- Poruka
- 7.211
Arheološko otkriće iz 1964. godine:
1. Uslovna transkripcija pisma
I ta tmi a i kak deram azva tije čje uniala az treje soječi i az ašječo u tao je bađe u veli u nas zal Sluveni az tudu sem čuniz tozo v vas tam jer je škaila sve tule Rase nas si avil čudvat te zi ašče Itale ak nas vjede i ta nišč bjeda šče avil je nia ka gulšč čva nas o je barije vel i junas o ašču ke Slevaje ta nai ščasan ti ud u niaz zela se vačal tmi al avil čval ašču gulišč čva snuif
2. Slobodan prevod
I ta tama donese svu bedu neutešnu i nagna na razmišljanje o razaranjima, kao da i boginja baci prokletstvo na nas, Slovene, koji su ovde živeli, a vi pođoste u bekstvo i napustiste i nas i svu zemlju Rašansku, i predaste nas razjarenim Italima, celu zemlju i sve nas rasute po Italiji u bedi izdate od svojih vođa koji ne pomisliše na svoje naraštaje i sve Slovene koji su mogli imati srećnu sudbinu, pa neka je hvala tim izdajničkim sinovima.
(preveo profesor Radivoje Pešić)
19.10.1986.
Najveća misterija za veliki broj svetskih lingvista je bilo etrursko pismo, odnosno jezik. Lingvisti su uporno govorili kako ovo pismo može da se čita, ali se ne razume. Jezik je upoređivan sa svim jezicima, čak i mađarskim i centralno-afričkim, ali nikada sa nekim od slovenskih jezika.
Etrursko pismo je na dešifrovanje čekalo vekovima, da bi ga sasvim odgonetnuo naš profesor Svetislav Bilbija, rođen 1907. godine u Bosanskom Grahovu, pohađao je klasičnu gimnaziju, a u Beogradu 1933. godine završava Bogosloviju. Bio je poliglota i pored “živih”, poznavao je i nekoliko “mrtvih” jezika.
Dugotrajni i iscrpljujući rad gospodina Bilbije je započet na krajnje neobičan način. Dok je bio u jednom italijanskom muzeju počeo je da čita natpis sa jednog spomenika sa desna na levo i odmah primetio da su slova slična srpskoj ćirilici. U svojoj knjizi štampanoj u Institutu za etrurske studije, Čikago, Bilbija daje prevode sa više spomenika, čiji sadržaj govori mnogo o životu i običajima naroda Etruraca.
Jedan od prvih zapisa na grobnim freskama koji je preveo Svetislav Bilbija je: “Sa desna na levo svako može da pročita: Ala žer sip nei Perun.”
Na fresci je i prikazana borba između dobra i zla, Ala (Aždaja) u borbi sa Perunom, čest motiv i na hrišćanskim ikonama sa Svetim Ðorđem. Perun nam je već dobro poznat kao jedno od lica sveslovenskog Triglava.
Još jedna interesantna stvar na svim freskama jeste obuća koja je potpuno identična srpskom opanku. Odatle je kod Rimljana vojnička sandala nazvana cerbvliana, odnosno serbulijana.
Između sebe, Etrurci su se nazivali Rašanima, ljudima istog soja, odnosno rase. O dvojnosti imena, odnosno imenu Tusci ili Tirsenci, treba reći da se u “Rječniku” Vuka Stefanovića Karadžića za reč trsa nalazi objašnjenje da je identična rečima soj, loza, rasa, i da se koristi u plemenu Pipera u Crnoj Gori.
Poreklo imena Etruraca je zasigurno najbolje objasnio domaći istoričar Radovan Damjanović. On kaže da su ovo ime Rašanima nadenuli Rimljani u vreme rašanske propasti, kad su Rimljanima Rašani bili poznati jedino još po veštini vračanja (lat. harvspikivm). Gatanje je obavljano pomoću džigerice neke manje životinje, što je i danas poznata zanimacija starica u Vojvodini, Timoku i Crnoj Gori. Da se radi zaista o džigerici svedoči i srpski deo žgara, žgaravica, doduše u obliku hara, u latinskim rečima harvspex (doktor, onaj koji posmatra utrobu), harvspikivm (gledanje u utrobu)...
Odakle dva imena - džigerica i žgara? Pa žgara je crna, garava, a i pri vračanju se pileća džigerica stavlja na vatru, što opet jasno ukazuje na koren reči gar ili žgar. U antici je vladala zonska podela tela; torzo je smatran centrom svih telesnih funkcija; u starogrčkom postoji jedna reč za stomak i za srce: καρδια.
Jetrurac (Etrurac) je onaj koji gleda u utrobu ili jetru.
Odakle onda Grcima reč ιατροσ (lekar). Posle dva manje zastupljena imena mora se razjasniti pravo narodno ime Etruraca - Rašani. Koren reči jeste ras i ima ga u svim evropskim jezicima, kao Die raze, La raza, The rase...
Po ustaljenoj logici Rašani su svi ljudi iste rase, odnosno jezika, običaja, prošlosti... Još jedna veza korena ras sa Srbima i Slovenima jeste prisutnost same reči na srpskom govornom području: srednjovekovna Raška, reke Raška i Rasina u Srbiji, reka Raška u Nemačkoj i Indiji, selo Rašica kod Prokuplja, imena Raško i Rastko, narodno piće rakija itd.
Ako pogledamo nazive ostalih plemena na Apeninskom poluostrvu u antici, uočićemo paleo-slovensko poreklo tih etničkih grupacija sa dva područja; sa podunavlja - Raseni, Veneti, Liguri i Samniti; i iz male Azije - Sabinjani i Sardinjani.
Sardinija je naseljena iz centralnog grada maloazijske Like, Sarda. Zapisan grčkim alfabetom ovaj naziv možda i nije tačan, i može se slobodno pretpostaviti da je grad nosio naziv Sarb ili Srb, a zbog nemogućnosti izgovora ovog pra-korena Grci su ga zabeležili kao Σαρδ.
1. Uslovna transkripcija pisma
I ta tmi a i kak deram azva tije čje uniala az treje soječi i az ašječo u tao je bađe u veli u nas zal Sluveni az tudu sem čuniz tozo v vas tam jer je škaila sve tule Rase nas si avil čudvat te zi ašče Itale ak nas vjede i ta nišč bjeda šče avil je nia ka gulšč čva nas o je barije vel i junas o ašču ke Slevaje ta nai ščasan ti ud u niaz zela se vačal tmi al avil čval ašču gulišč čva snuif
2. Slobodan prevod
I ta tama donese svu bedu neutešnu i nagna na razmišljanje o razaranjima, kao da i boginja baci prokletstvo na nas, Slovene, koji su ovde živeli, a vi pođoste u bekstvo i napustiste i nas i svu zemlju Rašansku, i predaste nas razjarenim Italima, celu zemlju i sve nas rasute po Italiji u bedi izdate od svojih vođa koji ne pomisliše na svoje naraštaje i sve Slovene koji su mogli imati srećnu sudbinu, pa neka je hvala tim izdajničkim sinovima.
(preveo profesor Radivoje Pešić)
19.10.1986.
Najveća misterija za veliki broj svetskih lingvista je bilo etrursko pismo, odnosno jezik. Lingvisti su uporno govorili kako ovo pismo može da se čita, ali se ne razume. Jezik je upoređivan sa svim jezicima, čak i mađarskim i centralno-afričkim, ali nikada sa nekim od slovenskih jezika.
Etrursko pismo je na dešifrovanje čekalo vekovima, da bi ga sasvim odgonetnuo naš profesor Svetislav Bilbija, rođen 1907. godine u Bosanskom Grahovu, pohađao je klasičnu gimnaziju, a u Beogradu 1933. godine završava Bogosloviju. Bio je poliglota i pored “živih”, poznavao je i nekoliko “mrtvih” jezika.
Dugotrajni i iscrpljujući rad gospodina Bilbije je započet na krajnje neobičan način. Dok je bio u jednom italijanskom muzeju počeo je da čita natpis sa jednog spomenika sa desna na levo i odmah primetio da su slova slična srpskoj ćirilici. U svojoj knjizi štampanoj u Institutu za etrurske studije, Čikago, Bilbija daje prevode sa više spomenika, čiji sadržaj govori mnogo o životu i običajima naroda Etruraca.
Jedan od prvih zapisa na grobnim freskama koji je preveo Svetislav Bilbija je: “Sa desna na levo svako može da pročita: Ala žer sip nei Perun.”
Na fresci je i prikazana borba između dobra i zla, Ala (Aždaja) u borbi sa Perunom, čest motiv i na hrišćanskim ikonama sa Svetim Ðorđem. Perun nam je već dobro poznat kao jedno od lica sveslovenskog Triglava.
Još jedna interesantna stvar na svim freskama jeste obuća koja je potpuno identična srpskom opanku. Odatle je kod Rimljana vojnička sandala nazvana cerbvliana, odnosno serbulijana.
Između sebe, Etrurci su se nazivali Rašanima, ljudima istog soja, odnosno rase. O dvojnosti imena, odnosno imenu Tusci ili Tirsenci, treba reći da se u “Rječniku” Vuka Stefanovića Karadžića za reč trsa nalazi objašnjenje da je identična rečima soj, loza, rasa, i da se koristi u plemenu Pipera u Crnoj Gori.
Poreklo imena Etruraca je zasigurno najbolje objasnio domaći istoričar Radovan Damjanović. On kaže da su ovo ime Rašanima nadenuli Rimljani u vreme rašanske propasti, kad su Rimljanima Rašani bili poznati jedino još po veštini vračanja (lat. harvspikivm). Gatanje je obavljano pomoću džigerice neke manje životinje, što je i danas poznata zanimacija starica u Vojvodini, Timoku i Crnoj Gori. Da se radi zaista o džigerici svedoči i srpski deo žgara, žgaravica, doduše u obliku hara, u latinskim rečima harvspex (doktor, onaj koji posmatra utrobu), harvspikivm (gledanje u utrobu)...
Odakle dva imena - džigerica i žgara? Pa žgara je crna, garava, a i pri vračanju se pileća džigerica stavlja na vatru, što opet jasno ukazuje na koren reči gar ili žgar. U antici je vladala zonska podela tela; torzo je smatran centrom svih telesnih funkcija; u starogrčkom postoji jedna reč za stomak i za srce: καρδια.
Jetrurac (Etrurac) je onaj koji gleda u utrobu ili jetru.
Odakle onda Grcima reč ιατροσ (lekar). Posle dva manje zastupljena imena mora se razjasniti pravo narodno ime Etruraca - Rašani. Koren reči jeste ras i ima ga u svim evropskim jezicima, kao Die raze, La raza, The rase...
Po ustaljenoj logici Rašani su svi ljudi iste rase, odnosno jezika, običaja, prošlosti... Još jedna veza korena ras sa Srbima i Slovenima jeste prisutnost same reči na srpskom govornom području: srednjovekovna Raška, reke Raška i Rasina u Srbiji, reka Raška u Nemačkoj i Indiji, selo Rašica kod Prokuplja, imena Raško i Rastko, narodno piće rakija itd.
Ako pogledamo nazive ostalih plemena na Apeninskom poluostrvu u antici, uočićemo paleo-slovensko poreklo tih etničkih grupacija sa dva područja; sa podunavlja - Raseni, Veneti, Liguri i Samniti; i iz male Azije - Sabinjani i Sardinjani.
Sardinija je naseljena iz centralnog grada maloazijske Like, Sarda. Zapisan grčkim alfabetom ovaj naziv možda i nije tačan, i može se slobodno pretpostaviti da je grad nosio naziv Sarb ili Srb, a zbog nemogućnosti izgovora ovog pra-korena Grci su ga zabeležili kao Σαρδ.
ne daju dooshmani 
