Још једна година и још једно лелекање о Сребреници и имагинарном геноциду. Нема ни помена о српским страдањима која су се десила пре, из којих је уследила одмазда. Читајући теме и коментаре од душебрижника за смрт босанских муслимана те просто ухвати мука, и човек мора да се запита да ли смо колективно луд народ?
Већ сам у једној другој теми навео да срби колективно морају да прогласе дане жалости, одржавају помен на све масакре и геноциде који су вршени на њима, јер не смемо да патимо од заборава. Као народ смо праштали многа срања и зла кроз векове, заборавили страдања и заузврат гледали репризу. Срби су били конститутиван народ са вековним огњиштима која су разрушена до темеља. У Сарајеву нема Срба а то је био један од највећих српских градова, и ником ништа. О свему се ћути и прича онако у пролазу, као да се ништа није десило, и сваке године млатимо празну сламу око Сребренице, јер дозвољавамо да нас увлаче у тај монолог, јер то није дијалог сигурно. Ту је важно само да сви Срби признају кривицу и да ставе себи на чело ознаку да су геноцидни, да би се комшије заситиле и заташкале своју одговорност.
Сваки пут када неко спомене Сребреницу, треба да се спомену српске жртве, и прави геноцид који је вршен над српским цивилима, не само војницима.
Ако неко хоће да тврди да је убиство војника муслимана био геноцид, ок, али само под условом да су сви они покољи, погроми и масакри над Србима били геноцид. И свима одлично.
Али опет се враћамо на то питање зашто ми заборављамо на своја страдања и зашто не форсирамо истину?
Мишљења?
