KAZNA ZBOG LJUBAVI
U krvavim zločinima bilo je i ličnih osveta. Tako je na mostu ubijen student Milan Bečejić, najbolji lirski tenor Kraljevine Jugoslavije. U njega je, navodno, bila nesrećno zaljubljena partizanka Seka Devečarska.
GOJKO LAZAREV, SUDIJA, POTPISAO NAJVIŠE REHABILITACIJA
LJUDI SE I DANAS BOJE ISTINE
DUGOGODIŠNJI sudija Okružnog suda u Šapcu Gojko Lazarev poznat je po najvećem broju potpisanih slučajeva rehabilitacija žrtava komunističkog režima u Srbiji. Mnogi od njih stradali su upravo na Savskom mostu, a Lazarev kaže da je elementarno pravo svakog čoveka da bude sahranjen.
- Specifičnost Šapca jeste u tome što su žrtve završavale u Savi. Ali, postoje brojne grobnice i po selima u okolini. Meštani to dobro znaju, a ne smeju da pričaju. Neverovatno je, ali strah je i danas prisutan. Ipak, grobnice nije nemoguće otkriti. Dovoljna bi bila jedna nezavisna istraga - kaže Lazarev. Sudija kaže da bi se Srbija mogla ugledati na primer Španije, gde su sve žrtve pokopane na jednom mestu, što je neka vrsta pomirenja. U Sloveniji postoji Zakon o vojničkim grobljima. U toj bivšoj jugoslovenskoj republici identifikovano je više od 500 grobnica sa oko 100.000 žrtava.
BAGERIMA PRENOSILI LEŠEVE
U UDRUŽENJU „Most“ kažu da je velika enigma i područje srednjovekovne tvrđave na Savi, nekoliko stotina metara nizvodno od starog mosta. Na tom mestu, od 1960. do 1970. godine, otkopavanja je vršio kustos Narodnog muzeja Milivoj Vasiljević. U tvrđavi je nađena gomila kostiju, ali je stiglo naređenje da se radovi prekinu i o tome ne priča.
- Uz dozvolu Zavoda za zaštitu spomenika kulture i uz pomoć lokalne samouprave u Šapcu, kopali smo i posle 2000. godine. Pronašli smo pola skeleta! Imao je glavu, rebra i ruke, a od struka na dole je odsečen. Najverovatnije bagerom. To je samo dokaz da su grobnicu, u međuvremenu, tajno izmestili na drugu lokaciju - tvrdi dr Živko Topalović.
MILAN MILOŠEVIĆ, GRADONAČELNIK ŠAPCA
PODIGLI SMO HRAM ZA ŽRTVE
Tokom burne prošlosti u Šapcu je palo mnogo nevinih žrtava. Smatramo da se, konačno, moramo očistiti od ideologije i zato smo krenuli prvi. Izgradili smo hram svete Petke Paraskeve pored mosta, koja je svojevrsni spomenik stradalnicima - kaže za „Novosti“ šabački gradonačelnik Miloš Milošević. - Znamo i da su u logoru pored Save ubijani Jevreji. Nameravamo da to mesto nekako obeležimo. Imamo pijeteta za sve žrtve, a spomenici će biti opomena da zločin ne može da se sakrije. I naravno, da se više nikada ne ponovi.
* * * * *
BEZGROBNA VOJSKA
Od Podgorice do Nove Gorice
Od Andrijevice pa do Radovljice
Od južog primorja do u vrh Pohorja
Od Lješkopolja do Libuškog polja
I od Mojkovca do iza Celovca
Pravcem: Bijelo Polje - Prijepolje
Lijevče Polje - Bosanska Gradiška
Preko Zelengore i Kalinovika
Bosanskom golgotom do leda Kamnika
I od Trebinja, Gacka, Nevesinja
Do Dravograda, Celja i Vetrinja
I od Ostroga do Kočevskog roga
I od Vezirovog do Zidanog mosta
Nesahranjena jedna vojska osta.
Otkad je vojni, vojinstva i roblja
Jedino ta vojska ostade bez groblja.
Onaj što ih pobi ni prave ni krive
Više ih mrzi mrtve nego žive.
Matija BEĆKOVIĆ
* * * * *
ARHITEKTA DR PREDRAG RISTIĆ BIO SVEDOK POGUBLJENJA KOJA SU IZVRŠENA PREKO PUTA DANAŠNJEG HOTELA „JUGOSLAVIJA“
RATNO OSTRVO - RATNA KAZNA
NAJVEĆA tajna masovna grobnica u Beogradu je na Velikom ratnom ostrvu. Svojim očima sam gledao kako posle rata iz peskovitih obala ade izviruju leševi - priča za „Novosti“ dr Predrag Ristić, beogradski arhitekta.
Peđa Isus, tako su ga zvali u gradu, pred kraja rata bio je vrhunski sportista, plivač. Više vremena je provodio na Savi i Dunavu nego na kopnu. Imao je svoj čamac.
- Gledao sam kako isplivavaju leševi iz Save. Ipak, najviše ljudi je zakopano na dunavskom Velikom ratnom ostrvu. Svedoci su mi pričali da su gledali streljanja preko puta današnjeg hotela „Jugoslavija“. Danima su od tog mesta, pa sve do kule Nebojša na Ušću, podno Kalemegdana, plutali leševi - kaže Ristić, koji je kao mlad izbegao mobilizaciju na Sremski front i rat proveo u glavnom gradu.
Već 1944. godine, list „Borba“ o Peđi objavljuje celu stranu kao o vrhunskom plivaču, a 1945. godine postaje prvak Srbije u plivanju.
- Zbolj ljubavi prema vodi otkrio sam kolika mržnja može da postoji i prema nedužnim ljudima - priča nam Ristić. - Te slike me proganjaju ceo život. Gledao sam na mestu gde je sad Beogradski sajam, kako kukama ljudi pomeraju granje da bi prošli leševi. Grobnica je bila i na Adi ciganliji.
Ristići su živeli na Senjaku, tako da je Predrag i u samom komšiluku, kao četrnaestogodišnji dečak, slušao o pogubljenjima:
- Posle oslobođenja, moje komšije sa Senjaka svakodnevno su odvodili. OZNA je likvidirala trgovce, gazde, zanatlije... Moja porodica je poznavala oko 50 ljudi koji su streljani i ubijeni u porti manastira Vavedenje.
Ristić navodi, na primer, da je, od uglednih ljudi, kod Vavedenja ubijen i njegov komšija iz Vrnjačke ulice Svetislav Stefanović, urednik Srpske književne zadruge i germanista.
Peđa Isus nikad nije bio komunista, privođen je posle rata 72 puta na informativan razgovor. Upadao je u oči, kaže, jer je bio riđ i jer su svi znali da „crvene“ nije voleo. Doktor je nauka, profesor univerziteta u Gracu, koji je u svojoj zemlji uvek bio nepodoban.
P. V.
* * * * *
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
STAROSEDEOCI ŽARKOVA NE TRAŽE SAMO GROBOVE NAJBLIŽIH NEGO I REHABILITACIJU
NEMA ČAK NI KRŠTENICE
U MAKIŠKOM kršu, u blizini beogradskog naselja Žarkovo, koji danas služi kao smetlište, Vlada Vojnarovski u ponedeljak je „ekipu“ „Novosti“ odveo na mesto gde su 1944. godine partizanske vlasti streljale njegovu majku Feodoru, kao i još desetak „izdajnika“.
- Ljudi su mi pričali da su majku poslednju streljali. Nije molila za milost. Pre nego što su je ubili, skinula je naočare i zamolila jednu partizanku da ih odnese meni. Čim ih je uzela, partizanka ih je bacila na zemlju i zgazila čizmom. Majku su ubili, a zatim je ta ista partizanka lopatom dokrajčila svakog ko je još davao znakove života - otkriva 78-godišnji Vojnarovski potresnu priču o partizanskim streljanjima u Žarkovu.
Vladina majka je imala samo 38 godina kada je ubijena. Njen jedini „greh“ je bio poznavanje nemačkog jezika, zbog čega su komunističke vlasti presudile da je sarađivala sa okupatorom. Ista sudbina zadesila je i Ljubomira Spasenovića, bogatog zemljoradnika, koji je streljan sa još šestoricom Žarkovčana.
- Pre dve godine u Vodovodskoj ulici u Žarkovu, dok su kopali kanale za plin, pronašli su kosti nekoliko ljudi. Za lobanju koja je iskopana pretpostavlja se da je pripadala mom dedi, jer je puna zlatnih zuba, a samo ih je on u Žarkovu u to vreme imao - priča Ljubivoje Spasenović, Ljubomirov unuk. - Lobanju je odnela policija, ne znam tačno ni gde se nalazi, ali planiram da podnesem zahtev za DNK analizu, kako bih dedine ostatke sahranio u porodičnu grobnicu, kako i dolikuje.
Ljubomir je streljan samo dva dana posle hapšenja, bez pravog suđenja i šanse da dokaže nevinost.
Udruženje starosedelaca Žarkova podnelo je zahtev za rehabilitaciju svih neopravdano osuđenih od strane komunističkog režima. Prošle godine sud je, posle naknadne istrage i svedočenja, utvrdio da je Ljubomir Spasenović ubijen nevin.
- Dugo nismo mogli da pronađemo ni Ljubomirovu krštenicu. Jednostavno, komunisti su brisali sve podatke da bi sakrili svoje zločine. Posle Titove smrti pokušao sam u sudu da dokažem dedinu nevinost, ali su me izbacili napolje. I danas, u nameri da isteramo istinu na videlo, nailazimo na mnoge kočnice. Valjda se nadaju da ćemo da odustanemo ili da umremo - konstatuje Spasenović.
A. PALIĆ
MAJČINA HALJINA
VLADA Vojnarovski zna da mu je majka sahranjena u zajedničkoj grobnici, koja se nalazi u blizini Vodovodske ulice drugi deo, u Žarkovu.
- Prvo su žrtve sahranili tamo gde su ih i streljali u Makišu, ali kada je, još iste jeseni 1944. godine, na tom mestu nadošla voda, preneli su tela na lokaciju današnje Vodovodske ulice. Imao sam 13 godina kada sam gledao kako prevoze blatnjave leševe iz Makiša u Žarkovo. Prepoznao sam majku, po haljini i džemperu, koje je sašila...
* * * * *
REAGOVANJA I POLEMIKE
LJUBOMIR DIMIĆ, ISTORIČAR
OPREZNO DO ISTINE
CIVILIZACIJSKA obaveza je da se pronađu i obeleže tajne grobnice po celoj zemlji. Takođe, nužno je da se utvrde nesporne istorijske istine, kako višedecenijsko ćutanje ne bi preraslo u buduće preterivanje. A paušalne brojke podstiču stvaranje novih mitova. Znači, utemeljeno, racionalno, dokumentovano da se dođe do prave istine i da se obeleže grobnice.
ZORAN STOJKOVIĆ, BIVŠI MINISTAR PRAVDE
OBAVEZA PRED POTOMCIMA
KOMUNISTIČKE vlasti su se posle rata surovo obračunavale sa poraženim ideološkim protivnicima. Streljali su na hiljade ljudi kojima se ni do danas ne zna niti grobno mesto, niti zašto su pogubljeni. U velikom broju slučajeva, imućniji građani su ubijani bez presude, samo da bi im se oduzela imovina.
Sve priče o Evropi i našim integracijama padaju u vodu ako se država ne suoči sa istinom i zločinima od pre šest decenija. Civilizacijski minimum je da potomci žrtava bar dobiju mesta gde mogu da zapale sveću svojim precima.
Zakon o rehabilitaciji, koji je donela Vlada Srbije 2006. godine, prvi je korak u ispravljanju velikih nepravdi. Do sada je više od 1.000 ljudi rehabilitovano.
Njihove porodice su skinule ljagu sa imena i sada mogu da zahtevaju povraćaj imovine. Zbog toga je potrebno da se konačno otkoči i donošenje zakona o restituciji.
Kvalitet države i jeste u tome da kaže: grešili smo, nismo uvek radili ispravne stvari. To je dobro za generacije koje dolaze.
SVETISLAV BASARA, PISAC
I SAHRANE I SUĐENJA
- SVI tajni grobovi žrtava koji su streljani bez presude, treba da se pronađu, a ostaci da se dostojanstveno sahrane. Izvršiocima, komunističkim zločincima koji su još živi, mora da se obezbedi pravedno suđenje. To je nužno da se zločini ne ponove.
SRPSKA LIBERALNA STRANKA
ULICA ZA ŽRTVE
SRPSKA liberalna stranka podnela je u ponedeljak zahtev Komisiji za spomenike i nazive trgova Beograda da se Zagrebačka ulica preimenuje u Ulicu žrtava komunističkog terora - rekao nam je Aleksandar Nedić, sekretar SLS.
NEMA ČAK NI KRŠTENICE
U MAKIŠKOM kršu, u blizini beogradskog naselja Žarkovo, koji danas služi kao smetlište, Vlada Vojnarovski u ponedeljak je „ekipu“ „Novosti“ odveo na mesto gde su 1944. godine partizanske vlasti streljale njegovu majku Feodoru, kao i još desetak „izdajnika“.
- Ljudi su mi pričali da su majku poslednju streljali. Nije molila za milost. Pre nego što su je ubili, skinula je naočare i zamolila jednu partizanku da ih odnese meni. Čim ih je uzela, partizanka ih je bacila na zemlju i zgazila čizmom. Majku su ubili, a zatim je ta ista partizanka lopatom dokrajčila svakog ko je još davao znakove života - otkriva 78-godišnji Vojnarovski potresnu priču o partizanskim streljanjima u Žarkovu.
Vladina majka je imala samo 38 godina kada je ubijena. Njen jedini „greh“ je bio poznavanje nemačkog jezika, zbog čega su komunističke vlasti presudile da je sarađivala sa okupatorom. Ista sudbina zadesila je i Ljubomira Spasenovića, bogatog zemljoradnika, koji je streljan sa još šestoricom Žarkovčana.
- Pre dve godine u Vodovodskoj ulici u Žarkovu, dok su kopali kanale za plin, pronašli su kosti nekoliko ljudi. Za lobanju koja je iskopana pretpostavlja se da je pripadala mom dedi, jer je puna zlatnih zuba, a samo ih je on u Žarkovu u to vreme imao - priča Ljubivoje Spasenović, Ljubomirov unuk. - Lobanju je odnela policija, ne znam tačno ni gde se nalazi, ali planiram da podnesem zahtev za DNK analizu, kako bih dedine ostatke sahranio u porodičnu grobnicu, kako i dolikuje.
Ljubomir je streljan samo dva dana posle hapšenja, bez pravog suđenja i šanse da dokaže nevinost.
Udruženje starosedelaca Žarkova podnelo je zahtev za rehabilitaciju svih neopravdano osuđenih od strane komunističkog režima. Prošle godine sud je, posle naknadne istrage i svedočenja, utvrdio da je Ljubomir Spasenović ubijen nevin.
- Dugo nismo mogli da pronađemo ni Ljubomirovu krštenicu. Jednostavno, komunisti su brisali sve podatke da bi sakrili svoje zločine. Posle Titove smrti pokušao sam u sudu da dokažem dedinu nevinost, ali su me izbacili napolje. I danas, u nameri da isteramo istinu na videlo, nailazimo na mnoge kočnice. Valjda se nadaju da ćemo da odustanemo ili da umremo - konstatuje Spasenović.
A. PALIĆ
MAJČINA HALJINA
VLADA Vojnarovski zna da mu je majka sahranjena u zajedničkoj grobnici, koja se nalazi u blizini Vodovodske ulice drugi deo, u Žarkovu.
- Prvo su žrtve sahranili tamo gde su ih i streljali u Makišu, ali kada je, još iste jeseni 1944. godine, na tom mestu nadošla voda, preneli su tela na lokaciju današnje Vodovodske ulice. Imao sam 13 godina kada sam gledao kako prevoze blatnjave leševe iz Makiša u Žarkovo. Prepoznao sam majku, po haljini i džemperu, koje je sašila...
* * * * *
REAGOVANJA I POLEMIKE
LJUBOMIR DIMIĆ, ISTORIČAR
OPREZNO DO ISTINE
CIVILIZACIJSKA obaveza je da se pronađu i obeleže tajne grobnice po celoj zemlji. Takođe, nužno je da se utvrde nesporne istorijske istine, kako višedecenijsko ćutanje ne bi preraslo u buduće preterivanje. A paušalne brojke podstiču stvaranje novih mitova. Znači, utemeljeno, racionalno, dokumentovano da se dođe do prave istine i da se obeleže grobnice.
ZORAN STOJKOVIĆ, BIVŠI MINISTAR PRAVDE
OBAVEZA PRED POTOMCIMA
KOMUNISTIČKE vlasti su se posle rata surovo obračunavale sa poraženim ideološkim protivnicima. Streljali su na hiljade ljudi kojima se ni do danas ne zna niti grobno mesto, niti zašto su pogubljeni. U velikom broju slučajeva, imućniji građani su ubijani bez presude, samo da bi im se oduzela imovina.
Sve priče o Evropi i našim integracijama padaju u vodu ako se država ne suoči sa istinom i zločinima od pre šest decenija. Civilizacijski minimum je da potomci žrtava bar dobiju mesta gde mogu da zapale sveću svojim precima.
Zakon o rehabilitaciji, koji je donela Vlada Srbije 2006. godine, prvi je korak u ispravljanju velikih nepravdi. Do sada je više od 1.000 ljudi rehabilitovano.
Njihove porodice su skinule ljagu sa imena i sada mogu da zahtevaju povraćaj imovine. Zbog toga je potrebno da se konačno otkoči i donošenje zakona o restituciji.
Kvalitet države i jeste u tome da kaže: grešili smo, nismo uvek radili ispravne stvari. To je dobro za generacije koje dolaze.
SVETISLAV BASARA, PISAC
I SAHRANE I SUĐENJA
- SVI tajni grobovi žrtava koji su streljani bez presude, treba da se pronađu, a ostaci da se dostojanstveno sahrane. Izvršiocima, komunističkim zločincima koji su još živi, mora da se obezbedi pravedno suđenje. To je nužno da se zločini ne ponove.
SRPSKA LIBERALNA STRANKA
ULICA ZA ŽRTVE
SRPSKA liberalna stranka podnela je u ponedeljak zahtev Komisiji za spomenike i nazive trgova Beograda da se Zagrebačka ulica preimenuje u Ulicu žrtava komunističkog terora - rekao nam je Aleksandar Nedić, sekretar SLS.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Ceo puk progutao mrak
Vladan Radosavljević na mestu gde je bilo stratiše
Peti puk iznad Valjeva, već šest i po decenija krije krvavu tajnu. Na tom mestu, u jesen 1944. i zimu 1945. godine, komunističke vlasti surovo su se obračunale sa neistomišljenicima - po kratkom postupku, streljano je, po nekim procenama, od 2.000 do 4.000 „narodnih neprijatelja“ iz Valjeva i zapadne Srbije.
Pred streljački stroj izvođeni su „u ime naroda“, po presudama Vojnog suda valjevske vojne oblasti. Mnogi i bez presude. Ni danas nema pouzdanih podataka koliko je ljudi na Petom puku pogubljeno, a taj period predstavlja svojevrsnu „crnu rupu“ u istoriji valjevskog kraja.
- U Valjevu, na kraju Karađorđeve ulice, gde su sada Osnovna škola „Žikica Jovanović Španac“ i nekadašnja Modna konfekcija „Uzor“, u to vreme, neposredno posle Drugog svetskog rata, nalazila se kasarna, koja je bila pretvorena u vojni logor za zarobljenike, takozvane narodne neprijatelje. Tu su bili zatočeni protivnici komunističke vlasti iz valjevskog, čačanskog, užičkog i šabačkog okruga - kaže Snežana Radić, arhivski savetnik Istorijskog arhiva u Valjevu. - O tome šta se sa njima desilo ne posedujemo arhivsku građu. Imamo samo podatke na osnovu indirektnih kazivanja i priča. Do nekih činjenica došli smo u toku prikupljanja građe za knjigu o konfiskaciji imovine u Valjevskom okrugu od 1944. do 1946. godine.
- Pošto je presude donosio Vojni sud valjevske vojne oblasti, može se pretpostaviti da su oni streljani u Valjevu, najverovatnije na Petom puku, ili nekoj drugoj manje poznatoj lokaciji. Da li je, međutim, neko možda likvidiran, na primer, u Osečini, Lajkovcu ili drugom mestu, pa posle formalno upisan u spisak, ne znamo - objašnjava naša sagovornica.
Usmena kazivanja, koja su se decenijama prenosila šapatom, svedočila su da je odmah posle 15. septembra 1944. godine, kada su u Valjevo ušle partizanske jedinice, počeo žestok obračun sa neistomišljenicima. Pripadnici Ozne u početku bez ikakvog sudskog postupka počeli su sa čišćenjem izdajnika.
- Preki vojni sud u Valjevu radio je tako što partizani donesu podatke o ljudima koje treba osuditi na smrt. Sudilo se po svršenom poslu, jer su ih komunisti već likvidirali i bacili u neki potok - svedočio je jedan od članova Veća tog suda. - Moralo je da se sudi onako kako su tražili politički komesari. Da nismo tako radili, i sudije bi progutao mrak. O kakvim se procesima radilo svedoči i slučaj sudije Dragoljuba Dragojlovića, kojem je 1945. godine dva puta suđeno za kolaboraciju. Prvi put, odrezali su mu 10 godina zatvora, a drugi put osudili su ga na smrt.
Valjevac Vladan Radosavljević, predstavnik Republičke asocijacije za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta, godinama prikuplja građu o pogromima komunističke vlasti u ovom delu Srbije. Ni on, međutim, nije mogao da dođe do pouzdanog i sveobuhvatnog spiska streljanih.
- U Valjevu, smrtne kazne nad takozvanim narodnim neprijateljima sprovodile su partizanske jedinice koje su došle sa strane, među njima Osma crnogorska i Šesta lička brigada - kaže Radosavljević. - Pred streljačkim strojem završavali su ljudi samo zato što su bili simpatizeri Ravnogorskog pokreta, iako u borbenim dejstvima nisu učestvovali. Zakopavani su u plitke jame na Petom puku. Odatle, sa stratišta, njihove kosti su iskopane šezdesetih godina prošlog veka, kada je na tom mestu napravljena ciglana. Kosti su u tri kamiona transportovane na neku tajnu lokaciju. Ni danas se ne zna gde ti mučenici, žrtve komunističkog terora, počivaju.
Na Petom puku nema nikakvog obeležja posvećenog tim događajima. Radosavljević ističe da su simpatizeri Ravnogorskog pokreta pokušali 1990. godine da održe parastos žrtvama komunista, ali su ih u tome sprečili pripadnici SUBNOR-a i policija.
Branko PUZOVIĆ
VLADIMIR KRIVOŠEJEV, DIREKTOR NARODNOG MUZEJA
OTKRITI KOLIKO JE ŽRTAVA BILO
NEOPHODNO je da se stratišta dostojno obeleže i utvrdi prava istina o njima, da se sazna gde su sahranjeni ljudi koji su streljani. To je važno ne samo zbog porodica pokojnika, već i zbog istine - kaže Vladimir Krivošejev, diplomirani istoričar, direktor Narodnog muzeja u Valjevu. - Vrlo je bitno da se sazna koliko je žrtava zaista bilo, jer ima priča da takva groblja uopšte ne postoje, a opet i tvrdnji da na tim mestima počivaju hiljade ljudi. Zbog tih krajnosti, zbog prošlosti, ali i budućnosti pre svega, mora se doći do prave istine.
STRATIŠTA
UZ Peti puk, gde je bilo najviše streljanih, komunisti su „narodne neprijatelje“ likvidirali i na još nekoliko lokacija u Valjevu i okolini, poput Kamenitovca, Ševarica kod Šabačkog puta, u blizini nekadašnjeg starog SUP-a, koji je srušen u bombardovanju 1999. godine, zatim u Maljevičkim jarugama, kod sela Maljevića u mioničkoj opštini.
SPISAK 39 STRELJANIH
Jedan od retkih spiskova osuđenika na smrt, proglašenih za „narodne neprijatelje“ objavljen je u knjizi „Konfiskacija imovine u valjevskom okrugu 1944-1946“, autorke Snežane Radić. Na spisku je 39 osoba - iz Valjeva: Živojin Petrović, Ratko Trifunović, Vera Miladinović, Vilko Urlih, Milenko Kovačević, Miodrag - Rudi Kolarić, Živorad Gavrilović, Ratko Jovanović, Milutin Timotijević, Milovan Nedić, Đorđe Janković, Ljubinka Mihailović, Jovan Dragojlović, Marija Janković. Takođe, Miroslav Bobovac i Đuka Đukić iz Brezovice, Milun Vesić, Kličevac, Vojislav Jankićević, Popučke, Jelica Kuzmanović i Dušan Senić, Bujačić. Iz Rovni: Živan Radosavljević, Obren Radosavljević. Iz Kotešica: Živorad Ilić, Srboljub Ilić, Milan Ignjatović. Zabrdica: Tihomir Krstivojević, Grujica Jevtić, Nedeljko Vasiljević (Petnica), Jordan Radić (Sovač), Dragoljub Savić, Živko Stojanović, Janko Stojanović, Zlatomir Stojanović, Dragoljub Savić (Rabas)...
ZORAN JAKOVLJEVIĆ. GRADONAČELNIK VALJEVA
CENITI ANTIFAŠIZAM - OSUDITI UBISTVA
NEOPHODNO je razotkriti sve što se dešavalo posle Drugog svetskog rata. Ne treba umanjivati značaj antifašističke borbe, ali je potrebno osuditi ubistva ideoloških protivnika - kaže za „Novosti“ Zoran Jakovljević, gradonačelnik Valjeva. - Pored značaja utvrđivanja činjenica u vezi sa počinjenem zločinima, važno je pronaći grobove stradalih od komunističkog režima. Ne možemo zanemariti dešavanja u prošlosti i prekrajati istoriju, ali smo dužni istinu žrtvama i njihovim potomcima. Da smo skloni zaboravljanju nekih istorijskih činjenica, govori i naš odnos prema važnim datumima. Uz Dan Evrope, važno je da se prisetimo i Dana pobede nad fašizmom. Na taj način izgradićemo valjan odnos prema prošlosti naše zemlje i našeg naroda.
POSLEDNJE PISMO MILORADA ĐURIĆA, IZ ZABRDICE, UPUĆENO IZ ZATVORA RODITELJIMA
UMIREM ZBOG RODOLJUBLJA I IDEALA
MILORAD Đurić uspeo je preko jednog stražara u zatvoru Ozne da roditeljima dostavi poslednje pismo koje je napisao pred streljanje. U potresnom poslednjem slovu svojim najrođenijima, Milorad im poručuje da će pismo dobiti tek kad sve bude svršeno.
Pred streljački stroj stao je sa svega 22 godine. Uz najstrožu, kaznu smrti, Milorad je osuđen i na trajan gubitak časti i konfiskaciju celokupne imovine.
„Kao i do sada, duboko u noći, doći će kovač, čiji je zadatak da skine okove i da ćuti. Tiho, bez ijedne reči, iz zatvora izaći ću ja, kao što su izlazili i oni pre mene, bez odela, sa rukama vezanim na leđima dvostrukom žicom. Kamion će odvesti tamo gde bude određeno. I za kratko vreme odigraće se poslednji čin tragedije jednog mladog života koji je mnogo obećavao. Meni je razum odavno rekao da mogućnost izvlačenja od smrti za mene ne postoji. Ja znam da oni koji su me osudili smatraju da sam za njih opasan ako sam živ, pa ma gde se nalazio. Oni ne kažnjavaju moj rad ili mene, nego strah od onoga što bih još mogao da učinim. Oni su mi tokom saslušanja priznali da sam ih poznavao dobro, ali su mi rekli da mi to sve ne vredi jer sam u njihovim rukama. Rekli su mi da je na njih red da čiste svoje protivnike. Za mene je uteha što znam da umirem radi svoga shvatanja časti, dužnosti i rodoljublja. Moram da umrem radi otmenih ideala, radi kojih si i ti, dragi moj tata, prolivao svoju krv i žrtvovao svoje najbolje godine. Molim vas da savladate svoju bol i da se katkad s ponosom setite svoga sina, koji do zadnjeg časa ostaje pobornik onoga što jedino vredi u životu čoveka. A to je sloboda.“
Đurić je za vreme Drugog svetskog rata bio šef oblasne propagande Ravnogorskog pokreta.
* * * * *
Vladan Radosavljević na mestu gde je bilo stratiše
Peti puk iznad Valjeva, već šest i po decenija krije krvavu tajnu. Na tom mestu, u jesen 1944. i zimu 1945. godine, komunističke vlasti surovo su se obračunale sa neistomišljenicima - po kratkom postupku, streljano je, po nekim procenama, od 2.000 do 4.000 „narodnih neprijatelja“ iz Valjeva i zapadne Srbije.
Pred streljački stroj izvođeni su „u ime naroda“, po presudama Vojnog suda valjevske vojne oblasti. Mnogi i bez presude. Ni danas nema pouzdanih podataka koliko je ljudi na Petom puku pogubljeno, a taj period predstavlja svojevrsnu „crnu rupu“ u istoriji valjevskog kraja.
- U Valjevu, na kraju Karađorđeve ulice, gde su sada Osnovna škola „Žikica Jovanović Španac“ i nekadašnja Modna konfekcija „Uzor“, u to vreme, neposredno posle Drugog svetskog rata, nalazila se kasarna, koja je bila pretvorena u vojni logor za zarobljenike, takozvane narodne neprijatelje. Tu su bili zatočeni protivnici komunističke vlasti iz valjevskog, čačanskog, užičkog i šabačkog okruga - kaže Snežana Radić, arhivski savetnik Istorijskog arhiva u Valjevu. - O tome šta se sa njima desilo ne posedujemo arhivsku građu. Imamo samo podatke na osnovu indirektnih kazivanja i priča. Do nekih činjenica došli smo u toku prikupljanja građe za knjigu o konfiskaciji imovine u Valjevskom okrugu od 1944. do 1946. godine.
- Pošto je presude donosio Vojni sud valjevske vojne oblasti, može se pretpostaviti da su oni streljani u Valjevu, najverovatnije na Petom puku, ili nekoj drugoj manje poznatoj lokaciji. Da li je, međutim, neko možda likvidiran, na primer, u Osečini, Lajkovcu ili drugom mestu, pa posle formalno upisan u spisak, ne znamo - objašnjava naša sagovornica.
Usmena kazivanja, koja su se decenijama prenosila šapatom, svedočila su da je odmah posle 15. septembra 1944. godine, kada su u Valjevo ušle partizanske jedinice, počeo žestok obračun sa neistomišljenicima. Pripadnici Ozne u početku bez ikakvog sudskog postupka počeli su sa čišćenjem izdajnika.
- Preki vojni sud u Valjevu radio je tako što partizani donesu podatke o ljudima koje treba osuditi na smrt. Sudilo se po svršenom poslu, jer su ih komunisti već likvidirali i bacili u neki potok - svedočio je jedan od članova Veća tog suda. - Moralo je da se sudi onako kako su tražili politički komesari. Da nismo tako radili, i sudije bi progutao mrak. O kakvim se procesima radilo svedoči i slučaj sudije Dragoljuba Dragojlovića, kojem je 1945. godine dva puta suđeno za kolaboraciju. Prvi put, odrezali su mu 10 godina zatvora, a drugi put osudili su ga na smrt.
Valjevac Vladan Radosavljević, predstavnik Republičke asocijacije za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta, godinama prikuplja građu o pogromima komunističke vlasti u ovom delu Srbije. Ni on, međutim, nije mogao da dođe do pouzdanog i sveobuhvatnog spiska streljanih.
- U Valjevu, smrtne kazne nad takozvanim narodnim neprijateljima sprovodile su partizanske jedinice koje su došle sa strane, među njima Osma crnogorska i Šesta lička brigada - kaže Radosavljević. - Pred streljačkim strojem završavali su ljudi samo zato što su bili simpatizeri Ravnogorskog pokreta, iako u borbenim dejstvima nisu učestvovali. Zakopavani su u plitke jame na Petom puku. Odatle, sa stratišta, njihove kosti su iskopane šezdesetih godina prošlog veka, kada je na tom mestu napravljena ciglana. Kosti su u tri kamiona transportovane na neku tajnu lokaciju. Ni danas se ne zna gde ti mučenici, žrtve komunističkog terora, počivaju.
Na Petom puku nema nikakvog obeležja posvećenog tim događajima. Radosavljević ističe da su simpatizeri Ravnogorskog pokreta pokušali 1990. godine da održe parastos žrtvama komunista, ali su ih u tome sprečili pripadnici SUBNOR-a i policija.
Branko PUZOVIĆ
VLADIMIR KRIVOŠEJEV, DIREKTOR NARODNOG MUZEJA
OTKRITI KOLIKO JE ŽRTAVA BILO
NEOPHODNO je da se stratišta dostojno obeleže i utvrdi prava istina o njima, da se sazna gde su sahranjeni ljudi koji su streljani. To je važno ne samo zbog porodica pokojnika, već i zbog istine - kaže Vladimir Krivošejev, diplomirani istoričar, direktor Narodnog muzeja u Valjevu. - Vrlo je bitno da se sazna koliko je žrtava zaista bilo, jer ima priča da takva groblja uopšte ne postoje, a opet i tvrdnji da na tim mestima počivaju hiljade ljudi. Zbog tih krajnosti, zbog prošlosti, ali i budućnosti pre svega, mora se doći do prave istine.
STRATIŠTA
UZ Peti puk, gde je bilo najviše streljanih, komunisti su „narodne neprijatelje“ likvidirali i na još nekoliko lokacija u Valjevu i okolini, poput Kamenitovca, Ševarica kod Šabačkog puta, u blizini nekadašnjeg starog SUP-a, koji je srušen u bombardovanju 1999. godine, zatim u Maljevičkim jarugama, kod sela Maljevića u mioničkoj opštini.
SPISAK 39 STRELJANIH
Jedan od retkih spiskova osuđenika na smrt, proglašenih za „narodne neprijatelje“ objavljen je u knjizi „Konfiskacija imovine u valjevskom okrugu 1944-1946“, autorke Snežane Radić. Na spisku je 39 osoba - iz Valjeva: Živojin Petrović, Ratko Trifunović, Vera Miladinović, Vilko Urlih, Milenko Kovačević, Miodrag - Rudi Kolarić, Živorad Gavrilović, Ratko Jovanović, Milutin Timotijević, Milovan Nedić, Đorđe Janković, Ljubinka Mihailović, Jovan Dragojlović, Marija Janković. Takođe, Miroslav Bobovac i Đuka Đukić iz Brezovice, Milun Vesić, Kličevac, Vojislav Jankićević, Popučke, Jelica Kuzmanović i Dušan Senić, Bujačić. Iz Rovni: Živan Radosavljević, Obren Radosavljević. Iz Kotešica: Živorad Ilić, Srboljub Ilić, Milan Ignjatović. Zabrdica: Tihomir Krstivojević, Grujica Jevtić, Nedeljko Vasiljević (Petnica), Jordan Radić (Sovač), Dragoljub Savić, Živko Stojanović, Janko Stojanović, Zlatomir Stojanović, Dragoljub Savić (Rabas)...
ZORAN JAKOVLJEVIĆ. GRADONAČELNIK VALJEVA
CENITI ANTIFAŠIZAM - OSUDITI UBISTVA
NEOPHODNO je razotkriti sve što se dešavalo posle Drugog svetskog rata. Ne treba umanjivati značaj antifašističke borbe, ali je potrebno osuditi ubistva ideoloških protivnika - kaže za „Novosti“ Zoran Jakovljević, gradonačelnik Valjeva. - Pored značaja utvrđivanja činjenica u vezi sa počinjenem zločinima, važno je pronaći grobove stradalih od komunističkog režima. Ne možemo zanemariti dešavanja u prošlosti i prekrajati istoriju, ali smo dužni istinu žrtvama i njihovim potomcima. Da smo skloni zaboravljanju nekih istorijskih činjenica, govori i naš odnos prema važnim datumima. Uz Dan Evrope, važno je da se prisetimo i Dana pobede nad fašizmom. Na taj način izgradićemo valjan odnos prema prošlosti naše zemlje i našeg naroda.
POSLEDNJE PISMO MILORADA ĐURIĆA, IZ ZABRDICE, UPUĆENO IZ ZATVORA RODITELJIMA
UMIREM ZBOG RODOLJUBLJA I IDEALA
MILORAD Đurić uspeo je preko jednog stražara u zatvoru Ozne da roditeljima dostavi poslednje pismo koje je napisao pred streljanje. U potresnom poslednjem slovu svojim najrođenijima, Milorad im poručuje da će pismo dobiti tek kad sve bude svršeno.
Pred streljački stroj stao je sa svega 22 godine. Uz najstrožu, kaznu smrti, Milorad je osuđen i na trajan gubitak časti i konfiskaciju celokupne imovine.
„Kao i do sada, duboko u noći, doći će kovač, čiji je zadatak da skine okove i da ćuti. Tiho, bez ijedne reči, iz zatvora izaći ću ja, kao što su izlazili i oni pre mene, bez odela, sa rukama vezanim na leđima dvostrukom žicom. Kamion će odvesti tamo gde bude određeno. I za kratko vreme odigraće se poslednji čin tragedije jednog mladog života koji je mnogo obećavao. Meni je razum odavno rekao da mogućnost izvlačenja od smrti za mene ne postoji. Ja znam da oni koji su me osudili smatraju da sam za njih opasan ako sam živ, pa ma gde se nalazio. Oni ne kažnjavaju moj rad ili mene, nego strah od onoga što bih još mogao da učinim. Oni su mi tokom saslušanja priznali da sam ih poznavao dobro, ali su mi rekli da mi to sve ne vredi jer sam u njihovim rukama. Rekli su mi da je na njih red da čiste svoje protivnike. Za mene je uteha što znam da umirem radi svoga shvatanja časti, dužnosti i rodoljublja. Moram da umrem radi otmenih ideala, radi kojih si i ti, dragi moj tata, prolivao svoju krv i žrtvovao svoje najbolje godine. Molim vas da savladate svoju bol i da se katkad s ponosom setite svoga sina, koji do zadnjeg časa ostaje pobornik onoga što jedino vredi u životu čoveka. A to je sloboda.“
Đurić je za vreme Drugog svetskog rata bio šef oblasne propagande Ravnogorskog pokreta.
* * * * *
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
NEOBIČNA SUDBINA DUŠANA MIKOVIĆA, JEDNOG OD RETKIH PREŽIVELIH ZATVORENIKA IZ VALJEVSKOG ZATVORA
JEDINO MOJE IME NISU PROZVALI
BIO sam, u zimu 1944. godine, pet dana u „oznaškom“ zatvoru u centru Valjeva. Gledao sam kako svake večeri odvode oko 20 ljudi na streljanje. Mene su jedinog poštedeli.
Seća se hirurg dr Dušan Miković (85), kao da je bilo juče. Kao izbeglica iz Berana, pridružio se četnicima u Srbiji. Pao je u ruke partizana na Povlenu.
- Nas trojica smo jedini preživeli i pobegli kroz partizanski obruč. Stavio sam petokraku na kapu i krenuo u Valjevo.
Na drumu, Mikovića hvataju tri partizanska oficira. Imao je kod sebe izbegličku legitimaciju.
- Rekao sam im da sam izgubio svoju četu i da pripadam milanovačkim partizanima. Strpali su me u zatvorsku ćeliju u Valjevu.
Svakoga dana u sobu su uvodili oko 20 ljudi. Bilo je tu, kaže on, valjevskih intelektualaca, trgovaca, imućnih domaćina, seljaka...
- Oko 23 sata upadali su u sobu i čitali spisak. Jedino mene nisu prozivali. I tako, pet dana. Danju je bila krcata soba, uveče sam spavao sam. Ubijali su ih kod Krušika. Čuli su se mitraljezi i iz zatvora. Znam da niko nije čuo presudu - svedoči Miković.
Peti dan, pošto nisu imali nikakve podatke o njemu, osim izbegličke legitimacije i priče o „izgubljenoj partizanskoj četi“, njega šalju u dezerterski logor.
- Posle nekoliko dana, prijavio sam se u logorsku ambulantu koja je bila izvan logora i pobegao kroz prozor klozeta. Čuvao me je u Valjevu rođak koji je radio kao partizanski vojni intendant. On mi je sredio da budem kurir u partizanima. Tako sam dočekao oslobođenje.
Kad se završio rat, Miković se kao „partizan“ vratio u Berane, gde su ga lokalni „udbaši“ odmah strpali u zatvor - kao četnika.
- Zemljaci su dobro znali ko sam i šta sam. Srećom, pustili su me posle nekoliko dana iz lanaca, uz uslov da se gubim što dalje. I otišao sam. Završio sam Medicinski fakultet u Beogradu, gde i danas provodim penzionerske dane.
P. V.
* * * * *
GLUMAČKA LEGENDA I „NAJVEĆI PARTIZAN“, VELIMIR - BATA ŽIVOJINOVIĆ PODRŽAO INICIJATIVU „NOVOSTI“
SVI TREBA DA DOBIJU SVOJE MESTO
SVI koju su ubijeni za vreme i posle Drugog svetskog rata treba da dobiju svoje grobno mesto, bilo da su bili partizani, četnici ili građani koji nisu ni učestvovali u ratu.
To je u utorak za „Novosti“ izjavio Velimir - Bata Živojinović, čovek koji je „ubio“ najviše nemačkih vojnika na filmu i koji je glumio u najviše partizanskih filmova u istoriji srpske kinematografije.
„Valter“ brani inicijativu „Novosti“ da potomci žrtava streljanih posle oslobođenja dobiju mesto gde mogu svojim precima da zapale sveću.
- Teško je to sada naći. Ni potomcima ni državnim organima neće biti nimalo lako da „iskopaju“ sva stratišta iz rata i posleratnog perioda - kaže nam Bata.
Junak svih bitaka celuloidne trake, od Kozare do Neretve, preko Igmana, kaže nam da potraga za tajnim grobnicama ne bi trebalo da bude stranačko pitanje u Srbiji.
- Političke stranke ne bi smele da ubiru jeftine poene na žrtvama i patnji njihovih potomaka - kaže Bata, koji je član Socijalističke partije Srbije i bivši kandidat za predsednika države.
Filmska legenda, koja je stekla slavu i u najmnogoljudnijoj Kini, kaže nam da ova priča ne treba da bude put ka reviziji istorije.
- Za života, ljudi su različiti. Dobri i loši, sa ovakvim ili onakvim političkim stavom.
Ipak, kad odu na onaj svet, moraju da budu jednaki, i da im se bar znaju grobna mesta.
Živojinović smatra da bi putokazi ka starim gubilištima mogli možda da se pronađu u državnim arhivama:
- Da bi se saznala puna istina iz tog perioda, neophodno je i da se otvore te arhive.
P. V.
* * * * *
REAGOVANJA I POLEMIKE
DR MILAN PARIVODIĆ, PREDSEDNIK POLITIČKOG SAVETA „MODERNE SRBIJE“
ISTINA ZA SREĆU
DRUŠTVA koja prikrivaju istinu o sopstvenoj istoriji, a naročito kada se radi o bratoubilačkom ratu i državnom teroru, ne mogu postati politički stabilna i koherentna.
To se pokazalo i na primeru ustaških zločina iz Drugog svetskog rata, koji su se prikrivali radi „bratstva i jedinstva“, da bi to prikrivanje eksplodiralo početkom devedesetih.
Vrlo pohvaljujem napore „Večernjih novosti“ da se otkrije istina mlađim generacijama, kao i svima koji uporno drže zatvorene oči. Istina je u interesu naše dece i unuka. Vrlo je važno da deca uče realističnu istoriju, kako ne bi gradili iluzije da se nasiljem može graditi sreća. Samo dogovor i istina grade sreću i u zemlji i u odnosima sa drugim državama.
MIŠA ĐURKOVIĆ, SARADNIK INSTITUTA ZA EVROPSKO PRAVO
DA SE PODVUČE CRTA
LjUDSKI, hrišćanski i civilizacijski je da se pronađu sve tajne grobnice svih žrtava iz tog perioda naše istorije. Bez politikantske ostrašćenosti, objektivno i na bazi neoborivih činjenica, treba utvrditi punu istinu.
To je način da se jednom podvuče crta i to daje veru da se nikada više neće ponoviti nešto najgore što može da zadesi jedan narod, a to je građanski rat.
Srbija je jedina zemlja u Evropi koja nije izvršila restituciju imovine, i ta obaveza još čeka ovu državu.
ALEKSANDAR ČOTRIĆ, NARODNI POSLANIK
FORMIRATI KOMISIJU
REPUBLIČKA asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta uputila je u utorak pismo predsedniku Vlade Srbije Mirku Cvetkoviću u kojem traži da Vlada formira komisiju za otkrivanje činjenica o izvršenjima smrtne kazne nad pripadnicima Ravnogorskog pokreta i drugim žrtvama komunističkog režima u periodu posle oktobra 1944. godine.
Zadatak ove komisije, smatra Asocijacija, trebalo bi da bude i pronalaženje masovnih grobnica, identifikacija žrtava, njihova dostojanstvena sahrana i podizanje odgovarajućih spomen-obeležja. Asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta traži od Vlade Srbije da u kontaktima sa vladama država u regionu, inicira početak istraživanja i utvrđivanja istine o masovnim ubistvima građana bivše Jugoslavije koja su počinile komunističke vlasti na kraju ili po završetku Drugog svetskog rata, jer se među njima nalazio i veliki broj ljudi iz Srbije. Asocijacija ističe da je to zahtev porodica ubijenih, kao i velikog broja građana i da su njihovi zahtevi utemeljeni na Ustavu i zakonima Srbije koji svim ljudima garantuju poštovanje ljudskih prava, jednaku zakonsku zaštitu i zabranu diskriminacije po bilo kojem osnovu, navodi se u pismu koje je potpisao predsednik Asocijacije poslanik Aleksandar Čotrić.
JEDINO MOJE IME NISU PROZVALI
BIO sam, u zimu 1944. godine, pet dana u „oznaškom“ zatvoru u centru Valjeva. Gledao sam kako svake večeri odvode oko 20 ljudi na streljanje. Mene su jedinog poštedeli.
Seća se hirurg dr Dušan Miković (85), kao da je bilo juče. Kao izbeglica iz Berana, pridružio se četnicima u Srbiji. Pao je u ruke partizana na Povlenu.
- Nas trojica smo jedini preživeli i pobegli kroz partizanski obruč. Stavio sam petokraku na kapu i krenuo u Valjevo.
Na drumu, Mikovića hvataju tri partizanska oficira. Imao je kod sebe izbegličku legitimaciju.
- Rekao sam im da sam izgubio svoju četu i da pripadam milanovačkim partizanima. Strpali su me u zatvorsku ćeliju u Valjevu.
Svakoga dana u sobu su uvodili oko 20 ljudi. Bilo je tu, kaže on, valjevskih intelektualaca, trgovaca, imućnih domaćina, seljaka...
- Oko 23 sata upadali su u sobu i čitali spisak. Jedino mene nisu prozivali. I tako, pet dana. Danju je bila krcata soba, uveče sam spavao sam. Ubijali su ih kod Krušika. Čuli su se mitraljezi i iz zatvora. Znam da niko nije čuo presudu - svedoči Miković.
Peti dan, pošto nisu imali nikakve podatke o njemu, osim izbegličke legitimacije i priče o „izgubljenoj partizanskoj četi“, njega šalju u dezerterski logor.
- Posle nekoliko dana, prijavio sam se u logorsku ambulantu koja je bila izvan logora i pobegao kroz prozor klozeta. Čuvao me je u Valjevu rođak koji je radio kao partizanski vojni intendant. On mi je sredio da budem kurir u partizanima. Tako sam dočekao oslobođenje.
Kad se završio rat, Miković se kao „partizan“ vratio u Berane, gde su ga lokalni „udbaši“ odmah strpali u zatvor - kao četnika.
- Zemljaci su dobro znali ko sam i šta sam. Srećom, pustili su me posle nekoliko dana iz lanaca, uz uslov da se gubim što dalje. I otišao sam. Završio sam Medicinski fakultet u Beogradu, gde i danas provodim penzionerske dane.
P. V.
* * * * *
GLUMAČKA LEGENDA I „NAJVEĆI PARTIZAN“, VELIMIR - BATA ŽIVOJINOVIĆ PODRŽAO INICIJATIVU „NOVOSTI“
SVI TREBA DA DOBIJU SVOJE MESTO
SVI koju su ubijeni za vreme i posle Drugog svetskog rata treba da dobiju svoje grobno mesto, bilo da su bili partizani, četnici ili građani koji nisu ni učestvovali u ratu.
To je u utorak za „Novosti“ izjavio Velimir - Bata Živojinović, čovek koji je „ubio“ najviše nemačkih vojnika na filmu i koji je glumio u najviše partizanskih filmova u istoriji srpske kinematografije.
„Valter“ brani inicijativu „Novosti“ da potomci žrtava streljanih posle oslobođenja dobiju mesto gde mogu svojim precima da zapale sveću.
- Teško je to sada naći. Ni potomcima ni državnim organima neće biti nimalo lako da „iskopaju“ sva stratišta iz rata i posleratnog perioda - kaže nam Bata.
Junak svih bitaka celuloidne trake, od Kozare do Neretve, preko Igmana, kaže nam da potraga za tajnim grobnicama ne bi trebalo da bude stranačko pitanje u Srbiji.
- Političke stranke ne bi smele da ubiru jeftine poene na žrtvama i patnji njihovih potomaka - kaže Bata, koji je član Socijalističke partije Srbije i bivši kandidat za predsednika države.
Filmska legenda, koja je stekla slavu i u najmnogoljudnijoj Kini, kaže nam da ova priča ne treba da bude put ka reviziji istorije.
- Za života, ljudi su različiti. Dobri i loši, sa ovakvim ili onakvim političkim stavom.
Ipak, kad odu na onaj svet, moraju da budu jednaki, i da im se bar znaju grobna mesta.
Živojinović smatra da bi putokazi ka starim gubilištima mogli možda da se pronađu u državnim arhivama:
- Da bi se saznala puna istina iz tog perioda, neophodno je i da se otvore te arhive.
P. V.
* * * * *
REAGOVANJA I POLEMIKE
DR MILAN PARIVODIĆ, PREDSEDNIK POLITIČKOG SAVETA „MODERNE SRBIJE“
ISTINA ZA SREĆU
DRUŠTVA koja prikrivaju istinu o sopstvenoj istoriji, a naročito kada se radi o bratoubilačkom ratu i državnom teroru, ne mogu postati politički stabilna i koherentna.
To se pokazalo i na primeru ustaških zločina iz Drugog svetskog rata, koji su se prikrivali radi „bratstva i jedinstva“, da bi to prikrivanje eksplodiralo početkom devedesetih.
Vrlo pohvaljujem napore „Večernjih novosti“ da se otkrije istina mlađim generacijama, kao i svima koji uporno drže zatvorene oči. Istina je u interesu naše dece i unuka. Vrlo je važno da deca uče realističnu istoriju, kako ne bi gradili iluzije da se nasiljem može graditi sreća. Samo dogovor i istina grade sreću i u zemlji i u odnosima sa drugim državama.
MIŠA ĐURKOVIĆ, SARADNIK INSTITUTA ZA EVROPSKO PRAVO
DA SE PODVUČE CRTA
LjUDSKI, hrišćanski i civilizacijski je da se pronađu sve tajne grobnice svih žrtava iz tog perioda naše istorije. Bez politikantske ostrašćenosti, objektivno i na bazi neoborivih činjenica, treba utvrditi punu istinu.
To je način da se jednom podvuče crta i to daje veru da se nikada više neće ponoviti nešto najgore što može da zadesi jedan narod, a to je građanski rat.
Srbija je jedina zemlja u Evropi koja nije izvršila restituciju imovine, i ta obaveza još čeka ovu državu.
ALEKSANDAR ČOTRIĆ, NARODNI POSLANIK
FORMIRATI KOMISIJU
REPUBLIČKA asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta uputila je u utorak pismo predsedniku Vlade Srbije Mirku Cvetkoviću u kojem traži da Vlada formira komisiju za otkrivanje činjenica o izvršenjima smrtne kazne nad pripadnicima Ravnogorskog pokreta i drugim žrtvama komunističkog režima u periodu posle oktobra 1944. godine.
Zadatak ove komisije, smatra Asocijacija, trebalo bi da bude i pronalaženje masovnih grobnica, identifikacija žrtava, njihova dostojanstvena sahrana i podizanje odgovarajućih spomen-obeležja. Asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta traži od Vlade Srbije da u kontaktima sa vladama država u regionu, inicira početak istraživanja i utvrđivanja istine o masovnim ubistvima građana bivše Jugoslavije koja su počinile komunističke vlasti na kraju ili po završetku Drugog svetskog rata, jer se među njima nalazio i veliki broj ljudi iz Srbije. Asocijacija ističe da je to zahtev porodica ubijenih, kao i velikog broja građana i da su njihovi zahtevi utemeljeni na Ustavu i zakonima Srbije koji svim ljudima garantuju poštovanje ljudskih prava, jednaku zakonsku zaštitu i zabranu diskriminacije po bilo kojem osnovu, navodi se u pismu koje je potpisao predsednik Asocijacije poslanik Aleksandar Čotrić.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
jel to ovaj Mirkovic Stevan 
učesnik NOR-a i general-pukovnik JNA. U periodu od 1987. do 1989. godine bio je načelnik Generalštaba JNA.
Posle uvođenja višepartijskog sistema, general Mirković je bio jedan od čelnik ljudi nekadašnje Organizacije SKJ u JNA, koja je 1991. godine preimenovana u Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju. Posle njenog spajanja sa Jugosloevsnkom levicom, Mirković je napustio organizaciju i bio jedan od oštrih kritičara Miloševićevog režima. Godine 2003. osnovao je Centar Tito, čiji je predsednik.
Nek se Stevan ne brine, zahvaljujuci ovim neo komunjarama na vlasti nece biti procesuiran, a bolje bi mu bilo da se pokaje, hriscanski mada se od jednog komunjare to ne moze ocekivati. Kao sto sam rekao najveca kazna za njega i nazalost njegove potomke bice upravo otkrivanje istine. A ti bi kiseli stvarno jednom mogao da nas iznenadis sa nekim objektivnim izvorima, ovo je smesno...
Zvace dupe gace Stevanu, sto bi se reklo...
učesnik NOR-a i general-pukovnik JNA. U periodu od 1987. do 1989. godine bio je načelnik Generalštaba JNA.
Posle uvođenja višepartijskog sistema, general Mirković je bio jedan od čelnik ljudi nekadašnje Organizacije SKJ u JNA, koja je 1991. godine preimenovana u Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju. Posle njenog spajanja sa Jugosloevsnkom levicom, Mirković je napustio organizaciju i bio jedan od oštrih kritičara Miloševićevog režima. Godine 2003. osnovao je Centar Tito, čiji je predsednik.
Nek se Stevan ne brine, zahvaljujuci ovim neo komunjarama na vlasti nece biti procesuiran, a bolje bi mu bilo da se pokaje, hriscanski mada se od jednog komunjare to ne moze ocekivati. Kao sto sam rekao najveca kazna za njega i nazalost njegove potomke bice upravo otkrivanje istine. A ti bi kiseli stvarno jednom mogao da nas iznenadis sa nekim objektivnim izvorima, ovo je smesno...
Zvace dupe gace Stevanu, sto bi se reklo...
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
to je taj Mirkovic Stevan....zalosno
Pucalo kao da su se Nemci vratili!
GUBILIŠTE kraj „Kapislane“, nekadašnjeg Vojnotehničkog zavoda,a sadašnje „Zastave“, i danas, posle više od šest decenija od zločina tadašnje komunističke vlasti - obavijeno je velom tajne.
Ni sada nema pouzdanih podataka koliko je ljudi, onih koji su tadašnji preki sudovi nove narodne vlasti označili kao saradnike nemačkog okupatora i neprijatelje naroda, osuđeno na smrt i streljano na mestu gde su vojni deo fabrike i „Zastavina“ energana. Prema nepotpunim informacijama od 21. oktobra 1944. i tokom 1945. godine, tu je streljano najmanje hiljadu ljudi. Ispod zloglasne „Kapislane“ nalazili su se tuneli i podzemni prolazi. Oni su posle masovnih streljanja zatrpani i zabetonirani.
Prvi materijalni tragovi ovih zločina, prema svedočenjima radnika „Zastave“, otkriveni su prilikom radova tokom 1956.godine. Tada je pronađena gomila kostiju, ali, nadležni su ubrzo naredili da se radovi obustave. Početkom sedamdesetih godina, prilikom gradnje, ponovo su pronađeni ostaci kostiju. Saznajemo da su u džakovima kosti prenete na kragujevačko groblje i tamo zakopane.
Kragujevac je oslobođen 21. oktobra 1944. godine - prvo su ušle ruske snage, a potom partizanske jedinice. Istog dana, među prvima je uhapšen Dragomir Simović, predratni trgovac, a nepuna tri meseca kasnije predsednik opštine Kragujevac. Njegov sin Petar Simović, koji je tada imao 17 godina, ispričao nam je da su njegovog oca dvojica naoružanih partizana iz kuće u sadašnjoj Šumadiskoj ulici odvela, kako su rekli, na saslušanje.
- Obećali su majci da će se brzo vratiti. Verovali smo da će se zaista brzo vratiti, ali nije. Popodne, tog 21. oktobra, majka mi je rekla da odem do zgrade suda i da se raspitam šta je bilo. Ništa nisam saznao. Tek sutradan jedan poznanik mi je rekao da je otac u zatvoru u sobi broj jedan - priča Petar Simović.
Zatvor se nalazio nedaleko od zgrade ondašnjeg i sadašnjeg suda u Kragujevcu. Na mestu tadašnjeg zatvora sada se nalaze travnjak i parking. Simović priča da se već prvog dana privođenja ispred zatvora i suda okupilo više stotina ljudi koji su pokušavali da bilo šta saznaju o svojim najbližima. Usledila su nova privođenja, vozom su dovodili „narodne neprijatelje“. Bilo ih je s raznih strana, iz Batočine, Lapova, gružanskog kraja...
Streljanja su počela odmah. Već sutradan, svedoči Petar Simović, na tabli kod „Radničkog doma“ istaknuta su dva spiska od po 20 imena streljanih tokom prethodne noći.
Nije za sve bilo mesta u jednom zatvoru. Drugi zatvor bio je u podrumu sadašnjeg restorana „Zastavino podrumče“, a neki tvrde da su ljudi zatvarani i u podrumima sadašnje srednje škole VIŠ. Na tim mestima su pripadnici partizanskih jedinica, pod rukovodstvom oficira OZNA, mesecima mučili, isleđivali „saradnike okupatora“, mahom viđenije Kragujevčane, pripadnike građanskog društva i uglednije domaćine iz okolnih sela. Masovna streljanja uglavnom su se obavljala duž zidina kod „Kapislane“, a u tom delu fabrike leševi su i zatrpavani.
Prema svedočenju Simovića, glavni organizatori su bili Mijalko Todorović Plavi i Nemanja Marković. Mijalko Todorović je rodom iz sela Dragušica kod Kragujevca, odakle je i njegov otac Dragomir, koji je streljan u „Kapislani“.
- Pamtim dobro, a i pričali su mi stariji, da su streljanja trajala do duboko u noć. Iz „Kapislane“ su se čula štektanja mitraljeza. Vladao je strah, niko nije smeo ni da pita zašto se ljudi ubijaju. Neki odvažniji su, čuo sam, posle nekoliko dana, priupitali neke partizanske oficire da to nije ponovo rat počeo, da se Nemci nisu vratili. Posle izvesnog vremena, prešli su na tihe likvidacije, a čuo sam da su u sadašnjem „Podrumčetu“ ljudi ubijani i maljevima - priča Sveta Nikolić, koji je u to vreme imao 11 godina, a njegova roditeljska kuća i dedina kafana bile su nedaleko od Gromovića ulaza i zida uz koji su uglavnom streljani „narodni neprijatelji“.
Malo je i dokumenata o tim dešavanjima. Osim pojedinih potomaka žrtava, retko ko se temeljnije bavio ovim slučajem. Publicista Miloslav Samardžić kaže da je uspeo da pronađe tek nekoliko dokumenata. On navodi da je, prema njegovim istraživanjima, gotovo kompletna dokumentacija spaljena 1966.godine, posle pada Rankovića.
- Odluka o streljanjima bila je deo strategije učvršćivanja komunističke vlasti. Streljanjima u Kragujevcu rukovodio je šef lokalnog ogranka OZNA Stanko Matijašević, a izvršioci su bili pripadnici Šeste brigade 17. udarne divizije. Sve do kraja 1944. streljanja su bila uglavnom bez suđenja. Od početka 1945. godine organizovana su suđenja, ali procesi su uglavnom bili montirani, a najčešća presuda bila je - smrt - kaže Samardžić.
Prema njegovim tvrdnjama, postojalo je još jedno gubilište, na Metinom brdu. Tu su, tokom okupacije, Nemci imali zarobljenički logor, a kasnije, kada su ušli partizani, i oni su tu imali logor - muški i ženski. Nedaleko odatle bilo je i streljanja. On pominje i postojanje tunela ispod Metinog brda, gde su žrtve sahranjivane i zatrpavane ali, bar zasad, niko nije našao dokumentaciju niti bilo kakav plan gde je taj tunel tačno izgrađen.
Pucalo kao da su se Nemci vratili!
GUBILIŠTE kraj „Kapislane“, nekadašnjeg Vojnotehničkog zavoda,a sadašnje „Zastave“, i danas, posle više od šest decenija od zločina tadašnje komunističke vlasti - obavijeno je velom tajne.
Ni sada nema pouzdanih podataka koliko je ljudi, onih koji su tadašnji preki sudovi nove narodne vlasti označili kao saradnike nemačkog okupatora i neprijatelje naroda, osuđeno na smrt i streljano na mestu gde su vojni deo fabrike i „Zastavina“ energana. Prema nepotpunim informacijama od 21. oktobra 1944. i tokom 1945. godine, tu je streljano najmanje hiljadu ljudi. Ispod zloglasne „Kapislane“ nalazili su se tuneli i podzemni prolazi. Oni su posle masovnih streljanja zatrpani i zabetonirani.
Prvi materijalni tragovi ovih zločina, prema svedočenjima radnika „Zastave“, otkriveni su prilikom radova tokom 1956.godine. Tada je pronađena gomila kostiju, ali, nadležni su ubrzo naredili da se radovi obustave. Početkom sedamdesetih godina, prilikom gradnje, ponovo su pronađeni ostaci kostiju. Saznajemo da su u džakovima kosti prenete na kragujevačko groblje i tamo zakopane.
Kragujevac je oslobođen 21. oktobra 1944. godine - prvo su ušle ruske snage, a potom partizanske jedinice. Istog dana, među prvima je uhapšen Dragomir Simović, predratni trgovac, a nepuna tri meseca kasnije predsednik opštine Kragujevac. Njegov sin Petar Simović, koji je tada imao 17 godina, ispričao nam je da su njegovog oca dvojica naoružanih partizana iz kuće u sadašnjoj Šumadiskoj ulici odvela, kako su rekli, na saslušanje.
- Obećali su majci da će se brzo vratiti. Verovali smo da će se zaista brzo vratiti, ali nije. Popodne, tog 21. oktobra, majka mi je rekla da odem do zgrade suda i da se raspitam šta je bilo. Ništa nisam saznao. Tek sutradan jedan poznanik mi je rekao da je otac u zatvoru u sobi broj jedan - priča Petar Simović.
Zatvor se nalazio nedaleko od zgrade ondašnjeg i sadašnjeg suda u Kragujevcu. Na mestu tadašnjeg zatvora sada se nalaze travnjak i parking. Simović priča da se već prvog dana privođenja ispred zatvora i suda okupilo više stotina ljudi koji su pokušavali da bilo šta saznaju o svojim najbližima. Usledila su nova privođenja, vozom su dovodili „narodne neprijatelje“. Bilo ih je s raznih strana, iz Batočine, Lapova, gružanskog kraja...
Streljanja su počela odmah. Već sutradan, svedoči Petar Simović, na tabli kod „Radničkog doma“ istaknuta su dva spiska od po 20 imena streljanih tokom prethodne noći.
Nije za sve bilo mesta u jednom zatvoru. Drugi zatvor bio je u podrumu sadašnjeg restorana „Zastavino podrumče“, a neki tvrde da su ljudi zatvarani i u podrumima sadašnje srednje škole VIŠ. Na tim mestima su pripadnici partizanskih jedinica, pod rukovodstvom oficira OZNA, mesecima mučili, isleđivali „saradnike okupatora“, mahom viđenije Kragujevčane, pripadnike građanskog društva i uglednije domaćine iz okolnih sela. Masovna streljanja uglavnom su se obavljala duž zidina kod „Kapislane“, a u tom delu fabrike leševi su i zatrpavani.
Prema svedočenju Simovića, glavni organizatori su bili Mijalko Todorović Plavi i Nemanja Marković. Mijalko Todorović je rodom iz sela Dragušica kod Kragujevca, odakle je i njegov otac Dragomir, koji je streljan u „Kapislani“.
- Pamtim dobro, a i pričali su mi stariji, da su streljanja trajala do duboko u noć. Iz „Kapislane“ su se čula štektanja mitraljeza. Vladao je strah, niko nije smeo ni da pita zašto se ljudi ubijaju. Neki odvažniji su, čuo sam, posle nekoliko dana, priupitali neke partizanske oficire da to nije ponovo rat počeo, da se Nemci nisu vratili. Posle izvesnog vremena, prešli su na tihe likvidacije, a čuo sam da su u sadašnjem „Podrumčetu“ ljudi ubijani i maljevima - priča Sveta Nikolić, koji je u to vreme imao 11 godina, a njegova roditeljska kuća i dedina kafana bile su nedaleko od Gromovića ulaza i zida uz koji su uglavnom streljani „narodni neprijatelji“.
Malo je i dokumenata o tim dešavanjima. Osim pojedinih potomaka žrtava, retko ko se temeljnije bavio ovim slučajem. Publicista Miloslav Samardžić kaže da je uspeo da pronađe tek nekoliko dokumenata. On navodi da je, prema njegovim istraživanjima, gotovo kompletna dokumentacija spaljena 1966.godine, posle pada Rankovića.
- Odluka o streljanjima bila je deo strategije učvršćivanja komunističke vlasti. Streljanjima u Kragujevcu rukovodio je šef lokalnog ogranka OZNA Stanko Matijašević, a izvršioci su bili pripadnici Šeste brigade 17. udarne divizije. Sve do kraja 1944. streljanja su bila uglavnom bez suđenja. Od početka 1945. godine organizovana su suđenja, ali procesi su uglavnom bili montirani, a najčešća presuda bila je - smrt - kaže Samardžić.
Prema njegovim tvrdnjama, postojalo je još jedno gubilište, na Metinom brdu. Tu su, tokom okupacije, Nemci imali zarobljenički logor, a kasnije, kada su ušli partizani, i oni su tu imali logor - muški i ženski. Nedaleko odatle bilo je i streljanja. On pominje i postojanje tunela ispod Metinog brda, gde su žrtve sahranjivane i zatrpavane ali, bar zasad, niko nije našao dokumentaciju niti bilo kakav plan gde je taj tunel tačno izgrađen.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
VEROLJUB STEVANOVIĆ, GRADONAČELNIK KRAGUJEVCA
SPOMENIK I U KRUGU “ZASTAVE“
Krajem devedesetih pokrenuta je inicijativa da se napravi spomen-obeležje žrtvama komunističkog terora. Tadašnja gradska vlast (na čijem čelu je bio Veroljub Stevanović, koji je i danas gradonačelnik Kragujevca) 21. oktobra 1999. godine odlučila je da postavi spomenik u Pivarskom parku, nedaleko od ovog stratišta, van kruga „Zastave“.
Stevanović prepričava da su iz vrha tadašnje državne vlasti, koju su predvodili socijalisti (Kragujevac su vodile opozicione stranke) naredili da se to ne dozvoli. Kordoni policije sprečili su pokušaj čelnika gradske vlasti i potomaka streljanih da se spomenik postavi i prvi put održi opelo žrtvama. Umalo je došlo do sukoba s policijom i novog krvoprolića između „komunista i antikomunista“.
- Verujem da se nikada više ništa slično neće dogoditi. Naš dug i obaveza prema tim nevinim žrtvama je da se dostojno obeleži mesto njihovog stradanja. U planu je izgradnja jedne spomen-kosturnice, najverovatnije u krugu „Zastave“. Skupština grada kupila je deo prostora u krugu fabrike i želimo da realizujemo tu ideju, da konačno potomci žrtvava mogu bar sveću da zapale ne mestu gde su im stradali najbliži - kaže Stevanović.
Na spomeniku u Pivarskom parku, koji je bio „zarobljen“ u policijskom depou i postavljen tek posle petooktobarskih promena, piše: Građanima Kragujevca i okolnih mesta koji su pali kao žrtve komunističkog terora 1944, a stoji i datum - 21. 10. 1999.
ŠUMARICE I KAPISLANA - JEDNA MUKA
Šumarice su simbol stradanja u Drugom svetskom ratu, stratište nedužnih đaka. U znak odmazde, Nemci su 19, 20. i 21.oktobra 1941. godine, prema zvaničnoj verziji posleratne vlasti, streljali 7.000 Kragujevčana.
I oko tog broja postoje polemike, navodi se da je u ta tri dana streljano 2.796 ljudi, prema podacima koje je u svojoj knjizi „Ime i broj“ objavio kustos Muzeja Staniša Brkić.
U nemačkom saopštenju od 22. oktobra 1941. pominje se da je u Šumaricama streljano 2.300 ljudi u znak odmazde za deset poginulih i 26 ranjenih nemačkih vojnika. Nisu, međutim, pominjali streljanja 19. i 20. oktobra.
U selu Maršić, Nemci su 19. oktobra streljali 103 osobe, u Mečkovcu (sadašnje naselje Ilićevo) 75, a u selu Grošnica 233 osobe.
Stratišta u Šumaricama, Maršiću, Grošnioci, Ilićevu, gde su zločine činili nemački okupatori, kao i gubilište u „Kapislani“,mnogi Kragujevčani, uz dužno poštovanje prema svim žrtvama, ne žele da „razdvajaju“. Traže da se dostojno obeleži i drugi krvavi kragujevački oktobar, kada su počela streljanja građana od ruke partizana. Od 2004. godine, pomen žrtvama revolucionarnog terora nalazi se u zvaničnom kalendaru oktobarskih komemorativnih manifestacija u ovom gradu.
STANARI SOBE SMRTI
U „sobi smrti“, osim Dragomira Simovića, bili su i Lazar Ćurčić, direktor gimnazije, Dušan Popović, načelnik sreza kragujevačkog, Predrag Mitrović, načelnik sreza gružanskog, Dostanić, predstojnik policije, Koja Konstantinović, trgovac, Dušan Jovanović, obućar, Mirko Jelić, tehničar, Dule Stanimirović zvani Lord, trgovac, i inženjer Todorović. U „Kapislani“ su streljani i fudbaleri „Šumadije“, medicinska sestra Mila Marković, đak gimnazije Jova Dinić, industrijalac Petar Kojić, pripadnik ravnogorskog pokreta Miodrag Vuković...
PETAR SIMOVIĆ, POTOMAK STRADALOG DRAGOMIRA
STRELJALI OCA DVOJICE PARTIZANA
Petar Simović priča da je, posle streljanja njegovog oca, konfiskovano pola porodične kuće u Šumadijskoj ulici, kao i kuća u Hajduk Veljkovoj ulici broj 43.
Da ironija bude veća, kada mu je otac bio u kazamatu, on i njegov stariji brat Dragoslav bili su u partizanskim jedinicama u Bosni.
- Mobilisan sam desetak dana posle hapšenja oca. Dozvolili su mi da ga nakratko posetim. Pitao je za moju majku, brata,sestru Dragu. Kada sam mu rekao da sam mobilisan, da je brat Dragoslav već na frontu, okrenuo se prema prozoru i zaplakao. Samo mi je rekao: „Čuvajte se“. Bio je u sobi broj jedan zatvora pored suda. To je bila soba smrti, ko god je u nju ušao nije dugo poživeo - svedoči Petar.
Vest o smrti oca, u Brčkom mu je saopštio jedan komšija iz Dragušice. Zaplakao je. Kada je došao u jedinicu, pitali su ga zašto plače. Rekao je da mu je otac umro. Nije, kaže, smeo ni da pomene da mu je otac streljan, i da su to uradili pripadnici partizanskih jedinica u čijem sastavu su bili on i njegov brat. Podneo je pre tri godine ovdašnjem Okružnom sudu zahtev za rehabilitaciju svog oca Dragomira, kao i zahtev za povraćaj konfiskovane imovine. Odgovor još nije dobio.
SLOBODAN RAKITIĆ, PESNIK I PREDSEDNIK SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE
ĆUTANJE JE NOVA SMRT
Hvala „Večernjim novostima“ što su sistematično, otvoreno i hrabro pokrenule ovo pitanje, koje je od suštinske važnosti i za današnje i za buduće generacije. Dugo smo živeli sa duboko zakopanom istinom o nevinim žrtvama komunističkog terora posle Drugog svetskog rata. A ćutanje o tim žrtvama je njihova druga smrt i još veća nepravda. Jer, ćutanje je stalno umiranje. Kad se jedna nepravda ne ispravi, preti da se ponovi, često u još težem obliku, što se srpskom narodu ne jednom desilo u prošlosti.
Dugo smo živeli ne samo u istorijskoj zabludi nego i u velikom grehu, i zato je nužno da se kaže puna istina, i samo istina, o pogromu novih vlasti nad nevinim građanima Srbije posle 1944. godine, najčešće bez suđenja, o likvidacijama u mraku i bez groba. Živeli smo pola veka u lažnoj istoriji.
Mnoge likvidacije izvršene su samo zato da bi se žrtvama otela imovina. Sasvim je sigurno da su te likvidacije imale i ideološko i klasno obeležje, a glavni razlog je najčešće bio stvaranje uslova za oduzimanje imovine žrtvama i njihovim porodicama. Otkrivanje pune istine o komunističkom teroru i donošenje što pre zakona o restituciji nije stranačko već opštenacionalno pitanje. Nije to samo pravno i političko, nego i moralno pitanje.
Nema većeg greha nego ne sahraniti mrtve i ne znati ni gde su im grobovi. To je i moralni i Božji zakon.
SPOMENIK I U KRUGU “ZASTAVE“
Krajem devedesetih pokrenuta je inicijativa da se napravi spomen-obeležje žrtvama komunističkog terora. Tadašnja gradska vlast (na čijem čelu je bio Veroljub Stevanović, koji je i danas gradonačelnik Kragujevca) 21. oktobra 1999. godine odlučila je da postavi spomenik u Pivarskom parku, nedaleko od ovog stratišta, van kruga „Zastave“.
Stevanović prepričava da su iz vrha tadašnje državne vlasti, koju su predvodili socijalisti (Kragujevac su vodile opozicione stranke) naredili da se to ne dozvoli. Kordoni policije sprečili su pokušaj čelnika gradske vlasti i potomaka streljanih da se spomenik postavi i prvi put održi opelo žrtvama. Umalo je došlo do sukoba s policijom i novog krvoprolića između „komunista i antikomunista“.
- Verujem da se nikada više ništa slično neće dogoditi. Naš dug i obaveza prema tim nevinim žrtvama je da se dostojno obeleži mesto njihovog stradanja. U planu je izgradnja jedne spomen-kosturnice, najverovatnije u krugu „Zastave“. Skupština grada kupila je deo prostora u krugu fabrike i želimo da realizujemo tu ideju, da konačno potomci žrtvava mogu bar sveću da zapale ne mestu gde su im stradali najbliži - kaže Stevanović.
Na spomeniku u Pivarskom parku, koji je bio „zarobljen“ u policijskom depou i postavljen tek posle petooktobarskih promena, piše: Građanima Kragujevca i okolnih mesta koji su pali kao žrtve komunističkog terora 1944, a stoji i datum - 21. 10. 1999.
ŠUMARICE I KAPISLANA - JEDNA MUKA
Šumarice su simbol stradanja u Drugom svetskom ratu, stratište nedužnih đaka. U znak odmazde, Nemci su 19, 20. i 21.oktobra 1941. godine, prema zvaničnoj verziji posleratne vlasti, streljali 7.000 Kragujevčana.
I oko tog broja postoje polemike, navodi se da je u ta tri dana streljano 2.796 ljudi, prema podacima koje je u svojoj knjizi „Ime i broj“ objavio kustos Muzeja Staniša Brkić.
U nemačkom saopštenju od 22. oktobra 1941. pominje se da je u Šumaricama streljano 2.300 ljudi u znak odmazde za deset poginulih i 26 ranjenih nemačkih vojnika. Nisu, međutim, pominjali streljanja 19. i 20. oktobra.
U selu Maršić, Nemci su 19. oktobra streljali 103 osobe, u Mečkovcu (sadašnje naselje Ilićevo) 75, a u selu Grošnica 233 osobe.
Stratišta u Šumaricama, Maršiću, Grošnioci, Ilićevu, gde su zločine činili nemački okupatori, kao i gubilište u „Kapislani“,mnogi Kragujevčani, uz dužno poštovanje prema svim žrtvama, ne žele da „razdvajaju“. Traže da se dostojno obeleži i drugi krvavi kragujevački oktobar, kada su počela streljanja građana od ruke partizana. Od 2004. godine, pomen žrtvama revolucionarnog terora nalazi se u zvaničnom kalendaru oktobarskih komemorativnih manifestacija u ovom gradu.
STANARI SOBE SMRTI
U „sobi smrti“, osim Dragomira Simovića, bili su i Lazar Ćurčić, direktor gimnazije, Dušan Popović, načelnik sreza kragujevačkog, Predrag Mitrović, načelnik sreza gružanskog, Dostanić, predstojnik policije, Koja Konstantinović, trgovac, Dušan Jovanović, obućar, Mirko Jelić, tehničar, Dule Stanimirović zvani Lord, trgovac, i inženjer Todorović. U „Kapislani“ su streljani i fudbaleri „Šumadije“, medicinska sestra Mila Marković, đak gimnazije Jova Dinić, industrijalac Petar Kojić, pripadnik ravnogorskog pokreta Miodrag Vuković...
PETAR SIMOVIĆ, POTOMAK STRADALOG DRAGOMIRA
STRELJALI OCA DVOJICE PARTIZANA
Petar Simović priča da je, posle streljanja njegovog oca, konfiskovano pola porodične kuće u Šumadijskoj ulici, kao i kuća u Hajduk Veljkovoj ulici broj 43.
Da ironija bude veća, kada mu je otac bio u kazamatu, on i njegov stariji brat Dragoslav bili su u partizanskim jedinicama u Bosni.
- Mobilisan sam desetak dana posle hapšenja oca. Dozvolili su mi da ga nakratko posetim. Pitao je za moju majku, brata,sestru Dragu. Kada sam mu rekao da sam mobilisan, da je brat Dragoslav već na frontu, okrenuo se prema prozoru i zaplakao. Samo mi je rekao: „Čuvajte se“. Bio je u sobi broj jedan zatvora pored suda. To je bila soba smrti, ko god je u nju ušao nije dugo poživeo - svedoči Petar.
Vest o smrti oca, u Brčkom mu je saopštio jedan komšija iz Dragušice. Zaplakao je. Kada je došao u jedinicu, pitali su ga zašto plače. Rekao je da mu je otac umro. Nije, kaže, smeo ni da pomene da mu je otac streljan, i da su to uradili pripadnici partizanskih jedinica u čijem sastavu su bili on i njegov brat. Podneo je pre tri godine ovdašnjem Okružnom sudu zahtev za rehabilitaciju svog oca Dragomira, kao i zahtev za povraćaj konfiskovane imovine. Odgovor još nije dobio.
SLOBODAN RAKITIĆ, PESNIK I PREDSEDNIK SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE
ĆUTANJE JE NOVA SMRT
Hvala „Večernjim novostima“ što su sistematično, otvoreno i hrabro pokrenule ovo pitanje, koje je od suštinske važnosti i za današnje i za buduće generacije. Dugo smo živeli sa duboko zakopanom istinom o nevinim žrtvama komunističkog terora posle Drugog svetskog rata. A ćutanje o tim žrtvama je njihova druga smrt i još veća nepravda. Jer, ćutanje je stalno umiranje. Kad se jedna nepravda ne ispravi, preti da se ponovi, često u još težem obliku, što se srpskom narodu ne jednom desilo u prošlosti.
Dugo smo živeli ne samo u istorijskoj zabludi nego i u velikom grehu, i zato je nužno da se kaže puna istina, i samo istina, o pogromu novih vlasti nad nevinim građanima Srbije posle 1944. godine, najčešće bez suđenja, o likvidacijama u mraku i bez groba. Živeli smo pola veka u lažnoj istoriji.
Mnoge likvidacije izvršene su samo zato da bi se žrtvama otela imovina. Sasvim je sigurno da su te likvidacije imale i ideološko i klasno obeležje, a glavni razlog je najčešće bio stvaranje uslova za oduzimanje imovine žrtvama i njihovim porodicama. Otkrivanje pune istine o komunističkom teroru i donošenje što pre zakona o restituciji nije stranačko već opštenacionalno pitanje. Nije to samo pravno i političko, nego i moralno pitanje.
Nema većeg greha nego ne sahraniti mrtve i ne znati ni gde su im grobovi. To je i moralni i Božji zakon.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Mitraljezi parali svaki sumrak!
Otkopavanje istine - nedela vlasti posle II svetskog rata (11). Značajnu ulogu u streljanjima u Čačku imali Miloš i supruga Milanka Minić. Pripadnik Ozne svedoči da je svakog dana ubijao 30 ljudi..
Stratište u blizini današnjeg stadiona Borac
NA stratištima duž obale Zapadne Morave, od oslobođenja Čačka 3. decembra 1944. godine do ranog proleća 1945. godine, prema zvaničnim podacima Međuopštinskog istorijskog arhiva, komunistički režim streljao je 266 ljudi s prostora Čačka, Gornjeg Milanovca i Lučana. Ovaj broj, međutim, nije konačan, jer, prema rečima istoričara, Čačak je bio sabirni centar gde su dovođeni „državni neprijatelji“ iz ostalih krajeva Srbije i tu ubijani.
- Imamo zvanične podatke o 592 streljanih, ali tu su i ljudi iz drugih, okolnih gradova - rekao nam je Goran Davidović, istoričar, arhivist Međuopštinskog istorijskog arhiva u Čačku, koji godinama unazad proučava ovu problematiku. - Hapšenja i streljanja počela su odmah po dolasku „oslobodilaca“. Malobrojni Čačani partizani vratili su se u rodni kraj gordi i samouvereni, i to se ubrzo pokazalo kroz njihove aktivnosti pogubne za mnoge „narodne neprijatelje i reakcionare“. Započeli su lov na ljude, koji mnogi nisu preživeli. Oni koji su se krili, bili su hvatani, ispitivani i streljani kraj „Borčevog“ stadiona. Drugi su bez ispitivanja ubijani na mestima gde su uhvaćeni. Njihova imena bi osvanula na banderama ili plotovima na spiskovima „narodnog revolucionarnog suda“, koji ih je osudio i likvidirao. Većinu njih nisu pitali ni za ime, ni odakle su, niti koliko im je godina.
Egzekutivnu ulogu imali su Odeljenje za zaštitu naroda (Ozna), KNOJ i, da tragedija bude još veća, takozvani Sud srpske nacionalne časti. Najviše ljage, po mišljenju mnogih starijih Čačana, pada na Miloša Minića, rodom iz Preljine kod Čačka, koji je posle oslobođenja obavljao dužnost načelnika Ozna u Beogradu, a potom je u aprilu 1945. godine imenovan za javnog tužioca Srbije i učestvovao na suđenju Draži Mihailoviću. Takođe, i Miloševa supruga Milanka Minić imala je „zapaženu“ ulogu po oslobođenju.
- Ljudi koji su bili osuđivani na smrt streljanjem imali su pravo na žalbu. Kurir koji je dostavljao žalbe Milanki na uvid svedočio mi je da, kad god bi iz suda doneo žalbu, ona bi, ne pročitavši je, s vrata vikala da je žalba odbijena - ispričao nam je čačanski advokat Vitomir Ćalović, preko koga je više od 50 Čačana podnelo zahteve za rehabilitaciju svojih predaka. - Najviše zla počinio je, ipak, Miloš Minić. To sam uvideo u svojih tridesetak zahteva za rehabilitaciju ljudi koji su streljani, a iza svega je on stajao. Dešavalo se da Minić na trgu u Čačku sretne čoveka i istog momenta da znak da on mora biti uhapšen i streljan.
U prvih par meseci, posle oslobođenja, sa prvim sumrakom, sa Morave čuli bi se rafali mitraljeza. O ovome je u pisanom obliku svedočio i sam Ratko Dražević, tadašnji načelnik Udba u Čačku, koji je napisao da je imao zadatak da „po ceo dan i noć strelja ljude“.
- Posle oslobođenja sam prvo bio sekretar kraljevačkog Okružnog narodnog odbora i član Okružnog komiteta. Tu sam ostao dva meseca. Potom je došlo do neke reorganizacije i prešao sam u Čačak, gde su tražili da preuzmem okružni odsek Udba, pošto je bila velika teritorija. Mrzeo sam to, ali Krcun Penezić mi je prosto naredio: „Moraš da pređeš. J... se, naučićeš vremenom kako se to radi!“ - zapisao je Dražević, koji će ostati upamćen i kao direktor „Avala filma“, od 1962. godine. - To je bilo teško vreme. U okrugu smo stalno imali 2.000 četnika. I bilo je smešnih situacija. Svakodnevno smo telegramom obaveštavali Krcuna koliko smo ih u toku dana ubili. Ispadne da svakog dana pobijemo 30-40, a ono, brojno stanje uvek ostaje isto. Međutim, četnici su se vraćali iz Bosne, izlazili iz bunkera. Jedanput mesečno smo u Beogradu držali savetovanja na kojima su se svi smejali mojim izveštajima: ubijeno i uhvaćeno 500 četnika, ali ih je na terenu i dalje 2.000.
O zločinima komunista najviše je znao sada pokojni Slavko Tomašević, koji je samo zbog toga što mu je brat bio četnik (streljan 1944. godine) zatvoren u zatvoru Ozna u Čačku. Preko dana je, pričao je Tomašević, izvođen da kopa rake, a noću je sa ostalim zatvorenicima zakopavao leševe kraj Morave.
- Noću su ljudi u manjim ili većim grupama ubijani. Bili su to domaćini, ljudi bez krivice. Sećam se da se glavni dželat prezivao Spasić. Jedan od njih najviše je voleo da ubija maljem. Imao je običaj da kaže: „Šteta je na koljače trošiti kuršum“. Za 45 dana, koliko sam proveo u tom haosu, izlazio sam dvadesetak puta da zatrpavam leševe - svedočio je Tomašević.
Tokom 1945. godine u Okružnom sudu u Čačku doneto je 138 presuda koje su se odnosile na narodne neprijatelje. Njih 23 osuđeni su na smrt streljanjem.
SAMOUBISTVO MAJORA RAKOVIĆA
MNOGA zlodela ostala su upamćena u čačanskom kraju za sva vremena. Posebno se i dalje prepričava događaj od 15. decembra 1944. godine, kada je samoubistvo, kako ne bi pao u ruke komunista, izvršio četnički major Predrag Raković, čije je telo toga dana bilo izloženo na pijaci u Čačku. Mnogi su pričali da je kasnije njegovo telo raskomadano i bačeno u poljski VC na železničkoj stanici.
VELIMIR ILIĆ, ČAČANIN, LIDER NOVE SRBIJE
JARUGE PUNE KOSTIJU
JOŠ devedesetih godina dok je bio funkcioner SPO i gradonačelnik Čačka, Velimir Ilić, predsednik NS insistirao je na pronalaženju svih tajnih grobnica u Čačku i okolini:
- Tražili smo da se prekopa pomoćni teren Borca i da se izvade kosti i sahrane kako to dolikuje. Iz „Vodoprivrede“ nismo dobili dozvolu, sa obrazloženjem da je to plavno područje. Podigli smo jedno obeležje sa krstom i jedan duhovni centar, gde bi posle opela trebalo da se hrišćanski upokoje likvidirani preci. U okolini Čačka su ljudi u uzoranoj njivi i iskopanim temeljima za kuću nalazili kosti. Pune su jaruge neupokojenih tela.
Očekujem da država reši tu veliku istorijsku nepravdu.
VELJKO NEGOVANOVIĆ, PREDSEDNIK SKUPŠTINE GRADA ČAČKA
DOSTA NAM JE PODELA
PRE devet godina postojala je inicijativa da se svim žrtvama streljanja kraj Morave podigne spomen-obeležje, kao i da se novi hram Uspenije presvete Bogorodice posveti žrtvama komunizma. Međutim, od ove inicijative se, posle samo jednog održanog sastanka Odbora za ova pitanja, odustalo.
- Traganje za navodnim stratištima po Srbiji i mesta gde je sahranjen Draža Mihailović za mene su čista glupost - rekao nam je predsednik Skupštine grada Čačka Veljko Negovanović. - Ne znam kome to u ovom trenutku može da koristi, osim onima koji misle loše Srbiji i srpskom narodu, jer to može samo da dovede do novih podela. Prvo se pričalo da je tu streljano oko 7.000 ljudi, a sa svakom godinom se taj broj smanjuje, pa je sad došao na manje od hiljadu. Odbor SPS u Čačku podržao je pre par godina zahtev SUBNOR da se angažuju državne nadležne službe kako bi se ispitalo da li ima tih stratišta, kako se više ne bi manipulisalo u javnosti. To je sve izmišljena priča, jer bi do sada na ovom mestu bio pronađen bilo kakav dokaz koji bi argumentovao te tvrdnje. Tih dokaza, međutim, nema. Posle petooktobarskih promena, u Čačku je provejavala priča da su pod okriljem noći iz arhiva mnogih ustanova u gradu iznošeni i spaljivani dokumenti, kako se istina o zlodelima komunista nikada ne bi saznala.
Otkopavanje istine - nedela vlasti posle II svetskog rata (11). Značajnu ulogu u streljanjima u Čačku imali Miloš i supruga Milanka Minić. Pripadnik Ozne svedoči da je svakog dana ubijao 30 ljudi..
Stratište u blizini današnjeg stadiona Borac
NA stratištima duž obale Zapadne Morave, od oslobođenja Čačka 3. decembra 1944. godine do ranog proleća 1945. godine, prema zvaničnim podacima Međuopštinskog istorijskog arhiva, komunistički režim streljao je 266 ljudi s prostora Čačka, Gornjeg Milanovca i Lučana. Ovaj broj, međutim, nije konačan, jer, prema rečima istoričara, Čačak je bio sabirni centar gde su dovođeni „državni neprijatelji“ iz ostalih krajeva Srbije i tu ubijani.
- Imamo zvanične podatke o 592 streljanih, ali tu su i ljudi iz drugih, okolnih gradova - rekao nam je Goran Davidović, istoričar, arhivist Međuopštinskog istorijskog arhiva u Čačku, koji godinama unazad proučava ovu problematiku. - Hapšenja i streljanja počela su odmah po dolasku „oslobodilaca“. Malobrojni Čačani partizani vratili su se u rodni kraj gordi i samouvereni, i to se ubrzo pokazalo kroz njihove aktivnosti pogubne za mnoge „narodne neprijatelje i reakcionare“. Započeli su lov na ljude, koji mnogi nisu preživeli. Oni koji su se krili, bili su hvatani, ispitivani i streljani kraj „Borčevog“ stadiona. Drugi su bez ispitivanja ubijani na mestima gde su uhvaćeni. Njihova imena bi osvanula na banderama ili plotovima na spiskovima „narodnog revolucionarnog suda“, koji ih je osudio i likvidirao. Većinu njih nisu pitali ni za ime, ni odakle su, niti koliko im je godina.
Egzekutivnu ulogu imali su Odeljenje za zaštitu naroda (Ozna), KNOJ i, da tragedija bude još veća, takozvani Sud srpske nacionalne časti. Najviše ljage, po mišljenju mnogih starijih Čačana, pada na Miloša Minića, rodom iz Preljine kod Čačka, koji je posle oslobođenja obavljao dužnost načelnika Ozna u Beogradu, a potom je u aprilu 1945. godine imenovan za javnog tužioca Srbije i učestvovao na suđenju Draži Mihailoviću. Takođe, i Miloševa supruga Milanka Minić imala je „zapaženu“ ulogu po oslobođenju.
- Ljudi koji su bili osuđivani na smrt streljanjem imali su pravo na žalbu. Kurir koji je dostavljao žalbe Milanki na uvid svedočio mi je da, kad god bi iz suda doneo žalbu, ona bi, ne pročitavši je, s vrata vikala da je žalba odbijena - ispričao nam je čačanski advokat Vitomir Ćalović, preko koga je više od 50 Čačana podnelo zahteve za rehabilitaciju svojih predaka. - Najviše zla počinio je, ipak, Miloš Minić. To sam uvideo u svojih tridesetak zahteva za rehabilitaciju ljudi koji su streljani, a iza svega je on stajao. Dešavalo se da Minić na trgu u Čačku sretne čoveka i istog momenta da znak da on mora biti uhapšen i streljan.
U prvih par meseci, posle oslobođenja, sa prvim sumrakom, sa Morave čuli bi se rafali mitraljeza. O ovome je u pisanom obliku svedočio i sam Ratko Dražević, tadašnji načelnik Udba u Čačku, koji je napisao da je imao zadatak da „po ceo dan i noć strelja ljude“.
- Posle oslobođenja sam prvo bio sekretar kraljevačkog Okružnog narodnog odbora i član Okružnog komiteta. Tu sam ostao dva meseca. Potom je došlo do neke reorganizacije i prešao sam u Čačak, gde su tražili da preuzmem okružni odsek Udba, pošto je bila velika teritorija. Mrzeo sam to, ali Krcun Penezić mi je prosto naredio: „Moraš da pređeš. J... se, naučićeš vremenom kako se to radi!“ - zapisao je Dražević, koji će ostati upamćen i kao direktor „Avala filma“, od 1962. godine. - To je bilo teško vreme. U okrugu smo stalno imali 2.000 četnika. I bilo je smešnih situacija. Svakodnevno smo telegramom obaveštavali Krcuna koliko smo ih u toku dana ubili. Ispadne da svakog dana pobijemo 30-40, a ono, brojno stanje uvek ostaje isto. Međutim, četnici su se vraćali iz Bosne, izlazili iz bunkera. Jedanput mesečno smo u Beogradu držali savetovanja na kojima su se svi smejali mojim izveštajima: ubijeno i uhvaćeno 500 četnika, ali ih je na terenu i dalje 2.000.
O zločinima komunista najviše je znao sada pokojni Slavko Tomašević, koji je samo zbog toga što mu je brat bio četnik (streljan 1944. godine) zatvoren u zatvoru Ozna u Čačku. Preko dana je, pričao je Tomašević, izvođen da kopa rake, a noću je sa ostalim zatvorenicima zakopavao leševe kraj Morave.
- Noću su ljudi u manjim ili većim grupama ubijani. Bili su to domaćini, ljudi bez krivice. Sećam se da se glavni dželat prezivao Spasić. Jedan od njih najviše je voleo da ubija maljem. Imao je običaj da kaže: „Šteta je na koljače trošiti kuršum“. Za 45 dana, koliko sam proveo u tom haosu, izlazio sam dvadesetak puta da zatrpavam leševe - svedočio je Tomašević.
Tokom 1945. godine u Okružnom sudu u Čačku doneto je 138 presuda koje su se odnosile na narodne neprijatelje. Njih 23 osuđeni su na smrt streljanjem.
SAMOUBISTVO MAJORA RAKOVIĆA
MNOGA zlodela ostala su upamćena u čačanskom kraju za sva vremena. Posebno se i dalje prepričava događaj od 15. decembra 1944. godine, kada je samoubistvo, kako ne bi pao u ruke komunista, izvršio četnički major Predrag Raković, čije je telo toga dana bilo izloženo na pijaci u Čačku. Mnogi su pričali da je kasnije njegovo telo raskomadano i bačeno u poljski VC na železničkoj stanici.
VELIMIR ILIĆ, ČAČANIN, LIDER NOVE SRBIJE
JARUGE PUNE KOSTIJU
JOŠ devedesetih godina dok je bio funkcioner SPO i gradonačelnik Čačka, Velimir Ilić, predsednik NS insistirao je na pronalaženju svih tajnih grobnica u Čačku i okolini:
- Tražili smo da se prekopa pomoćni teren Borca i da se izvade kosti i sahrane kako to dolikuje. Iz „Vodoprivrede“ nismo dobili dozvolu, sa obrazloženjem da je to plavno područje. Podigli smo jedno obeležje sa krstom i jedan duhovni centar, gde bi posle opela trebalo da se hrišćanski upokoje likvidirani preci. U okolini Čačka su ljudi u uzoranoj njivi i iskopanim temeljima za kuću nalazili kosti. Pune su jaruge neupokojenih tela.
Očekujem da država reši tu veliku istorijsku nepravdu.
VELJKO NEGOVANOVIĆ, PREDSEDNIK SKUPŠTINE GRADA ČAČKA
DOSTA NAM JE PODELA
PRE devet godina postojala je inicijativa da se svim žrtvama streljanja kraj Morave podigne spomen-obeležje, kao i da se novi hram Uspenije presvete Bogorodice posveti žrtvama komunizma. Međutim, od ove inicijative se, posle samo jednog održanog sastanka Odbora za ova pitanja, odustalo.
- Traganje za navodnim stratištima po Srbiji i mesta gde je sahranjen Draža Mihailović za mene su čista glupost - rekao nam je predsednik Skupštine grada Čačka Veljko Negovanović. - Ne znam kome to u ovom trenutku može da koristi, osim onima koji misle loše Srbiji i srpskom narodu, jer to može samo da dovede do novih podela. Prvo se pričalo da je tu streljano oko 7.000 ljudi, a sa svakom godinom se taj broj smanjuje, pa je sad došao na manje od hiljadu. Odbor SPS u Čačku podržao je pre par godina zahtev SUBNOR da se angažuju državne nadležne službe kako bi se ispitalo da li ima tih stratišta, kako se više ne bi manipulisalo u javnosti. To je sve izmišljena priča, jer bi do sada na ovom mestu bio pronađen bilo kakav dokaz koji bi argumentovao te tvrdnje. Tih dokaza, međutim, nema. Posle petooktobarskih promena, u Čačku je provejavala priča da su pod okriljem noći iz arhiva mnogih ustanova u gradu iznošeni i spaljivani dokumenti, kako se istina o zlodelima komunista nikada ne bi saznala.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
nastavak...prvi deo na prethodnoj strani...
Otkopavanje istine - nedela vlasti posle II svetskog rata (11). Značajnu ulogu u streljanjima u Čačku imali Miloš i supruga Milanka Minić. Pripadnik Ozne svedoči da je svakog dana ubijao 30 ljudi..
OTAC I STRIC POČIVAJU U TAMI
VERA Vidojević (78), iz Preljine kod Čačka, tvrdi da su njen otac Milutin Topalović i stric Radovan Topalović, inače otac popularnog pevača narodne muzike Dobrivoja Topalovića, žrtve komunističkog zločina iz političkih i ideoloških razloga. Ona je podnela zahtev za njihovu rehabilitaciju.
- Moj otac je oslobođenje dočekao u našoj kući u Preljini. Odmah posle početka borbi za Čačak, još dok su Preljinu okruživale ruske jedinice, došli su nepoznati ljudi iz partizanskih jedinica i odveli su mi oca. Toga dana uhapsili su još šestoricu meštana, među kojima i maloletnog dečaka Dragutina Božovića (16) - ispričala nam je Vera. - Odveli su ih u Gornji Milanovac, moja majka je pokušala da spase oca, ali joj nisu dali da ga vidi. Strina Kosana ga je, ipak, videla. Rekla nam je da je bio bos, iako je bio sneg. Sutradan je odveden sa još šestoricom iz sela na Brdo mira u Milanovcu i tu je streljan. Posle nekoliko godina majka je sa još nekoliko ljudi otišla i našla posmrtne ostatke sedmorice ljudi, i pokopali su ih u selu, na jednom mestu. Moj otac je bio pripadnik Jugoslovenske vojske u otadžbini, ali nikada nikog nije ubio, niti zlostavljao. Streljali su ga bez presude. Njen stric Radovan, kako nam je ispričala, u vreme rata bio je u pratnji Dragiše Vasića, ideologa četničkog pokreta. Kada se kasnije vratio u Preljinu, posle oslobođenja, mobilisan je u jedan radni logor, odakle je ubrzo pobegao. Potom se predao Ozna. Ubijen je 1945. godine.
- Žalosno je što mu se ne zna ni za grob. Znamo samo da je ubijen u Čačku, ali gde tačno, ne znamo. Velika je to tuga, kada čovek počiva u tami a niko mu nikada nije zapalio sveću... - rekla nam je Vera.
DUŠAN KOVAČEVIĆ, DRAMSKI PISAC, STAO UZ INICIJATIVU „NOVOSTI“
KOMUNISTI SU JOŠ NAJJAČI
NAJŽALOSNIJE je što pronalaženje i obeležavanje tajnih grobnica nije interes ove države. Pojedinci, grupe ili mediji na mahove, i sa puno emocija, reše da reše veliku istorijsku nepravdu, ali ubrzo udare u nepoljuljani zid koji su utemeljili komunisti, i umore se. Bojim se, da će i ovi novi pokušaji da zarastu u korov, kao što je korov prekrio masovne grobnice po celoj Srbiji.
U Beogradu, gotovo da nema zelene površine ispod koje se ne nalaze zagrobni ostaci naših predaka. Prošetajte od Tašmajdana, pa Kalemegdanom do Nebojša kule, izađite do crkve Vavedenje i do Starog dvora, džogirajte na Adi ciganliji ili organizujte piknik na Avali... Na svim tim najatraktivnijim turističkim izletištima glavnog grada, na kojima se uživa, zakopani su nesrećni ljudi. Zakopana je, po dolasku oslobodilaca, i najelitnija građanska klasa ove zemlje.
Prema komunističkim izvorima, samo u Beogradu je u tom periodu likvidirano „između devet i 12.000 ljudi“. Zamislite samo tu relativnost, kada se pogubljeni građani računaju u matematici: plus-minus tri hiljade!
I sada će, posle vaše inicijative, da se pokrene lavina komentara: da nema podataka, da je Ozna sve popalila, da je tu temu pregazilo vreme, da se preuveličavaju brojke...
Suština je u tome, što je Komunistička partija i danas najjača i najutemeljenija u zemlji, iako nema pečat i štambilj. U nasledstvu, genetskom postojanju, komunisti imaju najdublje korene.
„Članovi“ te partije ne daju da se istina iskopa i da se nesrećnim stradalnicima bar popišu imena i da im se podigne zajednički spomen-park. Na mestima gde su ubijena četiri partizana u ratu nikao je spomenik od 20 metara, a 50.000 stradalih u građanskom ratu ne mogu da da dobiju ni jedno jedino obeležje.
Do juče to nije dao Slobodan Milošević, zbog svoje žene Mirjane. Danas to ne daju mnogi koji će do sudnjeg dana sakrivati strašnu istinu da je Josip Broz veliki ratni zločinac.
REAGOVANJA I POLEMIKE
MILOVAN DANOJLIĆ, PISAC
TREBALO JE RANIJE
ŠTA bih drugo mogao reći o ovoj temi, nego ono što govore svi normalni ljudi. Obaveza je moralna, ljudska i istorijska da se pronađu svi tajni grobovi i da se utvrdi istina, ali se bojim da je sada već kasno za to.
Oni koji su pravili zločine i njihovi ideološki naslednici trebalo je sami da se suoče sa sopstvenom prošlošću. Sada će sve ići mnogo teže.
Današnje otkopavanje istine, ne bi smelo da rasplamsa nove sukobe između Srba. I ne bi smelo da bude samo zalogaj bačen narodu da ga žvaće i glođe za vreme ekonomske krize.
ALEKSANDAR VULIN, POKRET SOCIJALISTA
NISU SVI PATRIOTE
SVE istorijske istine treba izneti na videlo i svaku nepravdu ispraviti ako je to uopšte moguće.
Ali, ne mogu da prihvatim tezu koja pokušava da se nametne, da je Srbija jedina zemlja u kojoj ni jedan jedini čovek nije bio na strani okupatora i Hitlerove Nemačke. Sudeći, po odlukama današnjih srpskih sudova, svi su bili patrioti i svakog treba rehabilitovati.
Istorijska istina ne sme da se menja. A večne poruke koje dobijamo iz slavnog Drugog svetskog rata su: „Otpor okupatoru!“ i „Borba za slobodu!“.
Neki bi sada da kažu da je okupacija bolja od slobode. To ne prihvatam, za mene je sloboda svanula 9. maja 1945. godine. A sve greške oslobodilačkih vlasti spreman sam da prihvatim.
SLOBODAN ANTONIĆ, SOCIOLOG
DA SE SUOČIMO!
AKO se stalno insistira na suočavanju sa prošlošću, ne vidim nikakav argumentovan razlog da se kao država ne suočimo i sa ovim delom svoje, ne tako davne istorije.
Država mora da utvrdi istinu: koliko je ljudi likvidirano, gde su pokopani i ko je vinovnik tih egzekucija bez suđenja.
Žrtve imaju pravo na rehabilitaciju, a odgovorni da budu identifikovani pred istorijom.
LIČNI STAV: PREDRAG MARKOVIĆ
ŽRTAVA NE TREBA JOŠ I DODAVATI
OZBILjNOST jednog naroda meri se, između ostalog, i razumnim poštovanjem svojih žrtava. Svima nam je pred očima primer odnosa saveznika prema vojničkim grobljima u Beogradu, a da i ne pominjemo odnos Jevreja prema svojim žrtvama. Srbi se, naprotiv, bave svojim žrtvama uglavnom u kafanskim i mitomanskim pričama, a retko kada ozbiljno i precizno.
Ove godine je proslavljeno dva veka jedne od najstrašnijih bitaka srpske istorije, one na Čegru. Broj lobanja se dramatično smanjivao proteklih decenija, sve dok nisu fizički zaštićene. Valjda su ih nosili kući kao suvenire. Što se dvadesetog veka tiče, Srbi nikada nisu precizno prebrojali svoje žrtve. U svakoj našoj priči o žrtvama naduvavaju se brojevi, čime se zapravo omalovažavaju stvarni stradalnici.
Decenijama se Srbi prepiru sa braćom Hrvatima oko broja žrtava u Jasenovcu. Već 65 godina traju nedoumice oko broja palih na Sremskom frontu. U nacionalnom mitu pominjali su se milioni, kao da stotine hiljada nisu dovoljne. Time je dat argument hrvatskim nacionalistima da priču o jasenovačkim žrtvama odbace kao srpski mit.
Poslednjih godina Srbi su počeli i među sobom da se igraju brojevima mrtvih. Najnoviji primer je priča oko žrtava tzv. crvenog terora 1944. i 1945. godine. Pre nekoliko dana je čak i u ovom ozbiljnom listu izašao naslov o dve hiljade ljudi koje su navodno partizani bacili u Savu kod Šapca. Taj broj je potpuno logički nemoguć. Kao da je malo 350 ljudi za koje se imenom i prezimenom zna da su tada ubijeni u Šapcu. Kako prevazići taj pristup? SUBNOR je pre pedeset godina pokušao da prebroji žrtve, pa je odustao. Predlažem da se iskoristi prilika popisa stanovništva iz 2011. godine. To je jedina prilika kada će popisivači ući u svaku kuću. Možda bi se popisnim pitanjima moglo dodati par rubrika o žrtvama ratova barem od 1941. do 1999. godine. Pozivam kolege iz istoričarske i statističarske akademske zajednice da razmisle o ovom predlogu.
Otkopavanje istine - nedela vlasti posle II svetskog rata (11). Značajnu ulogu u streljanjima u Čačku imali Miloš i supruga Milanka Minić. Pripadnik Ozne svedoči da je svakog dana ubijao 30 ljudi..
OTAC I STRIC POČIVAJU U TAMI
VERA Vidojević (78), iz Preljine kod Čačka, tvrdi da su njen otac Milutin Topalović i stric Radovan Topalović, inače otac popularnog pevača narodne muzike Dobrivoja Topalovića, žrtve komunističkog zločina iz političkih i ideoloških razloga. Ona je podnela zahtev za njihovu rehabilitaciju.
- Moj otac je oslobođenje dočekao u našoj kući u Preljini. Odmah posle početka borbi za Čačak, još dok su Preljinu okruživale ruske jedinice, došli su nepoznati ljudi iz partizanskih jedinica i odveli su mi oca. Toga dana uhapsili su još šestoricu meštana, među kojima i maloletnog dečaka Dragutina Božovića (16) - ispričala nam je Vera. - Odveli su ih u Gornji Milanovac, moja majka je pokušala da spase oca, ali joj nisu dali da ga vidi. Strina Kosana ga je, ipak, videla. Rekla nam je da je bio bos, iako je bio sneg. Sutradan je odveden sa još šestoricom iz sela na Brdo mira u Milanovcu i tu je streljan. Posle nekoliko godina majka je sa još nekoliko ljudi otišla i našla posmrtne ostatke sedmorice ljudi, i pokopali su ih u selu, na jednom mestu. Moj otac je bio pripadnik Jugoslovenske vojske u otadžbini, ali nikada nikog nije ubio, niti zlostavljao. Streljali su ga bez presude. Njen stric Radovan, kako nam je ispričala, u vreme rata bio je u pratnji Dragiše Vasića, ideologa četničkog pokreta. Kada se kasnije vratio u Preljinu, posle oslobođenja, mobilisan je u jedan radni logor, odakle je ubrzo pobegao. Potom se predao Ozna. Ubijen je 1945. godine.
- Žalosno je što mu se ne zna ni za grob. Znamo samo da je ubijen u Čačku, ali gde tačno, ne znamo. Velika je to tuga, kada čovek počiva u tami a niko mu nikada nije zapalio sveću... - rekla nam je Vera.
DUŠAN KOVAČEVIĆ, DRAMSKI PISAC, STAO UZ INICIJATIVU „NOVOSTI“
KOMUNISTI SU JOŠ NAJJAČI
NAJŽALOSNIJE je što pronalaženje i obeležavanje tajnih grobnica nije interes ove države. Pojedinci, grupe ili mediji na mahove, i sa puno emocija, reše da reše veliku istorijsku nepravdu, ali ubrzo udare u nepoljuljani zid koji su utemeljili komunisti, i umore se. Bojim se, da će i ovi novi pokušaji da zarastu u korov, kao što je korov prekrio masovne grobnice po celoj Srbiji.
U Beogradu, gotovo da nema zelene površine ispod koje se ne nalaze zagrobni ostaci naših predaka. Prošetajte od Tašmajdana, pa Kalemegdanom do Nebojša kule, izađite do crkve Vavedenje i do Starog dvora, džogirajte na Adi ciganliji ili organizujte piknik na Avali... Na svim tim najatraktivnijim turističkim izletištima glavnog grada, na kojima se uživa, zakopani su nesrećni ljudi. Zakopana je, po dolasku oslobodilaca, i najelitnija građanska klasa ove zemlje.
Prema komunističkim izvorima, samo u Beogradu je u tom periodu likvidirano „između devet i 12.000 ljudi“. Zamislite samo tu relativnost, kada se pogubljeni građani računaju u matematici: plus-minus tri hiljade!
I sada će, posle vaše inicijative, da se pokrene lavina komentara: da nema podataka, da je Ozna sve popalila, da je tu temu pregazilo vreme, da se preuveličavaju brojke...
Suština je u tome, što je Komunistička partija i danas najjača i najutemeljenija u zemlji, iako nema pečat i štambilj. U nasledstvu, genetskom postojanju, komunisti imaju najdublje korene.
„Članovi“ te partije ne daju da se istina iskopa i da se nesrećnim stradalnicima bar popišu imena i da im se podigne zajednički spomen-park. Na mestima gde su ubijena četiri partizana u ratu nikao je spomenik od 20 metara, a 50.000 stradalih u građanskom ratu ne mogu da da dobiju ni jedno jedino obeležje.
Do juče to nije dao Slobodan Milošević, zbog svoje žene Mirjane. Danas to ne daju mnogi koji će do sudnjeg dana sakrivati strašnu istinu da je Josip Broz veliki ratni zločinac.
REAGOVANJA I POLEMIKE
MILOVAN DANOJLIĆ, PISAC
TREBALO JE RANIJE
ŠTA bih drugo mogao reći o ovoj temi, nego ono što govore svi normalni ljudi. Obaveza je moralna, ljudska i istorijska da se pronađu svi tajni grobovi i da se utvrdi istina, ali se bojim da je sada već kasno za to.
Oni koji su pravili zločine i njihovi ideološki naslednici trebalo je sami da se suoče sa sopstvenom prošlošću. Sada će sve ići mnogo teže.
Današnje otkopavanje istine, ne bi smelo da rasplamsa nove sukobe između Srba. I ne bi smelo da bude samo zalogaj bačen narodu da ga žvaće i glođe za vreme ekonomske krize.
ALEKSANDAR VULIN, POKRET SOCIJALISTA
NISU SVI PATRIOTE
SVE istorijske istine treba izneti na videlo i svaku nepravdu ispraviti ako je to uopšte moguće.
Ali, ne mogu da prihvatim tezu koja pokušava da se nametne, da je Srbija jedina zemlja u kojoj ni jedan jedini čovek nije bio na strani okupatora i Hitlerove Nemačke. Sudeći, po odlukama današnjih srpskih sudova, svi su bili patrioti i svakog treba rehabilitovati.
Istorijska istina ne sme da se menja. A večne poruke koje dobijamo iz slavnog Drugog svetskog rata su: „Otpor okupatoru!“ i „Borba za slobodu!“.
Neki bi sada da kažu da je okupacija bolja od slobode. To ne prihvatam, za mene je sloboda svanula 9. maja 1945. godine. A sve greške oslobodilačkih vlasti spreman sam da prihvatim.
SLOBODAN ANTONIĆ, SOCIOLOG
DA SE SUOČIMO!
AKO se stalno insistira na suočavanju sa prošlošću, ne vidim nikakav argumentovan razlog da se kao država ne suočimo i sa ovim delom svoje, ne tako davne istorije.
Država mora da utvrdi istinu: koliko je ljudi likvidirano, gde su pokopani i ko je vinovnik tih egzekucija bez suđenja.
Žrtve imaju pravo na rehabilitaciju, a odgovorni da budu identifikovani pred istorijom.
LIČNI STAV: PREDRAG MARKOVIĆ
ŽRTAVA NE TREBA JOŠ I DODAVATI
OZBILjNOST jednog naroda meri se, između ostalog, i razumnim poštovanjem svojih žrtava. Svima nam je pred očima primer odnosa saveznika prema vojničkim grobljima u Beogradu, a da i ne pominjemo odnos Jevreja prema svojim žrtvama. Srbi se, naprotiv, bave svojim žrtvama uglavnom u kafanskim i mitomanskim pričama, a retko kada ozbiljno i precizno.
Ove godine je proslavljeno dva veka jedne od najstrašnijih bitaka srpske istorije, one na Čegru. Broj lobanja se dramatično smanjivao proteklih decenija, sve dok nisu fizički zaštićene. Valjda su ih nosili kući kao suvenire. Što se dvadesetog veka tiče, Srbi nikada nisu precizno prebrojali svoje žrtve. U svakoj našoj priči o žrtvama naduvavaju se brojevi, čime se zapravo omalovažavaju stvarni stradalnici.
Decenijama se Srbi prepiru sa braćom Hrvatima oko broja žrtava u Jasenovcu. Već 65 godina traju nedoumice oko broja palih na Sremskom frontu. U nacionalnom mitu pominjali su se milioni, kao da stotine hiljada nisu dovoljne. Time je dat argument hrvatskim nacionalistima da priču o jasenovačkim žrtvama odbace kao srpski mit.
Poslednjih godina Srbi su počeli i među sobom da se igraju brojevima mrtvih. Najnoviji primer je priča oko žrtava tzv. crvenog terora 1944. i 1945. godine. Pre nekoliko dana je čak i u ovom ozbiljnom listu izašao naslov o dve hiljade ljudi koje su navodno partizani bacili u Savu kod Šapca. Taj broj je potpuno logički nemoguć. Kao da je malo 350 ljudi za koje se imenom i prezimenom zna da su tada ubijeni u Šapcu. Kako prevazići taj pristup? SUBNOR je pre pedeset godina pokušao da prebroji žrtve, pa je odustao. Predlažem da se iskoristi prilika popisa stanovništva iz 2011. godine. To je jedina prilika kada će popisivači ući u svaku kuću. Možda bi se popisnim pitanjima moglo dodati par rubrika o žrtvama ratova barem od 1941. do 1999. godine. Pozivam kolege iz istoričarske i statističarske akademske zajednice da razmisle o ovom predlogu.
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Ibar krije tajne i kosti
Otkopavanje istine (12) - U Kraljevu likvidirano na stotine „narodnih neprijatelja“. Stratišta: Popov potok, obala Ibra, Dom tehnike, Kanova njiva. U Popovom potoku beleg za obe strane...
Kraljevo - Lagersko groblje
KAO da pogibije nije bilo dovoljno tokom Drugog svetskog rata kada su, osim međusobnog partizansko-četničkog ubijanja i fašistički okupatori streljali nekoliko hiljada rodoljuba, stravično pirovanje smrti u Kraljevu nastavljeno je i - po oslobođenju.
Samo u nekoliko prvih poratnih godina, dok se ni topovske cevi nisu ohladile, nova vlast je što redovnim, što prekim sudom, a najčešće bez ikakvog suđenja, likvidirala više stotina Kraljevčana - „narodnih neprijatelja i izdajnika“.
Pouzdanih dokaza, činjenica i podataka - nema. Ali, od usta do usta, doduše sve tiše i tiše, i danas među Kraljevčanima čija sećanja još nisu potpuno izbledela, pronose se priče o pojedinačnim, pa i masovnim likvidacijama „četničkih zlikovaca, kolaboracionista i kulaka“.
Tako, osim „lagerskog groblja“ u nekadašnjem krugu Fabrike vagona, na kojem počivaju kosti i danas neznano koliko tačno hiljada rodoljuba - što i dalje izaziva čak i stručne polemike - poratnih, ali neobeleženih stratišta „izdajnika i neprijatelja“ u Kraljevu okolini ima gotovo na sve strane.
- Osim nekih, u mlađim naraštajima kolektivno upamćenih kazivanja očevidaca od kojih mnogi više nisu živi, drugih dokumenata ili bilo kakvih pouzdanih podataka, jednostavno nema. Verujem, ipak, da takva dokumentacija postoji, ali da je negde sklonjena i da će se kad-tad pojaviti - kaže Dragan Drašković, istoričar i direktor Narodnog muzeja u Kraljevu, koji godinama i sam pokušava da „otkopa“ deo poratne srpsko-srpske istine.
A, prema pričama jedno od najvećih stratišta „narodnih neprijatelja“ jeste među Kraljevčanima malo poznati Popov potok, koji se nalazi na imanju Poljoprivredne škole i na samoj periferiji Kraljeva, tik uz Ibarsku magistralu.
Iako su fašisti (Nemci i Bugari) u periodu između 1941. i 1943. godine i u Popovom potoku streljali oko 500 rodoljuba, od kojih se za njih 180 zna po imenu i prezimenu, na tom stratišu, sve doskora, nije postojao nikakav beleg!? Po svemu sudeći, samo zato što je i nova vlast, Ozna i Udba, na tom istom mestu streljala - svoje neprijatelje! Koliko tačno, ne zna se, ali pretpostavke se kreću od 25, pa do nekoliko stotina „izdajnika“!
- Po povratku iz rata još sam neko vreme bio u partizanskoj uniformi radeći i kao čuvar Okružnog zatvora u Kraljevu koji se nalazio na Voštinića imanju, negde iza zgrade Okružnog suda. Znam da su hapsili ove zlikovce, izdajnike i radikale, a mi ih čuvali. Dve noći su ih, vezane konopcima, dovozili fijakerima po trojicu, a među njima i poznate trgovce Dragišu Radisavljevića i Sava Kostovića iz Kovanluka. Tada je, koliko se sećam, uhapšeno ukupno njih 38 od kojih je 25 streljano u potoku. Pričao mi je to tadašnji komandant Simo, kaže: „Otišli radikali“. I to je, koliko znam, sve što je posle rata pobijeno, a to i Momo Dugalić zna - priseća se devedestogodišnji Luka Lugonja, partizanski borac od 1941. koji je pregrmeo i igmanski marš, a neko vreme, potom, proveo i na oporavku u Italiji posle čega je vraćen na sremski front.
Kraljevom, međutim, kruže i priče da je u Popovom potoku streljano mnogo više od dvadeset petorice „izdajnika“ za koje deda Luka zna. Drugih „živih jezika“, međutim, odveć je malo i sve ih je manje, jer su se neke starine, za koje se zna da su bili čak i očevici takvih događaja, pomrli ili teško porazboljevali da nisu u stanju ni da govore. Ipak, po sistemu „pričao mi je taj i taj“, može se sabrati da je samo u ovom „potoku smrti“ pobijeno više od stotinu ljudi!
Likvidacija je međutim, bilo i na drugim „lokacijama“. Gotovo da nema starijeg Kraljevčanina koji nije čuo priču o likvidiranju „saradnika neprijatelja“ - pohvatanih četnika ili monarhističkih pristalica - „pod obalom“, gotovo u centru grada.
Od leve obale Ibra, naime, centar Kraljeva udaljen je jedva stotinak metara, a na tom rastojanju nalazi se i nekadašnja kuća Kneževića, koja je od rata naovamo poznata kao - Komitet. Od tada se još u Komitetu „sudilo i smudilo“ jer su i podrumi ovog velelepnog zdanja jedne „trule“ kraljevačke porodice u to vreme služili kao kazamati.
Odatle, „osuđeni“ su odvođeni i likvidirani „pod obalom“, odnosno na „pasjim grobljima“ ili „vučjim jamama“ kako su Kraljevčani zvali priobalje Ibra u tom delu grada, na kojem se danas nalaze atletski stadion, gradski bazen i predivni tereni za košarku, tenis i druge male sportove. Ispod ovih terena, gotovo izvesno, trune bar pedesetak likividranih!
Nekoliko decenija kasnije, na ovom potezu, dok su izvođeni radovi uređenja obale i popularnog kraljevačkog keja, radnici su, kopajući zemlju, pronalazili i - ljudske kosti.
Priče kazuju i da je, samo nekoliko stotina metara odatle, uzvodno, kod današnjeg Doma tehnike, na samoj obali Ibra u koji se ulivao potočić koji je tekao današnjom Čika-Ljubinom ulicom, u blizini tadašnjeg zloglasnog Okružnog zatvora, pobijena i grupa od još dvadesetak Kraljevčana, uglavnom viđenijih ljudi toga doba.
Slična priča pronosi se i za takozvano nemačko groblje gde su sahranjivani ubijeni nemci, kao i za Kanovu njivu, odnosno Kanovića imanje u Sijaćem polju, gde se danas neposredno uz veliku kraljevačku pijacu nalazi i - parking za automobile.
A, pričama o pojedinačnim pa i grupnim likvidacijama po okolnim selima, ni broj se ne zna. Neki su hapšeni i odvođeni u Čačak, u oblasno sedište Ozne gde im je, po kratkom postupku, „suđeno“ pred Vojnim sudom i gde su presude izvršavane odmah, kao u slučaju Vlastimira Antonijevića, mladog kapetana Kraljevske vojske u otadžbini, i mnogih drugih.
- Iz Kraljeva su odvođeni u Čačak, iz Čačka u Kraljevo, Kragujevac ili Kruševac, sve da bi se „neprijateljima“ zatrli grobovi, a egzekutorima tragovi - napominjnje Drašković.
U nedostatku opipljivijih dokaza, bilo kakvih (za)pisanih svedočenja, teško je reći šta je i koliko od svega ovoga tačno. I baš zbog tih večitih dilema, sumnji i optužbi, a naročito zbog generacija koje dolaze, valjalo bi što pre otvoriti sve te „tajne škrinje“, ako zaista postoje, da se aveti prošlosti više bar među Srbima ne ponovljaju.
RASPOLUĆENA ŠAJKAČA
- TEK pre neku godinu mi smo u Popovom potoku postavili jedan drveni krst s namerom da kasnije podignemo i pravi spomenik fašističkim žrtvama pobijenim od ‘41. do ‘43. Ali, jasno je da tada novim vlastima nikako nije odgovaralo da se to mesto obeleži, jer bi se onda znalo da su tu pobijeni i „izdajnici“!? - priča Aleksa Maričić, arhitekta u penziji koji je za ovo stratište uradio idejno rešenje spomenika u obliku raspolućene šajkače sa krstom u sredini, ali koje do danas nije realizovano.
* * * * *
Otkopavanje istine (12) - U Kraljevu likvidirano na stotine „narodnih neprijatelja“. Stratišta: Popov potok, obala Ibra, Dom tehnike, Kanova njiva. U Popovom potoku beleg za obe strane...
Kraljevo - Lagersko groblje
KAO da pogibije nije bilo dovoljno tokom Drugog svetskog rata kada su, osim međusobnog partizansko-četničkog ubijanja i fašistički okupatori streljali nekoliko hiljada rodoljuba, stravično pirovanje smrti u Kraljevu nastavljeno je i - po oslobođenju.
Samo u nekoliko prvih poratnih godina, dok se ni topovske cevi nisu ohladile, nova vlast je što redovnim, što prekim sudom, a najčešće bez ikakvog suđenja, likvidirala više stotina Kraljevčana - „narodnih neprijatelja i izdajnika“.
Pouzdanih dokaza, činjenica i podataka - nema. Ali, od usta do usta, doduše sve tiše i tiše, i danas među Kraljevčanima čija sećanja još nisu potpuno izbledela, pronose se priče o pojedinačnim, pa i masovnim likvidacijama „četničkih zlikovaca, kolaboracionista i kulaka“.
Tako, osim „lagerskog groblja“ u nekadašnjem krugu Fabrike vagona, na kojem počivaju kosti i danas neznano koliko tačno hiljada rodoljuba - što i dalje izaziva čak i stručne polemike - poratnih, ali neobeleženih stratišta „izdajnika i neprijatelja“ u Kraljevu okolini ima gotovo na sve strane.
- Osim nekih, u mlađim naraštajima kolektivno upamćenih kazivanja očevidaca od kojih mnogi više nisu živi, drugih dokumenata ili bilo kakvih pouzdanih podataka, jednostavno nema. Verujem, ipak, da takva dokumentacija postoji, ali da je negde sklonjena i da će se kad-tad pojaviti - kaže Dragan Drašković, istoričar i direktor Narodnog muzeja u Kraljevu, koji godinama i sam pokušava da „otkopa“ deo poratne srpsko-srpske istine.
A, prema pričama jedno od najvećih stratišta „narodnih neprijatelja“ jeste među Kraljevčanima malo poznati Popov potok, koji se nalazi na imanju Poljoprivredne škole i na samoj periferiji Kraljeva, tik uz Ibarsku magistralu.
Iako su fašisti (Nemci i Bugari) u periodu između 1941. i 1943. godine i u Popovom potoku streljali oko 500 rodoljuba, od kojih se za njih 180 zna po imenu i prezimenu, na tom stratišu, sve doskora, nije postojao nikakav beleg!? Po svemu sudeći, samo zato što je i nova vlast, Ozna i Udba, na tom istom mestu streljala - svoje neprijatelje! Koliko tačno, ne zna se, ali pretpostavke se kreću od 25, pa do nekoliko stotina „izdajnika“!
- Po povratku iz rata još sam neko vreme bio u partizanskoj uniformi radeći i kao čuvar Okružnog zatvora u Kraljevu koji se nalazio na Voštinića imanju, negde iza zgrade Okružnog suda. Znam da su hapsili ove zlikovce, izdajnike i radikale, a mi ih čuvali. Dve noći su ih, vezane konopcima, dovozili fijakerima po trojicu, a među njima i poznate trgovce Dragišu Radisavljevića i Sava Kostovića iz Kovanluka. Tada je, koliko se sećam, uhapšeno ukupno njih 38 od kojih je 25 streljano u potoku. Pričao mi je to tadašnji komandant Simo, kaže: „Otišli radikali“. I to je, koliko znam, sve što je posle rata pobijeno, a to i Momo Dugalić zna - priseća se devedestogodišnji Luka Lugonja, partizanski borac od 1941. koji je pregrmeo i igmanski marš, a neko vreme, potom, proveo i na oporavku u Italiji posle čega je vraćen na sremski front.
Kraljevom, međutim, kruže i priče da je u Popovom potoku streljano mnogo više od dvadeset petorice „izdajnika“ za koje deda Luka zna. Drugih „živih jezika“, međutim, odveć je malo i sve ih je manje, jer su se neke starine, za koje se zna da su bili čak i očevici takvih događaja, pomrli ili teško porazboljevali da nisu u stanju ni da govore. Ipak, po sistemu „pričao mi je taj i taj“, može se sabrati da je samo u ovom „potoku smrti“ pobijeno više od stotinu ljudi!
Likvidacija je međutim, bilo i na drugim „lokacijama“. Gotovo da nema starijeg Kraljevčanina koji nije čuo priču o likvidiranju „saradnika neprijatelja“ - pohvatanih četnika ili monarhističkih pristalica - „pod obalom“, gotovo u centru grada.
Od leve obale Ibra, naime, centar Kraljeva udaljen je jedva stotinak metara, a na tom rastojanju nalazi se i nekadašnja kuća Kneževića, koja je od rata naovamo poznata kao - Komitet. Od tada se još u Komitetu „sudilo i smudilo“ jer su i podrumi ovog velelepnog zdanja jedne „trule“ kraljevačke porodice u to vreme služili kao kazamati.
Odatle, „osuđeni“ su odvođeni i likvidirani „pod obalom“, odnosno na „pasjim grobljima“ ili „vučjim jamama“ kako su Kraljevčani zvali priobalje Ibra u tom delu grada, na kojem se danas nalaze atletski stadion, gradski bazen i predivni tereni za košarku, tenis i druge male sportove. Ispod ovih terena, gotovo izvesno, trune bar pedesetak likividranih!
Nekoliko decenija kasnije, na ovom potezu, dok su izvođeni radovi uređenja obale i popularnog kraljevačkog keja, radnici su, kopajući zemlju, pronalazili i - ljudske kosti.
Priče kazuju i da je, samo nekoliko stotina metara odatle, uzvodno, kod današnjeg Doma tehnike, na samoj obali Ibra u koji se ulivao potočić koji je tekao današnjom Čika-Ljubinom ulicom, u blizini tadašnjeg zloglasnog Okružnog zatvora, pobijena i grupa od još dvadesetak Kraljevčana, uglavnom viđenijih ljudi toga doba.
Slična priča pronosi se i za takozvano nemačko groblje gde su sahranjivani ubijeni nemci, kao i za Kanovu njivu, odnosno Kanovića imanje u Sijaćem polju, gde se danas neposredno uz veliku kraljevačku pijacu nalazi i - parking za automobile.
A, pričama o pojedinačnim pa i grupnim likvidacijama po okolnim selima, ni broj se ne zna. Neki su hapšeni i odvođeni u Čačak, u oblasno sedište Ozne gde im je, po kratkom postupku, „suđeno“ pred Vojnim sudom i gde su presude izvršavane odmah, kao u slučaju Vlastimira Antonijevića, mladog kapetana Kraljevske vojske u otadžbini, i mnogih drugih.
- Iz Kraljeva su odvođeni u Čačak, iz Čačka u Kraljevo, Kragujevac ili Kruševac, sve da bi se „neprijateljima“ zatrli grobovi, a egzekutorima tragovi - napominjnje Drašković.
U nedostatku opipljivijih dokaza, bilo kakvih (za)pisanih svedočenja, teško je reći šta je i koliko od svega ovoga tačno. I baš zbog tih večitih dilema, sumnji i optužbi, a naročito zbog generacija koje dolaze, valjalo bi što pre otvoriti sve te „tajne škrinje“, ako zaista postoje, da se aveti prošlosti više bar među Srbima ne ponovljaju.
RASPOLUĆENA ŠAJKAČA
- TEK pre neku godinu mi smo u Popovom potoku postavili jedan drveni krst s namerom da kasnije podignemo i pravi spomenik fašističkim žrtvama pobijenim od ‘41. do ‘43. Ali, jasno je da tada novim vlastima nikako nije odgovaralo da se to mesto obeleži, jer bi se onda znalo da su tu pobijeni i „izdajnici“!? - priča Aleksa Maričić, arhitekta u penziji koji je za ovo stratište uradio idejno rešenje spomenika u obliku raspolućene šajkače sa krstom u sredini, ali koje do danas nije realizovano.
* * * * *
